Црквењак :)))

[w.a.mozart]

ал попадија не даде!

[Gandalf Sivi]

Слушај имам ја једну идеју. Да ја теби све лепо испричам, а могу и да ти напишем и ти се онда исповеди код свог мужа место мене. Немој ништа бринути, платићу ти."

Da znate da nije loša ideja sHa_sarcasticlol sHa_sarcasticlol sHa_sarcasticlol sHa_sarcasticlol sHa_sarcasticlol

[Ромејац]

Тракториста тражи правду у средишту земље

 

  

 

Приповедање о праведности расподеле на овом свету, које је једног трактористу мучило читавог живота. 

 

М... из села ... у Банату, био је слабо школован, али веома честит и побожан човек. Високо је ценио достигнућа техничке модернизације, памтећи како се тешко живело на селу, када су се земљораднички послови обављали ручно и уз помоћ стоке. И сам рођен у сиромашној породици, наставио је земљораднички посао, али се запослио као тракториста у земљорадничкој задрузи. Бистрог разума, био је веома љубопитљив и за кратко време је ушао у све тајне механичарског заната, колико је то било могуће на његовом радном месту. Још у младости није било пољопривредне машине коју не би могао да поправи или бар да одреди шта је узрок квара. Овим стеченим знањем се особито поносио, али се није разметао.

 

Дистрибутивна правда на земљи

 

Урођена љубопитљивост га је одвела на пут размишљања о правди. Сећајући се како се некада живело веома тешко, како је било мало богатих који су имали пуно и много сиротиње која је имала недовољно добара, похађао је чак и политичку школу на коју се упутио преко задруге. Том политичком школом су руководили безбожни комунисти,  који су објашњавали да је стицање по основу власништва над средствима за производњу неправедно, већ да је праведно само стицање према раду, којим самоуправљају радни људи као произвођачи роба. Како је и сам био вредан и презирао "нерадене људе", М... је то мишљење усвојио и прихватио звање "пролетера". Бити пролетер је за њега значило бити запослен човек који на праведан начин, радом, стиче хлеб за себе и своју породицу и ценио је ово што је научио из комунистичке науке. Како то да побожан човек не мрзи безбожну власт комуниста? Тако што Свето Јеванђеље учи да су Власти од Бога, а и у црквеном календару пише заповест да се хришћанин моли за оне који су на власти.

 

М... је тако, кроз комунистичко учење усвојио древни идеал "дистрибутивне правде", којег су комунисти прилагодили својој политици, не објашњавајући да је творац овог учења древни јелински филозоф Аристотел, прикривајући да је тај незнабожачки учитељ учио да једнакост постоји само међу биранима који имају права и слободе, а за које треба да ради мноштво робова и чији ученик Александар Велики је поробио цео до тада познати свет, ван којег су још живели само дивљаци у шумама и мочварама и бедуини у пустињама.

 

Да би сазнао "још више", М... је био вољан да похађа још политичких курсева. "Нема више", рекли су му комунисти. "Сад је на реду политичка школа, али то је само за оне из партије". М... је силно желео да сазна још више и очекивао је да га позову у партију.

 

Неправда овоземаљске робно - новчане размене

 

Будући, као што смо рекли, љубопитљив, М... је своје недоумице проверавао. На пример, као земљорадника, веома га је занимало како то да је цена кромпира иста као цена угља, кад се кромпир расађује на тешком муком заораној њиви, расте из купљеног семенског кромпира, потом опет окопава, по потреби залива, прска, па опет орањем или ископавањем вади из земље и пакује у џакове. Сматрао је да није праведно да кромпир не вреди више од угља, који се само машински вади из земље и утовара камион, па се достави на адресу наручиоца тако што се само истресе испред његове капије. У овоме је видео неправедан однос вредновања индустријског на штету пољопривредног рада. Пошто су га научили да је Карл Маркс засновао радну теорију вредности производа на учењу Адама Смита, сматрао је да друштво ипак није праведно, пошто награђује индустријског пролетера високом ценом његовог производа у односу на ниску цену пољопривредног производа, за који је потребно далеко више рада.

 

Марксизам и емпириокритицизам

 

Не знам је ли М... чуо за Лењинову дефиницију да је праведно друштво = социјалистичко совјетско друштвено уређење + електрификација. Међутим, оно што знам сигурно, јесте да је М... поред љубопитљивости био склон и да све проверава.

 

"Дођи и види", рекао је Господ.

 

Сумња о несразмерној вредности кромпира и угља у размени дуго година није дозвољавала да М... прихвати тезу о социјалистичком друштву као најправеднијем од свих друштава. Ипак, чим му се указала прилика да провери чињенице о својој недоумици, он је ту прилику и искористио и то као прави самоуправљач.

 

Наиме, једном приликом је на синдикалном одмору у бањи упознао човека који је био запослен као возач у једном рударском комбинату управо на послу превоза угља од рудника до потрошача, камионом. Пошто су се упознали и спријатељили, М... је пријатељу из области привредног промета изложио тај свој проблем.

 

"Колега, ниси у праву", рекао је камионџија. "Истина је да је рад вас земљорадника тежак, свакодневни и да је принос вашег рада углавном неизвестан, али су услови у којима радите природни и пријатни, чак и ако некад трпите ћуди природе. Али зато уживате током ваших `зимских месеци`, увек сте уз своју породицу и близу куће и ваш посао ни мало није опасан нити штетан за здравље, а за разлику од ваше, деца рудара често остају сирочићи".

 

Пошто су наши сељаци пословично неповерљиви (камионџије баш не бије глас о поштењу), М... је питао колегу:

 

-Је`л колега, ти си шофер и превозиш свашта. Ја сам паор и тракториста сам, терам машину на четир` точка ко и ти твој камјион и са та четир` точка. Обојица једнако течемо себи за живот. То значи да смо нас двојица такорећи "једна банда". Је`л јесте то тако?

 

-Јесте, тако је, одговори камионџија

 

 -А је`л тамо код тебе у том руднику исто ко и код мене цена једног шпедитера кромпира и једног шпедитера угља једнака?

 

-И код нас и код вас је тако.

 

-А је`л, а кад возиш ти отуд од твог рудника угаљ, ти се не вратиш са празним камијоном, нег` да нема предузеће штету на празном ходу, натовариш нешто што предузећу ил синдикату треба?

 

-Истина је, натоварим увек неку робу за предузеће.

 

-А јел између рудника и ти` предузећа компензираду за угаљ штогод и у натури, па им ти ондак то вратиш?

 

-То се још чешће догађа него да се плати новчано, а и мени је боље, јер не морам да чекам налог где да идем по утовар, него се одмах утовари роба и враћам се у предузеће, без дангубе.

 

-А довозиш ли некад ти угаљ у мој крај?

 

-Довозим, испоручујемо га по целој земљи.

 

-А јел можемо ондак нас двојица пролетера, као самоуправни произвођачи да се нешто споразумемо?

 

-Ако можемо, а зашто не бисмо? Кажи шта хоћеш.

 

-Удеси ти једаред да испослујеш налог да дођеш у моје предузеће кад буде требало да нам испоручите угаљ, а ја ћу да удесим да моје предузеће вашем то плати кромпиром. Ал`, кад буде требало да одвезеш камион с кромпиром твом предузећу, да повезеш и мене, да ја одем ондак заједно с тобом и да ми покажеш тај рудник, јер `оћу да видим одакле се и како се тај угаљ из земље вади и оћу и ја да пробам како се ради тај посао.

 

-И то могу да уредим.

 

-Ондак, јел договорено?, пита М...

 

-Договорено је!

 

Пут у средиште земље

 

С јесени, колега је дошао камионом, истоварио угаљ предузећу, а М... је лично шмрком опрао и орибао шлепер, како би кромпир колегама из индустријске производње утоварили у чисто. Потом је сео у кабину камиона и у пријатељском ћаскању одвезао се пут рудника, ради чега је нарочито узео слободан дан од предузећа, којег је шефу најавио вај кад раније с образложењем како хоће да изврши непосредан увид у чињенично стање, ради превазилажења плурализма самоуправних интереса радника у пољопривредној и индустријској производњи.

 

Већ кроз три дана, ето ти М... у селу. Кажу њему људи, "дед`, приповедај нам ди си бијо и шта си тамо видијо".

 

"Стигли смо право пред рудник. То је једна здраво велика рупа у брду око које тако здраво смрди, та как`а торина, та да сто иљада мућкова полупаш и проспеш испред не би засмрдило доста. А на уласку у рудник стално цури црна вода и слива се бог зна ди, а од запаре и прашине, која се стално издувава напоље, не може ни напоље да се дише. Тамо унутра се ништа ни не види, него сви пре нег` што уђеду мору да ставу шлем и на вр` шлема лампу, ал ни то није доста, него још сваки у руку носи још једну лампу, пошто је доле од паре и прашине мркли мрак, па без обзира на сијалице по зидовима, сваки види тек кол`ко му пијук домаши."

 

"Ајав", чуде се људи. "А како су подељени у том послу?" 

 

"Има ји највише са послом да крљу стене са пијуком. Има ји који бушу жилаве стене са бургијама, а има ји који стављаду експлозив кад је стена тол`ко тврда да јој ни најјача бургија не мож` ништа, нег` се она скрља. Други гуру мале плекане вагоне с искрљаним угљом узбрдо до малог воза, па како теру у оном мраку, судару се, јер се не види и ту је многи без руку и ногу, а неки и без главе осто. Ту је доле така бука, јер све одјекива, да не могу ни да причаду, један са другим, а кад миниру, у том паклу ди се ништа не види, мора бригадир сваког да напипа и извуче напоље, да не би ко страдо. Па опет су несреће честе. Има да у стену пробиједу водену жилу, па бегаду да ји вода не подави. Има на тим дубинама кисели` и сумпорни` вода, па ту никаква заштита не помаже и зато све смрди онако, а многе су те воде испекле и обогаљиље. Ал` још је горе кад из земље гас изађе. Он се и не осети, нег раду и они не зну јел га земља пустила, нег` кад кресне пијук ил бургија о кремену стену, кад изађе варница, он се упали, па бива и да људи живи изгору и од отог се ти што тамо раду највећма боју. Зато су ставили здраво дугачке цеви кроз ходнике, једне да удуву ваздух од споља, а друге да одведу ону тешку запару и прашину и гас. И треће, да извуку воду и киселину, а то све теру огромни мотори што на агрегате раде на мазут, та све дречи од ти` тешки машина а њи` теру машинисти што су до ушију умазани од уља и мазута."

 

"Ајав!", још више се чуде људи. "А имал тамо директора и инжењера, ко овде код нас?"

 

"Има, ал то ми је и било највеће чудо! Тамо и директор и инжењери мору стално да су доле с рударима у рудник. И кад год је нека опасност (а мал`-мал` је опасност), дрекне она сирена и ондак сви што су доле - беж горе и напоље! Ал` каква год да је трка, ондак они инжењери и доктори (имаду тамо и докторе јер су несреће честе), па и сами директор насупрот рударима што бежу напоље, они трче доле под земљу да виде јел ко осто ил` је повређен остављен. Јел је то њина одговорност, без обзира кол`ко је опасно. Буде и да се сруши читаво крило па затрпа рударе, да не могу ни по месец дана да ји откопаду, да дођеду до њи. Има доле у граду споменик рударима, у спомен томе што ји је једаред четрдесет одједаред затрпано и нису више никад могли да ји откопаду, а месец дана су бушили брдо и оно се стално опет рушило и још је рудара изгинуло што су се борили да дођу до затрпани. После месец дана су прекинули јер није било више вајде, јер су сви сигурно већ мртви, па да због мртви не страду живи. Знате, рудари се тамо под земљу сви држе ко браћа, јер су сви у једној невољи."

 

"Ииии!!! Па тамо је ондак здраво опасно!"

 

"Нег` да шта је! Кад се прид улаз сретнеду, они што излазиду кажеду онима што улазиду - `срећно`. Тамо код њи нема `добар дан` ко код нас. А кад изађеду са смене, са њи се све цеди вода и зној и црни су ко црни ђаво. И испред улаза у оно гротло све се црни од парти мртви` рудара - јел који су доле страдали, јел` који су од последица умрели. Јер та кисела запара и прашина од угља (она је ко на брашно самлевено стакло) многима је запушила плућа па су од тога и умрели.

 

"Сачувај боже!", чуде се људи. "Па јесу л` бар плаћени добро за тај, тако тежак пос`о?"

 

"Плате су им велике - трипут веће него наше. Ал` од отог тешког умора и посла, троше много на свирку и кафану, па ни њине породице нису срећне с отог. Боже, шта сам тамо у граду видијо жена у црнини - јал` за мужом, јал` за сином, јал`за братом, јал` за ћаћом. И јако и` је мало који су и дочекали пензију. Ако пензију доживи, сваки добије загуш па га удави, ил од срца ил` од ракије млади умреду. Ја за десет њини плата не би један дан тамо радијо.

 

"А јеси л` се и ти сишо тамо под брдо?"

 

"А-а! Сачувај боже!"

 

"Па што? Па зато си очо", чуде се људи.

 

"Па јесте, тео сам. И пошо сам с колегом, тео је да ме одведе доле, да видим како је и `тео сам да и ја пробам. Воледу они кад се когод занима за тај посо, волу људи кад им се посо уважава."

 

"И?"

 

"Кад смо ушли у оно гротло, има двесто метара пешке кроз онај смрад и запару. Ал кад сам видијо како стотине пацова трче кроз оне тунеле и по цевима, нисам мог`о да издржим! `Та људи, откуд овде тол`ки пацови!`, а они сви у смеј! `Та доле ми све радимо, и док је смена не излазимо напоље. Доле и једемо, а ни нужника немамо`.

Док сам се разабрао, каз`о сам им: `Ви сте јако велики радници и јунаци. Ја сам дошо чак из Баната јер сам тео да видим тачно како се то из земље угаљ вади, јер код нас брда нема и нема ни рудника. Ја сад знам да сте ви највреднији радници и још сте јунаци јер нема опаснијег посла од вашег. А видијо сам кол`ко сам мого и што нисам видијо, доста ми је што сам чуо, а чуо сам да има још пет нивоа оваки под земљу. И кад се вратим у Банат, причаћу како је, што сам видијо и чуо - ко да сам видијо, јер таки људи ко што сте ви, таки не лажеду и не измишљаду`. А они се само смеју и кажу да поздравим Банаћане и да ји се сетим кад будем кадио пећ. Утим дође лифт и они уђу. Један од њи ми викне `Срећно` и одоше у средиште земље.

Ондак сам се окрен`о и изашо напоље. Само сам ћут`о и поздравијо сам се тако сас ш` мојим домаћином и очо на `фтобус да се нисам осврно ни једаред."

 

А људи - ћуте.

 

Повратак са пута у средиште земље

 

"Кад сам сео у афтобус, ондак сам почо да мислим. И мислијо сам до Београда и после сам мислијо у афтобусу до села. И кад сам се сишо у село на станицу, мислијо сам до куће и кад сам дошо кући, мислијо сам. И за вечером сам мислијо. И кад сам се ујтру пробудијо, био сам ваљда уморнији нег` што сам бијо кад сам лего. И цели следећи дан сам мислијо, и још сутра дан сам мислијо и прекосутра... Ондак је после ручка жена почела да виче:

-Ај шта стално мислиш, само мислиш, па кот`куће си а ко да ниси кот`куће, па тео си да видиш ди се вади угаљ, ваљда мислиш да си само ти то видијо и нико више на целом свету, та говори једаред шта мислиш, јел мислиш да ми сви око тебе не мислимо шта ти је, јел` да се бринемо јел` да се не бринемо, дал ти је штогођ пофалило, причај човече, шта си замуко, па сви ми морамо да мислимо због тебе, не знамо шта мислиш, а само ти знаш шта мислиш, ми лепо не знамо шта ти је!

Е ондак ко` да сам се пробудијо, па сам јој реко: `Е, добро си рекла, сад седи за астал да ти приповедам`. И приповедо сам јој све до довече, ал`ју је све јако занимало (ви њу знате, све је занима). Прекино нас је Г... јер је тражијо улар да доведе краву (ми смо заборавили ка` ће краве и нисмо отворили капију). Ондак је жена, као била бесна: "Боже, човече, стално комендије правиш, накаљаћемо једаред због тих твојих комендија". А мило јој било што сам прво њојзи реко, ем што воле она прва да зна, ем да зна да није штогођ друго.

 

"Па јесте", коментаришу људи. "Ал` шта си мислио целим путом, и после?"

 

"Е, шта нисам мислијо!? Прво сам мислијо да ми јако много и тешко радимо и како ми је после, под моје старе дане Бог дао да видим и шта је тежак пос`о и шта је вредан радник. Прво сам мислијо да је наш кромпир јефтин спрам тог њиног угља, а сад, после, мислим да ни сто приколица кромпира за једну приколицу отог угља није јефтино. Прво сам мислио да је расподела у друштву неправедна због тога што је наш кромпир јефтин. После мислим да је расподела неправедна због тога што је угаљ јефтин. У социјалистички савез су нас учили да смо сви једнаки и да се расподељује према раду. Ко већма ради, највећма и прима. Ал сам својим очима видијо људе који највећма радиду и већма примаду од нас, ал` то што примаду ни близу није спрам кол`ко би по тој правди требало. И ондак ми је пало на памет како су они тамо доле ко` браћа, сви ко` један, а горе чим из те зле невоље изађеду, пиједу, тучеду се. Једни исти људи доле су једно, а горе су ти исти људи друго. Па се мис`им, Боже, а што су ондак таки`, а ондак оваки? И сетим се:

`Без невоље нема богомоље.`

Ондак ми падне на памет да мислим: а како би ја правилно расподелијо? А ко је то учинијо да жито, кукуруз и цунцукрет растиду на земљи, а угаљ под земљом ко и гвожђе? Па разгађам, ако је сунце тако далеко а од његове топлоте све расти што је на земљи, кол`ко је онак тек врела земља у дубини, кад угаљ, што је из веће дубине више топлоте, а онај што је најдубљи и најцрњи, само тај челик топи у високим пећима, што ни ковач у ковачници ди гвожђе топи не може да га истопи. Па се мислим, како сам ја био бесан и сумњо да је њин пос`о лак, а наш пос`о тежак, а наш пос`о леп, на ваздуху на њиви, у природи, ди све цвета и ди све гледаш како под твојом руком и са твојим старањем расти и множи се. И живина и стока те воле и цени јер је раниш и служиш им, а сирота не зна да ћеш да је закољеш. Па ми падне на ум да ни то није праведно, ал ми на то никад ни не мислимо, а живимо на рачун те стоке и свог тог растиња. И све тако..."

 

"И...? шта си смислијо?"

 

Смисао пута у средиште земље

 

"Прво сам смислијо да каква год било, расподела не мож` да буде праведна, ал да је нарочито неправедно ако расподели једнако. Па ни два зрна, ни два клипа, ни две стабљике кукуруза на њиви нису једнаке. Овце издалека изгледају све једнаке, па опет кад се приближиш, сваку познаш. А тек људи. У милион два иста не мо`ш наћи. Матер два брата роди па се разликују, и близанце кад роди опет разлику прави, а сваки има другачију душу и другачијим животом живи.

Та сами Бог једаред да добру жетву, а једаред лошу. Некад да четир` детељине да купимо у годину, а некад ни једна не ваља. Па ни Свеци нису једнаки по части, а Пророци иму Велики и Мали, а и анђели нису једнаки, него су пре свих Ар`анђели, па `Ерувими, па Серафими, па тек за њима Силе, Власти и Госпоства. А и на земљи силе, власти и господства нису иста, него се и међ` њима зна ред и распоред. И ту смо у праву, ал` само донекле, а често погрешимо.

А шта је правда, то ми не можемо да знамо, само нам се чини ово је праведније, а ово неправедније. А што је то тако распоређено, то нико не зна, само Бог. Па ни он није једнак, него је главни Отац, а за њим Син и Свети Дух. А и у науку (наука, то је за М... био марксизам) исти су Маркс, Енгелс и Лењин, ал` опет је Маркс први". И који се ред како примио, то је најбоље ми да не кваримо, ако нам није нужда, кад нам већ зло не чини. А ми овде треба да смо срећни, јер нам је Бог дао земљу, ко Израиљу, ди мед и млеко тече. И то је цела истина, спрам оног што сам ја видијо како се људи мучу, а ви знате како се мучу они људи што у градовима једни другима на главама живе, а исприт` куће ђубре бацаду.

 

Људи се чуде, али у себи. Чини им се да је све некако тако како је М... смислио, али не би да кажу. Тада су владали богоборни комунисти, а људи су знали да они никако не воле да се уз њихову науку спомиње Бог. 

 

* * *

Наравно, о овом разговору су одмах обавештени "они који треба".

 

"Бах!", рекли су они "који треба" - "Кога је брига шта размишља један задружни тракториста. Ко` да је то па нешто важно!"

 

М... никад није позван да уђе у партију.

 

Ни он није никад поднео молбу.

 

Није га ни било брига хоће ли га звати.

 

Нико није смео да пита што га не зову.

 

Прошло је пуно година и комунизам је пропао. Пропала је и задруга у којој је радио М... Иако је отишао у пензију, јако га је болела пропаст те задруге, и још не може да је преболи, иако су комунисти преболели и пропаст задруге и државе и свега у шта су се клели животом. М... често каже: " Тамо је радило двесто људи, та како је то одједаред на вечито дато неком који се прико ноћи обогатијо, а никад ништа није радијо, па ни то што је тако јефтино погодијо није платио, а нико му не одузима. Та ди је та држава, да  му то узме, да врати задругу, да иму млади ди да раду..."

 

Пре пар година сам заједно с њим био у Цркви у том селу, на служби. Кад су читали дародавце, окренуо се и изашао напоље. Мрзео је што су међу њима двојица накупаца, који су се брзо и лако обогатила на туђој муци и раду.

 

И даље га боли неправда.

 

Данас каже: "у време комуниста је било праведније него данас, јер је двесто младих људи радило, а данас двесто младих у селу нема пос`о". И јако се љути кад му пријатељи кажу како четири године пред банкрот задруге ни један од тих двесто запослених није избацио ни навиљак ђубрета из задружних штала.

 

Наравоученије:

 

Сам Бог зна шта је правда и ми то не можемо дознати. Он нам је дао слободу да оцењујемо правду, мада често грешимо, па нам се некад и сам Бог чини неправедним. Када се нешто учини као очигледна неправда, опет народ каже: "Ко зна зашто је то добро".

 

Некад је човек тврдо уверен у своје мерило правде и може да му се учини да га је погодила неправда. Онда, кад осмотри све, види како је истина супротна од онога што му је раније изгледало очигледно. Ако је човек честит и благоразуман, па га уче погрешно безбожни људи, опет може видети истину, јер је Господ казао: "Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети", а Бог Господ је Истина.

 

Добро је, али није довољно само спознати истину. "Ја сам Истина, Пут и Живот" рекао је Господ...

 

...који је свог ученика, кад га је назвао "праведним", опоменуо:

 

"Зашто ме зовеш Праведни? Нико није праведан осим јединога Бога."

 

Један Човек

[verum est in beer]

Суседно село

 

 

- Де си Цеца иде бизмис , а ? 

- Ау брате црквењак , растурам !

- Видим ја код тебе читави редови.

- Ма воле народ да се показива.

- Е ел имаш сони ериксон онај музички , мислим знаш оно једаред што сам ти показиво ?

- Имам .

- Пошто ? 

- 7 иљада , ал није нов. 

- 7 иљада?!! Дај смањи мало.

- Ево ти за 6 . 'бига немож мање.

- Ајд за 5 и по и донесем ти за два сата.

- Нннннннн ајд ! Али ако те нема за два сата рачунај-продо сам га.

- Важи.

- Иначе ди јуриш? 

- Ево брате имам тезгу у суседном селу. Умро неки тајфун па звали три попа и што већа бука да буде на сарани, знаш каки су тајфуни, кад запевамо нас петоро има да буде ко на звездама гранда. Мислим нас два црквењака и три попа .

- Аааа то значи тако купујеш фон ? 

- Види ... баш те брига, него видимо се за два сата.

 

Палим махину и долећем до цркве. Господин већ чека испред сколима. Паркирам, закључам, проверим, седам у кола , крећемо.

Суседно село није велико ко наше , истина тамо су баш паори, али је пуно тих тајфуна, то су во времја оно били све проверени синови партије а и сад су мање више директори ил имају своје приватне фирме. Што се тиче транзиције она изгледа увек погоди само нас сиротињу, ови партијаши се дочекају на ноге и брига их каква је застава дог год је исти систем, а увек је исти.

 

Долазимо до гробљанске капеле . Народа сијасет . Цело село је ту. Опојемо тајфуна, мало ко плаче, оно најужа родбина, два сина, деремо се из све снаге небил оставили бољи утисак на родбину тајфуна. Све изгледа као из неког филма у коме су сицилијанци задата тема.

Зову нас на даћу. Попови се као нешто нећкају. Родбина наваљује. Попови као попуштају. Седамо у кола, с нама седа црквењак Миле изтог села што је.

- Помаже Бог. Како сте момци?

- Ево добро је Миле. -Одговара господин.- А ти како си ? 

- Тааа ето , ко и сви , живи се. Него јесте ли ви тамо код вас завршили оне фреске?

- Нема пара Миле.

- А видите , код нас исто сељани немају пара, ал се ми довијамо.

Стижемо до неког ресторана. Улазимо сви унутри. Посебан астал за попове и нас двојицу црквењака.

На жалост Миле је сео до мене. Почиње причу о томе како је пропала задруга, како је слабо родило ове године, како ће бити глад, како држава ниш не даје, како све узима, како је народ ошо у бели свет, како нико уцркву не улази, а и они што улазе боље да не улазе и све док се не попуни ресторан људима Миле је давио. Затим устадосмо сви , прочита се молитва и онда седосмо да ручамо.

Ја гуркам господина попу показујем му испод стола кажипрстом и палцем питње јел било кинте. Он благо да се не примети клима главом одрично. Остадох без фона.

Миле таман појо чорбу , па наставља да дави.

- Стегла је зима, треба чувати здравље, белог лукца се најести придвече, и обути се доообро , од ногу све креће. И лимуна треба јести . 

- Јел Миле колико ти имаш година? - Питам га ја чисто без везе да га ложим мало, кад већ неће стати да прича.

- Ја ти имам господине шеспет година, и јоште нисам обилазио лекаре. 

- Аха , а како то? Мислим која је тајна твога успеха ?

А Миле сав процвето кад се најзад указала и њему прилика једаред у животу да дивани тако значајне ствари о себи.

- Видите мој господине, ја никад нисам ...видите сад ову чорбу , ево рецимо ... знате господине најважније је прво јести кашиком. - Једва се оте Милету од силног узбуђења, па рече оно што му прво паде на памет ал врло брзо се надовеза као да је управо о томе и хтео да говори.

- Дакле најважније је јести кашиком, а онда остало шта буде, ја меса и онако не једем пуно, млека придвече мало , ракије не пијем сем ујутро једну, кафу не пијем, не дуваним, а видим господине ви дуваните и то је јако штетно а није ни Богу угодно. Обавезно прошетам дневно два сата, обавим своје дужности при цркви. А увече легнем на време и устанем раном зором.

Тад га прекину његов попа, посла га нешто да донесе из цркве, и тако срећом Миле нас остави на миру.

- Погледајте колико је ту аутомобила. Стварно велика је ствар када има оволико пријатеља и родбине да испрати покојника. - Рече онај трећи попа који је ту исто као и ми дошо на тезгу.

Тако се све у том фазону настави безвезна прича, од ту присутних, причаху којешта о политици, о селу, о кризи и уопште неке "корисне" ствари.

Домаћи попа изтог села, позва ме устрану и тутну ми кинту коју су њему тајфуни тутнули за све нас па је он у међувремену раздвојио. Њему видим дојадио читав церемонијал, а и све време се држи за главу као да га боле.

- Ајмо у кујну да попијемо по једну домаћу , има ту овај један мој сељак , има одличну домаћу.

С обзиром на ситувацију у ресторану , сложих се. Седосмо тако у кујну, насу он ракиицу. Стварно добра.

- А брате сморише ови наши оци и мој црквењак Миле, чекам само да одем кући да легнем. Јутрос сам дошо са Злотибора, смрзо сам се , и сад на гробљу...

- А јел оцо , ти нешто не готивиш ове тајфуне?

- Та ман их, они су ти ведрили и облачили у време комунизма, па су хтели и после. А кад сам ја дошо таман се цркве градила и тад су у свакој чорби били мирођија па су и у црквеним пословима тели да буду, ал ја нисам дао. Тако да они мене баш и неволу. А и шта ме брига за њих, нису дали пребијене паре зацркву. Али су ми сплеткарили на све стране, нарочито покојник.

- Хехехе а ди је оно "о покојнику све најбоље" ?

- А што да ти лажем. У осталом, не верујем да ниси већ чуо, та нисмо ми на крај света.

- Ма знам, све знам. Него ... ладно сам мислио да ће нас тајфуни издувати што се тиче кинте...знајући каки су с тобом реко угасили смо.

- То би тако и било брате мој , да није млађи син захтевао три попа, а онда их је било блам да не дају ништа па су лепо платили.

- Шта иначе има код тебе , дај испричај ми нешто весело или блесаво. Ових дана су ми све лађе потонуле, само слушам кукњаву и глупости.

- Хе, па шта да ти кажем, није ни код мене боље, свугде је сад тако... весело и блесаво велиш , хехехе , саћу ти нешто испричати шта ми се десило кад сам био прошле недеље у патријаршији. Ошо ја до Београда , требо сам неке документе да однесем од црквеног суда од оног мог претходника тамо су зезнули нешто архиву па ме ови наши послали да то однесем јер је један примерак био код мене у књигама и ја га копирам и однесем. Али они нераде кад сам ја стиго него морам да чекам. Кућу шта ћу, ја не знам Београд , та кад сам тамо ишо. Има тамо преко пута саборне нека кафан, седем ја тамо да попијем кафу и ракиицу мало да се згрејем. И седим тако . А кафана скоро празна. Кад неки што је тамо седео, дође до мене и уфати ме за дугме од џубета. Ја реко нека београдска будала сад ће ме још и налупати. Каже он : " А што ти добро џубе бре попе!" 

Па јес реко , добро сам га и платио. А он наставља:" Имам бре и ја овако кући џубе, слично , није исто". Ја гледам будалу, видим није под васер вагу, не знам ни шта би му одговорио. Лупим без везе нешто у фазону да је топло и греје. А он :" Јес попе, и топло је и греје, а сви ме примете кад га обучем" . Ништа, ја више нисам знао шта да му кажем.

А он наставља: " А имам ја попе и мантију кући"

- Мантију ? 

- О да , лепу , црну , лагану , праву мантију.

- ? 

- Па да , брате , мислим , знаш , оно кад ме уфати нека нервоза, ја ти обучем мантију и да знаш како се лепо опустим,скроз се однервозим, оно баш искулирам.

- Значи мантија те опушта?

- Е скроз ме опусти. Ал не носим ја њу вако по граду, него само тако кући , кад оћу да мало да се смиравам. Сем кад ми је слава , тад обучем мантију и тако дочекујем госте.

 

Заврши попа причу, ја кад се нисам превалио са столице, па се све рукама задржавам да се не откинем од смеха, јер у суседној просторији су даће.

- Мислим брате који лудак, па ди на њега да набасаш? 

- Брате ја сам тео да умрем у кафани од смеха, ал од куд знам која је будала , и шта може да ми уради. Значи ја сам сркно кафу на брзину и шмугно у кнез Михајлову и ишо сам тако кроз кнез Михајлову  вриштећи од смеха, а народ ме гледа , малтене се крсте кад ме виде и прођу мимо мене. Мислим, замисли ту сцену иде луд поп кнез Михајловом и сам са собом умире од смеха. Ал нисам мого да се савладам. Смејао сам се и у колима скоро до куће, вилица ме је болела.

- Е стварно у тем Београду свашта има.

[Gandalf Sivi]

Moram i ja nabaviti jednu mantiju da me opušta :)

[о.Небојша]

Причао нам је владика да је један Швабо био на љетовању у Грчкој, обилазио радње и нашао на једну гдје се продају црквене ствари и утвари. Свиде му се једне владичанске одежде и он их купи, понесе за Њемачку.

Понекад их обуче и прошета градом, све са митром на глави.

Ваљда га то опушта.

[Снежана]

извините, зна ли се ко је Црквењак ? Ево зашто питам ? Кад год прочитам текст имам осећај да ми је нешто познато...тај стил писања, тај неки војвођански дух...и увек помислим да је црквењак ...Жељко !?

[Guest - . . .-]

Жељко !?

 

[Снежана]

Добро де оче Иване, лупила сам, немојте да се бечите на меме о'ма ! :-D

[Grizzly Adams]

Никаки аутобус у сну није помињо, мада је он чешће овако и ван сна бунцо, таки је био мој Жива. Ал вели ми мој комшија Стева да му је Жива задњи дана спомињо да оће некакав аутобус да опреми, и да ће и ту некакву Софију повести (а што мене да не водиш, црни Живо?!), и да спрема некаке мотке, да простите, не смем да кажем каке мотке, и да се некуд запути да се бије, а није никад руку ни на децу подиго, а камоли на свиње. И каже ми још комшија Стева да га је видо ноћу да се завлачи у његов кокошињац, само није смео да изађе да пита шта иште тамо, бојо се да је с ума сишо, па да га не једи; а после кад је свануло, види он да фале мотке у кокошињцу. А ја јадна кад сам то чула, ома зовем оног његовог доктора у Вршац што га је лечијо раније од живаца и кажем му шта је било, а он мени: Сидо, за Живу нема већ никакога лека и доктора, него да му читате те ваше молитве, ви у Бога верујете, можда ће му то помоћи, ја сам руке диго од њега, луђи је и од мене. И ја шта ћу, него зовнем нашега господина те он очита мом Живи молитве против писања на сокоћалу и против аутобуса. И виш ти шта се деси, ваљда му је то прва молитва што му се примила, раније док је чито за кишу а оно још гора суша удари, а мог Живу ликвидиро зачас, излечијо га од сокоћала.

Него, и некаког је Миливоја спомињо у сну, ја мислим да је то неки с којим је војску служио под краљом. И овог нашег мачора којег је највише воло прозво је Миливоје. А каже му комшија Ђуро из Босне: немој, Живо, греота је хајвану дават име по инсану. А он њему: ћути ти, ти не знаш шта је невоља. Тебе је гонијо усташа, а мене и Миливоја гони некакав... па каже некакву гадну реч, да ли је ондератор ил министрант, то нисмо чули откад је шваба ошо одавлен.

Ево, сад ми каже овај мој праунук Милан Николић да може то све да се сазна шта је деда Жива овди радијо и шта је писо. Него мене све стра. Бојим се да не откријем ко му је та Софија.

 

https://www.pouke.org/verujem/index.php/topic,6822.15.html

 

[verum est in beer]

Да освежимо стару и добро нам знану тему. Искрено сам се ужелео црквењакових писанија.

 

 

Три венчања

 

Девер

Ретко се дешава али се деси да на селу буду три венчања заредом.

Углавном прво је било нако повелико. Све по реду и протоколу. Млада, младожења, девер, кум, кума. Млађи људи. Лепи. Окићети ко божићна јелка.

Пола сата венчање, пола сата сликовање.

То ти је сад тако по свим Црквама.

Фотографи на све стране и камермани.

Као у Холивуду.

Уствари више је као у Холивуду него као у Цркви.

Народа нако баш по прилично.

Културан неки свет.

Заврши се венчање. Сликују се сви пред иконостасом.

Вијам девера да му продам чашу. Таки је посо нас црквењака. Они донесу чашу, "из те чаше сви су пили" мислим млада и младожења. То је нека симболика за причешће које ће највероватније мало ко од њих окусити икада у животу. И ондак се та чаша дизвинеш продаје деверу, а ако нема девера има кум.

Саватам ти ја девера и доведем га пред чашу, па му велим:

- Девере, твоје је сад да попијеш ово вино јер се не просипа, пошто га је господин попа благословио.

- Али ја сам атеиста!

- Штас' ти? 

- Атеиста.

- Јел то нека болес ? 

- Ма не, то је овако став, убеђење.

- Аха, значи пијеш вино, јел? 

- Па пијем, што не би.

- Па ајд онда пиј бре вино, видиш да журим.

- Али кажем вам ја сам атеиста.

- Па добро шта сад ако си атеиста. Јел ти вера можда брани да попијеш вино у Цркви? 

- Не, не брани ми, мислим немам ја веру, нисам ја православац.

- Чек мало, како ниси православац? Јеси крштен ти? 

- Па јесам крштен сам.

- Та шта онда драмиш, како ниси православац кад си крштен? 

- Зато што не верујем у Бога.

- Ето ти сад, крштен је а не верује у Бога. Да ти ниси можда католик?

- Не, не, православац сам.

- А значи православац? 

- Неее, уствари атеиста сам.

- Де реци ми јесил православац или ниси? Ајд ако ниси да зовем неког православца да попије вино.

- Па мислим јесам крштен, али не верујем у Бога.

- Та шта се мене тиче колика је твоја вера, ни госн попина можда није већа па је поп. Ако си православац пиј то вино ако ниси иди зови ми некога ко јесте и реци му да ти из верских разлога не можеш пити вина.

- Али господине, ја нисам тј. јесам православац али сам и атеиста.

- Чек сад мало јел ти то мене зезаш овди? Јел јеси или ниси православац? Ајд леба ти одлучи се шта си.

- Па рекао сам вам да сам атеиста.

- А реко си сад и да си православац и да си крштен и да имаш малу веру и сад те то као спречава да пијеш вина? 

- Па не спречава ме.

- Та онда пиј то вино, пиј побогу!

 

И једва некако атеиста попије оно вино. Мало се збунио. Изгледа га нису учили у том његовом удружењу како  да се понаша кад пије вина. Кад је потего вино поче мало да се смеши. Значи истина је у вину је истина!

- Ето видиш. Није ти длака с главе пала. Пола сата ме замајаваш с том неком твојом вером коју на крају ни немаш.

- Ни немам, то вам и говорим.

- Па штос ми онда који клинац и реко да си те неке друге вере?

- О јој, господине, нисам ја друге вере, него нисам никакве вере.

- Ето видим ја да си ти добар момак, видиш како си скроман, то је прави Хришћанин, ти се не дуваш ко ови нови и не вуцаш за собом бројаницу ко млада венчаницу, него лепо диваниш са смиренијем кад кажеш моја вера је никаква. Е камо среће да нам је више таке младежи.

- Али ја уопште не верујем да Бог постоји!

- Та добро шта ћеш, нико није савршен,  Бог ти је дао слободну вољу да у Њега не верујеш, а ти си баш добар момак, и скроман дакако, и искрен си видим ја.

- Бог ми дао слободну вољу...хм...добро јел то све, мислим попио сам то вино јел треба још нешто?

- Та покупи ове пинклице, ове свеће и платно и ову чашу мети тамо у кесу и то предај младенцима. Обичај је да се ја и ти сад ценкамо за ову чашу. Ти сад би требало да је откупиш од мене а ја сад не знам ни шта да ти кажем кад си ти неки атеиста.

- Ето реци ми отприлике колико то кошта.

- А то по савести твојој, нећу сад с тобом да се ценкам кад ни не знаш које си вере. Како ти цениш Цркву тако подај, пољубиш икону и стави тамо колико оћеш.

- Како сад да љубим икону кад сам атеиста? 

- Чек мало, јесил ти атеиста или си паганин? Шта ти фали да пољубиш икону? Ако си атеиста то је за тебе само нека слика а ово је народни обичај. Шта сад изводиш? С ти сад ко први Хришћани па неш да љубиш туђе иконе?

- Па не, него то за мене нема смисла.

- Стани синак, ти мислиш да мени ова свадба има смисла? Па пола ових што се венчавају овди за три године ће се развести. И најмањи је проблем што они појма немају ни шта је Црква, ни шта то ради попа, нити било шта него што они не знају ни шта је љубав, ни шта је трпљење, ни шта је жртва. Него ја мислим да би њих најправилније требало венчавати у супермаркету. Јербо су они научили да чим им се нешто мало не свиђа нешто они то баце па иду па купују друго. И шта сад, ко ме пита јел има смисла или нема. Таки је обичај, ако не поштујеш Бога, ни мене, ни попа, испоштуј макар обичај твог народа и породице с којом си дошо. А и какав си ми ти девер који не верује у Бога а окитио се ко девер, ни то сад твоје нема никаквог смисла, дошо си ко девер у Цркву да се дуваш како си атеиста? Који је смисао? Ајд реци ти мени!

- Ајде добро, пољубићу ту твоју икону...

- Није то моја икона! То је Св. Никола. Његова је икона.

- Ма добро, нема везе...

- Види, ако се љутиш, а ти немој љубити. Није то добро. Не верујем да би Никола воло да га љуби неко ко га не воле. Најбоље немој ти љубити икону.

- Е сад баш оћу!

И узме атеиста и прекрсти се три пута и пољуби икону и још дарује на икону све како треба, просто човек да не поверује каквих све има ових наших Срба.

[verum est in beer]

Јоца Србенда

 Улази Јоца србенда у Цркву крсти се од потиљка до пупка па од рамена до рамена.

За њим млада, није ко ови претходни што су прво младу пустили или они први што се њих троје нагурало на врата па никако да прођу. Зна се код Јоце србенде ко је мушко и како ствари стоје.

Јоца чим ме је видео одма зове тамо неког овај вата пљоску нуди ми ракију. Та види се шта је народски човек, а не ко они педери претходно.

Јоца дође до иконе направи метанију пољуби је па се окрене, сад сви чекају да и млада направи метанију ал она ето није него само пољуби икону па стадоше пред попа.

А кумови за њима утрчаше. Нема сине код Јоце србенде све по пеесу.

Музика испред Цркве свира марш на Дрину.

У шпалиру стоје клинци и држе оне латице цвећа што ће после бацати кад младенци буду излазили.

Испед Цркве стоји момак са српском заставом од три метра и маше заставом сав се задихо ал не престаје да маше. Види се да је то Јоца све под конац утего.

Најзад мало душу да одморим с једном правом српском свадбом.

Кад се све завршило поп зовне кумове и младенце да још једаред провери податке, да не би после било поп био пијан па уписо погрешно.

Сређујем ја Цркву нако помало, треба све припремити за вечерње, и тако у пролазу чујем овај завршио факултет, онај је приватник, млада филолог, нема шта, свака част. Кад поп чита за Јоцу па вели крштено име Јован Гернер, од оца Јохана и мајке Марије рођене Рајнер...

Чек мало, па Јоца уопште није Србин ?!

[verum est in beer]

Геј лоби

 Друго венчање, мала екипа људи. Више женских неко мушких. А некако сви ко женски.

Обавили ми све како треба те изађем ти ја мало на воздух и да протегнем ноге. Стојим тако у дворишту црквеноме кад ето ти неки момак из Цркве па правац мени.

- Јел имаш цигар? 

- Немам.

- Штета, нисам запалио два сата, остале ми у сакоу у ресторану, па док смо у општину па овде и ето.

- Ако оћеш, отићу ја ту до комшије има он сигурно.

- Уф, брате, ако ти није тешко, значило би ми. ( И тако се лепо насмеши да мени просто било жао сад да му не нађем цигаре).

Тркнем ја до комше и узмем две цигаре. Донесем оном момку. А он срећан ко мали мајмун. Како је запалио одма развезо причу. А сав неки ко женско, тако прекстио ноге и руке па држи ону цигару дизвинеш ко педер неки.

- Видиш брааате ово сад што је било у Црној Гори, па какви су то дивљаци ти Црногорци, ужас један. А овде код нас су ставили забрану. А ето и тај ваш поп из Црне Горе је свашта причао и онда су они скроз подивљали. Мој пријатељ је био доле, каже да је једва живу главу извукао. Пратили их полицајци до кола, скроз до кола.

- Чек мало о чем ти диваниш? 

- Па о прајду брате. Сад што је био у Црној Гори.

- А ?!

- О паради ти причам. Знам ја да и код вас у Цркви има људи који имају разумевања а неки су и сами геј опредељења, али онај поп из Црне Горе, он је као да је из средњег века изашао. Тако је сав некако чудан и намргођен. Тај вероватно не воли ни своју жену ни децу.

- Који бре поп? 

- Па онај главни поп за Црну Гору.

- ?

- Онај што су га сад прозвали за говор мржње.

- Аха, ти мислиш на митрополита?

- Е па да, брааатеее, какав је то намћор тај ваш поп, ужас један.

- А јел могу ја тебе нешто да питам?

- Питај брате, слободно. ( И кад то рече примакну ми се)

- Јес ти неки педер можда? А и ови твоји на свадби ми сви делују мало чудно.

- Па сад брааатее, не знам шта да ти кажем. То је ружна реч, али доста нас је ту који смо геј опредељења.

- И сад ти мислиш ако сам ти ја доно цигар да сам ти ја то урадио зато што се ти мени свиђаш, јел? 

- Па што би ми другачије доносио цигар браааатеее? 

- Уф, и то је све што знаш о међуљуцким односима? Та онда и није чудно што си педер!

- Ништа ја тебе брааатеее сад нисам разумео, јеси ти на философском факсу?

- Не сине ја сам на сеоском факсу. А сад извини стварно имам пуууно обавеза у Цркви, ајд у здрављу.

[verum est in beer]

Чачкање

 

Прошле седмице сам заиста имао пуно обавеза. Не знам ди ударам. Сваки дан преморен, предвече једва гледам. Веома уморан и поспан једва прочитам моливено правило, више нако за себе него за Бога. Стровалим се на кревет и заспим ко клада. Ујутро Јово на ново.

Прође и та недеља, видим по распореду послова да ова недеља неће бити оптерећење. Сав хепи смислим шта ћу радити у доколици. Могао бих рецимо да средим мало своје књиге да се зна неки ред. Или шта знам, да тркнем до Пере црквењака из суседног села, он је добра инспирација за ове моје приче. Или просто да се опустим и одгледам читав онај серијал што сам скино са нета моје омиљене серије.

Устајем први дан "слободне недеље". Порадим оно основно. Скувам кафу. Седам за комп. Погледам шта има ново у свету. И не могавши да издржим одмах отворим серијал. Припремим тако по две серије унапред да чим заврши једна пређем на другу.

Екран ми стоји мало накриво, искосим се из столице да наместим екран и како сам се цимно тако ме ушине у леђима. Добро је, није страшно, мислим се, изгледа ме само мало ћапило. Гледам прву серију, пијуцкам кафу, али већ на свако померање руке и приношење кафе устима осетим жигање и мањи бол. Гледам другу серију, сад већ не могу да се окрећем без бола. Покрећем трећу серију, одгледам до пола, а бол постаје тако јак да већ стењем. Ма нема шансе да одустанем. Отворићу и четврту серију. Нека боли, проћи ће.

Шипак. Погледао сам пола четврте серије и моро сам да легнем. Не могу да стојим, не могу да седим, једино могу да лежим. Али и тад боли.

Хм.

Не предајем се тако лако.

Отићи ћу код баба Јуце, она намешта кости и сређива кичму док си реко пиксла.

Ал како ћу отићи? Она је 8 километара од мене.

Некако ћу се попети на моторић па полако.

Одлазим код бабе, једва долазим до ње.

Баба је стара гарда бабона с почетка прошлог века. Та зна на чем земља стоји. А има оне њене урокљиве очи што светлуцају и шкиље увек као да гледа кроз тебе. Село говори да је вештица, пу, пу, пу. А тешка је ко туч. Никад с њом не знаш на чем си. И вазда нешто зановета.

Ал није вештица, та ваљда би ја знао да јесте.

Баба има окачену икону Богородице у својој "ординацији". 

Вештица ваљда не би имала иконе, а можда и би, ко ће их знати...

- Помаже Бог баба Јуцо, како се живи?

- Бог ти помого  црквењак, јел те јопет уфатило? 

- А шта ти мислиш?

- А шта сад ниси радио? 

- Та откуд ти знаш дал сам или нисам? 

- А што ти мислиш да ја знам? 

- А што ти мене питаш ома то? 

- А што те не би питала, кад си се згрбио, та видим? 

- Па кад видиш онда ти је ваљда јасно? 

- Е није ми јасно јербо сам ти рекла прошли пут шта да чиниш, а ти не чиниш, и онда шта ош ?

- Како шта оћу, зар не видиш? 

- Та видим само да си се згрбио а откуд знадем по шта си дошо, можда оћеш да пазариш нешто. Јел оћеш да пазариш нешто? 

- Та шта би ја пазарио отебе? 

- Шта ти треба? 

- Леђа да ми наместиш!

- А зар неш пазарити? 

- Иди баба у очин! Шта ме више замајаваш, видиш да сам здраво болестан, та једва стојим.

- Е па ти онда синко лези.

- Ди да легнем? 

- Ево овди. И скини те твоје рите ако оћеш да те средим.

- Сређен сам ја давно.

- Ајде, ајде не кукај, тако млад човек а вазда нешто кука, ко баба нека.

И крене баба Јуца да ми сређива кичму, а оно само пуцкају кости, ди год притисне очи ми искачу.

- Ето сређет си. Сад мош уколо. Само мало стесај тај твој бојлер, и иди на воздух, шта си се забио у кућу ко млада пред венчање. Иди шетај мало. Неће ти ништа фалити да мало шеташ, сад је лепа природа, јесен је, има лепог воздуха. Човеку треба да се напуни воздухом за зиму, јер преко зиме свакако неш нигди излазити изкуће.

И стварно како ме баба испусти из шака, ја скочих ко момак. Сав срећан седох на мотор па јуриш кући да наставим гледати серију.

Одгледам тај дан још једну и нисам више мого, стално ми се врти по глави оно од баба Јуце да треба мало да шетам. Ал мрзело ме, па сам нешто дангубио укући.

Сутра дан чим сам очио отворио и порадио оно основно, ома скувам кафу и упалим комп и кренем са серијама. Таман се удубих у другу серију тог дана, кад заболе ме глава тако јако да очи оће да ми искоче. Не могу ни у екран да гледам, слика ме у мозак боле.

Јој мајко моја шта сад да чиним. Ништа нагутам се ја лекова, и легнем мало да одремам небил ме како прошла глава. Устанем дваред гори нег што легох. Макар да је ноћ па да поново легнем. Шта сад да радим, куд да идем? 

Ништа, седем тако на кревет узмем бројаницу уруке и удри на молитву, кад већ ништа не могу да радим што ми је воља ондак ћу макар да радим оно што ми није воља.

И тако мало читам, мало се молим прође дан некако ал главуџа никако.

Сутра дан устајем невесео. Полако се придижем.  Гледам, глава ме не боле, леђа ме не боле. Супер! Порадим по кући шта има и поново ритуал, кафа, комп, серије.

Кад у пола прве серије заболеше ме плећа тако гадно да се не могу исправити.

Ма то су већ неке врачке, па ди да ме сваки дан нешто стрефи то није нормално.

Опет седем на мотор и правац код баба Јуце.

- Опет ти? 

- Јел ти сметам? 

- Та шта би ми смето?

- Па што се буниш? 

- Ко вели да се буним? 

- Па што се чудиш? 

- А ко вели да се чудим? 

- Сама си ме питала од куд ја поново, та шта ме зафркаваш? 

- Нити те зафркавам. Само закључивам да ме ниси ништа послушо.

- А како ти знаш да те нисам ништа послушо? 

- Та јопет си згурен.

- Јесам. Да си ме оправила прошли пут како ваља сад не би поново долазио.

- А ти да си ме послушо не би био згурен.

- Ма немој ! Да сам те послушо да шетам ко лудак неки, да се надишем воздуха да га скупљам зазиму, ко да сам ја неки акумулатор за воздух. Ти баба јеси мајстор за коске ал шта ти знаш о науци и воздуху?

- Знам да моје речи не вреде данас ништа, па ипак долазе ми ти доктори и научници да има намештам кости тако ко теби иако се њиве речи више уважавају и слушају. Него ајд да видим шта је сад с тобом.

- А ево сад ме стрефило у плећима.

- Ајд лези ту саћу ја то наместити.

И среди ме баба за тили час, ја опет ко момак, ал сад већ нисам тако чио и весео, јербо ко зна шта ће ме следеће стрефити.

- Јел баба Јуцо да те питам нешто.

- Ајд приупитај.

- Јел ово мени нека магија што вако сваки дан ме нешто стрефи? 

- Није ти то магија.

- Па како онда ово да разумем?

- Е јак си ми ти црквењак. Имаш тамо пуну Цркву поповских књига а ти само гледаш колико ћеш пара да зарадиш. Узми тамо неку књигу па читај, тамо све лепо пише, ал нема ко да чита.

- Е баш сад тамо у некој књиги пише што мене леђа болу. Ма иди баба ти мене опет зафркаваш. Ако знаш реци ми, ако не знаш немој ме зафркавати.

- Па знам. Мора нешто да чачка. Ето то ти је одговор. Чим си први пут дошо лепо сам те питала шта не радиш а ти си крено да се свадиш са мном. Јел да си нешто радио ко што ниси, ни ти ни онај твој поп никад ништа не радите, ондак ти се то не би десило. Јер неће то на радника него на нерадника. 

- Значи ипак да шетам? 

- Шетај!

Одем ја намах до Цркве и прву књигу коју сам уватио отворим и прво што сам угледо прочитам а он пише: "Трпљењем својим спасавајте душе своје."

Вииш, зна баба сто чуда, стварно мора нешто да чачка.

[Guest]

Кад налети кум

 

 

- Имаш нешто пара?

- Немам жено, ево свега 200 динџи у џепу. 

- Па шта да кувам данас?

- Ош да закољем кокош? 

- Пусти бре коке нек носе јаја а и ко ће ти јести те маторке жилаве, то неће ни кере.

- Па не знам онда, види нешто...

 

После сат времена зове кум. 

- Кууумеее! Јесте кући?!

- Шта знам брате и јесмо и нисмо.

- Е нећу ја дуго у пролазу сам, ако није проблем ето ме за сат времена.

- А није проблем, дођи наравно.

...

- Жеееееенооо!

- Шта је сад?!

- Долази кум!

- Па куд баш сад кад немамо пребијене паре?

- А јеби га кад је имамо?

- И то што кажеш.

- Ма нек попије само кафу и ракиицу ако оће ако неће шта ћу му ја.

- Дај ми тих 200 динара да тркнем до продавнице, нешто ћу платити нешто уписати.

 

После 15 минута долази жена са три пуне кесе.

- Леба ти колико си уписала? 

- Ништа.

- Како ништа сунце ти пољубим, од куд ти три кесе? 

- Ма налетела на Мицу, и она ни пет ни шест извади оне три иљаде што ми је дужна и даде.

- Лажеш жено то си ти имала неки штек.

- Ајде будало, какав штек, назови Мицу ако ми неверујеш.

- Е да знаш да оћу само да оде кум.

- Ајд спреми тај астал мало а ја ћу испећи пице, узела сам све што треба.

- Ајд.

 

...

Долази кум, пице миришеду, ладна кола на асталу, ракија, све уредно.

Кум с врата виче:

- Ала нешто добро мирише, изгледа сам баш потрефио.

- Па ти увек потрефиш, прошли пут роштиљ, овај пут пице, изгледа имаш среће. Де си куме, шта има? 

- А ништа, решаво неку папирологију па реко да не прођем поред вас.

 

...

 

Месец дана касније.

- Ало куме, јеси кући? 

- Јесам.

- Е ту сам близу тебе па би навратио.

- Ајд. 

...

 

- Жено ајд склони овај материјал и ове кесе из радње што смо довукли долази кум.

- Дај ајд ти склони, морам да идем да поплаћам рачуне таман сам се обукла. Да јутрос није дошао Жућа да купи ону робу сутра би нам искључили струју.

- Јесте мајку му, иди ти плати струју. Ја ћу ово приклонити.

Утом зове попа нешто се распричао а незгодно ми да га отресем. Таман завршавам с попом разговор улази кум на врата.

- Оооо кууумеее, шта се ради? 

- Ма ево нешто приклањам.

- А где је кума? 

- Ма отишла нешто да поплаћа.

- Хеботе куме па ви сваки дан купујете пола продавнице, кад год дођем код вас пуне кесе на столовима.

- Хеби га куме, радим при Цркви, знаш како је, има се може се.