Добитник Нобелове награде за физику, сер Роџер Пенроуз, тврди да је пре Великог праска постојао још један Универзум

[Hadzi Vladimir Petrovic]

пре 8 часа, slovoA рече

Тај проблем је већ ријешен квантним принципом неодређености, који је као теорија доказан и у пракси, и то нико не може оспорити: те случајности су, из наше перспективе, дефинисане као вјероватноћа. И што је још битније, та вјероватноћа, односно, сам принцип неодређености подразумијева Живог Творца; не само да Он, значи, није ту неки небитан фактор, него промишља о творевини и дјелује управо на тај нама непознат начин  - тачније, познат само кроз квантни принцип неодређености. Толико смо, ето, успјели са науком.

Али то се све тиче саме природе, наравно, а не комплетног бића, које подразумијева и ипостас, тј. дух који ту природу созерца и покреће је по својој слободној вољи.  А то је и проблем теоријске физике, што природу не посматра изнутра, већ споља, иако је квантна механика већ поставила то питање, самог посматрача.

 

Зашто мора да се Бог пројављује кроз теоријску физику или физолофију? Ту код теолога влада комплекс инфериорности у односу на науку и филозофију. Мора ли вјера да буде научно или филозофски поткрепљена, шта је био Христос? Мудрац и научник или је био вјернима саблазан, а мудрима будала, и сад се хоће научна и филозофска теологија? Са којим оградама?

Бог узрок случајности, на то смо га свели, у свемиру владају закони, али када су закони поремећени или несагледани, ето га Бог, то је исто као кад загрми, љути се свети Илија.

Оно што овде лежи као проблем је то да метафизика (истина) затвара сваку могућност пројављивања Бога, односно Цркве, или бића на свештен начин. Још мало и сво биће ће се моћи појавити само као техника и то у смислу магија, свако поетско и литургијско ће бити отклоњено, човјек ће бити сведен на робота (што већ видимо у спорту), и колико год изгледало чудно када чујете теорије да је свемир рачунар, оне уопште нису наивне, јер шта си ти човјече у свемиру који је рачунар?

Опет што се тиче случајности ње нема, она је можда "златни рез вјечности" како кажеш ти и Соња Савић, али све што се појављује има неки узрок, Бог као узрок је ненаметљив, зато се такав узрок никад не може доказати и показати науком или филозофијом него вјером.

У њој се природни закон појављује као извод из односа Бога и човјека, нпр палост, преображење итд...Данашња "физика" га узима по себи, односно занемарује битне факторе као што је човјек, човјек занемарује себе у име технике као оваплоћене метафизике (контраоваплоћење), зато доба технократије које настаје може да буде најмрачније у историји.

Техника је добила други рат у борби против нације, ми не видимо чиме она може бити поражена? Она се појављије као истина природе на дјелу и једино што можемо је да будемо према њој опуштени, да нас не узима у свој склоп, као што смо опуштени према расту дрвећа или траве, тада се савремена техника сагледава на чудестан начин и у њој се осјећа оно свето.

Ако нас на било који начин ухвати, онда меље и ми само функционишемо унутар гиганског система, сведени на техничка бића.

Црква у добу технократије има двојак задатак: да чува и одржва горње двије ипостасе душу и дух, а са друге стране да технику ослобађа њеног магијског карактера који је повезивање појединачних суштих у мрежу, односно свјетовност, не да ослобађа у смислу да разара мреже, него укључивањем се суштина испоставља ниједна ствар није важна за себе него тек у функцији система (метафизике), него да очува значај самоистовјетности појединачног суштог и његову свјетлину.

Односно да се у добу технократије и Црква појави као техника, као иконизован уређај.

Да би то успјела она мора сву "технику" односно науку и умјетност да прихвати, али не на метафизичкој подлози јер би то било самоубиство, него на теолошкој основи.

Ту идеју о Националној науци (техници) имамо 33-ће у Њемачкој и 99-те на АСПЦ у смислу "Црквена наука и умјетност" или наука еуреке и откривењска умјетност, и на ПБФ кроз студио Амвон, покушаје иконизације филма и рачунара, односно есхатолошко утемељење покретне слике и апликација.

Гледано из "владајуће" подјеле, теологија треба да заврши са метафизиком и њеном "науком",  ("Веселом Науком") и да се смирено утемељи као "Антропологија вјерујућег човјека" те унутар те антропологије да развија науке и умјетности вјерујућег човјека.

Данас да кажеш да љубав и молитва љече је за осуду, љечи само техника! Е па неће да буде. Та тенденција је владајућа и у развоју и важи за све дисциплине.

У сликарству или иконопису сам теоретски и практично преко деценију, саблажњиво је рећи да постоје различите технике или технологије, и овде имамо Аристотелова четри узрочника, јак идеолошки нанос " који се легитимише као православље, а то није" који гуши, али и сачувано дјеловање (праксис) у складу и сарадњи са Богом.

Умјетност то омогућује, а омогућује и наука, као света тајна науке, као предање, али не као наука у оквиру превазиђене метафизике! 

Зато читав концепт науке и умјетности треба стваити под окриље Цркве и измјестити из метафизике, то може бити узрок златном добу.

Дакле не планетарно одређена техника (наука), него технике (наук) вјерујућег човјека.

[Tumaralo.]

@slovoA

U prirodi imaš nužnost i slučaj (zovi ga i verovatnoćom ili kako god ti je drago).

Međutim, uračunavanjem slučaja u jednačinu, opet ne dolaziš do slobode. Slobode nema u prirodi i to pouzdano znamo.

Tako da, ako hoćeš da održiš Teizam, to možeš činiti jedino u ključu kalvinizma.

A onda bih te dočekao sa novim setom argumenata i smrvio ti i kalvinizam.

[Tumaralo.]

пре 19 часа, Bokisd рече

ajde neka bude bar pat pozicija...  ..

Nismo na pijaci 

Teizam je potučen odavno i samo se zapanjujućim neznanjem ili kognitivnom disonancom može održavati u glavama ljudi u ovom našem 21. veku.

[slovoA]

пре 6 минута, Tumaralo. рече

Slobode nema u prirodi i to pouzdano znamo.

А ко је рекао да је има?

пре 15 часа, slovoA рече

Али то се све тиче саме природе, наравно, а не комплетног бића, које подразумијева и ипостас

Није човјек слободан по природи, него по ипостаси. Питање је само, да ли разликујеш природу од ипостаси? Јесте о једном бићу ријеч, али без тог разликовања је немогуће ријешити проблем слободе.

[Tumaralo.]

пре 3 минута, slovoA рече

Није човјек слободан по природи, него по ипостаси. Питање је само, да ли разликујеш природу од ипостаси? Јесте о једном бићу ријеч, али без тог разликовања је немогуће ријешити проблем слободе.

Pominjanjem ipostasi, iskočio iz prirode i zašao u metafiziku (u transcedentno).

Da u transcedentnom postojanju (koje kao vernik nužno pretpostavljaš) ima mnoštva ili je moguće samo jedinstvo? 

[slovoA]

пре 18 минута, Tumaralo. рече

U prirodi imaš nužnost i slučaj

Та прича је пала. За озбиљно бављење философијом, једини пут данас води кроз квантну теорију. Не, да сад постанеш физичар, него само да прихватиш оно што је неоспорно по питању природе, и на основу тога да се и бавиш њоме.

[slovoA]

пре 5 минута, Tumaralo. рече

Pominjanjem ipostasi, iskočio iz prirode i zašao u metafiziku (u transcedentno).

А с ким сада причам? С природом, или с тобом (ипостас= личност)?

[Tumaralo.]

пре 3 минута, slovoA рече

Та прича је пала. За озбиљно бављење философијом, једини пут данас води кроз квантну теорију. Не, да сад постанеш физичар, него само да прихватиш оно што је неоспорно по питању природе, и на основу тога да се и бавиш њоме.

Kako je pala?

Fizika je od determinističke postala (i) probabilistička.

Upravo o tome govorim.

Međutim, svakako nema slobode.

[Tumaralo.]

пре 3 минута, slovoA рече

А с ким сада причам? С природом, или с тобом?

Dakle ne možeš da odgovoriš na moje pitanje?

Ok. 

Konstatujemo da si, po skretanju pažnje da u prirodi nema slobode, potegao u pomoć pojam "ipostas" bez ikakve prateće argumentacije zašto bi taj pojam trebalo da odbrani Teizam.

[slovoA]

пре 7 минута, Tumaralo. рече

Konstatujemo da si, po skretanju pažnje da u prirodi nema slobode, potegao u pomoć pojam "ipostas" bez ikakve prateće argumentacije zašto bi taj pojam trebalo da odbrani Teizam.

Јеси ли сигуран да знаш о чему причамо? Ко овде брани теизам? Удри по њему слободно, а ја ћу те пратити.

[Hadzi Vladimir Petrovic]

пре 35 минута, Tumaralo. рече

Pominjanjem ipostasi, iskočio iz prirode i zašao u metafiziku (u transcedentno).

Da u transcedentnom postojanju (koje kao vernik nužno pretpostavljaš) ima mnoštva ili je moguće samo jedinstvo? 

 

пре 35 минута, Tumaralo. рече

Pominjanjem ipostasi, iskočio iz prirode i zašao u metafiziku (u transcedentno).

Da u transcedentnom postojanju (koje kao vernik nužno pretpostavljaš) ima mnoštva ili je moguće samo jedinstvo? 

Зашто би личност морала бити оностеана? Ја сам многе личности срео са ове стране. ти мислиш на неки појам личности? Кога си ти пронашао у метафизици?

У трансцедентном је јединство, и у праву си да нема простора и времена они се мјењају у Тијело, јер простор и вријеме су оно што омугућује дистанцу, личност се не може појавити у једначини сљедствено и метафизици. Али мораш направити разлику између нествореног обитавалишта Божијег и западне метафизике, нису то исте ствари, у метафизику се улази својим напиром, што за трансцеденцију не важи.

Како кроз јединство опсаје мноштво ипостаси и различитости то види код отаца.

[Hadzi Vladimir Petrovic]

Што важи за личност важи  и за слободу, нема је у математици, науци, метафизици.

Трансцедентно јединство и мноштво се одржавају најприје кроз Бога који је Тројица, па кроз јединство двије природе, створену и нестворени у Исусу Христу, оваплоћеном Логосу у којем су кроз јединство са њим, спашене милијарде ипостаси на начин поиствјећења у литургији која човјека и Богочовјека открива и успоставља као макрокосмос, те у Цркву која је безпросторно и везвременско Тијело Исуса Христа улазе кроз човјека и као човјек, животиње, биљке, минерали... Отпричике тако изгледа то јединство одозго, теолошки.

Одоздо, економски јединство се, са ове стране успоставља се у литургији, "позоришно" јединство времена, простора и радње, "глумом" односно мистеријским поистовјећењему Христу, двоје постају једно (брак), односно многи постају Једно -Црква, поистовјећење односно јединство је могуће само у Христу, не само зато што је творац нити зато што се оваплотио него је он икона односно подобије свакога од нас и само као "Христи" се остварујемо, усвајајући све остале ипостаси и Христа као себе саме.

Ово све не бива у метафизици него се усваја тијело у браку и приноси створена жртва ( мучеништво) у реалном животу и  Храму, усваја се природа не као кавез закона и датост него као једно својство наше личности, те и ми "имамо" двије природе, Христа који је наше тијело, па смо тако у Духу светом једно са Оцем, у природи једно са животињама и галаксијама и недамо се одвојти нити од звјезда нити од квантних честица јер су и оне дио нас, који нисмо мањи од космоса и ако понекад изгледа да само тумарамо.

Тако природа постаје израз наше слободе, релационе категорија у нашем међусобном дијалогу са Богом, принос, анафора

Освећена, али нема научног и филозофског освеећења има освјешћења.

[Hadzi Vladimir Petrovic]

@Tumaralo. имаш ли какав супериорни филозофским сет аргуменста против овог драговољног пантеизма - јединства и Христу?

Само немој одма да кренеш из свеукупности космоса  , јер то је тешко сагледиво, него уколико је могуће из реалног свакодневног човјековог живота и појединачног бивствујућег које се лако налази, а мним да осим њега ништа ни не постоји , никаква објективна цјелина нити какво насилно математичко, научно или метафизичко јединство ( Одређеног или неодређеног броја појединачних самоистовјетност  суштих)

Него само и увјек појединачна сушта, ничим повезана и због тога ван времена.

[Vesna Stevic]

Како кроз јединство опсаје мноштво ипостаси и различитости то види код отаца.

[Hadzi Vladimir Petrovic]

Питање је да ли је уопште важно колико је то Једно? Немамо од шта да га мјеримо, а видимо и да једно није никад у времену.

 

Да ли је то укупни свемир, биће у цјелини, атом, квант или неко свакодневно сушто нпр. Крава, дрво, аутомобил... које ми узимамо као једно, само себи истовјетно,...оно тако узето никад није у времену.

 

У том смислу издвајање првине, једног хљеба међу многим, који постаје један и једини хљеб и "симбол" односно једно и једино биће у цјелини " за живот свијета"

Ломљењем тог хљева, ( Једног) се отвара хоризонт (Смисла -вријеме.) те даљим дјељењем увјек једног долазио до своје самоистовјетности као једне, самим тиме будући једно ( јединствено и у јединству) овитавамо изван времена.

 

 

То важи за свако појединачно сушто, оно није у времену.

Нпр. Столица, док је сама себи истовјетна (сушто) она је Једно, и није у времену, ако почнемо да гледамо њене релације, узроке, односе, већ смо увели нешто друго и вријеме је потекло у смјеру ка том другом и показо се не смисао самоистовјетности него смисао односа.( Личност код Зизијуласа је времена а не вјечна)

 

Или ако столицу подјелимо на њене саставне дјелове, опет смо увели број 2 и врјеме је порекло унутар структуре столице и може да је дјели до сагледивих честица или у бесконачност.

И односи столице могу да расту до њеног односа са галаксијама, чиме се она "губи" на макро и микро нивоу.

Зато кажемо да столицу бесконачност на неки начин губи и разара, и ваља је посматрати прије свега у њеној коначној димензији, јер преко коначног се улази у оно крајње , есхатолошко, које се јавља у бићу кроз његов логос.

Тај логос бића је и дат и задат, човјек именовањем, приносом, употребом, злоупотребом мјења Логос ствари.

Зато увјек налази оно што у природи тражи и сваки референтни систем ( стање природе) савршено функционише, и рајско и паклено стање природе, али то су прије свега стања, начини постојања човјека, као што је научни свјетоназор стање човјека, па се савршено у природи показује и остварује, разрађује мјењајући предмете и поља рада али свјетоназор и опредмећибање остају претећи да постану једини исправан свјетоназор, научна идеологија, и научна тоталитарна доказива вјера.

 

Човјек је суштина природе, а Христос суштина човјека. Па се не доказује Христос природом,. него се природа показује човјеком, а човјек показује Христа.

 

Послато са 5026D користећи Pouke.org мобилну апликацију