Претражи Живе Речи Утехе

Субота 14. март 2015. године.У долинама око ријеке Сане и Рибника снијег је увелико окопнио. Указале су се њиве и ливаде. Птичице цвркутом, на силу, дозивају прољеће. Није баш нешто топлије. И јутрос је освануо мраз, сунце се стидљиво пробија кроз облаке и маглу. Понекад обасја. Отегла се зимура. Додијали капути и чизме, ко окови. Намислих отићи, обићи једно домаћинство које се налази... не знам ни сам. Дођох у Горње Врбљане да молим Неђу Томића званог Гараво перо да ми покаже пут. Чувши ауто, жена изађе пред кућу те ми рече да Неђо није кући, већ да је отишао у ту кућу у коју ја требам ићи и однио им пензију. Бацих поглед путем, видим човјек завезао коња за шљиву и ставља му зобницу да зобље, успут га тимари и нешто шапуће, вјероватно тепа коњу. Коњ је осредњи,црн и не баш ухрањен како то коњи знају бити. Помоз Бог Станко. Бог ти помог'о попе. Упитасмо се за здравље. Мени непријатно питати да ли би он мене упутио према Куртиној Греди.Старији је човјек. Аааа попе,не може се тамо тако лако.Далеко је забасаћеш, планина је то. Па шта ћу? Мислио сам са Неђом, он је окретнији, још изађе са ловцима за пасијом памећу. Ић'у ја с тобом. Гледам га онако, старина је то. Није за пјешака.Убјеђујем га да бих лакше са Неђом. Ма вратићу се ја Станко, па ћемо други пут ићи. Не,не попе,идемо ми сад. А ја кад сам кретао од куће убацим војничко седло у гепек. Извадим га и набацим коњчету. Одмах кренусмо. Спустисмо се у поток, деда Станко нађе брину са које се попе на коња.Ја пређох мост и из потока се одмах у'ватисмо "плећине". Планина је, иде кљусе грифови клапећу о камење, понекад се оклизне на једну ногу, али вичан странама спретно носи старину. Старина му понекад нешто говори, као да га соколи, не знам, не чујем, идем десетак метара иза њих. Полако се указује сњешчић ту и тамо, али и расте ко квасало тијесто за хљеб који жена остави да преноћи па ће га сутра испећи. Понегдје су лијеске легле на стазу, а ждријебе кад наиђе ослободи их свезе снијега па фијукне она лијеска ко канџија и исправи се у трену. Снијег бива све већи и већи, али нас тројица се не предајемо. Гази доро, носи деду. Мореш ли попе? Могу, могу,одговарам, а душа ми у носу. Привати се коњчету за реп. И тако ти се ја ватим коњског репа. Паде ми на памет ски лифт. То је нешто слично. Лакше ићи, али има један проблем. Коњ има крупније кораке и бржи темпо. Држао сам се за коња док није снијег дошао до кољена, а онда сам пустио. Нисам могао више да пратим тај ход. Има ли још колико, Станиша? Има, има попе, нисмо ни до пола. Куд кренух по овоме снијегу гдје се вуци и међеди легу. Повећава се разлика између мене и њих двојице.Сад их и не чујем, али идем трагом. Схватио сам да ја мање пропадам кроз снијег од коња, те сам ишао цјелцом. Понекад чујем "ооооп". То ми се Станко јавља да провјери јесам ли на правом путу и да одмјери раздаљину. И ја одговорим са "оп" које се разлијегне међу оним букветинама. Видим их већ горе, чекају ме. Кад оно горе пут прочистили шумски камиони према радилишту. Кад изађох на тај шумски пут као да сам се родио. Али...пресјекосмо онај пут у три корака и опет загазисмо у онај цјелац. Иде парипче носи деду. Снијег кваса. Преко кољена је. Разлика међу нама се опет повећава. Видим, паде коњ, а Станко устаде из седла, повуче га за јулар. Опет је на ногама.Сад га већ не јаши. А и нема образа га узјахати, и коњче има душу. Ту негдје пођосмо се обарати са планине. Лакше стрму него брду. Видим кућу, па ћу Станку радосно: ево куће, стигли смо. Попе ту нико не живи. Како се обрадовах тако и заћутах. Пролазимо пропланцима, око нас смрека и грмље, а около шуметина. Полако се разабира, има ливада. Понегдје прођемо поред крушке и јабуке. Ето и неки стари храстови диреци. Не смијем више ни упитати да ли је близу. Ћутим да сам себе не разочарам. Нека попе,пусти да ја идем први, има керова, страшиво је. Прођоше Станко и коњ, у том залаја кер. То је био најљепши лавеж на свијету. Ту смо, стигли смо. Шаров не напушта мало двориште али упорно лаје. Изађе домаћин и ућуткује псето. Помоз Бог кума Милане. Бог те помого кума Станко. Куд ви у 'ваком кијамету? Био Неђо,вас запјенио. Помоз Бог. Бог ти помог'о оче. Улазите. Уђосмо и сједосмо.А лијепо ли је сјести, к'о кад постиш часни пост па се омрсиш на Васкрс. Ја сам Милан Кркљић,ово је моја жена Војна. Попе, у 'вој кући није био поп има преко петн'ес година. Добро ти нама дош'о. Прво нас послужише ракијом незаборавном српском медицином. Кума Војна,имаш ли ти шта за појест? Упита Станко. Јој куме немам хљеба.Овај снијег и зима се одуљили, а коњ нам креп'о. Ма кума, имам ја хљеба и кући, дај ти нама меса. Изнесе баба меса и кобасице те стави пред свог кума Станка. А ја очима лижем оно месо. Гладан. Истјерала планина из мене оно јутрос мало кромпирића и хљеба. Знају да је пост. Мене и не нуде месом. Ето, попе, имам пекмеза али немам хљеба. Ништа не брините ја нисам гладан. Лажем! Станко једе ону кобасицу и не гули је нит' је реже ножем. А како је само слатко куса. Ето попе ми овде живимо, струје немамо нити смо је кад имали.Твоја нам је попадија писала молбу да добијемо струју али бивши начелник се исколачи на њу, а мени дође да га тљанем. Упалисмо свијећу, окадисмо се и помолисмо Богу. Дан нас тјера из планине те убрзо и кренусмо поздрављајући се са овим дивним старинама, а Станко натрпа пуне џепове оне кобасице. Вратићемо се околним путем, не вриједи да гинемо куд смо дошли. Можда је шумарство прочистило шумски пут. Ишавши наиђосмо на шупу од окорака из које се дими.Упитах мога водича ко овде живи. Попе,ту живи Хрват Миле Гашпаровић из Славоније. Дошао као дијете од тринаест година са самарицом и остао. Сад му је око педесет година. Био је и у нашој војсци читав рат. Зову га Туђман. Опет улазимо у шуметину. Убрзо изиђосмо на пут. Видим по трагу да је скоро прошла Лада Нива. Уска јој гума. Покушавам да идем трагом гуме али је тешко. Незгодно метати ногу пред ногу као манекенке на модној писти. Са наше лијеве стране је планина Овчара, а доле лијево према планини се обрушава тло до Рокиног дола. Хвата ме језа од оне моћне, мрачне планинчуге. Тихо је, без вјетра, ма ни птица се не чује. Праз,празна планина. Идем стотињак метара иза Станка, видим цријево огуљено од кобасице. Мези Станиша у седлу. Понекад се обазре да види јесам ли жив. Од неких колиба пођосмо се спуштати. Видим испод нас пут. Каже ми Станко да ја попријечим ако хоћу. Те ја попријечи стотињак метара по оном цјелцу. Кад опет доле друга кривина,а ја и њу попријечим. Снијег се смањује, пут је копан. Сад се ја јавим са ''оп'', слабо чујем Станка. Добро сам ја скратио на оним кривинама. У сред шуме мостић са оградом. Перишића поток. Близу сам. Излазим из шуме, прва кућа. Цивилизација,каква таква. Тек у Страинићима ме стигоше моји водичи. Био сам поново на Куртиној Греди 17. марта 2015. године. Однијели смо људима хране и средства за хигијену. Обишли смо и Гашпаревића и дали му хране и средства за хигијену. Хвала Општини Рибник, директору Шумарства Рибник, Борачкој организацији Рибник, Лазару Јокићу и Јови Бањцу Азапу. (Аутор је парох рибнички у епархији бихачко-петровачкој, дипломирани богослов Богословије Светог Петра Цетињског, који је био ученик друге генрације обновљене Цетињске богословије 1993-1998)

У једном од својих надахнутих предавања, протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић поделио је са верним народом следећу причу из парохијске праксе: "Десило ми се једном да је код ћивота Светог Василија ушао један момак, онако - у папучама и шортсу, и носи једну лименку са Фантом. И пошто ја сад имам неко настројење да одма' заведем неки ред тамо - као свештеник, ја га гледам и кажем:'Не могу да вјерујем да човек носи лименку са Фантом и иде право на ћивот Светог Василија Острошког?!' Али, кажем себи - 'ајде, нећу ништа да му причам; 'ајде да сад не правимо свађу... па, ако баш крене ону лименку да стави, Боже опрости, на ћивот - онда ћу да реагујем.Он иде с оном лименком, долази до мене... е сад, пазите - ја му не причам ништа, али у себи говорим следеће ствари:'Магарче један, је л' им'о ико да те научи како се улази у цркву?! Па, је ли могуће да не знаш да не треба та лименка да се уноси код мошти Светог Василија?! Па, ђе ти је памет!? Јеси ли глуп, јеси ли луд...', ја то све у себи говорим о томе момку.Он је пришао... е, да ли је он сад осјетио шта му ја причам у своме срцу, окренуо се и каже:'Оче, је ли вруће?' Ја кажем:'Па, јест'...' Каже он:'Ево мало сока да се освјежите.' Ето како срце ради, како душа ради... а све ти се чини ти то радиш из највеће побожности: он је грешник, он носи лименку, ја сам свештеник, ја га осуђујем - и то с правом! Погледајте како може човек да се превари!У суштини, Христос каже:'Не судите, да вам се не суди.' Немојте никога да осуђујете." Извор: Ризница литургијског богословља и живота