Преминуо епископ Атанасије Јевтић

[Milan Nikolic]

Пре сат времена, DemijanBG рече

Тај снимак ме баш растужио био ми је један од омиљених владика и није био екумениста и издајник.

Екуменизам је као и Католичанство, - не сме се злоупотребити. А то што Римска Црква себе назива католичком или што папоцентристи, свих облика, себе називају екуменистима, не значи да су католичанство и екуменизам лоши појмови.

Реч католичанство значи да је свака помесна Црква, потпуна Црква у Исусу Христу и да је Исус Христос, потпуно у свакој помесној Цркви. То је једна од најважнијих истина Христове Цркве, истина са којом тешко да има везе Римска Црква данас.

Екуменизам, такође, као једно од значења Католичанства означава јединство свих Цркава, то јест да су све помесне Цркве Једна Црква.

Блаженопочивши владика Атанасије објавио је записе светог аве Јустина о ,,Екуменизму", као појму од свејереси до свеврлине. На нама је не да будемо некакви бунтовници, него да будемо мудри.

[Golub]

Христа смо дотакли кроз њега – свештеник Радивој Панић

Ваша Преосвештенства, поштовани господине председниче Владе Црне Горе, господо министри, часни и преподобни оци, преподобне матере и монахиње, посебно мати игуманија и сестре Пећке патријаршије, мати и сестре манастира Девича, о којима је Владика посебно бринуо, мати из манастира Јасеновца и сви остали овде сабрани.

Пошто је код нашег владике Атанасија све било мимо протокола, и ја ћу мимо реда али по благослову владике Димитрија, који ме је тога удостојио, да нешто кажем.

Данас су многи људи, пре свега Владике, исказали оно што је било најбитније у животу и раду Владике Атанасија. Из времена у коме га ја познајем, а ево ове године биће четрдесет година, могу само да искажем, да потврдим, оно што је већ речено , да је владика личност посебна и изузетна. Тешко га је ставити у неке оквире јер такви нису од овога света. Он је ван правила и ван оквира а тако се и понашао. Међутим, он је, што је најважније, добро разумео Тајну Цркве и нас је тако учио. Доласком у Београд 1972 године, вративши се из Париза, на Богословски факултет, донео је нешто ново. Најбољи преглед његовог живота и рада, архипастирског, богословског и свеукупног делања у Цркви и друштву, исказали су професори на ПБФ, када је у част митрополиту Амфилохију и владици Атанасију одржан скуп, Сабор, на тему српска теологија данас са једном темом=приказом њиховог живота и рада.Тада су професори, после свете Литургије, одржали низ излагања о Владикином раду и научним достигнућима из различитих области богословља. О његовом животу и раду ће свакако бити речи у даљем времену и биће потребно много прегнућа да се све то објасни и да се протумачи.

Ових дана многи људи су ме позивали, знајући да сам био свештеник на Косову и Метохији и какав је труд владика Атанасије чинио према Косову и Метохији и тамошњем народу. Многи су се јавили и мени је , морам да кажем, веома драго што ћу пренети њихове поздраве и њихова сећања на његову честу посету њима. Он то сада зна, а ево да и ви да то знате да се баш велики број људи растужио, кад су чули да нас је Владика напустио, и шаљу велике поздраве и изразе саучешћа, Епархији и свима у Херцеговини, јер је то губитак за читаву нашу Цркву па и шире.

У последњим данима и месецима, владика је припремао своје петокњижје о појединачним записима са Косова, Метохије, Јадовна, Јасеновца, Херцеговине и других мартиријума и то је требало ускоро да изађе. Какав је био, колико се трудио у пословима сведочења истине, најбоље показује његово стање у болници када је, у једном моменту, под кисеоником устао, сео на кревет и исправљао текст који је требало да пошаље у штампарију на исправку. То је невероватно, али и то говори о њему и потреби да се започето заврши.

Ја се надам да ће својим присутвом, телом у Херцеговини а на небу са светима, помоћи многима. Он је урадио доста тога од времена када је дошао 1992 године у благословену Светосавску и Световасилијевску Херцеговачку епархију. Он ће сада још више помагати обитељи тврдошкој и епархији херцеговачкој . Његова љубав неће престати, његова вера коју нам је показивао још као професор,остаће свети пример многима. Ми смо били задивљени, још као студенти и много чега другим у његовом животу. Дошли смо тада из средњих богословских школа на Богословски факултет у Београд, и нисмо богословље до тада тако дубоко разумели, Теологија нам се, а пре свега св.Литургија, што је једном приликом рекао владика Игњатије, открила кроз њега а посебно кроз његово тумачење дела Отаца Цркве. Тада нам се у већој мери открило и Свето Писмо али и смисао живота и спасења. Христа смо дотакли кроз њега. То су многи приметили и зато су често долазили да га слушају и на редовним предавањима али и свуда где је говорио или служио. Та благодат и снага која “није од овога света”, него,слободно можемо рећи, од Духа Светога, долазила је и то се осетило. Они који су још више боравили уз њега то су данашње владике,  Григорије, Максим, Димитрије, монаси, монахиње, свештенство, народ и деца овога краја и они најбоље знају како су Владику видели и доживљавали.

Драго ми је да је овдје отац Манос (проф. др Емануил Сарис) угледни професор, његов велики пријатељ кога је често помињао. Нисам ни знао да су се толико дуго познавали, 53 године. То што је он исказао, из свог угла, како  доживљава владику и како га је он видео ,то је задивљујуће. Биографи ће тек исказати живот и рад владике Атанасија и то ће остати једно велико и непроцењиво благо за наш народ и за нашу Цркву, али и за читав православни и хришћански свет. Рекао је владика Григорије, после сахране митрополита Амфилохија, да ће Сабору наше Цркве бити тешко због одласка Митрополита. Ја то могу да поновим за владику Атанасија. Савест је био, како је рекао владика Јоаникије, наше Цркве и понекад “глас вапијућег у пустињи”. Ово ће бити губитак за расуђивање о многим питањима и Цркве и државе. Надамо се свему најбољем, наравно и молитвама његовим. Неће нас оставити чак напротив, биће већег и јачег дејства, а ми да следујемо за њим.

Вечан помен и Царство Небеско, драги Владико!

свештеник Радивој Панић,

[obi-wan]

@Golub

Nas mnogostradalni Jov o nasem velikom vaseljenskom ocu. Kome vise da se divimo? 
Stvarno su ovo izuzetna i biblijska vremena.

[Golub]

Порука Јерусалимског патријарха Теофила

Јерусалимска Патријаршија

Блажењејши Архиепископе Пећки, Митрополите Београдско-карловачки и Патријарше Српски, у Христу Богу, возљубљени и многоцењени брате и саслужитељу Наше смерности, г. г. Порфирије – Ваше многопоштовано Блаженство братски у Господу целивајући, најсрдачније поздрављамо.

Дубоку тугу, која је туга по Васкрслом Господу, изазвала је у Нашем срцу вест о упокојењу у Господу незаборавног Епископа умировљеног Захумско-херцеговачког г. Атанасија Јевтића.

Одмах по пријему ове вести, помолили смо се код страшне Голготе за упокојење његове душе са праведнима у Земљи живих.

Одлазак преминулог Господу донела је пред Наше очи његов огромни принос богословској науци и његов допринос духовном напретку не само побожног православног српског народа него и Православља уопште.

Сусретали смо се са почившим током његовог шестомесечног боравка у нашој Патријаршији од чега су велику корист добили Оци нашег часног Братства, док је, сада преминули, учио јеврејски језик ради превођења Старога Завета.

Одлазак незаборавног Епископа кир-Атанасија отворио је празнину у Православној Цркви која се тешко може попунити. Долазеће генерације, које се уче на његовим списима, црпеће воде које се у њима налазе као „извор воде која тече у живот вечни” (Јн 4,14).

Иако смо људски гледано тужни због његовог одласка, молимо се Ономе који има власт над душама и телима, Господу нашем Исусу Христу, васкрслом из мртвих, за упокојење душе преминулог и упућујемо му поздрав у Господу светим целивом од Свесветог и животворног Гроба.

У Светом Граду Јерусалиму, 5. марта/20. фебруара 2021. године

Ваше возљубљеног Блаженства

Љубљени у Христу брат,

Теофило ΙΙΙ, Патријарх Јерусалимски

[Golub]

 

[Golub]

 

[obi-wan]

@Golub

...

 

[Golub]

Да није било Владике Атанасија Велика Хоча би данас била прах и пепео

Срђан Петровић, Велика Хоча

У пресудним тренуцима за опстанак Велике Хоче, када је наш народ био избезумљен и у великој паници, када је стање било алармантно, јер преостали народ није имао ко да води, да саслуша и пружи му имало утехе, у моментима када је било најпотребније, владика Атанасије Јевтић је два пута боравио у Великој Хочи.

Први његов долазак био је 17. јула 1998. године, када је киднаповање српског народа, од стране албанских екстремиста, из села Ретимља и Зочишта, као и монаха из манастира Светог Козме и Дамјана, било у поодмаклој фази. Атак на српски народ се у тим тренуцима догодио и у Ораховац, односно покушај заузимања полицијске станице и хотела, као и напад из четири правца на Велику Хочу.

Имали смо добру организацију уз помоћ сеоских стража, те смо свим силама покушавали да се одбранимо. Моја позиција је била на страни према Зочишту и прегледно сам држао тај потез.  Даље одатле није било могуће контролисати због прекида везе са Оптерушом и Ретимљем. Направили смо добру одбрану, пажљиво пратећи читаву ситуацију, са  жељом да се тешки дани страдања што пре заврше. Албанци су сутрадан поставили барикаде на главном путу између Зочишта и Велике Хоче. Није било никаквих дешавања све до после подне, када смо угледали црни путнички аутомобил који је кренуо пут Зочишта и дошао до самих барикада. Пажљиво смо посматрали двогледом са удаљености од око 400 метара и полако се приближавали барикади. Изненада је из правца Зочишта неко почео да пуца на тај аутомобил, који је одмах великом брзином кренуо уназад и удаљио се. Претпоставили смо да је то неки залутали путник који је мислио да је још увек било могуће ући у манастир. Након неколико минута чули смо црквена звона у Великој Хочи. Одмах сам сишао у село, да бих сазнао о чему се ради. У Хочи сам видео онај исти аутомобил, који сам претходно посматрао двогледом на путу. Из аутомобила је изашао владика Атанасије, са још двојицом свештеника. Пришли смо сви да се поздравимо и узмемо благослов. Разговарали смо о страдању нашег народа и покушају етничког чишћења од стране албанских екстремиста. Надајући се у Господа да се то неће догодити.

Били смо у великој паници. Пришао сам Епископу и описао му тренутно стање, напомињући да су поставили Албанци барикаде. Питао сам га шта нам је даље чинити. Владика рече да то нису никакве барикаде, него обичне сељачке дрљаче, пошто је он био до самих барикада у аутомобилу којег су напали терористи. Пружио нам је безрезервну подршку и упутио нам речи утехе и охрабрио нас. Саветовао нас је и свим срцем храбрио да останемо на својој земљи и да не поклекнемо у нади и борби за одбрану Велике Хоче. Долазак владике Атанасија за нас је био пресудан, јер смо осетили да нисмо сами и да имамо подршку у најтежим тренуцима.

Други његов долазак десио се 12. јула 1999. године. Наша полиција је у том тренутку отишла, као и све цивилне структурне власти. Само је црква остала. Народ је био распамећен. Владика нас је питао каква је ситуација код нас. Људи су рекли да су у великом страху, јер народ масовно одлази и да и они који су остали желе да им се придруже и пођу принудно са њима, јер им нико не гарантује заштиту, и да не смеју да заноће. Владика је опет упутио речи утехе и подршке, рекавши да ће он остати да ноћи у Великој Хочи. Тако је и било.

Владика  Атанасије Јевтић, велики патриота и заштитник српског народа, читаву ту ноћ провео је са нама. Служио је Вечерње, а сутрадан и Свету Литургију. Свима нама дао је огромну духовну и моралну подршку. Да којим случајем није било његовог присуства у овим пресудним тренуцима за опстанак и останак нашег народа у Великој Хочи, да нас није охрабрио и утицао на нас да останемо на својим огњиштима на Светој српској земљи, Велика Хоча била би данас прах и пепео. Благодарећи жртви, одважности, благословима и молитвама овог светог човека, владике нашег Атанасија, Српски народ је остао и опстао у Великој Хочи.

[obi-wan]

Насловна - Епископ Атанасије

ATHANASIOS.ORG

---

Епископ проф. др Атанасије (Јевтић)

 

[Чунга Лунга]

Једном на Богојављење дође стари владика да служи код нас у саборној.

Ми смо иначе по много тога благословена епархија, па и по томе што већ дуго година имамо као оца и сина - старог и младог владику.

Почесмо се припремати за литију до Једреша на освећење изворске воде.

Мени додијелише ту част да носим крст и идем пред остатком литије, а на вратима ми црквењак ували у лијеву руку некаква три звонца са ручком, ја контам то тако треба, први сам пут у овој улози, раније сам увијек ишао на зачељу колоне.

Негдје таман кад смо кренули уз средњу улицу пјевајући "Во Јордање" иза себе чух владикин глас: "слепац дођи овамо!" не осврћући се ја наставих истим темпом, а он опет исто, па додаде и "крстоносац", а мене ко да гром погоди, знам да сам нешто урадио погрешно, а не знам шта.

 

Вратих се до њега погнуте главе, а он бијесан:

-Крст се не носи у једној руци слепче! Шта ти је то у левој!? Узе ми она звона, дода некоме, почупа ме за косу, па му мало то, па и за браду и онда стави узвичник у виду шамара.

Ја повријеђен, љут, ништа нисам крив, млад момак, пун живота, у глави ми ништа осим мисли "само да ниси владика, сатро бих те", а у срцу бијес. Једва некако издржах литију и повратак у храм, сачеках отпуст и уђох у олтар, уђох да му кажем, да рашчистимо то, "коме ћеш ти, ало!"

Уђох и неким чудом нађох га самог како покушава откопчати оно дугме иза врата што држи омофор, приђох и откопчах му. Захвали ми, окрену се и кад видје да сам то ја паде на кољена, поче да плаче и да ми љуби руке. Почех и ја да плачем, сав онај бијес ме прође и умало ми срце не пуче од покајања, од опроштаја од љубави, од не знам ни ја чега, само знам да је тај дан био благослов и некакво унутрашње ломљење оног момачког бијеса и гордости моје.

А нашег старог владику од тада много више волим и поштујем, јер таквог покајања не видјех.

Не спасавају се они који не гријеше него они који се кају!

 

Преузето у целости од Твитер корисника: @cetverogrbidjet