Дејан Мачковић: Македонско питање

[Вукашин]

Македонски расколнички митрополит: Боље да останемо у расколу и своји, него да нас Грци ставе под своју јурисдикцију! | Видовдан | Српска традиција и национални интерес

VIDOVDAN.ORG

---

Агатангел Станковски (65), митрополит повардарски Македонске православне цркве – Охридске архиепископије (МПЦ-ОА) у тексту на страницама „Нове Македоније“ тврди да...

Ко је овај? Има ли неког већег утицаја?

[Талични Том]

пре 3 часа, milos L рече

Сад и Александар Македонски испаде крив. Не знам какве везе има он са СПЦ и аутокефалије.

Иначе, који је аргумент потребан више од видљивог напретка Цркве у Македонији, упркос свим мукама, понижавањима, наметнутој изолацији, покушајима да се изврши унутрашња подела верног народа (зато је и створена ПОА), затим не само недостатак помоћи, већ и притисак на све остале цркве да то чине. Ипак, по Божјем благослову и својој скромној снази, напредак је очигледан у свим областима црквеног живота. Чак и у монаштву, које је сигурно бројније и квалитетније него у неким нашим суседним православним црквама.

С друге стране, СПЦ има пуно право да својој Архиепископији у Македонији да аутокефалију, а затим да јој помогне да постане патријаршија.  

С треће стране, није поента да СПЦ ”својој Архиепископији у Македонији да аутокефалију, а затим да јој помогне да постане патријаршија”. Поента је да остатак православног живља у Македонији (изван канонске ПОА) изађе из раскола и врати се у окриље једне Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Но, како ви истрајавате у својој тврдоглавости (хоћемо одмах да будемо аутокефални, па куд пукло да пукло!) да решење проблема тражите на било којој страни, само не на оној где би требало да га потражите, бојим се да ћете и даље да се заносите ”видљивим напретком Цркве у Македонији”. Ономад, вам је и о. Стефан Санџаковски рекао да сте од почетка накриво насађени, то јест да откад он зна за себе Македонска црква је у расколу. Додуше, моје речи су парафраза онога што је он рекао, али на то се своди. А, признаћеш, отац Стефан Санџаковски није било ко у МПЦ. Да не додајем сад да је он и раније, на почетку 2000-тих година, изјављивао да би за решење македонског црквеног проблема требало ићи у Београд (опет сажетак суштине онога што је он рекао). И, да не додајем нашироко да је он био гост на устоличењу владике крушевачког Давида. Значи, дочекан је у Крушевцу братски, онако како се дочекују најрођенији и најмилији гости. 

[Вилер Текс]

пре 17 часа, milos L рече

Сад и Александар Македонски испаде крив. Не знам какве везе има он са СПЦ и аутокефалије.

Иначе, који је аргумент потребан више од видљивог напретка Цркве у Македонији, упркос свим мукама, понижавањима, наметнутој изолацији, покушајима да се изврши унутрашња подела верног народа (зато је и створена ПОА), затим не само недостатак помоћи, већ и притисак на све остале цркве да то чине. Ипак, по Божјем благослову и својој скромној снази, напредак је очигледан у свим областима црквеног живота. Чак и у монаштву, које је сигурно бројније и квалитетније него у неким нашим суседним православним црквама.

С друге стране, СПЦ има пуно право да својој Архиепископији у Македонији да аутокефалију, а затим да јој помогне да постане патријаршија.  

Нема никакве везе он, него је акценат међу Македонцима био на томе да се што више дистанцирају од Срба и на изградњи античког култа који је сумњив. 

Друго, свако добро вам желим и не знам да ли је то све тако сјајно и бајно кодв вас што се тиче процвата, волео бих да јесте и надам се да јесте и свакако желим да се раскол што пре заврши. А решење је да се измирите са СПЦ и да од СПЦ тражите аутокефалност.

Жив био. Христос Воскресе!

[uomo del Ve.Te.]

  

Шта се крије иза сиспензије Црквеног устава од стране Елпија у америци... ?????????

Ево ово је текст укључујући и шта Елпи каже:

The Mother Church Offers a New Vision to the Archdiocese of America

New York, NY – The Holy Synod of the Ecumenical Patriarchate, wanting to strengthen the role of the largest Eparchy of the Mother Church with a new vision and a new Charter suitable for the evolving and changing modern pastoral needs of American society, decided to place the current Charter (2003) of the Holy Archdiocese of America into abeyance. Temporarily, until the issuance of the new Charter, the administrative structures of the Archdiocese, i.e., the Holy Eparchial Synod, the Executive Committee, the Archdiocesan Council, the Clergy-Laity Assembly, as well as the respective structures of the Metropolises will continue to function as they are.

Archbishop Elpidophoros commented on the decision of the Holy and Sacred Synod.

“We have just received a wonderful opportunity to rebuild the Church in America from the ground up. Over the past one hundred years, great hierarchs led the Archdiocese of America, of which the later Patriarch Athenagoras and Archbishop Michael stand out, who consolidated and strengthened our communities. Of course, Archbishop Iakovos was the one who, in his 37 years as Archbishop, transformed our Archdiocese, giving it a leading role in American society.

“Today we feel especially blessed, because with this decision, the Ecumenical Patriarchate gives us the great opportunity to envision and design our Church together in view of its 100th anniversary. All together, clergy and laity, we will participate in a joint committee with our Patriarchate, and we will develop and complete a new plan with new perspectives on Orthodoxy in America for the next 100 years.

“With the Ecumenical Patriarchate, we will establish a joint committee to study the current needs and the dynamics of our Archdiocese and prepare the plan for our new Charter.

“I consider this decision to be divinely inspired and auspicious, because it comes a few days before the name day of the ever-memorable Archbishop Iakovos, during which we recall the glorious past, and prepare for a new century with new visions to strengthen our ministry and renew Pan-Orthodox cooperation. We are all grateful to the leader of Orthodoxy and the Holy and Sacred Synod that is with him."

Finally, it is announced that His Eminence Archbishop Elpidophoros has convened an extraordinary teleconference of the Holy Eparchial Synod on Monday, October 12, 2020, in order to evaluate these new decisions of the Ecumenical Patriarchate.

The Mother Church Offers a New Vision to the Archdiocese of America - From the Archdiocese

WWW.GOARCH.ORG

---

 

 

Интересантно је то да су наши (Епископи СПЦ) преко баре изразили жељу да измен устав, да су наши прво кренули а не фанариоти.... могуће да је то све нека случајност... моја претпоставка је то да између осталог некоме (фанару) смета то што наша Црква у Америци носи назив СПЦ.... дакле ради се о Цркви а некој епархији, доцези...

Могуће да ће Елпи од стране фанара бити постављен за патријарха у Америци- ово не би било нимало изнанађујуће да " мајка црква"- фанар уради.... ово неби било ништа неуобичајено... неки од Источних Православних патријараха су мање више Грци.... са овим би још више учврстили своју позицију и правац у коме иду....фанар буквално неби постојао да нема прилив новца из Америке....ово је један по првих разлога зашто им је оваj континент тако важан поред још "неких других ствари"...

... у принципу мислим да сви или већина људи из других помесних Православних Црква немају ништа против да Фанар и фанарски епископи у дијаспори имају првенство части... али не и првенство власти-управљања а чему ови 100% теже - ово је очигледно, чак и они који нису баш нарочито интелигентни требало би да без икаквих проблема на основу чињеница да увиде у коме превцу фанар иде....

Елпи и фанар имају - како стоји у тексту горе-  визију/план за наредних 100 година.... зашто неко не пита наше епископе имају ли икакву конкретну визију барем за до године или прекогодине...

Још један детаљ: ови фанариоти непрестано штанцају нове епископе... ево Елпи/фанар поставља три нова деспота....

https://www.goarch.org/-/three-new-auxiliary-bishops-elected-2020

 

Страх ме је да напишем ово: али изгледа да живимо у времену тј. сведочимо почетак краја/ једистава Православне Васељенске Цркве...надам се да ће Господ дати да  до овога не дође... сетите се само нехаликидонаца....

[Justin Waters]

пре 26 минута, uomo del Ve.Te. рече

Страх ме је да напишем ово: али изгледа да живимо у времену тј. сведочимо почетак краја/ једистава Православне Васељенске Цркве...надам се да ће Господ дати да  до овога не дође... сетите се само нехаликидонаца....

Taj početak je prošao sa ukrajinskim raskolom. 

Ta pukotina koja je nastala će se samo dodatno širiti kao tektonske ploče dok ne nastane između okean kojeg nijedna strana neće moći više proći. 

[Тражитељ]

пре 1 сат, Justin Waters рече

Taj početak je prošao sa ukrajinskim raskolom. 

Ta pukotina koja je nastala će se samo dodatno širiti kao tektonske ploče dok ne nastane između okean kojeg nijedna strana neće moći više proći. 

Превише се и пречесто гордимо тиме како смо не само Црква, него и једина Црква, а у томе често предњаче људи који баш не делују да су остварили хришћански идеал, да буду савршени као што је савршен наш Отац на небу. Такве ствари не могу да прођу без последица, изгубићемо оно чиме се гордимо и због чега мислимо да смо бољи других.

[mario beloti]

Постоји само једна саборна и католичанска црква којој никакав папа било васељенски било римски сигурно не може да припада. Шта буде са васељенским патријархом биће воља Божија, Црква ће и даље бити само једна, а сигурно не тамо где он буде отишао.

[SrbinKatolik]

Raspala se unutarpravoslavnom šizmom Univerzalnost je samo u katolličkoj crkvi. Videćemo 2021. kada na veliko osvećenje katedrale Sv. Save ne dodje ni patrijarh moskovski ni patrijarh carigradski tu će se videti puknuće u odnosima a papa je papa vodi jedinstvenu katoličansku crkvu raznih kultura i nacija sa preko milijardu vernika a zadnjih godina dobija pozive kako od SPC da pomogne u zaštiti pravoslavnih svetinja na Kosovu tako i od drugih pravoslavnih crkvaa evo poslednja je apel papi uputila crkva u Jermeniji i to onda vecinska koja papu i ne priznaje ali zna se u svetu šta je papa i koju težinu nosi reč Svetog Oca svih Katolika, Vatikan bi mogao da prizna i Kosovo a to ne radi za sada. Mislim i da ne treba da prizna Kosovo ali papa treba da zahteva da dodje u posetu 500 000 katolika u Srbiji to uskoro nece biti sporno ili ce se politika KC prema Srbiji menjati čisto da se naučimo pameti.

Inače raspad PC najbolje se vidi ovde na zapadu, na zapadu Evrope Rusi su nakon što je Majka Crkva priznala PCU momentalno napustili sve Pravoslavne episkopske konferencije i prestali da sluze zajedno sa Grcima. Da ne spominjemo da je RPC raskinula odnose sa Grčkom crkvom u celini, dakle i carigradskom patrijarsijom i atinskom arhiepiskopijom, i zabranila spominjanje imena grčkih prvojerarha u crkvama u Rusiji i izvan nje. Dakle aspolutni pad odnosa i raskol gori od Velike Šizme. Ali ajmo malo zatvorit oči...to nam je u krvi i zabiti glavu u pesak.

[Вилер Текс]

пре 29 минута, SrbinKatolik рече

Univerzalnost

Универзални војник добро је. 

[SrbinKatolik]

Katoličanska=Univerzalna.

[Вилер Текс]

пре 9 часа, SrbinKatolik рече

Katoličanska=Univerzalna.

Римсак црква је римокатоличка. Све под папу. То није католичанство било нити ће икада бити.

[milos L]

On 18.10.2020. at 1:46, Талични Том рече

хоћемо одмах

Од када је то 50 година „одмах“? И ишло се у Београд. Само Бог зна колико пута. И могло се, ако се хтело. Бар једном будимо искрени. 

[mario beloti]

пре 30 минута, milos L рече

Од када је то 50 година „одмах“? И ишло се у Београд. Само Бог зна колико пута. И могло се, ако се хтело. Бар једном будимо искрени. 

и хапсило

[uomo del Ve.Te.]

On 16.10.2020. at 23:20, uomo del Ve.Te. рече

Укратко генеза источног/фанарског папизма:

Негде – овде на на поукама – сам већ споменуо то да потези које повлачи  Вартоломеј показују да он изузетно добро познаје византијску историју.... многи епископи су се користили византијском царском влашћу да би дошли на тај патријаршијски трон или да би остварили своје циљеве.... али у овом моменту нема византије и византијског Цара али фанариота је нашао алтернативну опцију.... тј. има стратегију.... буди увек уз најачег ко год да је то....

.......после пада Цариграда 1453 фанарска позиција је драстично измењена АЛИ отомански султан је још више и чвршће утврдио/погурао развој источног папизма..... а како? 

Ево овако: па тако што су сви хришћани који су били унутар отоманског царства одлуком султана стављени под контролу/чизму фанара.... на пример овде су се чак нашли и нехалкдонци иако нису у заједници са нама... мислим да нема потреба да овде пишем о томе какво искуство СПЦ има за време труског ропства кад је у питању фнарско управљање бизнис/трговина –тј. како су управљали просторима где су Срби живели у тадашњем отоманском царству.... фанариоти су знали како да угоде султану, као и данас што занју шта треба да раде да угоде неком другом...

Ово је све трајало до 19/20 века кад је дошло до устанака православних народа за ослобођење од Турака а све закључно балканским и првим светским ратом кад Фанраиоти  губе  источноПапску власт коју су имали над свим Хришћанима унутар отоманског царства-као што рекох већ .... и шта се даље дешава?

Дешава се то да се фанар није помирио са губитком власти после пада византије а поготово се није помирио са губитком власти после пада отоманског царства.... тако после губитка власти коју им је дао султан...фанар се окреће новој стратегији да поврати ту источноПапску валаст....

...сликовито да прикажем ситауцију: швабе су ратовали у два светска рата да осваре интересе да поробе европу и нису успели.... овај трећи пут не ратују али су остварили своје циљеве тако што је основана европска унија.... нешто донекле слично имамо и са фанаром....

...дакле, од после првог светског рата експоненцијално оштром узлазном путањом фанар ради на томе да поврати ту источноПапску власт.... да споменем само  1923 кад је дошло то трвења/размимоилажења око новог календара.... па све до у недавно време преко Зизјуласа који је маестрално одрадио ствари на теолошком плану за Фанар... да све то теолошки/догматски подупре њихове позиције.... нажалост у СПЦ има људи који све ово још не виде...и никако да се пробуде.... јер мртвијем сном спавају....треба неко да их пробуди...

Фанар на све могуће начине ради да све друге Православне Цркве стави под своју чизму као за време султана а крајњој линији по угледу на папу данас.... ево само један недавни пример из Аустрије ....свима нам је познато настројење Аустроугарске према Србима и ако су радили против нас на све могуће и немогуће начине.... е управо исто тако догодило 1979 (ако сам у праву) догодило се то да цариградски митрополит који је задужен за Аустрију добио је ту позицију да представља све Православне пред аустријском државом, (овако нешто могло би се можда догодити и у Америци) ....и Вартоломејов митрополит за Аустрију -он тренутно контролише православну веронауку... Аустријиске школе раде на томе да смење број часова веронауке за православне где су Српска деца велика већина....он се не труди пуно да одбрани наше интересе....а и што би? Грка има у Аутрији 3-4 хиљаде а срба према неким статистикама (које су уптитне) има у Аустрји око 120 хиљда – а сигурно да их има још толико... ...а зашто СПЦ не ради на томе да се ослободи фанарског представништва/заступништва/туторства пред Аустријсом државаом? Ја немам одговор на ово питање....али знам ко има....

... једно је сигурно мале су шансе да ће фанар у будућности да се одрекне правца у коме је кренуо....фанариоти су трговци/шверцари, који гледају на брзину махерски да неког жедног преведу преко воде.... тако да кад је у питању њихов лични интерес, власт и новац ту не прежу ни од чега да ураде....АЛИ треба направити разлику између фанариота и Грка из Грчке-који су нас стварно пуно помогли.... фанариоти су друга прича у односу на Грчку... код фанариота све се врти око власти, новца, византије и ката варварон-у принципу чисти расизам...

 

Генеза фанарског источног папизма/ увезеног световног деспотизма у Цркву – још неки битни детаљи.....

 

 

У претходном тексту на овој теми сам споменуо како су турци  (поставивиши фанарског патирјарха за управљача над свим Православним, укључујући и нехалкидонце) једним делом утицали/подстакли развој источног/фанарског папизма...

Од када фанарски патријарх ности краљевску/царску /владарску/деспотску круну?  и од кад ову појаву имамо у другим помесним Црквама?

Људи често гладају и виде ствари око себе али ретко постављају питања ... а још ређе покушавају да нађу одговор чак и ако имају неко питање...

....дакле колико пута свако од вас, ти који/која читаш ово сте пута видели епископа у Цркви или на ТВ-у да служи Литругију и носи владарску/депотску круну (канту) на глави... и да ли се можда питао неко од вас од када то Епископи носе и откуд то да баш носе краљевске/деспоске круне? Да ли је Христос имао краљевску/императорску круну кад је ходио у јудеји и проповедао...да ли је Св. Апостол Павле имао епископску митру на галави у току својих мисионарских путовања? да ли је Св. Игњатије Богносац имао митру на глави кад је ишао у Рим да мученички пострада?

Да покушам барем да одговорим на прво горе постављено питање:

Одговор је следећи: према досупним изученим материјалима може се рећи да краљевске/владарске круне које ми имао данас у православној цркви су уведени као новина од стране Цариградског (фанарског патријарха)....

Е сад овако, идемо мало од почетка...

На православним изображеним ликовима/приказима/иконама тек пред крај средње века тј. у 15-ом веку долази до појаве где су изображени ликови Светитеља са неким врстама покривача/капа или лирургијских капа на глави...

Прије овога имамо једино случај у Минологиону Василија II (10/11 век, ca. 1000 год. написан) где су као миниатурно изображени ликови Св. Кирила Александријског, Св. Атанасија и Св. Спиридона са капама/покривачима, Св. Спиридон је изображен са пастриском капом...дакле у овом Минологиону се ради једино о некој врсти покривача/капа на глави.....

 

Св. Атанасије и Св. Кирил Александријски у одеждама са капама/покривачима на глави:

File:Athanasius and Cyril of Alexandria (Menologion of Basil II).jpg - Wikimedia Commons

COMMONS.WIKIMEDIA.ORG

Ево и приказ Св. Спиридона, епископопа у одеждама са пастирском капом:

File:Spiridon of Trimithus (Menologion of Basil II).jpg - Wikimedia Commons

COMMONS.WIKIMEDIA.ORG

 

Интересантно је да писци Герман, Софроније а нити коментатор Теодор Валсамон (12/13 век, преминуо 1214 год.) у неким њиховим књигама би се очекивало да овај детаљ буде споменут где пишу о бослужењима/одеждама..., АЛИ уопште не спомњу капе/литургијске капе/ покриваче које носе свештеници или епископ... ЈЕДИНО Валсаомон заправо потврђује да је једини александријски Патријарх имао неку врсту литругијске капе а други нико у Православној Цркви није користио, и то је то....

Валсамон  каже селдеће а што се односи вероватно/сасвим сигурно на праксу у његово време:

Καὶ πάντων ἁπερικαλὺπτοις ἱερουργούντων ταῖς κεφαλαῖς μόνος ἡ πατριάρχης Ἀλεξανδρείας ἱερουργεὶ μετὰ τοῦ λώρου τὴν κεφαλὴν καλυπτόμενως (PG. 138  1048)

Као и Валсамон исто тако и Св. Симеон Солунски (1429, дакле 15ти век) у списима где би требао ако су постојали не спомиње у опште литругијске капе/покриваче/митре…..Св. Симеон каже/потврђује исто што и Теодor Валсамон да једино александријски Патријарх има литругијску капу за време богослужења:
 

Св. Симеон Солунски каже:

'Απερικαλύπτω δε τη κεφαλή οι της Ανατολής ιεράρχαι πάντες και ιερείς, πλήν του της Αλεξανδρείας, την ιερουργίαν τελούσιν, ου κατ’ελάττωσιν τινά, αλλά κατά λόγον υψηλότερον μάλα δή και θειότερον…. Συμεών Θεσσαλονίκης, PG 155, 716C.

Св. Симеион ово исто потврђује и на другом месту тј. у своме писму епископу Гаврилу Пентапољском...

Исто тако Православни Епископи у току склапања флорентинске уније, служили су откривене главе, без капа/покривача главе/митре.   Имамо случај патријарха Цариградског Јосифа који се упокојио 1439 године за време Флрорентинске уније где је и сахрањен у Цркви Св. Марије, а на споменику је приказан у владичанским одеждама без икакве капе/епископске митре...

Тешко је рећи са сигурношћу кад долази до првих почетака употребе епископске митре... неки људи од науке претпостављају да је до овога дошло после пада Цариграда под турке 1453 године...а најкасније у 16ом веку - јер постоје неке од назнака које то потврђују: као на пример посета Јеремије II цариградског Патријарха Москви 1589 године.... 

 

Неки претпостављају/узимају као могуће да је од 1620 године долази до прве употребе владичанске митре, тј  митра је постала саставни део богослужења и потом се постепено раширила  употреби у другим поменсим Црквама... дакле имамо и доказе који показују да је у 17ом веку један број Епископа користи/носио митру...

Све до времена  цариградског Патријарха  Серафима II (1757-1761) закључно са њим, није било шире употребе епископских митри... шта је интересантно да је ова патријарх дозволио да његови епископи за време служби носе сакос али не и митру- а само он као царигр. Патр. је носио/поседовао митру... 

Раније пре овога имамо случај из 1620 године када је цариградски  патријарх Тимотеј сменио Синајског Архиепископа Лаврентија због употребе/коришћења владичанске митре у току богослужења...у ствари радило се о томе да се Синајски Архиепископ хтео осамостали... у цели спор била је укључена и Јерусалимска и Антиохијска Патријаршија првобитно...

Пре цариградског Патријарха Серафима II имамо случај да је  1644 царигр. патријарх Динисије V Муселима на неким местима (острвима) дозвилио ношење епископске митре...

 Прву употребу Епископске митре у Русији имамо 1589 године кад је за вријеме руског цара Фјодора/Теодора успостављена Руска Патријаршија... кад је Цар одобрио да Руски патријарх Јов може носити сакос, мандију и митру... несумњиво је цар ово све преузео од цариградксог патријарха и са тиме је желео да постави у исту раван Руског патријрха са цариградским...према сведочењу Цариградски патријарх Јеремија II приликом посете Mоскви поводом установљења Руске Патријархишје као и епископи из његове паретње добили су на поклон скупоцене владичанске митре са дргим камењем и иконама.... Руси им сигурно нису дали нешто што до тад није било у употреби у Црквеној пракси/богослужењу у Цариграду.... још треба рећи да ова руска митра није имала идентичан изглед као епископске митре данас...

Шта је овде интересантно да је владичанску митру код Руса могао једино ности Руски патријарх у периоду од 1589 до 1675 – а што се 100% слаже као што смо видели са почетном праксом цариградске Цркве.... а тек после 1675 године у Русији имају дозволу/одобрење да носе епископску митру и сви јерарси тј. Архиепископи и епископи без изузетка....

 

Укратко ово горе што сам написао показује следеће:

1. да је алксандриски патријарх сигурно у 10/11 веку (а вероватнои раније) носио неку врсту капе за време Литургије/богослужења а вероватно по угледу на Јеврејску старозаветну праксу (2 Мојсијева 28:36–38).... још треба и то рећи да ова капа коју је носио александријски Патријарх сасвим сигурно није личила на данашњу митру коју имају епископи....

2.  даље после пада Цариграда под турке очигледно је да је цариградски патријарх као духовни и донекле световни вођа увео новину у Црвену праксу са тиме што је по узору на световне владаре почео да носи владарску/световну/деспотску круну или како се то елегантно данас каже митру....

3.  да су митру у почетку носили само патријарси али постепено касније долази до тога/одобрено је са врха да митре могуносисти осим Патријарха и сви други епископи/владике....

Дакле ово што ми данас имамо у Цркви кад су у питању митре тешко/скоро немогуће да има упориште у Раној Цркви...

Натавиће се.....

Поздрав за све људе добре воље!

P.S. Ево и један чланак везан за тему о чему сам писао:

Die liturgische Gewandung im Occident und Orient; nach Ursprung und Entwicklung, Verwendung und Symbolik : Braun, Joseph,1857-1947 : Free Download, Borrow, and Streaming : Internet Archive

ARCHIVE.ORG

---

Added illuminated t.-p. and dedication

 

 

 

[uomo del Ve.Te.]

Е сад идемо даље, да размотримо још неке интересантне деспотске/владарске детаље који су елегантно/мајсторски унети у Литургију... и то се представи онда као духовност.....митра/круна представља трнов венац који је био стављен на Христву главу -  да будем културан и фин рећи ћу само: ма јел’ те  молим вас...Христу трнов венац а вамо’  деспотска/владарска круна....

.....могуће да има негде у текстовима/списма, да је неко нажалост епископску владарску-круну протумачио као симбол трновог венца који је стављен на Христову главу пре распећа на крсту - јер је ово данас уобичајено тумачње код неких...

 

Дакле пре почетка Литругије кад епископ улази у Цркву ставља му се мандија, митра... и појци певају:

"Τόν Δεσπότην καὶ Ἀρχιερέα ἡμῶν, Κύριε φύλαττε, εἰς πολλὰ ἔτη, Δέσποτα, εἰς πολλὰ ἔτη, Δέσποτα  εἰς πολλὰ ἔτη, Δέσποτα "

“тон деспотин ке архијереја имон Кирије филате ис полла ети деспота ис полла ети деспота ис полла ети деспота”

 

Пратећи редослет речи (интресантно је да је је реч деспот стављена пре речи Господ) превод би био:  “владара/господара и првосвештеника нашег Господе сачувај/заштити, на многа љета владару/господару, на многа љета владару/господару,на многа љета владару/господару.”

Интересантно је да се на почетак текста тон деспотин ставља реч владар/господар и првосвештеник а потом Господ.... даље реч валдар/господар је употребљена у тексту 4 пута а Господ само једном.... и ето то вам је то....

Горе споменути текст: тон деспотин....исполаети деспота...пева се неколико пута пред почетак Литругије и исполати деспота у току Литругије.... све је на грчком па људи/народ не разуме нити се пита шта то значи а и они кој знају шта то занчи ретко ко покушава да нађе одговор зашто је то тако, а да не причам за цели садржај Литургије.....

 

 Е сад да видимо значење речи деспот (δεσπότης, ου, ὁ) у речнику Новог Завета и Ране Хршћанске литературе:

A Greek-English lexicon of the New Testament and other early Christian literature by Arndt, W., Danker, F. W., Bauer, W., & Gingrich, F. W. (2000).  (3rd ed.). Chicago: University of Chicago Press, page 220

δεσπότης, ου, ὁ (владар, господар) (s. prec. entry; Sappho 97, 8 D. [95, 8 EVoigt ’71], Pind., Hdt.+) voc. δέσποτα

① one who has legal control and authority over persons, such as subjects or slaves, lord, master (неко ко има легалну контролу и власт над личношћу/човеком, као подчињеним или робовима, господар, владар)

ⓐ of slaves (Pla., Parm. 133d, Leg. 757a al.; Paroem. Gr.: Zenob. [Hadrian] 2, 81 τ. ἰδίους δεσπότας et al.; Tat. 4, 1) 1 Ti 6:1f; Tit 2:9; Phlm subscr.; 1 Pt 2:18; Hs 5, 2, 2. A slave metaphor is present in some of the pass. in 1b, AChang, BiblSacra 142, ’85, 52–63.

ⓑ of subjects. Ruler of a city Hs 1:6.—Esp. of God (Eur., Hipp. 88; X., An. 3, 2, 13; Pla., Euthyd. 302d and oft. in Gk. writings incl. Herm. Wr. 16:3 [p. 264, 14 Sc.]; OGI 619, 3; UPZ 1, 1 [IV b.c.]; PGM 36, 227 δέσποτα; LXX; TestAbr A I p. 77, 12 [Stone p. 2]; Artapanus: 726 Fgm. 3, 22 Jac. [in Eus., PE 9, 27, 22]; Ezk. Trag. 124; 188 [in Eus., PE 9, 29, 11]; Philo, Rer. Div. Her. 22ff [PKatz, Philo’s Bible, ’50, 59f]; Jos., Bell. 7, 323, Ant. 8, 111; 18, 23; Just., A II, 6, 2 al.) Lk 2:29; Ac 4:24; Rv 6:10; 1 Cl 7:5; 9:4; 11:1; 24:1, 5; 36:2, 4; 40:1 al.; B 1:7; 4:3; Dg 8:7; Hv 2, 2, 4f; Hs 1:9; δ. ἁπάντων (cp. Job 5:8; Wsd. 6:7; 8:3; Sir 36:1; TestJos 1:5; Herm. Wr. 5, 4; PGM 3, 589; 4, 1164; 12, 250; δ. τῶν ὅλων Jos., Ant. 1, 72 and Just., D. 140, 4 [sim. Tat. 12, 4]; τοῦ παντὸς δ. Did., Gen. 99, 22) 1 Cl 8:2; 20:11; 33:2; 52:1; [ὁ τῶν ὅλ]ων δεσπότης Ox 1081, 36f (Coptic SJCh 90, 15); δ. καὶ δημιουργὸς τῶν ὅλων θεός Dg 8:7; τοῦ πάντων δ. GJs 11:2; ὁ δ. μου 23:3 (but s. deStrycker ad loc.). Of Christ Lk 13:25 P⁷⁵; 2 Pt 2:1; Jd 4 (δεσπ. and κύριος as Jos., Ant. 20, 90).

② one who controls a thing, owner  ( неко ко управља/контролише ствар, власник) of a vessel 2 Ti 2:21; of honey Hm 5, 1, 5.—B. 1330. Schmidt, Syn. 116–24. DELG. M-M. TW. Sv.

δεσπότις, ιδος, ἡ (Soph., Eur., Pla. et al.; SEG VIII, 548, 25 [Isisaretal. I a.d.] term used by a slave in address to an owner (израз деспот је кориштен од стране роба да ослвои свог власника) POxy 48, 7; Sb 5616, 6) mistress [ἡ τ]ο̣ῦ̣ χρυσοῦ πολλοῦ δ. mistress of much gold AcPl Ha 2, 19.—DELG s.v. δεσπότης.

 

 

Даље ево и из овог речника везано за реч “деспот”:

New international dictionary of New Testament theology (Vol. 2,). Bietenhard, H. (1986). Lord, Master. L. Coenen, E. Beyreuther, & H. Bietenhard (Eds.), Grand Rapids, MI: Zondervan Publishing House. pp. 508-510

Lord, Master

One of the basic facts of human existence is the power and authority that some people have over others. Gk. has two principal words for lord and master. despotēs denotes the lord as owner and master in the spheres of family and public life, where lordship sometimes entails harshness and caprice. kyrios which occurs more often means lord, and carries with it overtones of the legality and acknowledged authority of lordship. When a god is called lord, the predominant term is kyrios; despotēs is used very seldom in this connection. In classical antiquity the lord stood over against the → slave, the servant (doulos).

 

δεσπότης G1305 (despotēs), lord, master (of a house), owner; οἰκοδεσπότης G3867 (oikodespotēs), the master of a house; οἰκοδεσποτέω G3866 (oikodespoteō), be master of a house, rule one’s household.

  V 2, p 509  ^CL despotēs (formed from domos, house and *potis [whence posis], lord) means:

(a) the master of a house (who usually had absolute authority over his household); (b) master, as opposed to slave; (c) owner; (d) (transferred in the course of political developments from the sphere of the household to that of politics) the ruler, who is characterized by the scope of his power and by his high-handedness, particularly towards subject peoples. Starting from the idea of unlimited possession, despotēs often involves harshness and caprice, whereas kyrios emphasizes more strongly the idea of the legality with which someone acts.

oikodespotēs, master of a house, a pleonastic compound etymologically speaking, became an astrological technical term in secular Gk.:the planets were oikodespotai in particular signs of the Zodiac. In this context oikodespotēsis meant the predominance of a planet.

^OT despotēs occurs only about 60 times in the LXX. Where there is a Heb. original it mostly translates ’āḏôn, lord, master. The word is used less than kyrios. This was no doubt because despotēs expresses the arbitrary, unlimited exercise of power without any real conditions, which must have been foreign to Israel’s concept of God. For Israel had experienced the Lordship of God in his gracious, saving actions in history. Where it is used (especially in later writings) it particularly emphasizes God’s omnipotence (cf. Isa. 1:24; 3:1; 10:33; Jer. 4:10; 15:11; Jon. 4:3; Dan. 9:8, 15ff., 19; Wis. 6:7; 7:19; Sir. 23:1; 31:24 [34:24]; 33:1 [36:1]). The retreat of the term despotēs in the face of kyrios is theologically significant. oikodespotēs does not occur in the LXX.

^NT 1. In the New Testament the word occurs 10 times.

(a) God is addressed in prayer 3 times as despotēs (Lk. 2:29 in contrast to doulos, slave; Acts 4:24; Rev. 6:10 quoting Zech. 1:12 and Ps. 79:5 [LXX 78:5, where the LXX translates kyrie]).

(b) despotēs is twice used with reference to Christ: 2 Pet. 2:1 (Christ the Master bought us; the background is the metaphor of the redemption of slaves); and Jude 4 which uses the same underlying idea (despotēs alongside kyrios). In both passages the term is used in opposition to heretical statements. The false teachers deny that Jesus is despotēs. K. H. Rengstorf suggests that “despotēs is here used rather than kyrios to suggest the function of Jesus as the One who commands and exercises influence and power.” The false teachers “do not acknowledge Jesus in practice as the One whose will they must take as their guide” (TDNT II 49). This interpretation, in the light of the context and of 2 Pet. 2:1, seems more likely than that which sees Jesus here deliberately placed beside God as Almighty.

(c) Used of earthly lords in the sense of owner despotēs occurs in 1 Tim. 6:1; Tit. 2:9 (douloi, slaves, and despotai are contrasted; cf. douloi and kyrioi in Eph. 6:5; Col. 3:22); and 1 Pet. 2:18 (oiketai, servants, and despotai). Slaves are exhorted to be obedient to their masters in order that the faith may not be brought into disrepute by their disobedience. It has an essentially metaphorical sense in 2 Tim. 2:21 as master of the house. Anyone who purifies himself from false teaching is a vessel for noble use, consecrated and useful to the despotēs. Here Christ is to be understood as the despotēs.

2. oikodespotēs occurs 12 times in the NT, particularly in Matt. (10:25; 13:52; 24:43; in parables oikodespotēs illustrates God’s actions by means of the activities   V 2, p 510  of the master of the house; 13:27; 20:1, 11; 21:33; cf. Lk. 14:21), where it corresponds to Heb. ba‘al habayiṯ, the owner of a house or land. It is frequently found in connection with anthrōpos, man, the master who rules over his household. In Mk. 14:14 the owner of the ass, on which Jesus intends to ride into the city, is called oikodespotēs. oikodespotēs is used pleonastically in Lk. 22:11. If the oikodespotēs had known when the thief was coming, he would have watched (Matt. 24:43). In the parable of Lk. 13:25ff. Jesus is the oikodespotēs who will shut the door on those who come late. Through the metaphor of the oikodespotēs Jesus is depicted as the Lord of the → kingdom. In a further word-picture Jesus spoke of himself as the oikodespotēs (Matt. 10:24). His opponents have abused him and called him Beelzebul (Matt. 12:24; cf. 9:34; → Satan); how much more will the members of his household (i.e. his disciples and followers) be exposed to abuse. Here oikodespotēs is used in parallel with didaskalos and kyrios (v. 24f.) and characterizes the relationship between Jesus and the disciples as imitation of suffering.

oikodespoteō, rule over house and family, occurs only in 1 Tim. 5:14 in directions to younger women to marry and rule their households.

 

Укратко:                                                                                                      

Сви детаљи које сам споменуо у претходна два текста: митра (као владарска круна), мандија (као царски плашт), процесија уласка архијереја у Храм (по узору процесије уласка цара у базилику), тон деспотин ке Архијереја......Исполаети депсота....

.....сви ови детаљ указују да је ово преузето и световног/деспотско/владраског простора и унето са благом шминком у Цркву... питање је шта је пре пада Цариграда свега од тога било присутно у Литургиском животу Цркве.... на пример мени лично изгледа просто немогуће пре пада Царигарада... да је византијски цар пристуан у Св. Софији на Литургији и да се пева на Литругији цариградском патријарху.... “владара/господара и првосвештеника нашег Господе сачувај, на многа љета владару/господару, на многа љета владару/господару,на многа љета владару/господару.”

.....Једно је сигурно да данашњи фанариоти држећи се неких ствари/праксе која је уведена под турском влашћу.....између осталог да Фанар буде на челу свих Православних који одлучује о свему... да поставља епископе итд.... дакле очигледно је да данашњи фанар инсистира на тим елементима и даље неодступно, тј. на источном папизму....чињенице указују у коме превцу то иде....

Кад је у питању СПЦрква: да будем кристално јасан ја нисам за то да се укида неки устаљени богослужбeни поредак шта је ту је, у неким историјским околностима преузимали смо ствари од других, друго је питање колико је то у скалду са учњем Ране Цркве....једино сматрам ако би се догодило на нивоу Васељенске Православне Цркве, да се размотре можда неке измене....

…..АЛИ сматрам да еписoкпат (један број епископа у СПЦ) треба:

....своје деспотско/владарско опхођење да измени и да имају понашање/опхођење пастира, домаћина чоека по узору на праску Ране Цркве.....као што сам то већ негде написао мисија Цркве је тимски рад а не ствар деспота-владике....владика/епископ треба да да слободу људима сарадницима да употребе/користе своје дарове/таленте занање на добро Цркве а сдругу страну сарадници/свештенство никад неће себи дозволити да истрчава пред руду, да излеће испре..... дакле мисија је тимски рад где се опете зна ко води управља црквом дакле епископ је опет на челу...и као што рекох већ, нормални сарадници епископа никад неће истрчавати........дакле ту нема страха од непослушност... магична реч непослушност је једна од најомиљенијих коју користи велики број епископа..... кад год затреба да се учврсти деспотска власт онда се користи - призове та магична реч непослушност као аладин из чаробне лампе.... и ето то вам је...

Ако сам негде направио грешку у овом што сам горе написао нека ме неко исправи, или напише нештао тачније боље, детаљније... Хвала унапред!

Поздрав за све људе добре воље