Српска народна религија

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

OBIČAJI KOJE TREBA ISPOŠTOVATI NA PETROVDAN: Važno jesti jabuke za mir među ljudima!

Praznik posvećen Svetim apostolima Petru i Pavlu, u narodu poznat kao Petrovdan, slavi se 12. jula i na ovaj dan se završava veliki Petrovski post.

Sveti apostol Petar bio je jedan od najvećih propovednika hrišćanstva. Veruje se da je samo nakon jedne besede u Jerusalimu uspeo da prevede 3.000 ljudi u hrišćanstvo. Veruje se da je njegova isceliteljska moć bila toliko jaka da je od teških bolesti lečio i one koji bi samo prešli preko njegove senke.

Stradao je kao žrtva spletke Simona Volha koji ga je bacio u nemilost cara Nerona.Pogubljen je tako što je razapet na krst.

Za Petrovdan se vezuju mnogi narodni običaji.

Jedan od njih je da uoči Petrovdana najstariji ukućanin ubere po jedan cvet petrovca za svakog u kući. Svaki cvet nameni po jednom ukućanu, te ih pobode u zemnju na mesto gde ih niko neće dirati. Na sam dan praznika, u ranu zoru dok još niko nije ustao, domaćin odlazi da pogleda cvetove- čiji cvet stoji pravo- biće zdrav, kome je klonuo- biće bolešljiv, a ako je nekom e uvenuo- taj će umreti.

Rasprostranjeno je i verovanje da na ovaj dan Sveti Petar deli deci jabuke na onom svetu, pa se veruje da pre Petrovdana ne treba jesti jabuke. Mnoge majke, koje su izgubile decu, ranije nisu jele jabuke pre ovog praznika, jer su se bojale da njihovo dete zbog toga ne dobije jabuku na onom svetu.

Ako ste ljubitelj jabuka, na Petovdan treba da ih jedete, ali nikako ne smete da ih sečete nožem već samo da ih grizete!

Postoji verovanje da na ovaj dan Sveti Petar deli jabuke deci na onom svetu, pa ovo voće danas simbolizuje slast i mir među ljudima.

U Vojvodini postoji verovanje da onaj ko se na Petrovdan gađa jabukam ili ih udara jednu u drugu priziva vremenske nepogode.

Na Patrovdan domaćice prave petrovdanski kolač sa jabukama poznat kao “petrovača”. U spravljanju ovog kolača treba da učestvuju i deca. Ovo se smatra jednim od najlepših običaja u našoj tradiciji.

Stari običaj je i da se na ovaj dan pale lile od sušene kore breze ili trešnje čime se priziva dobro zdravlje stoke i ljudi.

Veruje se da Sveti Petar drži ključeve od raja i da je postavio kovača na Mesec da ga okuje i sačuva za ljude. Nebeska slama (Mlečni put) i nebeski krst (sazvežđe Labuda) pripadaju njemu.

Na ovaj praznik ne ide se u polje i ne počinju teški poljoprivredni radovi, a naročito se ne uprežu konji u kola.

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

 

[Božena]

Упамти па мобу врати

Некадашњи обичај добровољне и бесплатне, узајамне помоћи око различитих сеоских радова између мештана у једном или у више села, све више замире

(Фотографије С. Марић)

Наша села на планини и у равнини, некад пуна чељади, омладине, деце, гласова, песме, једном речју живота, који је бујао – сада полако замиру. Са некадашњих њива одавно не одлежу песме жетелица.

Живот нашег села, а посебно пољопривредне радове, пратили су многи лепи и корисни народни обичаји. Један од њих, који нестаје и који је безмало трајао током целе године, била је моба. То је добровољна и бесплатна помоћ комшији, рођаку или пријатељу, у обављању најразличитијих послова које не може обавити радна снага једне породице. Била је то права народна институција договорене узајамне помоћи између мештана у једном или у више села која се враћала: Упамти па мобу врати.

Колективни дух

Свест о припадности свом селу, својим рођацима и комшијама, свест о потреби узајамности, основни је мотив сваког појединца учесника мобе.

Откад је вакта и земана, својствене свим друштвима, мобе испуњавају различите потребе, показују колика је међусобна повезаност мештана, колико су спремни на уступке и помоћ једни другима, колико су карактерни.

За сазивање мобе није постојало правило: када се домаћинству, без довољно физичке снаге или из других разлога, укаже потреба за мобом, она се сазивала. Како су села старила, тако је колективни дух мобе постајао све значајнији. То посебно важи онда када је потребно за кратко време обавити обимне послове, спасти летину од изненадне непогоде. Лети су временске неприлике најчешће и могу уништити сву летину. То је период велике бриге за сваког домаћина – хоће ли се сено на време сложити, неће ли суша, поплава или град, уништити сав уложен труд.

 

Мушке, ноћне, милосрдне…

Уобичајено је да се мобе деле на мушке, ноћне, милосрдне, женске, дневне, мешовите... То је релативна подела јер за већину моби потребно је присуство и мушкараца и жена, свих узраста, а почесто и деце. Почињу још у рано пролеће када сељака очекују напорни послови, па током лета, јесени и окупљања која су, у зимском периоду, младима најдража. Најкарактеристичније су: окопавање, брање и комишање кукуруза, косидба, скупљање сена, жетва и вршидба, берба маслина, грожђа, брање и низање дувана, берба воћа...

У нашим крајевима посебно се водило рачуна о организовању моби за болесне и изнемогле, или за оне чији су храниоци отишли у војску (милосрдне мобе). Осим наведених, мобе су се организовале за почетак градње породичних кућа, за изливање плоче, дизање крова, за електрификацију, за градњу школа, болница и путева.

Када се мобе организују у низу, током више година, онда оне функционишу као и сваки посао у једној сложној породици у којој сви имају прецизне улоге и задужења, уз ритуал који је, мање-више, у сваком селу био идентичан. У принципу, на мобе су се позивали људи из истог места. Међутим, радо су позивани пријатељи, побратими, кумови и рођаци и из суседних села. На женске ноћне мобе (прела) позивале су се девојке из села у којем се моба сазива, док су момци који присуствују тим прелима најчешће из суседних.

Сазивач је, кад је било потребе, тражио од појединаца који долазе на мобу да поведу и своје волове, коње, да понесу мотике, косе, крамп... Уобичајено је да се позив на мобу не одбија. Онај ко сазива мобу, одазива се свакоме ко је био на његовој. Ако се изненада појави опасност од временске непогоде, онда нема времена за позивање, већ цело село прискаче у помоћ ономе коме је најпотребније.

Уобичајено је да се моба завршава истога дана или исте ноћи. Код косидбе, жетве, комишања кукуруза и сл. мобе трају и дуже. Домаћин мобе је у обавези да за све учеснике припреми ручак или вечеру, у зависности од врсте посла који се обавља, понекад и доручак. За такве прилике жене су припремале најукуснија јела. У селу се знало ко прави најбољу питу, приганице, цицвару, пиријан колаче итд.

На мобама је свако имао прилику да се истакне: добар радник, певач, гуслар, говорник, шаљивџија, добра куварица, плетиља.

Окопавање кукуруза је такође напоран посао и ова моба се још увек практикује у појединим нашим селима.

Осећање одговорности због позваности на мобу било је инспирација сваком појединцу да својим учинком, часним и поштеним радом допринесе циљу мобе, ако не и да превазиђе своје физичке могућности. На њима се колективни рад претварао у духовно такмичење, у похвалу девојачкој вредноћи и издржљивости.

Ништа боље од мобе не говори о жуљевитим рукама и душама, о сушним и гладним годинама, о саборима, о кумствима, о девојачком осмеху, о мирису покошеног сена, о жеђи и поплавама, о болестима и ранама, о проји и хлебу, јарику и јечму, о гуслама, славама и свадбама...

Када се обаве летњи послови предстоје јесењи, под условом да је година била родна и берићетна. И опет, поједине радове треба брзо обавити, а како другачије ако не мобом.

Сеоска кућа, иако обично скучена, у време мобе била је пространи и раскошни амбијент и сведок несвакидашњих збивања у којој је, као у кошници, главни актер била омладина.

Комишање кукуруза спада у омиљену мобу, како за старије тако и за млађе. Око велике гомиле кукуруза окупљали су се момци и девојке који су причали шале, постављали загонетке, певали, једни другима се удварали, флертовали, размењивали информације, препричавали најновије згоде и догодовштине својих рођака и комшија. За једну ноћ окомиша се цео кукуруз који се смести у амбар, а мека комишина у сламарице и јастуке.

У таквом амбијенту и расположењу рађале су се прве љубави, афирмисали се слога, заједништво, солидарност, хармонија, поверење. Био је то образац колективног понашања у коме се дарују и размењују најлепше и најдрагоценије људске вредности и врлине.

У мобама су се рађале темељне обичајне и културне вредности, али и животни смисао опстанка сељака на једном простору. Свака моба, као збир врлина, имала је вишеструку улогу: радну, друштвену, забавну, едукативну и сви су јој се радовали, али, природно, домаћин највише.

Женске мобе су посебна прича. Организују се зими, у релаксираним условима, а прело је најпознатије окупљање. Сазивају се ради чешљања вуне, гребенања, предења и плетења. Трајале су преко целе ноћи.

Оно што се мало зна и о чему се недовољно пише јесте обичај да се и за ткање ћилима организује моба, најчешће у вечерњим сатима када су веште ткаље своје знање и искуство делиле са девојкама.

 

Косци сачували обичај

Код нас је најпознатија косачка моба која се и данас практикује. Косидба спада у најтеже физичке послове и на њу се позивају најснажнији људи иако снага није једини и најбитнији фактор да би неко био најбољи косац. Косцима се спремала и доносила јака храна, а козбаша (најбољи косац) добијао је посебан комад печења. После ручка клепале су се косе, попила ракија, запевала песма и поново се настављало кошење. Целог дана доносила им се свежа вода. Кад падне последњи откос с песмом се креће код домаћина. Када се трава осуши, сазивала се нова моба да се она покупи и сложи.

Живећи у конзервативним и затвореним породицама, у условима који су несхватљиви данашњој омладини, у оскудици свега и свачега, без контаката са спољним светом, посебно зими, свако окупљање у том периоду значило је, бар за тренутак, и заокрет ка фиктивној стварности. Управо зато, прела су била уточиште за усамљене и тужне, бег од меланхолије и досаде, жеља за весељем. Момци су на прела долазили касније, у групама.

Изучавајући овај обичај био сам пријатно изненађен неочекиваном архаиком и филантропијом којима је био прожет свакодневни живот наших предака на селу. Мобе су биле својеврсне школе на којима се из разних области стицало знање, усавршавало занимање, размењивала искуства и тајне обичаја, изучавале радне и традиционалне вештине, учила етика, историја, толеранција.

Удружени против сваке муке

Моба је могла да уђе у дуел са сваком муком, временском непогодом, људским немаром. Учила је људе да буду стрпљиви, толерантни, несебични и бољи једни према другима.

Млади су, дакле, учили од старијих како да се припреме за живот и за разноразна искушења. Усвајали су другачије и различите ставове, принципе, погледе, учили како треба уживати у животу и славити живот. Овај обичај афирмисао је патриотизам, оптимизам, човекољубље, врлине, обичаје – боље да нестане село, него да изумру обичаји.

Мобе су славиле берићет, добар принос, спокој, богатство, рад, радост. На мобама се праштало, мирили су се завађени, стварала побратимства, учвршћивале везе.

politika.rs, Рамиз Хаџибеговић

[Božena]

http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2021/07/22/7370194_nosnja-t.jpg

Ко је чувар влашке традиције у селу Кобишница

WWW.RTS.RS

---

Леан Лазић,који две деценије живи у швајцарској, колекционар је народне ношње и чува обичаје из Кобишнице, влашког села у близини Неготина. У родни крај долази сваке године, ускоро ће...

 

[Božena]

ODREĐENJE NARODNE RELIGIJE.docx

[Božena]

Vile zadojile junake

Gorske vile su poznate lekarke, jer se odlično razumeju u lekovito bilje, a znaju i kako se spravlja eliksir života od belog luka, koji i njima produžuje život. One dolaze i u "kućne posete", i to obično kada vraćaju vid koji su nekome same oduzele, ali je lekovito i ono što koriste, na primer, voda u kojoj su se kupale.

Takođe, uoči Đurđevdana ili Spasovdana bolesnik bi trebalo da prenoći pod biljkom jasenkom, pošto prethodno donese vili večeru: malo vina, vode, meda i pogaču. Onda će vile one doneti lek, ili će mu ga saopštiti u snu.

 Čuvena pesma "Smrt Marka Kraljevića" otkriva i da su vile proročice: "Kliče vila s Urvine planine, te doziva Kraljevića Marka: 'Pobratime, Kraljeviću Marko, znadeš, brate, što ti konj posrće? Žali Šarac tebe gospodara, jer ćete se brzo rastanuti... Ako l' mi se vjerovati nećeš, kada budeš visu na planinu, pogledaćeš zdesna na lijevo, opazićeš dvije tanke jele, svu su goru vrhom nadvisile, zelenijem listom začinile, među njima bunar voda ima: ondje hoćeš Šarca okrenuti, s konja sjaši, za jelu ga sveži, nadnesi se nad bunar nad vodu, tu ćeš svoje ogledati lice, pa ćeš vidjet' kad ćeš umrijeti."

Vile su i dobre provodadžike, jer imaju moć da koga hoće ožene lepom ženom i učine "da mu žena rađa dobre junake i lijepe šćeri", kaže Vuk Karadžić. Vile su se skoro do današnjih dana prizivale uz vradžbine kojima se privlači ljubav i dobar brak. Time se posle Prvog svetskog rata, u kome je poginulo mnogo muškaraca, pa ih nije ostalo dovoljno za ženidbu, dosta bavila beogradska štampa, ali i policija, jer se praznoverje suzbijalo zakonom.
 
U Budvi je u to vreme bio običaj da devojke prinose vilama žrtve u vencima i da ih mole da i one njima kao uzdrje daju nevestinski venac. Ovo je bio posao i najstarijih sestara srpskih vila, a to su bile grčke nimfe: nijedan brak nije skopljen bez njih.

Vile se javljaju i kao pomajke junacima. Tako je vila zadojila Marka Kraljevića, Miloša Obilića, ali i mnoge druge čuvene ličnosti, pa su ostali narodni stihovi:
"Što god ima Srbina junaka, svakoga su zadojile vile."
 
Uopšte, kada nađu dete na livadi, zadoje ga da bi bio dobar junak, a dolaze i deci koja su ostala bez majki da ih umiju, očešljaju i urede. Vile to ne čine iz loše namere, da bi im to dete služilo, nego da bi ga odnegovale i poučile, baš kako to rade i starogrčke nereide.  

 

 

[Božena]

Tradicionalni sabor “Gorešnjak – čuvar tradicije”

 

Sabor je kod Srba od davnih vremena bio najvažnije i najmasovnije društveno okupljanje, skup povodom nekog verskog praznika, u porti crkve ili manastira, na gradskom ili seoskom trgu, gde se trgovalo ili zabavljalo.

Dolazilo se u ranim jutarnjim satima, išlo tek iza podneva. Sabor je postojao da se ljudi upoznaju, zbliže i druže. I odeća i raspoloženje bili su svečani. Sabor je imao i određenu društvenu funkciju pa je tako bilo veoma bitno biti viđen na saboru. Gledalo se ko se i kako sa kim pozdravlja i na taj način se određivao status pojedinca u zajednici. Sabor je bio prilika mladim devojkama da obuku svoje najbolje nošnje i sa dukatima oko vrata prošetaju uz obaveznu pratnju starije rođake, da mladi bračni par pokaže prvi put svoje dete, da se stariji raspitaju o onoj drugoj porodici, da se mladi upoznaju, da se prikupe i razmene informacije, da se povede kolo, da se izabere najbolji kolovođa…

Geograf, istraživač i jedan od najvećih intelektualaca Srbije, Jovan Cvijić, opisao je da se na saboru koji se drži kod seoske crkve seljaci grupišu: imućne porodice imaju pored crkve svoje saborske kuće, sabrašice, u kojima primaju goste. Sabor je mnogo više od reprezentativnog događaja, na saboru je sve što život čini životom… Vidiš starca koji se priklanja pred obrazima božjih ugodnika, vidiš staricu koja celiva ikonu i kiti je zelenim bosiljkom, susretneš oca koji po saboru merka za sina devojku, vidiš majku koja razabira rod i dom onih što se javljaju za ćerku. Ovi su sabori u nekom pogledu Srbima ono što starim Grcima behu Olimpijske igre.

Sabor u Pridvorici ima dugogodišnju tradiciju i posećenost. Održavao se i pre II Svetskog rata i oduvek je bio poseban za meštane ovog sela i Bojnika. Narod je dolazio sa svih strana, iz celog Pustorečkog kraja ali i šire. U porti crkve bilo je svega: prodavaca slatkiša, sladoleda, bostana, suvenira, liciderskih ukrasa, igračaka, ringišpila, orkestara i obavezno se igralo kolo.

Promenilo se vreme, menjaju se običaji, sabori ostaju ali i oni nisu ono što su bili. Saboru u Pridvorici nekad i sad ipak je zajednička jedna stvar – dugogodišnja tradicija i posećenost. I dalje je najposećeniji sabor u Pustorečkom kraju, a zahvaljujući aktivnostima koje su u prethodnih par godina preduzele Opština Bojnik, Turistička organizacija opštine Bojnik i Dom Kulture u saradnji sa mesnom zajednicom Pridvorica, broj posetilaca se znatno povećao.

I posle više od pola veka postojanja sabor i dalje nosi istu poruku o očuvanju tradicije, narodnih nošnji, običaja i muzike, podseća na sve vrednosti proistekle iz kulture srpskog naroda koji se čuvaju i prenose novim generacijama.
dnevnikjuga.rs

[Božena]

POČELI SU GOREŠNJACI

Nakon praznika Svetog Arhangela Gavrila, letnjeg Aranđelovdana, koji je bio juče dolazi jedan poseban period leta - Gorešnjaci.

 

Ima krajeva u Srbiji gde narod veruje da ovaj period traje sedam dana – od praznika arhanđela Gavrila do Svetog Ilije koji se obeležava 2. avgusta, a svi sveci koji se slave u međuvremenu nose pridev – ognjeni.

Narod veruje da su ovi dani opasni jer prete požari i paljevine, ne radi se u polju da usevi ne bi sagoreli od sunca, ne ulazi se u vinograde, a tek uveče se odlazi u bašte. Ne sadi se, niti se bere.

Negde kažu da za vreme Gorešnjaka orlovi i ptice ne piju vodu i zato tužno pište u vazduhu. U nekim krajevima Srbije na Gorešnjake gledaju kao na drevna magijska bića koja žive u šumama i samo u ovom periodu, zbog vrućine, izleze odande i krenu prema potocima i rekama gde dave ljude ako ih zateknu tu.

Zato tokom ovog perioda, iako je toplo, majke zabranjuju deci da se kupaju. U Homolju tvrde da se tada uznemire vodeni demoni i hvataju neoprezne koji priđu blizu vode, pa je se zato do Svetog Ilije treba kloniti, a nikako im ne prilaziti noću jer su tada ova bića najaktivnija.

[Božena]

Ilindan

Na dan 2. avgusta, u najtoplije doba godine, narod ne radi u polju jer slavi jednog od najstrožijih svetitelja, nepokolebljivog gromovnika Iliju.

Kada na Svetog Iliju pucaju gromovi narod kaže da to svetac gađa đavole, pa se ne valja krstiti. Narod kaže i da bi trebalo dobro gledati mesto gde grom udari jer je to znak da se tu krije nečastivi.

Po predanju, na Svetog Iliju prepodne je leto, a popodne jesen. Nakon ovog dana, više se ne kupa u rekama.

Sveti Ilija gromovnik - čovek jači od smrti
Sveti Ilija Gromovnik, kako ga još zovu u narodu, pada u najsušnije i najtoplije doba godine, a običaj je da se na njegov praznik ne radi u polju, da se ne bi navukao gnev svetitelja.

Po jednom narodnom običaju, tri dana pre i tri dana posle Sv. Ilije, žene ne peru košulje jer se veruje da će se pokidati. Iskazuje se veliko poštovanje prema vodi - verovalo se da tih dana ni orlovi ne piju vodu.

Stara narodna poslovica kaže: "Od Svetog Ilije sunce sve milije", što znači da se od današnjeg dana vreme menja i da je od leta ostalo veoma malo.

Srpska pravoslavna crkva 2. avgusta obeležava Ilindan, dan posvećen Svetom Iliji, zaštitniku vazduhoplova, čuvaru od oluja, gromova i vatre

Prema predanju običaji nalažu da na Svetog Iliju jedete med kako biste bili zdravi, a majke obavezno da deci namažu obraze medom kako bi cele godine deca bila čila i vesela.

Narod mu se moli da "otkloni pravedni gnev Božiji i izbavi sve gradove i sela naša od suše i gladi, od strašnih bura i zemljotresa, od smrtonosnih rana i bolesti, od napada neprijatelja i međusobne borbe".

[Božena]

 

[Božena]

Народна метеорологија

И ЖЕНЕ ИМАЈУ ЛЕТО

ЖЕНСКО ЈЕ ЛЕТО
ПОСЛЕ ПЕТРОВА ДАНА

Петровдан се слави 12. јула и посвећен је апостолу Петру који доноси топло време да би жито сазрело. У народној песми „Свеци деле благо” опевано је шта је коме свецу дато као атрибут. Неки су добили да могу да управљају временским приликама. Свети Петар добио је врућине, вино, односно винову лозу, и пшеницу. Да његове претеране врућине не би оштетиле даровано му грожђе и жито, разменио је вериге са светим Савом.

Од њега је узео хладне, па зато дани око Петровдана могу да донесу свежину, а светом Сави дао је своје вруће вериге, те има и благих зимских дана. После Петровдана радови у пољу су лакши те је тај део лета назван „женско лето”. Средином јула беру се јабуке петроваче које, као дар пажње и романтике, понеко даје девојкама и женама.

ЧУДОТВОРНА ДЕВОЈКА
 
                       
 У Србији постоје удубљења у којима и преко лета може да се нађе очувани снег и лед. Оне су високо у планинама или пећинама.
Приповеда се да су на илинском (јулском) сунцу виле створиле „чудотворну девојку” од снега који су извадиле из јаме „бездана”, ветар ју је оживео, роса подојила, гора лишћем обукла а ливада цвећем закитила. Била је беља од зоре, руменија од руже, сјајнија од Сунца. Под пазухом је имала пар тајних крила.

ПАСЈЕ ВРУЋИНЕ

Ова изрека описује изузетно велике врућине. Летња је жега, сунце упекло, у хладу се опружили пси исплажених језика и тешко дахћући. Гледајући их по тој јари човек помисли „праве пасје врућине!” Зато се обично сматра да је изрека настала јер описује дане које због високих температура пси тешко подносе. То је једноставно и, рекло би се, очигледно, али у ствари потпуно погрешно тумачење. Корени изреке потичу још из старог Египта. У то време постојала је и била општеприхваћена теорија да појава Сиријуса, звезде из сазвежђа Великог пса, када се диже заједно са Сунцем, додаје топлоту летњој врућини. Дани за које се верује да доносе комбиновану топлоту „псеће звезде” и Сунца својствени су северној Земљиној хемисфери у раздобљу од почетка јула до средине августа, тачније од 3. јула до 11. августа. На митску звезду Сиријус бацала се кривица и за појаву суше, болести и других невоља везаних за врућине.

У јулу и августу и у нашим крајевима су највеће врућине. Могу да настану дуготрајна раздобља високих температура. Она су последица азорског антициклона који се тешко нарушава и некада споро помера – такозвани блокинг ефекат – и може да траје чак 30 до 40 дана.
У време „пасјих врућина” народни је обичај да се празнују „горешњаци”, да усеви не би сагорели од сунца. Они падају у време када трају највеће летње жеге, од Светог Арханђела, 26. јула, до Светог Илије, 2. августа. Тада се не ради на пољима нити улази у винограде. У пиротским селима славе се и дан Светог Кирика, као и два дана после њега , 28, 29. и 30. јул. У селима јужног Поморавља горешњаци трају од 8. до 11. августа.

politikinzabavnik