Претражи Живе Речи Утехе

Nemile scene sa protesta iz Crne Gore, kada je na vernike SPC ispaljen suzavac, iznedrile su novog heroja, a reč je o Bojanu Rukavini - vatrogascu koji je odbio da pruži asistenciju policiji. Rukavina je odmah nakon toga poslat pred disciplinsku komisiju koja će ga, kako se pretpostavlja, najverovatnije suspendovati jer je šef vatrogasne u Baru iz vladajuće partije. "Vatrogasci treba da predstavljaju nadu za unesrećeni narod, a ne da glume silu državnog aparata pred ljudima koji su glavni pravde. Pametnome dosta..." napisao je Bojan na svojoj Fejsbuk stranici. FOTO: FACEBOOK / BOJAN RUKAVINA Ubrzo potom, ovaj vatrogasac je objavio i Odluku kojoj se šalje pred disciplinski komisiju, i to uz komentar: "Kad sam bio mali znao sam svoj pravac, biću vatrogasac a ne policajac. FOTO: FACEBOOK / BOJAN RUKAVINA Nakon svoje objave na društvenim mrežama, ovaj hrabri Baranin je počeo da dobija na stotine poruka podrške i komentara jer je brzinom svetlosti ova informacija počela da se šeruje po mrežama. FOTO: FACEBOOK / BOJAN RUKAVINA "Bojan je postao vatrogasac kako bi čuvao građane i radio za opšte dobro a ne da bi dobijao naređenja da kao vatrogasac štiti jednu partiju od građana. Bojan neće na svoj narod po cenu svega. Bojan ima lavlje srce" stoji između ostalog među komentarima. Kurir.rs, Foto: Facebook / Bojan Rukavina BOJAN JE HEROJ CRNE GORE! VATROGASAC ODBIO DA IDE NA NAROD: Nismo tu da budemo sila države pred ljudima željnim pravde! WWW.KURIR.RS Nemile scene sa protesta iz Crne Gore, kada je na vernike SPC ispaljen suzavac, iznedrile su novog heroja, a reč je o Bojanu Rukavini - vatrogascu koji je odbio da pruži asistenciju policiji.

Proteklog vikenda otvoren je Muzej žrtvama stravičnog masovnog zločina iz Drugog svjetskog rata. U Starom Brodu, kod Višegrada, iz hladne rijeke Drine izranjaju ljudske figure čija lica odražavaju sav užas njihovog stradanja. Razgovarali smo sa Bojanom Mikulićem, umjetnikom koji je izradio ovo monumentalno djelo od preko 30 skulptura, za šta mu je bilo potrebno osam mjeseci intenzivnog rada. Najveći izazov bio je napraviti nekoliko desetina različitih izraza lica i tijela, koji bi dočarali svu strahotu koju su ovi nesrećni ljudi proživljavali u posljednjim trenucima svog života. „Pokušao sam da pretpostavim kako su se ljudi osećali u tim momentima stradanja. Pokušao sam da prođem kroz osećanja kroz koja su oni prolazili, osećanja straha, bola, nade, beznađa, patnje, smrti. Tako da sam kroz te različite likove i grimase pokušao to da dočaram. Anatomija je bila zahtevna, morao sam pokazati taj grč, a jednu ruku koja pokazuje emocije nije ništa lakše uraditi od grimase na licu. Sve je podjednako bilo zahtevno kao i lice“, priča nam Bojan. Mikulić kaže da nije znao za ovaj strašni zločin prije nego što se prijavio na poziv koji su investitori Daka Davidović i Spasoje Albijanić uputili za izradu skulptura za spomen kompleks u Starom Brodu. “Nakon što sam odabran za ovaj posao, više sam se uputio u dešavanja na ovim prostorima iz 1942. godine. Investitori su krenuli čistog srca u to i uložili toliko sredstava, energije i ljubavi. Drago mi je što sam na neki način doprineo obelodanjivanju zločina za koje se dugo nije znalo”, kaže Mikulić. Naime, više od 6 000 Srba Sarajevsko-romanijske regije u Starom Brodu i Miloševićima ubile su ustaške jedinice, predvođene Jurom Francetićem. U proljeće 1942. godine krenula je ofanziva sa namjerom da se protjera i pobije srpsko stanovništvo iz istočnog dijela BiH kako bi ostvarili svoj cilj - granicu Nezavisne Države Hrvatske na Drini. Nesrećni ljudi pokušali su da pređu rijeku Drinu i potraže spas u Srbiji. Muzej u Starom Brodu rađen je prema projektu arhitekte Novice Motike, a Bojan ističe značaj i drugih ljudi koji su učestvovali na izradi i postavljanju skulptura u rijeku Drinu, a koji su to najviše činili iz entuzijazma. „Završni deo vajarskog rada uradila je Livnica „Janković“ iz Smedereva, gde je Zoran Janković vodio celi posao. Uzeli su kalupe i odneli u svoju livnicu, gde su njihovi radnici kao i ja imali radno vreme i po 14 sati dnevno u tom periodu. To su neverovatno vredni ljudi, što je neuobičajeno u današnje vreme na ovim prostorima. Ljudi iz Gorske službe spasavanja koji su postavljali ove teške skulpture u hladnu vodu rijeke Drine su divni ljudi. To su radili iz čistog entuzijazma. Cela ekipa je radila iz čistog entuzijazma, više nego iz bilo kojeg drugog razloga.“ Sve skulpture Mikulić je izradio u ateljeu Narodnog pozorišta Republike Srpske, gdje je stalno zaposlen. “Posebno sam zahvalan upravi Pozorišta na podršci i razumevanju, imam tu atelje gde mogu slobodno da radim. Doprinosim pozorištu i ono doprinosi mom radu, u dobroj smo simbiozi.” Iako veliki umjetnik, Bojan je po prirodi skroman i kaže da nikada nije promovisao svoj rad, niti je imao ambicije da se pojavljuje u medijima, ali da bi zbog svoje djece volio da oni nekada vide trag o djelima koja je stvarao. Interesovanje javnosti za njegov rad poraslo je zbog skulptura u Starom Brodu, ali Mikulić iza sebe ima još mnogo značajnih radova. Rođen je u Novom Sadu, a slikarstvo je diplomirao na Akademiji umjetnosti u Banjaluci. Magistrirao je vajarstvo na Akademiji likovnih umjetnosti Sarajevo, a samostalne izložbe imao je u Srbiji, Bosni i Hercegovini i SAD-u. Njegove skulpture trajno su postavljene u Turskoj, SAD, Srbiji i Bosni i Hercegovini. U Banjaluci živi sa suprugom i troje djece i kaže da se tu ukorijenio i da tu planira i ostati. „Ja bih voleo da ostanem ovde. Tragično mi je kad vidim koliko divnu zemlju imamo, a koliko bežimo iz nje. Nije toliko ni ekonomski faktor uzrok tome, koliko međuljudski odnosi. Neka ogorčenost nas tera jedne od drugih. Ali ja verujem da se stvari mogu promeniti nabolje, da ćemo steći svest o tome da živimo u jednoj od najlepših zemalja na svetu. Putovao sam po Rusiji, Evropi, Americi, i mogu da kažem da imamo lepše predele od Švajcarske. Švajcarci su to kultivisali, ljudska ruka je to još ulepšala, ali naša geografija je po meni mnogo lepša i raznovrsnija. Strašno je što mi zaista ne znamo da živimo u njoj, ali nadam se da će se svest o tome promeniti i da ćemo naučiti da živimo.“ Milica PLAVŠIĆ

Između kompanije koja sklapa ugovore sa modelarima i vulgarno histeričnih primitivaca koji uređuju medije i potpuno izmišljaju priče o „poklonima“, „dolasku MiG-ova“ i glupostima da će „Srbija postati vojna sila“ nalazi se Uprava za odbrambene tehnologije Ministarstva odbrane. Na čelu ove organizacione celine nalazi se general-major prof. dr. Bojan Zrnić koji ima nezahvalan zadatak da koordinira nabavkama vojne tehnike, pregovara u ime Ministarstva odbrane i upravlja naučno-istraživačkim potencijalima vojske. Od njega smo više puta mogli da čujemo normalniju i stručniju verziju vojno-estradne dinamike koju nameću neprofesionalni mediji i politika a posebno ono što često puta izmakne iz fokusa – širu sliku. Kada za trenutak skrenemo reflektor sa dolaska MiG-ova i drugih improvizacija ostaje nekoliko izuzetnih stvari u domenu nabavke naoružanja koje je Srbija uspela da sprovede. Posle više godina, upravo zaslugom profesionalaca iz Uprave za odbrambene tehnologije, Ministarstvo odbrane je sklopilo nekoliko poslova od kojih je najinteresantniji upravo onaj sa Erbas Grupom za nabavku helikoptera H145. Nepoznato široj javnosti, u pitanju je ugovor o industrijskoj saradnji kojim je vojska obezbedila i posao civilima, rešila nekoliko svojih potreba i krenula u spasavanje poslednjih obrisa vazduhoplovno-tehničke baze u zemlji. Koja je pozadina i kakvi su detalji ugovora sa Erbasom, kada se transportuju ruski MiG-ovi, ima li nešto od toliko najavljivanih MiG-ova i PVO sistema iz Belorusije, da li se nabavlja još helikoptera Mi-17, uzimamo li transportne avione i kako će izgledati sajam „Partner 2017“ koji sutra počinje? Neka su od pitanja koja je Tango Six portal postavio generalu Zrniću. Kad se slegnu redovni ciklusi medijske histerije oni rade na „dolasku“ novog naoružanja / Foto: Neda Mojsilović, Tango Six Gospodine generale, finiji detalji ugovora sa Erbasom nisu toliko poznati. Na primer, malo se govori o obuci pilota i tehničkog sastava ali i o dugoročnoj priči održavanja helikoptera H145. Možete li nam reći nešto više? Mi smo insistirali da u ugovor uđe dosta veliki broj aktivnosti vezanih za obuku kako pilotskog sastava, tako i tehničkog sastava za održavanje i eksploataciju helikoptera. Što se obuke pilota tiče, planirano je da se obuči 12 pilota. I to u svim segmentima, uključujući i noćno letenje. Ono što je takođe važno, segment obuke vezan za tehnički kadar je dosta intenzivan i on će u stvari da vodi do toga da ćemo mi biti osposobljeni za takozvani I (srednji) nivo održavanja helikoptera H-145M, što je i najveći nivo za koji oni trenutno osposobljavaju kupce. Čak i nemačka vojska koja je korisnik helikoptera, nije dobila najviši, takozvani, D nivo održavanja, nego je to isključivo u ingerenciji Erbas Helikoptersa. Kroz realizaciju industrijskog paketa predviđenog ugovorom sa „Erbas Helikopters“ Vazduhoplovni zavod „Moma Stanojlović“ će biti osposobljen, između ostalog, i za I nivo održavanja helikoptera H-145M. Malo ko u stručnoj javnosti veruje da sa „Momom“ možete uraditi ono što najavljujete. Da bi zavod „Moma“ prošao kroz planirani proces industrijske saradnje sa Erbasom, preduzimaju se pripremne aktivnosti. Već je objavljeno je da je Vlada Srbije otvorila jedan investicioni ciklus ka odbrambenoj industriji. Deo tog paketa jeste investicija i u vojno-remontne zavode. „Moma“ će dobiti oko 492 miliona dinara i upravo su te pare namenjene za podizanje infrastrukturnih kapaciteta „Mome“, što će omogućiti i brži i izvesniji proces sertifikacije koji je predviđen ugovorom sa Erbasom. Šta to konkretno znači? U planu je da se radi kompletno novo postrojenje za farbanje vazduhoplova svih vrsta. Zatim, obnova postrojenja za površinsku zaštitu, obnova mašinskog parka nabavkom savremenih CNC mašina i što je takođe važno, izgradnja savremene IT infrastrukture da bi se implementirao jedan moderan poslovni informacioni sistem, koji će omogućiti upravljanje i praćenje procesa remonta i proizvodnje i drugih opštih poslovnih procesa, koje „Moma“ kao de-fakto poslovni sistem mora da obavlja na jedan veoma efikasan način. Pare su već raspoložive, i računamo da će najkasnije do kraja 2018. godine, sve planirano biti završeno. Sa druge strane, već je počela razmena detaljnih informacija između „Mome“ i „Erbas helikoptersa“, na bazi čega će se Erbasov tim pripremiti za takozvani „audit“, odnosno inspekciju „Mominih“ kapaciteta, nakon čega će biti izrađen detaljan plan industrijske saradnje u odnosu na makro plan, koji je sada ugovorom definisan i na bazi tog detaljnog plana, sprovešće se zajedničke aktivnosti koje treba da omoguće nekoliko važnih ishoda. Najpre, sertifikaciju proizvodnje delova za helikopter Gazela, koje je „Moma“ već u prethodnom delu osvojio na osnovu sopstvene metodologije, a radi se o više stotina pozicija, nakon čega će se ti delovi moći isporučivati trećim licima kroz Erbasovu mrežu snabdevača. Sledeći nivo jeste da se na bazi dokumentacije koju će obezbediti „Erbas helikopters“, izvrši osvajanje proizvodnje još nekoliko bitnih pozicija delova za helikopter Gazela, koje „Moma“ nije uspeo da osvoji u prethodnom periodu, a smatramo da su bitne, pre svega zato što originalni proizvođači tih delova više nemaju interes da ih proizvode ili su čak nestali sa scene. Naša namera je zapravo bila da nabavku novih helikoptera iskoristimo pre svega da podignemo kapacitete održavanja flote postojećih helikoptera, ne samo svojih, nego i da komercijalizujemo „Momu“ kao regionalni centar, što je upravo ugovorom sa Erbasom i predviđeno. Nakon sertifikacije, promociju „Mome“ kao regionalnog centra će vršiti i Erbas i dati nam, faktički, ekskluzivitet za održavanje Gazela iz regiona, što je značajno. Ali naravno, prioritet će uvek biti naša flota helikoptera i komercijalizacija kapaciteta „Mome“ nikada nije bila sama po sebi cilj. U tom smislu, industrijski paket predviđa da kompanija „Erbas helikopters“ zvanično potvrdi kapacitete „Mome“ za najviši, D nivo održavanja vojnih helikoptera Gazela, kao i sertifikaciju za I nivo održavanja helikoptera Gazela koje su u civilnom registru. Sigurno znate da u regionu ima dosta onih koji su kupili helikoptere Gazela bilo kao vojne viškove ili iz nekog drugog izvora. Kada oni koriste svoje helikoptere u civilnom saobraćaju on ima, naravno, strožije zahteve u smislu održavanja nego što je to slučaj sa vojnim vazduhoplovima. „Moma“ će biti potpuno osposobljena da uđe u taj segment tržišta. Sve o čemu sam pričao kompletiraće su u naredne dve godine. „Pokušavamo da u celu priču uključimo i male inovativne civilne kompanije“ / Foto: Neda Mojsilović, Tango Six Šira industrijska saradnja sa Erbasom dakle ne uključuje samo vojsku? Vi ste to pratili i pisali o tome ranije. Faktički smo želeli da kroz ovaj ugovor uvedemo jedan formalni i malo više obavezujući okvir za širenje vazduhoplovno industrijske baze u Srbiji i njenu integraciju sa velikim evropskim koncernom kakav je Erbas. Tražili smo od početka da Erbas na jedan sistematičan način podstiče kompanije iz Srbije da postanu njegovi dobavljači, što je započeto „Industrijskim danom“ u septembru 2015. godine. Sada je to, kroz ovaj ugovor, dobilo neku vrstu formalizacije – Erbas se obavezao da će nastaviti da vrši tu vrstu promocije, odnosno definisanja svojih uslova šta kompanije treba da urade ne bi li postale njihovi dobavljači. Retko se dešava da Ministarstvo odbrane toliko vodi računa pri sklapanju poslova i o civilnoj industriji. To je bio plan od početka? Mi pokušavamo da gledamo malo širu sliku i interes nam je da imamo ponovo razvijenu industrijsku vazduhoplovnu bazu u Srbiji, bez preteranog opredeljivanja da li je to sad iz segmenta državnog, koji nam jeste prioritet, ili privatnog sektora. Jer kao što dobro znate, vazduhoplovna industrija je toliko kompleksna i dinamična i zato je važno da igrači budu i agilni i inovativni. Helikopteri H145, koji će doći, dramatično će promeniti kompletan koncept upotrebe ove kategorije vazduhoplova kod nas. Od održavanje preko letenja. Važno nam je da u toj mreži, industrijskoj bazi, „Moma“ bude neki centar gravitacije uz mnogo potentnih, malih inovativnih privatnih kompanija, koje će sarađivati i svi zajedno će biti u nekoj vrsti odnosa sa gigantom, kakav je Erbas. Dodao bih da paket industrijske saradnje obuhvata i obavezu Erbasa da nakon sertifikacije „Mome“ u naredne tri godine godine kupuje, za naše prilike, značajne količine delova za Gazelu. Tako da će taj napor koji ćemo uložiti u sertifikaciju imati i svoj direktan komercijalni rezultat. Delove za Gazelu će Erbas potom da koristi i distribuira, jer oni imaju svoj servisni centar u Francuskoj ali trenutno imaju i klijente po svetu prema kojima imaju obavezu podrške. „Moma“ će raditi po vrlo konkurentnim cenama u odnosu na druge i nadam se uspehu u tom delu. Kako planirate da dovedete „Momu“ do tog nivoa? Ponovo Vas vraćam na to, mnogi su skeptični. Naš plan za „Momu“ nisu samo Erbas i samo H145M i Gazela. Nastavljamo saradnju sa partnerima iz Ruske Federacije jer želimo da se u „Momi“ uspostavi i regionalni kapacitet za remont Mi-8/17 familije helikoptera. Sve to zahteva jednu drugu poziciju, po mom ličnom mišljenju, „Mome Stanojlovića“ više kao jednog poslovnog sistema, a manje kao vojne jedinice. Prosto, radi se o tome da mogućnost rada sa velikim svetskim kompanijama zahteva u najmanju ruku da ste slično efikasni i da imate na raspolaganju slične instrumente u poslovanju. Ovo praktično znači da će vrlo brzo na dnevni red doći definisanje buduće pozicije „Mome“ u sistemu odbrane. Drugim rečima, verovatno će se se proći kroz fazu vraćanja u kapacitet vojnog dohodovanja ustanove, da ima više slobode i manevra za delovanje kao tržišna organizacija i ima malo veću slobodu delovanja kada je reč o zaposlenima, što je jedan jako važan segment, koji nećemo prećutati ovde. Naime, sve što sam Vam do sada nabrojao ne može da se desi bez visokokvalifikovanih i motivisanih kadrova. To je jedan od velikih rizika i ubuduće moramo imati jedan sistem stimulisanja i nagrađivanja zaposlenih koji će raditi u visoko tehnološkim organizacijama sistema odbrane, kakve su na primer Vojnotehnički institut i „Moma Stanojlović“, koji će ih činiti poželjnim za zapošljavanje i što je još važnije – za zadržavanje u službi. Jer mi smo i u prethodnom periodu videli da smo poželjan poslodavac, ali na kratko, da bi ljudi ušli u sistem i dobili neka znanja, reference, obogatili CV i onda otišli dalje. E vidite, to se ovde ne sme desiti. Zato moramo da napravimo „Momu“ koji liči više na kompaniju, jer samo u tim uslovima ona može da ispoštuje sve ovo što je planirano. Naravno, to apsolutno ne znači da će država da pusti tu kompaniju. Ta kompanija će biti u državnom vlasništvu, za početak, pa ćemo dalje videti. Nisu nepoznati modeli privatno-javnog partnerstva kao i ulaska u kapital takve kompanije u budućnosti, od strane nekih od pomenitih velikih svetskih igrača, kao manjinskog akcionara. Ali prosto, način na koji danas postoji i što je de-fakto vojna jedinica, nije kompatibilan sa ovim što želimo da ona bude i što je, ako se bolje razmisli, konačno i potreba sistema odbrane. „Patriotizam više nije dovoljna kategorija da bi neko radio kod nas“ / Foto: Neda Mojsilović, Tango Six Zadržimo se na povećanju standarda zaposlenih, posebno najbitnijim profilima. Mi želimo da se više povede računa o kadru tehničke struke, pogotovo elektro-inženjerima, mašinskim inženjerima, informatičarima. Za njima postoji velika glad na tržištu s obzirom na privredni oporavak i mi moramo naći bolji mehanizam plaćanja takvih ljudi, koji nije standardizovan za ostatak sistema odbrane. To je ono što je poruka. Dakle, moramo da prepoznamo da tržište radne snage postoji i da je ono slobodno, da više patriotizam nije dovoljna kategorija da bi neko radio kod nas, a zna da na tržištu vredi tri, četiri puta više. Ovo o čemu pričamo nije ekskluzivno problem Srbije, to je i problem velikog broja armija u svetu koje su to rešavale na razne načine. Na primer, imamo jednu ciljnu grupu, inženjere informatike, i kažemo da ona mora biti izuzeta iz standardnog pravilnika o platama. I onda se kaže: za ovu ciljnu grupu plate su 40% veće i svi znamo zbog čega su veće. Tako se razvija pozitivna motivacija i samo na tim osnovama se može praviti održiv sistem. Da se vratimo na helikoptere. Koje pakete dodatne opreme i naoružanja uzimamo za H145M? Razumljivo je da ne mogu govoriti o detaljima, ali mogu reći da smo ugovorili neke od opcija „H Force“ paketa koji Erbas nudi. Planiramo da radimo integraciju sopstvenog naoružanja, uključujući i vođene rakete, i helikopteri će biti pripremljeni za takvu vrstu instalacija. Da li su počeli pregovori sa Belorusijom oko MiG-ova i PVO sistema koji su bili najavljivani od strane političara i medija? Sa Republikom Belorusijom je potpisan je sporazum o vojnotehničkoj saradnji. Taj sporazum je ratifikovan u našoj Skupštini, treba da bude ubrzo i potvrđen predsedničkim ukazom. Slična procedura dešava se i u Belorusiji. Čim se ratifikuju i postanu pravosnažni, sledi formiranje komiteta za vojnotehničku saradnju i njegovo inicijalno zasedanje, očekujemo da se to desi sredinom jula ove godine. U međuvremenu, bilo je nekoliko radnih sastanaka i uzajamnih poseta. Imaćemo i visoku delegaciju Državnog vojnoindustrijskog komiteta iz Belorusije na sajmu „Partner 2017“. Na stolu je do sada bilo mnogo tema koje idu od mogućnosti isporuke naoružanja do formiranja zajedničkih preduzeća i nastupa na trećim tržištima. Dakle, vrlo je veliki broj tema na stolu, a s obzirom da stvari nisu formalizovane na način kako je to predviđeno, a opet tu imamo uzajamne klauzule da samo usaglašene izjave mogu da idu u javnost, ja ne mogu da vam govorim o detaljima. Ali mogu da naznačim da, recimo, jedna od oblasti od koje mi očekujemo da zaista dođe do vrlo značajne saradnje u industrijskom smislu, a onda da to rezultira opremanjem jedinica Vojske Srbije i drugih je oblast optike i optoelektronike. Beloruska preduzeća u tom segmentu su vrlo napredna i to nam je izuzetno interesantno. „Faza 3 modernizacije MiG-ova tek treba da dođe na dnevni red“ / Foto: Neda Mojsilović, Tango Six Kada stižu MiG-ovi iz Rusije? Sad smo u fazi da su sve neophodne procedure, koje su morale da se sprovedu u državnoj administraciji u Ruskoj Federaciji, završene i mi smo sada u operativnoj fazi sprovođenja dolaska ovih letelica, tačnije regulisanja načina transporta. Tražimo optimalan model transporta u pogledu cene i rokova. Dakle medijske priče o tome da Bugari ili Rumuni zabranjuju prelet nisu tačne? Ne, ne. Pojedini mediji su tako preneli tu vest ali to zaista ne bih komentarisao. Precizno sam Vam rekao šta smo sve uradili i kako se takva vrsta isporuke obavlja. Treća faza modernizacije MiG-ova iz Rusije je i dalje u fazi planiranja, dakle još ništa konkretno nije dogovoreno? Sad smo fokusirani da što pre počne realizacija Faze 1, predeksportna priprema i dovođenje aviona na ICAO standard, kao i da ugovor sa MiG-om za Fazu 2 takođe što pre počne da se implementira. On se odnosi na remont i na prelazak na održavanje po stanju naša 4 aviona, odnosno i dodatnih 6, kako budu stizali na red. Dakle Faze 1 i 2 su nam sada u fokusu i one se u stvari paralelno odvijaju. Faza 3 koja podrazumeva dublju modernizaciju doći će na dnevni red nakon toga. Da li će drugi An-26 otići na remont? Nije u planu da ide na remont. Ovaj koji je nedavno remontovan dovoljan je za trenutne potrebe Vojske Srbije. Imamo naravno potrebu i da ojačamo transportne kapacitete u smislu povećanog nivoa ambicija za učešće u mirovnim operacijama, i u tom smislu se trenutno razmatraju i neke druge opcije. Da li će RV i PVO dobijati još transportnih helikoptera Mi-17? Prema planu opremanja Vojske Srbije u kategoriji srednjih transportnih helikoptera, predviđeno je opremanje klasom Mi-17 helikoptera i to je konačna odluka. Pored ova dva helikoptera koja su već nabavljena opremaćemo se dodatnim helikopterima te klase, ali ne sigurno u toku ove godine. Dakle to nije prioritet s obzirom da smo sa isporukom ova dva značajno dobili na povećanju kapaciteta. Ali ta linija će se nastaviti čim se dodatno konsolidujemo finansijski. Imamo Erbasov projekat, imamo MiG-29 projekat, imamo dosta drugih potreba, pre svega u sferi telekomunikacione opreme, moramo biti racionalni u opremanju. „Pegaz nije otkazan“ / Foto: Neda Mojsilović, Tango Six Dokle se stiglo sa PASARS-om 16? PASARS 16 je jedan od primera sistema čiji razvoj brzo napreduje. Javnost je videla uživo gađanje tim sistemom sa vrlo dobrim efektima i preciznošću na vežbi „Čelik“, a mi nastavljamo sa daljim razvojem sistema. I na sajmu „Partner“ će stručna javnost moći da vidi sistem sa mnogo više detalja. Ono što se paralelno radi sa razvojem platforme je njena integracija sa osmatračko-akvizicijskim radarom „Žirafa“ i to na novoj komunikacionoj osnovi. Pored toga, sledeća evolucija je i sama modernizacija Žirafe, jer performanse PASARS-a će biti značajno uslovljene performansama samog osmatračkog-akvizicijskog radara. Treći segment je razvoj raketnog naoružanja. Dakle, postoji na platformi mesto na kome će biti ugrađeno raketno naoružanje, rakete zemlja-vazduh. Ta raketa se trenutno razvija u VTI-u. Njena osnova je jedna vazduhoplovna raketa, ali će potpuno biti modernizovana glava za samovođenje i biće nov raketni motor, čime će se ići na domete oko 12 km kose daljine i 8 km visine. Kada se sve ovo završi, PASARS će biti potpun takozvani sistem sistema, što će omogućiti daleko veći stepen preživljavanja jedinica kopnene vojske na maršu, jer će im obezbediti blisku PVO zaštitu. I u sekundarnoj ulozi, za dejstvo topom 40mm po ciljevima na kopnu, PASARS će biti veoma efikasan. Tango Six portal je prvi objavio vest o nabavci radara AN/TPS-70 iz Slovenije. Znamo da su oni stigli, da li su ušli u upotrebu? Dva radara TPS-70 su isporučena. Jedan od njih je u operativnom radu. Drugi je u proceduri da bude remontovan. Verovatno je to jedna od najboljih kupovina koje smo izvršili u zadnje vreme sa aspekta cena-efekti. Mi sada imamo jednu dosta moćnu senzorsku mrežu radara velikog dometa i kad se to uzme u obzir zajedno u jednom integrisanom radu sa modernizovanim radarima P serije iz sistema PVO, možemo zaključiti da raspolažemo veoma pristojnim sistemom vazdušnog osmatranja i javljanja, koji će se dodatno unaprediti izgradnjom i posedanjem novih radarskih položaja. Možete li da potvrdite ili demantujete da je „Pegaz“ otkazan? Projekat „Pegaz“ nije obustavljen, već je samo trenutno izgubio prioritet, pošto isti sektor VTI-a treba konačno da završi razvoj bespilotne letelice „Vrabac“. Dakle fokus VTI je na završetku razvoja bespilotne letelice „Vrabac“, jer će neka rešenja, pre svega sistem navođenja, biti osnova i za „Pegaz“. U međuvremenu, raspoloživi deo tima za razvoj „Pegaza“ dobio je zadatak da analizira mogućnost naoružavanja, to jest da „Pegaz“ postane borbena bespilotna letelica i tu je, s obzirom na to da može da ponese 40 kg tereta, analiza pokazala da to za sada može da se izvrši kroz jednu integraciju protivoklopnih raketa vazduh-zemlja. Predloženo rešenje je prezentovano i nekim potencijalnim stranim korisnicima koji su pokazali interes za zajednički razvoj. „Retko ko je poslednjih godina otišao iz VTI-a zato što je bio nezadovoljan tipom posla, radnim uslovima, atmosferom i slično.“ / Foto: Neda Mojsilović, Tango Six Vojnotehnički institut ima nikad više posla i svi se slažu da je neodrživo da postoji kao isključivo vojna jedinica. Hoće li se to konačno rešiti? Na sličan način, kao što smo prepoznali da ambicije za „Momu“, ne mogu biti realizovane bez ljudskih resursa na vrlo sličan način mora da pristupamo i Vojnotehničkom institutu, a imajući u vidu veoma ambiciozan plan sopstvenog razvoja sredstava NVO. Tražimo da se napravi jedan novi okvir za stimulisanje kadra, jer smo utvrdili da na primer, više konkursi za prijem nisu potrebni ako ne izmenimo statusne ishode. Ili nemamo adekvatan odziv, ili ako imamo odziv, onda nemamo zadržavanje tih kadrova u VTI-u. Prosečno zadržavanje mladih elektro-inženjera u VTI-u je od jedne do tri godine. Od lica koja smo primili u tim pokušajima kadrovske obnove pre pet-šest godina, retko ko je ostao da radi u VTI-u. Slična stvar je, do duše, ne tako drastična, sa mašinskim inženjerima i inženjerima u oblasti tehnologije materijala. Imajući u vidu visoku prosečnu starost zaposlenih u VTI-u, jasno je da je neko poslednje vreme da se napravi jedan potpuno novi pristup tome i da se kaže da nisu baš svi profili kadra jednako raspoloživi i da se ne može jednim unificiranim pristupom sistemu plata i primanja rešiti taj problem. Retko ko je poslednjih godina otišao iz VTI-a zato što je bio nezadovoljan tipom posla, radnim uslovima, atmosferom i slično. Težišni razlog je isključivo bila nedovoljna motivacija usled nivoa plata. Zato smo sada razradili jedan predlog da se to znatno popravi, ali ne da bude linearno, već da se pre svega poprave plate početnih istraživačkih zvanja. Takođe, predlog predviđa i dodatne stimulacije istraživača prema performansama, neki će, prirodno, primati osnovu platu, neki uvećanu, u zavisnosti od doprinosa koje daje razvoju sredstava naoružanja, dakle nagrađivanje prema rezultatu, ne prema nivou napora. Sutra počinje „Partner 2017“, koje će kompanije iz vazduhoplovne industrije biti prisutne? Od trenutno prijavljenih 124 izlagača, što je rekordan broj, mogu da spomenem nekoliko inostranih kompanija koje imaju biznis u vazduhoplovstvu,a veliki su i prepoznatljivi. Prva je svakako Erbas. Druga je „CETC“, kineska kompanija koja proizvodi široku paletu savremene avionike. Zatim tu su kompanije „Scandinavian Avionics“ iz Danske i Česka „Letečka Servisni“ iz Češke koje su sistem integratori u oblasti vazduhoplovnih platformi. Biće i jedna kompanija koja je specijalizovana za vazduhoplovne komunikacije „Sonic Comunication“ iz Velike Britanije. Tu je i „Beatronics Supply“, koja je trgovačka kompanija, ali zastupa poznate proizvođače avio opreme. Tu su naravno i domaće kompanije iz vazduhoplovnog sektora: „Utva“, „Prva petoletka“, „Teleoptik žiroskopi“, „Evrokomerc“, „Pneumatic Flex“ i drugi. Biće i „Orao“ iz Bijeljine. I konačno vojne institucije koje rade u vazduhoplovnom segmentu: VTI, TOC, VZ „Moma“. Petar VOJINOVIĆ