Treba li se izbaciti mašta iz molitve?

[kopitar]

пре 19 минута, sanja84 рече

Neeeee

 

[sanja84]

Kopitar my man. I god bless you

[kopitar]

Tomatino

Naslov: Re: Trebali se izbaciti mašta iz molitve? Postano: 26 kol 2020 08:25

Registrirani korisnik Pridružen: 14 vel 2013 09:36 Postovi: 99 Lokacija: Zagreb Podijelio: 9 zahvala Zahvaljeno je: 17 zahvala Vjeroispovjest: Katolik Status: U braku

kopitar napisao: https://pouke.org/forum/index.php?/topic/61266-treba-li-se-izbaciti-mašta-iz-molitve/ Moja tema na poukama o tome trebali koristiti maštu u molitvi....praksa istočnih crkvenih otaca je da to ni pod razno...a mi imamo krunicu u kojoj razmatramo otajstva ili recimo dok čitamo Bibliju..lekcia duvina itd. Po meni u molitvi treba koristiti sva dostupna sredstva (pa tako i maštu) koja nam pomažu da uzdignemo srce Bogu.   kopitar napisao: ....praksa istočnih crkvenih otaca je da to ni pod razno... To je vjerojatno plod apofatičke teologije koja je više zastupljena u kršćanstvu na istoku. Poznata je i kao negativna teologija. Zapravo je to način teološkog mišljenja i religiozne prakse koja nastoji opisati Boga negacijom: govoreći o Bogu samo ono što Bog nije (s obzirom da Bog nije dohvatljiv ljudskim kategorijama pa je lakše reći što Bog nije nego što jest); među najvažnijim "negativnim" teolozima su Ivan Zlatousti (Krizostom), Bazilije Veliki, Grgur Nazijanski (Teolog) i Dionizije Aeropagit. Ima i u Katoličkoj Crkvi zagovornika takve molitve, koja se često naziva i kontemplativna odnosno mistična molitva. Za one koje to zanima više informacija o takvoj vrsti molitve mogu naći na stranicama kršćanske zajednice kontemplativne molitve Jeka tišine (https://www.jeka-tisine.org/scaronto-je-kontemplativna-molitva.html)

[Bokisd]

пре 2 часа, kopitar рече

kopitar napisao:

....praksa istočnih crkvenih otaca je da to ni pod razno...

To je vjerojatno plod apofatičke teologije koja je više zastupljena u kršćanstvu na istoku.
Poznata je i kao negativna teologija. Zapravo je to način teološkog mišljenja i religiozne prakse koja nastoji opisati Boga negacijom: govoreći o Bogu samo ono što Bog nije (s obzirom da Bog nije dohvatljiv ljudskim kategorijama pa je lakše reći što Bog nije nego što jest); među najvažnijim "negativnim" teolozima su Ivan Zlatousti (Krizostom), Bazilije Veliki, Grgur Nazijanski (Teolog) i Dionizije Aeropagit.
Ima i u Katoličkoj Crkvi zagovornika takve molitve, koja se često naziva i kontemplativna odnosno mistična molitva. Za one koje to zanima više informacija o takvoj vrsti molitve mogu naći na stranicama kršćanske zajednice kontemplativne molitve Jeka tišine (https://www.jeka-tisine.org/scaronto-je-kontemplativna-molitva.html)

Mislim da apofaticka teologija nema mnogo directne veze sa umno - srdacnom molitvom (u principu o toj vrsti molitve pricamo). Jer apofatika je vrsta teologije koja se koristi time da mi nasim ljudskim jezikom ne mozemo da prenesemo ono kako postoji i sta jeste Bog po svojim osobenostima i sta je kao pojam (uopste) i zato se koristi negacija u apofatici koja opisuje Boga.... pa recimo meni se svidja ovo znacenje pojma negacije (negacija • ženski rod Odricanje; gram. odrečna reč; supr. afirmacija. (lat.))..... znaci negacija kao suprotna afirmacija i onda apofaticka teologija kroz negaciju, tj. kroz suprotnu teolosku afirmaciju govori o Bogu.

Citao sam odavno o apofatickoj teologiji, i recimo prost primer jeste da je Bog na primer po prirodi i sustini neobuhvatljiv i nesazdan,..... i, time mozemo delimicno da shvatimo nacin postojanja Bozijeg bica i koliko je Bog visi i veci od coveka i svega stvorenoga koji su za razliku od Boga i stvoreni i obuhvatljivi umom i vidom i dodirom. Malo dublja apofatika je koliko znam kod sv.Dionisija Aeropagita.

Ali, ovo jeste zaista u vezi te kontemplativne ili misticne molitve koja nema veze u praksi sa apofatikom, ali moze da se opisuje teorijski apofatickim jezikom. Ja mislim Kopitar da tako stoje stvari. Recimo o toj misticnoj molitvi ima dosta u knjizi Dobrotoljublje i mnogim drugim knjigama.

[Вукашин]

 

Цитат

Први облик молитве, услед још недовољне способности ума да се непосредно уздигне до чистог богомислија, карактерише маштање (замишљање). Други облик карактерише размишљање, а трећи удубљивање у сагледавање.

Цитат

При првом виду молитве човек се налази у сталној заблуди, јер живи у нестварном свету, у свету уобразиље, ако хоћете – у свету поетског стваралаштва. Божанствено и уопште све духовно он види у разним фантастичним сликама, и најзад се целокупан реалан људски живот испреплиће елементима из сфере фантастичног.

Цитат

При другом виду молитве, унутрашњи улази у срце и ум остају широм отворени за продирање свега са стране, услед чега човек живи под сталним утицајем спољашње средине. Не схватајући притоме шта се објективно са њим збива, тј. на који начин се све те помисли и борбе зачињу у њему, човек нема снаге да се на прави начин супротстави навали страсти. У току овакве молитве човек понекад добије благодат, и кроз њу доспева у добро стање. Но, због неправилног унутрашњег става, он није у могућности да ово стање задржи. Достигавши известан степен религиозног сазнања и благообразног понашања, он се задовољава тиме и постепено почиње да се заноси интелектуалним богословљем, при чему настаје једна веома сложена унутрашња борба са финијим душевним страстима – таштином и гордошћу, а благодат се постепено и неопажено губи. За развој овог облика молитве карактеристично је сабирање пажње у великом мозгу. То доводи човека до разумских, философских сагледавања, која га, као и онај први облик молитве, одводе у нестварни свет маштања. Истина, овај облик, уопштеног мисаоног маштања је мање наиван, мање груб и мање далек од истине него онај први.

Цитат

Трећи вид молитве – сједињење ума са срцем јесте нормално религиозно стање људског духа за којим човек тежи и које му се даје свише. Сједињење ума са срцем доживљава сваки човек који верује, када се пажљиво, „од срца“ моли. У још већој мери човек доживљава ово стање када осети умилење и сладосно чувство Божије љубави. Плач са умилењем за време молитве, поуздани је знак да се ум сјединио са срцем и да се права молитва налази на првој лествици пењања ка Богу. Зато је толико и цењен међу подвижницима. Али у овом случају, кад говоримо о трећем облику молитве, имамо у виду нешто друго и боље, имамо у виду ум, који молитвеном пажњом пребива у срцу.
Карактеристична последица или својство овог покрета и усредсређивања ума у срцу јесте престанак маштања и ослобођење ума од сваковрсних слика које улазе у њега. У оваквом стању ум се сав претвара у слух и вид, и чује и види сваку помисао, која се приближава споља, и то пре него што она продре у срце. Вршећи при томе молитву, ум не само што не допушта да помисли продру у срце, већ их и одбија и чува се саглашавања с њима, онемогућавајући на тај начин дејство сваке страсти у самом њеном зачетку. Ово питање је веома дубоко и сложено. Зато се ми ограничавамо на излагање само главних црта.

Свети Софроније Сахаров објашњава у најкраћим цртама.

[kopitar]

пре 2 часа, Bokisd рече

Mislim da apofaticka teologija nema mnogo directne veze sa umno - srdacnom molitvom (u principu o toj vrsti molitve pricamo). Jer apofatika je vrsta teologije koja se koristi time da mi nasim ljudskim jezikom ne mozemo da prenesemo ono kako postoji i sta jeste Bog po svojim osobenostima i sta je kao pojam (uopste) i zato se koristi negacija u apofatici koja opisuje Boga.... pa recimo meni se svidja ovo znacenje pojma negacije (negacija • ženski rod Odricanje; gram. odrečna reč; supr. afirmacija. (lat.))..... znaci negacija kao suprotna afirmacija i onda apofaticka teologija kroz negaciju, tj. kroz suprotnu teolosku afirmaciju govori o Bogu.

Citao sam odavno o apofatickoj teologiji, i recimo prost primer jeste da je Bog na primer po prirodi i sustini neobuhvatljiv i nesazdan,..... i, time mozemo delimicno da shvatimo nacin postojanja Bozijeg bica i koliko je Bog visi i veci od coveka i svega stvorenoga koji su za razliku od Boga i stvoreni i obuhvatljivi umom i vidom i dodirom. Malo dublja apofatika je koliko znam kod sv.Dionisija Aeropagita.

Ali, ovo jeste zaista u vezi te kontemplativne ili misticne molitve koja nema veze u praksi sa apofatikom, ali moze da se opisuje teorijski apofatickim jezikom. Ja mislim Kopitar da tako stoje stvari. Recimo o toj misticnoj molitvi ima dosta u knjizi Dobrotoljublje i mnogim drugim knjigama.

Slažem se da molitva ne mora nužno imati veze sa teologijom premda je najbolje da idu zajedno...čak mislim da teologija ( mislim na znanje stečeno proučavanjem Sv.Pisma i Otaca) bez molitve ne može postići cilj dok molitva u nekim opravdanim slučajevima može ( npr. nepismenost i sl.

Mi cijelo vrijeme govorimo da li možemo koristiti maštu u molitvi?

Ja isto nisam za neke vrste karizmatičnog molitvi gdje se zatvaraju oči i zamišljaju slike događaja sa Isusom ali razmatranje otastava krunice je po meni poželjne način molitve i mislim da je on dobar pogotovo za laike.

Redovnici imaju zahtjevniji način tz. kontemplacija.

 

ŠTO JE KONTEMPLATIVNA MOLITVA? 

Postoji puno krivih predodžbi o tome što je kontemplacija. Stoga je možda najbolje odmah na početku kazati što kontemplacija nije!
 

1. Kontemplativna molitva nije vježba opuštanja. Kontemplativna molitva može imati umirujući karakter, ali to je samo popratni učinak. 
2. Kontemplativna molitva nije tehnika, već molitva koja ima svoj cilj - razviti dubok i istinski odnos čovjeka i Boga.
3. Kontemplativna molitva nije karizmatski dar, iako ga ona ne isključuje. Kontemplativna molitva bavi se pročišćenjem, liječenjem i posvećenjem supstance duše i njenih sposobnosti. 
4. Kontemplativna molitva nisu nikakvi psihološki fenomeni. Iako su psihičke moći prirodna čovjekova sposobnost, one nemaju ništa sa svetošću ili s rastom našeg odnosa s Bogom. Kontemplativna molitva je vježba vjere, nade i nesebične ljubavi.
5. Kontemplativna molitva nisu mistični fenomeni, iako oni mogu biti prisutni. Jedan od najvećih mistika svih vremena sv. Ivan od Križa razmatra mistične fenomene te na kraju zapovijeda svojim učenicima da ih sve odbace. Svi sakramenti veći su od bilo kakvog viđenja, a kontemplativna molitva vodi u sakramentalni život.
6. Kontemplativna molitva nije ograničena samo na "osjećanje" Božje prisutnosti, već je ona čimbenik produbljivanja vjere u trajnoj Božjoj prisutnosti.
7. Kontemplativna molitva nije misaona i spontana molitva, nego jednostavno počivanje u Bogu izvan misli, slika, riječi i osjećaja.

Kontemplacija dolazi od latinske riječi contemplatio, što znači duhovno motrenje, gledanje, zrenje. To je zapravo unutarnja molitva koju nazivamo čistom molitvom ili "molitvom srca". U duhovnoj teologiji razlikuje se takozvana stečena i ulivena kontemplacija. Sama riječ stečena, stječe se duševnim naporom i vježbom (askezom), a ulivena kontemplacija je čisti dar Božji. Kontemplacija (contemplatio) u suštini ima osnovno značenja zrenje istine i nutarnje motrenje nekog objekta (lat. contemplari = biti u stanju unutarnjeg motrenja; cum + templum = mjesto molitve i bogoštovlja). Neki tvrde da riječ kontemplacija dolazi od motrenja zvijezda kroz otvor na krovu hrama. Drugi misle da riječ contemplari znači hodati oko hrama. Naime, rimski su svećenici promatrajući nebo u otvoru hrama izračunavali vrijeme za određeni čin. Suvremenim rječnikom, izraz contemplari nam poručuje: budi posve budan, motri, gledaj, slušaj, sluti, osjećaj, osluškuj gdje si, što se u tebi događa, što je u tebi važno, kamo ćeš usmjeriti sljedeći korak. Kontemplacija je, dakle, prije svega zahtjev za svjesno bivanje u sadašnjosti.  Kontemplativna molitva je vježba čiste Božje prisutnosti. 

                                         Meditiramo da probudimo ljubav, kontempliramo jer ljubimo. 
                             Kontemplacija se ne sastoji od mnogo mišljenja, nego od mnogo ljubljenja.  (Franjo Saleški)

Radi lakšeg razumijevanja, kontemplaciju možemo podijeliti u četiri razvojna stupnja koji se u životnoj stvarnosti međusobno isprepliću: 
1. molitvena vježba kao put u kontemplaciju, 
2. molitva mira - spoznaja vlastitog bitka, 
3. iskustvo prosvjetljenja, 
4. iskustva sjedinjenja. 
Prva dva razvojna stupnja vježbom mogu postići svi tjelesno i duševno zdravi ljudi. Ova dva stupnja u konačnici dovode do stanja velikog mira i duboke spokojnosti. To se naziva molitvom mira, kojom se doživljava iskustvo jednostavnog prebivanja u Božjoj nazočnosti. To se zove stanjem kontemplacije. Čovjek gleda u svoj vlastiti bitak, bliže i dublje spoznaje Boga, nego li u usmenoj i meditativnoj molitvi. Molitva mira ima jak učinak preoblikovanja osobnosti. No, to još nije mistično stanje u pravom smislu. Mistično stanje nastupa tek u trećem i četvrtom razvojnom stupnju. Takvo stanje preplavljuje čovjeka i on ga ne može svojom voljom proizvesti u sebi, nego ga može samo pripremiti svojom molitvenom vježbom. Kome Bog dopušta ući u tu prostoriju, taj spoznaje još jednom na novi način što znači svom snagom ljubiti Boga. Sam Bog daje takvom čovjeku novu dodatnu snagu kojom može Boga tako ljubiti. 

                                               Kontemplacija je molitva ljubavi.  (Francisco Osuna)
                        
Kontemplacija nije gledanje tjelesnim očima, nego motrenje, iskustvo s onu stranu racionalne spoznaje. U kontemplativnoj vježbi ne shvaćamo razumom, ne meditiramo o nekom tekstu ili slici.  Doživljaj je čista svijest i nadilazi našu osobu. Razum, volja i osjećaji, Božji su darovi i čine nas ljudima, ali se ne smijemo s razumom identificirati. Razum je instrument na kojem naše pravo biće svira. Trebamo se služiti razumom, inače ćemo otići na krivi put. Ali tim moćima ne možemo dokučiti Božje tajne. Intelektualno znanje je ograničeno i ne može dati cjelovito iskustvo tumačenje našega života. Na kontemplativnom putu čovjek treba umiriti to znanje da spozna istinu o sebi gledanu s Božje strane. Pravi duhovni put vodi preko povlačenja ja aktivnosti (misli, volja, osjećaji), da se očituje duhovna razina prekrivena s ja aktivnosti. To je životni put vježbe, predanja i discipline koji čovjeka iznutra preobražava. Važno je shvatiti da kontemplacija je Božji dar, a čovjek se vježbom samo može pripremati za taj dar. Francisco iz Osune je lijepo to objasnio: možemo se popeti na brdo i otvoriti oči, to je u našoj moći, a hoće li zasjati sunce, to ne ovisi o nama. Evagrije Pontski, jedan od najvažnijih monaških pisaca iz četvrtog stoljeća, o molitvi govori kao o Božjem mjestu u nama na kojemu dolazimo u dodir sa svojim pravim ja, s neiskrivljenom slikom koju Bog o meni ima. Taj unutrašnji prostor Evagrije Pontski naziva pogledom mira, jer se naše srce smiruje i vlada Božji mir. To je naš iskonski zavičaj jer sam Bog Otajstvo prebiva u nama. Biti kod kuće možemo biti jedino ondje gdje prebiva Otajstvo. Čovjek je Božjeg roda, on potječe iz Božjeg života i u njega se vraća.

                                          Ti si nebo i ti ćeš doći u nebo. (Origen)


Cilj kontemplativnog moljenja
Istovremeno sa shvaćanjem i doživljavanjem iz dubinskih dimenzija naše svijesti događa se u nama dublje shvaćanje i doživljavanje Boga. Jer kod ovoga puta se radi o jednom dubljem kontaktu s Bogom. Svako dublje iskustvo postaje dubljim iskustvom Boga. A ovo se shvaćanje i doživljavanje može dogoditi samo ako bez prestanka napredujemo na ovomu putu. Ono što u prvi mah iz­gleda poput suženja svijesti, u stvarnosti je golemo oslo­bođenje. Time se oslobađamo naše zauzetosti, naših agresija, naših raspoloženja, naših ideja za kojima upravo idemo. Drugim riječima, moramo se osloboditi od onoga čime smo u to vrijeme zauzeti, da bismo bili slobodni za iskustva iz dubina našega bitka. Treba napomenuti da na ovomu putu napredovat će samo onaj tko se uistinu upušta u to vježbanje moljenja. To je put kojim čovjek dopire do u najdublju osobnu srž. Ali to se ipak događa samo ako tim putem idemo potpuno odlučno i to vježbanje moljenja uči­nimo našim životnim putom. Ono, dakle, što izgleda poput suženja svijesti, u stvari je proširenje. Iskustvo pokazuje da se u čovjeku veoma brzo bude nove snage preko kojih je on dotada prelazio, koje nisu dolazile do izraža­ja. Iskustvo također pokazuje da mnogi koji tim putem idu, odjednom postaju aktivni i kreativni na određenim područjima. Razvijaju sposobnosti koje dotada uopće nisu zapažali. Ali to su samo rubne pojave. U biti, radi se o jednom dubljem obliku moljenja. Ako na tome putu moljenja ustrajno idemo naprijed, uskoro ćemo primijetiti da nam ovaj oblik donosi veliki nutarnji mir. Često tome pridolazi ono što nazivamo dubokom suzdržanom radošću. Može se, također, dogoditi da se naša svijest na žalostan, prikriven način pojednoliči. Ali siguran uspjeh ovoga puta je da naša nutrina biva mirna, da postajemo opušteni, da pouzdano gledamo na život, također i na naše probleme i poteškoće koje proizlaze iz svakodnevice.


Što je sada bit kontemplativne molitve? Put čiste vjere. Ništa više. Ne treba je osjećati, ali treba je vježbati.
                                                                                                                                      (Thomas Keating)

 

[Bokisd]

пре 20 часа, kopitar рече

Slažem se da molitva ne mora nužno imati veze sa teologijom premda je najbolje da idu zajedno...čak mislim da teologija ( mislim na znanje stečeno proučavanjem Sv.Pisma i Otaca) bez molitve ne može postići cilj dok molitva u nekim opravdanim slučajevima može ( npr. nepismenost i sl.

Mi cijelo vrijeme govorimo da li možemo koristiti maštu u molitvi?

Ja isto nisam za neke vrste karizmatičnog molitvi gdje se zatvaraju oči i zamišljaju slike događaja sa Isusom ali razmatranje otastava krunice je po meni poželjne način molitve i mislim da je on dobar pogotovo za laike.

Redovnici imaju zahtjevniji način tz. kontemplacija.

Mislim da mozda moze da bude, da pre molitve ide teologija i vera i smislenost i sozercanje i pokajanje i slicno,.... cime kao da udaramo temelje molitve i onda kada dodje sama molitva to bude kao plod svega ovoga ostalog sto predhodi molitvi.

Slazem se, monasi imaju veci i zahtevniji nacin komplementacije u molitvi (jer su sebe 100% posvetili tome), .... ali, takodje mislim i da mi vernici nismo izuzeti od odredjene primene komplementacije u molitvi, .... koliko vise mozemo, to bolje.

пре 20 часа, kopitar рече

ŠTO JE KONTEMPLATIVNA MOLITVA? 

Postoji puno krivih predodžbi o tome što je kontemplacija. Stoga je možda najbolje odmah na početku kazati što kontemplacija nije!
 

1. Kontemplativna molitva nije vježba opuštanja. Kontemplativna molitva može imati umirujući karakter, ali to je samo popratni učinak. 
2. Kontemplativna molitva nije tehnika, već molitva koja ima svoj cilj - razviti dubok i istinski odnos čovjeka i Boga.
3. Kontemplativna molitva nije karizmatski dar, iako ga ona ne isključuje. Kontemplativna molitva bavi se pročišćenjem, liječenjem i posvećenjem supstance duše i njenih sposobnosti. 
4. Kontemplativna molitva nisu nikakvi psihološki fenomeni. Iako su psihičke moći prirodna čovjekova sposobnost, one nemaju ništa sa svetošću ili s rastom našeg odnosa s Bogom. Kontemplativna molitva je vježba vjere, nade i nesebične ljubavi.
5. Kontemplativna molitva nisu mistični fenomeni, iako oni mogu biti prisutni. Jedan od najvećih mistika svih vremena sv. Ivan od Križa razmatra mistične fenomene te na kraju zapovijeda svojim učenicima da ih sve odbace. Svi sakramenti veći su od bilo kakvog viđenja, a kontemplativna molitva vodi u sakramentalni život.
6. Kontemplativna molitva nije ograničena samo na "osjećanje" Božje prisutnosti, već je ona čimbenik produbljivanja vjere u trajnoj Božjoj prisutnosti.
7. Kontemplativna molitva nije misaona i spontana molitva, nego jednostavno počivanje u Bogu izvan misli, slika, riječi i osjećaja.

Kontemplacija dolazi od latinske riječi contemplatio, što znači duhovno motrenje, gledanje, zrenje. To je zapravo unutarnja molitva koju nazivamo čistom molitvom ili "molitvom srca". U duhovnoj teologiji razlikuje se takozvana stečena i ulivena kontemplacija. Sama riječ stečena, stječe se duševnim naporom i vježbom (askezom), a ulivena kontemplacija je čisti dar Božji. Kontemplacija (contemplatio) u suštini ima osnovno značenja zrenje istine i nutarnje motrenje nekog objekta (lat. contemplari = biti u stanju unutarnjeg motrenja; cum + templum = mjesto molitve i bogoštovlja). Neki tvrde da riječ kontemplacija dolazi od motrenja zvijezda kroz otvor na krovu hrama. Drugi misle da riječ contemplari znači hodati oko hrama. Naime, rimski su svećenici promatrajući nebo u otvoru hrama izračunavali vrijeme za određeni čin. Suvremenim rječnikom, izraz contemplari nam poručuje: budi posve budan, motri, gledaj, slušaj, sluti, osjećaj, osluškuj gdje si, što se u tebi događa, što je u tebi važno, kamo ćeš usmjeriti sljedeći korak. Kontemplacija je, dakle, prije svega zahtjev za svjesno bivanje u sadašnjosti.  Kontemplativna molitva je vježba čiste Božje prisutnosti. 

                                         Meditiramo da probudimo ljubav, kontempliramo jer ljubimo. 
                             Kontemplacija se ne sastoji od mnogo mišljenja, nego od mnogo ljubljenja.  (Franjo Saleški)

Radi lakšeg razumijevanja, kontemplaciju možemo podijeliti u četiri razvojna stupnja koji se u životnoj stvarnosti međusobno isprepliću: 
1. molitvena vježba kao put u kontemplaciju, 
2. molitva mira - spoznaja vlastitog bitka, 
3. iskustvo prosvjetljenja, 
4. iskustva sjedinjenja. 
Prva dva razvojna stupnja vježbom mogu postići svi tjelesno i duševno zdravi ljudi. Ova dva stupnja u konačnici dovode do stanja velikog mira i duboke spokojnosti. To se naziva molitvom mira, kojom se doživljava iskustvo jednostavnog prebivanja u Božjoj nazočnosti. To se zove stanjem kontemplacije. Čovjek gleda u svoj vlastiti bitak, bliže i dublje spoznaje Boga, nego li u usmenoj i meditativnoj molitvi. Molitva mira ima jak učinak preoblikovanja osobnosti. No, to još nije mistično stanje u pravom smislu. Mistično stanje nastupa tek u trećem i četvrtom razvojnom stupnju. Takvo stanje preplavljuje čovjeka i on ga ne može svojom voljom proizvesti u sebi, nego ga može samo pripremiti svojom molitvenom vježbom. Kome Bog dopušta ući u tu prostoriju, taj spoznaje još jednom na novi način što znači svom snagom ljubiti Boga. Sam Bog daje takvom čovjeku novu dodatnu snagu kojom može Boga tako ljubiti. 

                                               Kontemplacija je molitva ljubavi.  (Francisco Osuna)
                        
Kontemplacija nije gledanje tjelesnim očima, nego motrenje, iskustvo s onu stranu racionalne spoznaje. U kontemplativnoj vježbi ne shvaćamo razumom, ne meditiramo o nekom tekstu ili slici.  Doživljaj je čista svijest i nadilazi našu osobu. Razum, volja i osjećaji, Božji su darovi i čine nas ljudima, ali se ne smijemo s razumom identificirati. Razum je instrument na kojem naše pravo biće svira. Trebamo se služiti razumom, inače ćemo otići na krivi put. Ali tim moćima ne možemo dokučiti Božje tajne. Intelektualno znanje je ograničeno i ne može dati cjelovito iskustvo tumačenje našega života. Na kontemplativnom putu čovjek treba umiriti to znanje da spozna istinu o sebi gledanu s Božje strane. Pravi duhovni put vodi preko povlačenja ja aktivnosti (misli, volja, osjećaji), da se očituje duhovna razina prekrivena s ja aktivnosti. To je životni put vježbe, predanja i discipline koji čovjeka iznutra preobražava. Važno je shvatiti da kontemplacija je Božji dar, a čovjek se vježbom samo može pripremati za taj dar. Francisco iz Osune je lijepo to objasnio: možemo se popeti na brdo i otvoriti oči, to je u našoj moći, a hoće li zasjati sunce, to ne ovisi o nama. Evagrije Pontski, jedan od najvažnijih monaških pisaca iz četvrtog stoljeća, o molitvi govori kao o Božjem mjestu u nama na kojemu dolazimo u dodir sa svojim pravim ja, s neiskrivljenom slikom koju Bog o meni ima. Taj unutrašnji prostor Evagrije Pontski naziva pogledom mira, jer se naše srce smiruje i vlada Božji mir. To je naš iskonski zavičaj jer sam Bog Otajstvo prebiva u nama. Biti kod kuće možemo biti jedino ondje gdje prebiva Otajstvo. Čovjek je Božjeg roda, on potječe iz Božjeg života i u njega se vraća.

                                          Ti si nebo i ti ćeš doći u nebo. (Origen)


Cilj kontemplativnog moljenja
Istovremeno sa shvaćanjem i doživljavanjem iz dubinskih dimenzija naše svijesti događa se u nama dublje shvaćanje i doživljavanje Boga. Jer kod ovoga puta se radi o jednom dubljem kontaktu s Bogom. Svako dublje iskustvo postaje dubljim iskustvom Boga. A ovo se shvaćanje i doživljavanje može dogoditi samo ako bez prestanka napredujemo na ovomu putu. Ono što u prvi mah iz­gleda poput suženja svijesti, u stvarnosti je golemo oslo­bođenje. Time se oslobađamo naše zauzetosti, naših agresija, naših raspoloženja, naših ideja za kojima upravo idemo. Drugim riječima, moramo se osloboditi od onoga čime smo u to vrijeme zauzeti, da bismo bili slobodni za iskustva iz dubina našega bitka. Treba napomenuti da na ovomu putu napredovat će samo onaj tko se uistinu upušta u to vježbanje moljenja. To je put kojim čovjek dopire do u najdublju osobnu srž. Ali to se ipak događa samo ako tim putem idemo potpuno odlučno i to vježbanje moljenja uči­nimo našim životnim putom. Ono, dakle, što izgleda poput suženja svijesti, u stvari je proširenje. Iskustvo pokazuje da se u čovjeku veoma brzo bude nove snage preko kojih je on dotada prelazio, koje nisu dolazile do izraža­ja. Iskustvo također pokazuje da mnogi koji tim putem idu, odjednom postaju aktivni i kreativni na određenim područjima. Razvijaju sposobnosti koje dotada uopće nisu zapažali. Ali to su samo rubne pojave. U biti, radi se o jednom dubljem obliku moljenja. Ako na tome putu moljenja ustrajno idemo naprijed, uskoro ćemo primijetiti da nam ovaj oblik donosi veliki nutarnji mir. Često tome pridolazi ono što nazivamo dubokom suzdržanom radošću. Može se, također, dogoditi da se naša svijest na žalostan, prikriven način pojednoliči. Ali siguran uspjeh ovoga puta je da naša nutrina biva mirna, da postajemo opušteni, da pouzdano gledamo na život, također i na naše probleme i poteškoće koje proizlaze iz svakodnevice.


Što je sada bit kontemplativne molitve? Put čiste vjere. Ništa više. Ne treba je osjećati, ali treba je vježbati.
                                                                                                                                      (Thomas Keating)

Pogledo malo na brzinu, po meni ima zanimljivih stvari, .... ali ipak licno se drzim onoga sto pise u predanju crkve - PC.

[Александар Милојков]

"Када би Црква престала да служи Литургју, чији је смисао и врхунац Свето Причешће, престала би и да постоји, а то није могуће."

Епископ бачки г. Иринеј

 

"Амин"

Александар Милојков

 

Ово је срж ЕВХАРИСТИЈСКЕ ЕКЛИСИОЛОГИЈЕ

[kopitar]

http://samopismo-forum.net/index.php?/topic/3494-trebali-se-izbaciti-mašta-iz-molitve/&do=findComment&comment=11145

 

Čekaj.
Ne živimo po percepcijama, već po vjeri!
Ako smo rođeni u Duhu, po Duhu se i ravnajmo.
Vidiš li?
Vidi
Gdje smo.
Čiji smo.
Tko smo.
S kim smo.

Neka naša mašta bude rezultanta naše molitve.

Dovedi svaku misao u pokornost Kristu.
Dovedi svoju maštu u pokornost Kristu.
To se zove posvećena mašta.

Kaže da je Božja morija mudrija od ljudske sofije.
Kaže da čovjek ne može ni zamisliti šta je Bog pripremio za one koji na njega čekaju, koji ga ljube.
Kaže da duh ljudski razaznaje ljudske stvari, a Duh Božji razaznaje Božje stvari.
Prvo je naš stari čovjek, drugo je naš novi čovjek, novi mi.
Kaže da ako je stari s njegovim zamišljanjima raspet s Kristom na križu, novi je u duhu i po Duhu uskrsnut s Njim iz groba.
Novi. U duhu.
Kaže, gle, ja stvaram nešto novo!

Djeca.
Djeca baš nisu intelektualno jaka.
Ali djeca su maštovita.
Bivaj
Poput te djece.
S povjerenjem.

[Bokisd]

Simpa.... 

[kopitar]

On 12.2.2020. at 17:29, kopitar рече

adrijana

Naslov: Re: Svetac zagovornik :) http://www.katolicki.info/forum/styles/subsilver2/imageset/icon_post_target.gifPostano: Uto vel 11, 2020 21:30

http://www.katolicki.info/forum/download/file.php?avatar=917_1428262937.jpg Pridružen: Pet srp 24, 2009 22:03 Postovi: 3177

Svaka čast, čoveče, đe nađe te komentare...? I Jovan od Krsta? Neću da se svađam s Jovanom od Krsta i sv. Grigorijem... http://www.katolicki.info/forum/images/smilies/icon_e_biggrin.gif Nikako. Pomalo me nekako ovaj stav "mašta zabranjena" podsjeća na "pražnjenje uma" tijekom molitve.. Zahtjev da se mašta ne koristi, već izbjegava, možda i vodi k askezi i pokorništvu (jer to i jest odricanje), ali naša molitva mora imati u umu osobu kojoj se obraćamo, pogotovo duže molitve razmatranja kao što je krunica - tu se upravo savjetuje intenzivno razmišljati o otajstvu, a ne tek ponavljati riječi i bježati od mašte. Bijeg od mašte može voditi neurozi, jer kada se grčevito želimo osloboditi nečega čega se osloboditi ne možemo (jer je sasvim prirodno), mašta se tek tada pobuni, razbudi i otme kontroli. Sv. Terezija Avilska piše da nismo odgovorni za "misli koje nam dolaze" - ako nisu svojevoljne. Boriti se s nečime što prirodno vlada našim umom je kao boriti se s vjetrenjačama.

Ako je tko žalostan, veli sveti Jakov (Jak 5, 13), neka se moli; molitva je najbolji lijek, jer uzdiže duh prema Bogu, koji je naša jedina radost i utjeha. No, kad se moliš, služi se osjećajima i riječima koji potiču na pouzdanje i ljubav prema Bogu, na primjer: Milosrdni Bože! Dobri Bože! Spasitelju moj blagi! Bože srca moga! Radosti moja, nado moja, moj dragi Zaručniče! Ljubavi duše moje! i slično.

[kopitar]

Mašta kao i sve druge može se koristiti na dobro ili zlo.

Trebamo dopustiti da se dobre misli i mašta nastane u nama.

Reče mi župnik na ispovjedi da dopustimo da nam se misli o tome da smo sinovi i da imamo dobrog Oca što više motaju po glavi.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Mislim da je samo ljubavi dozvoljeno, da se nastani u molitvi. 

[Милошшш]

O molitvi | SVETI IGNJATIJE BRJANČANINOV

IGNJATIJE.WORDPRESS.COM

---

Objave o O molitvi autora teopempt

 

[Милошшш]

SVETI IGNJATIJE BRJANČANINOV:

Zabrani sebi rasejanost misli prilikom molitve, zamrzi mastanje, silom vere odbaci brige, udari u srce strahom Bozijim, i lako ces se nauciti paznji.

Um koji se moli mora da se nalazi u potpuno istinskom stanju. Mastanje, ma koliko bilo primamljivo i lepo, buduci da je sopstvena, proizvoljna tvorevina uma, izvodi um iz stanja bozanske istine i uvodi ga u stanje samoobmane i prelesti, i zato se ono i odbacuje u molitvi.

 

Um u vreme molitve mora biti bez vidjenja, i sa svom briznoscu se sacuvati od njih, odbacujuci sve slike koje se ocrtavaju u uobrazilji: zato sto um u molitvi stoji pred nevidljivim Bogom, koga nije moguce predstaviti nikakvim materijalnim prikazom. Slike, ako ih um dozvoli prilikom molitve, postaju neprozirna zavesa, zid, izmedju uma i Boga. “Oni koji pri svojim molitvama ne vide nista, vide Boga”, rekao je prepodobni Meletije Ispovednik.

Ako bi ti se u toku molitve cuvstveno javio ili se sam po sebi u tebi umno prikazao lik Hrista, ili andjela, ili nekog svetog, jednom recju, ma kakva da je to slika, niposto ne primaj to javljanje kao istinito, ne obracaj na njega nikakvu paznju, ne ulazi u razgovor sa njim. Inace ces neizbezno doziveti obmanu i najvecu dusevnu ozledu, sto se mnogima i dogodilo. Covek, pre njegove obnove Svetim Duhom, nesposoban je za opstenje sa svetim duhovima. On, buduci da se nalazi u oblasti palih duhova, u njihovom zarobljenistvu i ropstvu, moze videti samo njih, i oni cesto, primetivsi njegovo visoko misljenje o sebi i samozavaravanje, javljaju mu se u vidu svetlih andjela, u vidu samog Hrista, kako bi pogubili njegovu dusu.