Како не дозволити да исповест пређе у формалност

[JESSY]

Свако од нас се сусрео са чињеницом да исповедамо једну исту ствар. Рекло би се, да се унутар нас ништа не мења. Шта радити у таквој ситуацији? О томе расуђује епископ Слуцки и Солигорски Антоније (Дороњин).

Епископ Антоније: Уколико осећате да се исповест претворила у пуку формалност, да борбе са грехом нема, да се једна иста сагрешења понављају из дана у дан – постоји ли могућност изаћи из такве кризе? Како пронаћи одлучност да се борите? То је веома сложено и нужно питање. Одмах желим да вам кажем да је исповест тајна, о којој брину не само мирјани, него и свештеници и епископи и митрополити: сви ми се исповедамо. Свештенство се стара о томе да се исповеда минимум једном недељно. И пред нама такође увек стоји питање: како не дозволити да се исповест претвори у формалност? Због тога и долазимо духовнику, ми смо свесни једног или два греха у својој души и схватамо да то „није добро“, да је потребно имати један списак – и често почињемо да измишљамо. Но покајање је некомпатибилно са лицемерством и лажју. Шта онда?

Исповест је аутономни чин који није повезан са светим Причешћем. Свето Причешће има своју припрему, а исповест – своју. Али, тако се десило у историји наше Руске Цркве, да је данас обавезно неопходно исповедити се, како би се приступило Светом Путиру. И многи сматрају исповест као „пропусницу“ или „карту“ за Причешће.

У вези са тиме је установљена таква пракса, зато што је у историји наше Цркве постојао период када су се људи ретко причешћивали. Уколико би се причешћивали једном годишње, онда су заиста обавезно морали да се исповедају и да посте једну недељу пред Причешће. Чули смо, вероватно: да бисмо могли да се причешћујемо, било је неопходно држати недељни пост? Та традиција је формирана у времену пред револуцију, зато што је по Закону Руске империје сваки човек био дужан да се причести најмање једном годишње и свештеник је њему издавао сертификат.

[JESSY]

Типичан пример из тог времена је био да се човек сматрао православним, а да није живео црквено. Он би долазио у храм како би се причестио, можда за исту референцу. А свештеник би му говорио: „Слушај, ниси испоштовао пост, хајде пости барем једну недељу, потом се исповеди, а онда приступи светом Причешћу.“

Постоји и такав канон у црквеним књигама, по којем се у суботу не може постити. Може бити да сте слушали о томе? Тада се поставља питање: рецимо, постоји период када  се не пости, а ја желим да се причестим, при том поштујем предвиђено време за сва четири вишедневна поста и како би требало да поступим у том случају? Испоштовати недељни пост? Али се испоставља да је субота искључена. 

Заправо је у древној црквеној традицији било тако да, уколико би човек испоштовао сва четири вишедневна поста, које је установила Црква, могао се причестити без прелиминарног поста. Баш као и свештеник, он неће постити пред свето Причешће већ поштује четири поста, среду и петак. Са оваквим приступом, ми се пред сваку литурију не исповедамо.

[JESSY]

Питања која су везана за учесталост причешћивања и за припрему за свето Причешће су изузетно индивидуални и на таква питања се не може дати заједнички одговор! Свако од вас има свог духовника, са којим разговарате и коме се исповедате: он је дужан да вас упути у то, колико се често требате исповедати: да ли пред свако свето Причешће или једанпут месечно или некако другачије. Моја жеља је да се свако од вас једном месечно генерално исповеди, када са свештеником будете насамо и да се исповедите без журбе.

Шта се дешава за време исповести? Постоји нешто што се зове тајна исповести. Свештеник нема права да разглашава то што чује на исповести. Али та тајна се преноси и на човека који се исповеда: ви такође не можете никоме говорити о томе што вам је на исповести свештеник рекао. То је тајна не само за свештеника него и за човека који се исповеда. Један светитељ је казао веома интересантну мисао, у чему је сила исповести: „Ђаво слуша све и све види, али то што се дешава између човека и Бога за време исповести је сакривено од ђавола. Уколико почнеш да говориш о томе, ђаво ће то сазнати и наставиће даље да те куша.“ Због тога све што вам говори свештеник, треба остати тајна вашег срца.

[JESSY]

Што се тиче грехова „малих“ и „великих“... Поновићу речи Митрополита Антонија Сурожског, који је у свету био хирург и као лекар је учествовао у Француском Отпору у Другом Светском рату. Он је говорио: „Довели су ми војника са озбиљном, али једноставном повредом: оперисали смо га и опоравио се. А дешавало се да доведу борца који има много малих рана: он тешко крвари и не можемо га спасти. Ране су готово минорне, али их је толико много, да оне изморе тело и човек умире.“ Због тога уколико чак и „малим“ гресима не придајемо значење и не лечимо их покајањем, водиће нас духовној смрти.

Наравно дешава се да уколико се недовољно припремамо за Исповест, онда имамо утисак да се она претвара у формалност. Али верујте, никаква исповест не може бити формалност, чак иако нам се чини да се ништа необично није догодило у исповести! Исповедамо се како бисмо примили Божју силу у борби са грехом. Када донесемо одлуку да се исповедимо, у нашој души се неприметно дешавају промене. И формализам исповести никада не би требало да буде изговор да се тај чин одложи.

[JESSY]

Такође се суочавамо са тиме, да сваки пут исповедамо једну исту страст, један исти грех. Желим да вам наведем један пример из „Отачника“. Један монах је дошао старцу и рекао: „Оче, имам снажну блудну страст. Не знам шта да радим. Молим те помоли се, како би ме она оставила, зато што страдам.“ Старац се помолио за њега и при сусрету му је рекао: „Помолио сам се и Господ ми је рекао, да уколико се не бориш са том страшћу, нећеш спасити своју душу. Кроз борбу са том страшћу ћеш се укрепити.“

Свако од нас има неки грех, страст, са којом се нужно мора борити. И нико не зна време када ће она од нас одступити. У разговору са искусним монасима, који су у манастиру по тридесет, педесет година, слушам како они сви једногласно говоре: „Мисли мирјанина постепено почињу да напуштају главу минимум кроз двадесет до двадесет пет година.“ Ето колико година траје стални духовни рат!

Колико је година Марија Египћанка била у пустињи? Четрдесет. Ви мислите, да су њу страсти оставиле одмах по доласку? Године борбе! Али у борби се укрепљујемо. Због тога нам је исповест неопходна, била она „формална“ или не. Свима саветујем да прочитају општецрквени документ „О учешћу верника у Евхаристији“. Тамо се говори о томе, колико се често треба причешћивати и исповедати, шта је практиковала Црква у односу на то, каквих позиција су се придржавали свети оци.

[JESSY]

Исповедајте се, зато што што су некада потребне деценије да бисте се избавили од греха. И спасење је цео процес који се не завршава за дан или два.

Наш Господ је три године проповедао на земљи. Он је могао за један дан да нам каже како ући у Царство небеско. А колико апостола и њихових ученика би се потом трудило, обраћало народ у хришћанство? То је постепен процес и није неопходно вештачки покушати из грешника постати светитељ. Код ђавола је све вештачки, а код Бога је све истинито. Душа, као и тело, треба расти, узрастати. Због тога не журите да постанете светитељи и да творите чуда.

Ако не осећате у себи  ниједан грех знајте да сте у прелести. И слава Богу, да на исповести имамо шта да кажемо свештенику! Што сам ближе Богу, то ми се јасније открива несавршенство и то је закон духовног живота. А уколико сам дошао и рекао: „Баћушка, код мене је све нормално, јуче сам се са архангелом срео“, то је показатељ да је болест увелико присутна.

Због тога је нужно исповедати се, кајати се и памтити да ћемо светитељи постати само онда када нас Господ туда призове. А овде је наш живот постојана борба, труд и рад на самом себи.

https://obitel-minsk.ru/sr/tekstovi/kak-ne-dat-ispovedi-prevratitsya-v-formalnost

 

[Justin Waters]

Tako što se ne ispovjedaš redovno nego kad osjećaš teret na duši. 

[slovoA]

Исповиједајте се једни другима, и то је заповијест Господња изречена кроз уста апостола. И не знам зашто скрајнута; да би ваљда ко дудуци гледали у клир и чекали на канонски отпуст. Није, сад, да свештеници не дају тај отпуст, то и јесте канон, али да ли је тај канон тако и установљен, по прилици (подобију) клира? Како оно Христос каже, има власт син човјечји и да отпушта гријехе? И на кога ту мисли, поред себе, под тим сином човјечјим? На свештенике Аронове, или на свештенике по чину Мелхиседека?