Претражи Живе Речи Утехе

PREMINUO VLADIKA ATANASIJE JEVTIĆ: Umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački izgubio bitku sa virusom korona WWW.NOVOSTI.RS UMIROVLJENI episkop zahumsko-hercegovački Atanasije Jevtić preminuo je danas u 18 i 50 na kovid odeljenju Opšte bolnice... Преминуо епископ Атанасије Јевтић RS.SPUTNIKNEWS.COM Епископ Атанасије умро је од последица корона вируса.

RATKO DMITROVIĆ: Mogu li Srbi da prežive bitku o kojoj se ne priča? Tako je, obratite pažnju, uoči dolaska Rolingstonsa u Beograd, jedan od poklonika ove engleske grupe, fan religijskog tipa, inače samozvani srpski publicista, napisao da nakon Džegerove svirke u Beogradu, u Srbiji ništa više neće biti isto. Šta u Srbiji nije isto nakon Rolingstonsa? Ne znam koji dan beše kad su svirali, uzmimo nedelja, pa šta to u ponedeljak u Beogradu, Apatinu, Surdulici, Čačku… nije bilo isto. Ili u sredu, ili mesec, godinu kasnije? Tako je i ovih dana. Kad koroni zavrnemo šiju, vele srpski futuristi, ovde ništa više neće biti isto. Majstori, sve će, na žalost, da bude na svom mestu, sve isto kao što je bilo pre virusa. Piše: Ratko Dmitrović Među desetinama “dosetki”, verbalnih stereotipa kojima se služe srpski javni delatnici, novinari, analitičari…postoji jedna rečenica, često je čujemo, koja glasi: “Posle ovoga u Srbiji ništa više neće biti isto”. Svašta mogu da izdržim, naviklo se, ali kad neko izgovori citirano, želudac mi proradi. Ne postoji ništa besmislenije od ove rečenice. Upotrebljava se, valjda, u želji da određeni događaj, proces, dobije dodatnu vrednost, značaj, ko zna šta. Tako je, obratite pažnju, uoči dolaska Rolingstonsa u Beograd, jedan od poklonika ove engleske grupe, fan religijskog tipa, inače samozvani srpski publicista, napisao da nakon Džegerove svirke u Beogradu, u Srbiji ništa više neće biti isto. Šta u Srbiji nije isto nakon Rolingstonsa? Ne znam koji dan beše kad su svirali, uzmimo nedelja, pa šta to u ponedeljak u Beogradu, Apatinu, Surdulici, Čačku… nije bilo isto. Ili u sredu, ili mesec, godinu kasnije? Tako je i ovih dana. Kad koroni zavrnemo šiju, vele srpski futuristi, ovde ništa više neće biti isto. Majstori, sve će, na žalost, da bude na svom mestu, sve isto kao što je bilo pre virusa. Ovde se ništa ne menja, niti će, i zato Srbi tonu u živi pesak, odavno potpuno nesvesni da im se to događa. Ostavimo politiku, ona je kod Srba, kao i u većem delu sveta, ista; u miru i nemiru, pre i posle velikih događaja, ratova, pandemija, odlazaka u svemir, poplava, seoba, ona je univerzalna disciplina, a promenjiva je (dugoročno) u meri količine i snage kulture koja joj se suprostavlja. Tvrdim li ja to da nas, kao naciju, samo kultura može da spase? Da, samo kultura. U najširem smislu tog pojma. Sve dođe i prođe. Samo su mene večne, ali šta posle? Koje su naše vrednosne vertikale? Šta nam je sveto, bilo, jeste i zanavek? Koje istinske junake nismo izvrgli ruglu? Imamo li ličnost čiji su život i delo za sve nas neupitni? Na koga, na šta se osloniti kad svi fizički oslonci popucaju? Sećamo li se, odajemo li poštu, poklanim precima? Ali, to nije kultura, već čujem! Itekako, to je kultura sećanja, na njoj sve počiva. Proteklih decenija, tamo od, gle paradoksa, uvođenja višestranačja, skidali smo ciglu po ciglu iz stubova na kojima trajemo. Dodirujemo ledinu. Vidimo sve manje, jer smo sve niže. Pa nije valjda ona, komunistička, država bila bolja? U mnogočemu jeste, u ovome svakako. Neuporedivo bolja; veliki romani, književnost uopšte, nezaboravne predstave, kult pozorišta, festivali, slikarstvo, filmska, televizijska, književna kritika, časopisi za kulturu, monografije, polemike, filozofske rasprave, umovi pred kojima su otvarane sve granice i sva vrata. Znalo se šta valja a šta ne valja. Ovo drugo nije prelazilo prag kuće samozvanog umetnika ili je bila podzemna pop-kultura. Za seoske vašare i drumska svratišta. Ali, bilo je ideološkog đubreta umotanog u formu pripovetke, romana, filma… Da, bilo je, ali se znalo da je đubre, i znalo se ko i zašto to đubre iznosi na trpezu. Šta se danas zna? S kojom i kakvom umetnošću, u kakvoj kulturi, odrastaju naša deca, čime se hrani naša omladina, ovi koji će, po zakonu prirode, sutra preuzeti volan i menjač države Srbije? Ko od njih sluša Dragana Stojnića, Nadu Knežević, Lolu Novaković, Arsena Dedića…? Čuli su, pretpostavljam, za Cuneta Gojkovića, a znaju li bar pet pesama koje je snimio? Znaju li ko je bio Sava Jeremić? Aleksandar Šišić? Čitaju li Dučića, Rakića, Ilića, Pandurevića? Šta im znače imena Svete Vukovića ili Dragiše Nedovića? Koje su pesme njihove mladosti? I da li su to pesme? Da li je, ovo što slušaju, muzika? Ovo što im se u ogromnim količinama servira sa važnih ekrana. Jedna od definicija kulture kaže da je to stvaralaštvo retkih, odabranih, ljudi sa božanskom česticom. Umetnici stvaraju ono što drugi ne mogu, ne znaju, nije im dato. Svako može da stvara ovo što danas u Srbiji tretiramo kao savremenu muziku. Svako, bez izuzetka. Tu ne treba talenat, niti ga ko traži. To je kompjutersko i glasovno zavijanje. Tekstove piše ko hoće, ko ima vremena i volje. Ali, nije to glavni problem. Muka dolazi otuda što su diletanti, ambiciozni a netalentovani, preuzeli ne samo muzičku kulturu, već kulturu Srba uopšte. Kapa dole pred izuzecima ali oni su na margini, po hodnicima, u polumraku. Pred kamerama, na pozornicama, uglavnom su ovi što pojma nemaju ni o čemu, počev od padeža. Njihova skala vrednosti je broj pregleda na društvenim mrežama, količina plastike u gubicama i grudima i udaljenost destinacija sa kojih šalju slike, razgaćeni i preplanuli. Snimamo filmove i televizijske serijale po uzoru na ono što dolazi iz inostranstva. Samo su toponimi i imena drugačiji. Nekoliko žanrovskih šablona, sa unapred poznatim raspletom. Gde smo mi? Naša istorija, velikani? Mali ljudi, naši, prepoznatljivi u prvom kadru? Šta je danas srpska književnost? Ko su perjanice? Talenat je proteran, nepoželjan. Talentovanom može pasti na pamet da se pozabavi nacionalnom temom. Dominiraju po medijima, i niko im ništa ne može, niti sme, ovi što zapišavaju svaki srpski predznak a vazdižu evropejstvo i jugoslovenstvo. Mera literarnog “talenta” u Srbiji odavno je politički stav autora. Taj stav je poznat; “Srbija je kriva za sve. Srbi su razbili Jugoslaviju. Srbija mora da prođe kroz katarzu. Srbija je faktor nestabilnosti na Balkanu”. Ko ovo ponavlja, ništa mu drugo ne treba. Kakav crni talenat? Ko još u Srbiji uči mlade da je slikarstvo, gle čuda, slika; pejzaž, portret, mrtva priroda. Da su vajari oni koji zaista vajaju, oblikuju kamen, glinu. U ovom domenu umetnosti odavno su primat uzeli (nimalo slučajno, dato im je) sastavljači instalacija. To je srpska savremena umetnost; stare palete, vodovodne cevi, felne točkova, wc-šolje, žive svinje, bodljikava žica, lanci na kojima vise kosturi. Ko misli da je ovo obično sranje, taj je u problemu, posebno ako to i kaže. Cilj je da se u Srbima ubije osećaj za lepo. Za umetnost. Za spas. Kakav boljitak očekujemo kad 95 odsto naše dece i omladine zna ko su Jeca, Kija, Ceca, Luna, Maja, Buba Koreli, …ali pojma nemaju ko je Milunka Savić. O prvima znaju sve, o Milunki ne znaju ništa. U Srbiji, putem mas-medija, prostitutke drže predavanja o moralu, one su idoli naše dece. One su na naslovnim stranama, po zidovima dečjih soba. U Srbiji je odavno sramota, i priličan rizik, spominjati nacionalnu prošlost, ličnosti sa kojima bi se ponosila svaka nacija. U Srbiji je stvorena atmosfera u kojoj je, blago rečeno, neprimereno deklarisati se kao Srbin. Antisrbizam postaje ideologija. Znamo li šta se krije iza imena Deževa i gde je to? U Srbiji odavno, puni novca i raznih privilegija, žive spodobe čija je osnovna delatnost silovanje svake nacionalne ideje. I kažete da posle korona virusa ništa više u Srbiji neće biti isto. Sve će ostati isto, dragi moji, jer neko je odavno shvatio da se presudan udarac Srbima može zadati samo na polju kulture. Znači, nema spasa. Ima, ali to je druga, teška i složena tema. Ratko Dmitrović INTERMAGAZIN