Претражи Живе Речи Утехе

Jedan od najmudrijih umova savremenog doba, psihijatar i književnik, čovek sa opsegom znanja i mudrosti koje su ostavile neizbrisiv trag, bavio se i temom roditeljstva. Evo šta je rekao na tu temu. 1. “Dete do kraja treće godine je upijajući um, kao sunđer je. Koliko bi samo trebalo da se otac i majka tada vole najviše! I da tako bude pet, pa posle neka bude malo i prepirki, ali prvih tri do pet godina, i zbog deteta i zbog sebe, da dete vidi, upije ljubav oca i majke. Ostaće skript, pa će tražiti u svome braku da ponove ono što su doživeli prvih tri do pet godina, i dobro i loše!” 2. ”Ne znam da li je ijedan čovek u stanju da voli ako nije bio voljen. Ili, na drugi način, koliko smo i sa kakvom snagom u detinjstvu bili voljeni, toliko i mi volimo druge” 3. “Dete staro tri, četiri godine sluša majku i oca kako se ne svađaju, nego raspravljaju o nekoj temi, pa se ne slažu. Bez povišenog tona, svako iznosi svoje argumente, puštajući i onog drugog da kaže to što ima. Tu počinje dijalog i tako se dete uči dijalogu. Iako ništa ne razume, (šta je to o čemu roditelji pričaju) negde u letu uspeće da uhvati da se ne slažu, ali da i majka i otac razgovaraju koristeći argumente, a ne povišen ton.” 4. “Radoznalost i ljubopitljivost nisu iste stvari. Nemojte svoju decu pretvarati u ljubopitljivu decu. Dete se rađa vrlo složeno. Da ne plašim mlade, ali, fetus sve pamti. Jako je važno da majka dete nosi radosno. Pazite, nije isto radosno i veselo. Treba da nosi, koliko god može, sa radošću. Naravno i otac je jako važan. Treba oboje podjednako da žele dete. I nije bitno samo kako se majka u trudnoći hrani, vrlo je važno i kako se oseća jer ona svoja osećanja prenosi fetusu. Znate kako, kad je majka ljuta dete se sklanja na kraj posteljice, a kad je srećna dete se penje prema srcu. Snimali to naučnici.”

Pitanje slobode čoveka jedno je od ključnih pitanja kojim se bave mislioci različitih struka i opredeljenja otkad je čoveka i mišljenja. Mora se priznati da uz sva ograničenja postavljena na rođenju, ograničenja koja donosi fizičko telo kao takvo, zatim ona koja nameću mesto i vreme rođenja, ekonomska situacija roditelja i slično, dete u trenutku rođenja ima nebrojeno više mogućnosti nego što će svojim životom ostvariti. Broj mogućnosti se, iz dana u dan, smanjuje. Naravno, u drugom smislu i povećava, rastom i razvojem određenih sposobnost. Upravo je o tome i reč – do razvoja određenih sposobnosti stiže se odabirom, svesnim odbacivanjem nekih mogućnosti i sposobnosti, a zatim ulaganjem truda, vežbom, učenjem. Taj odabir dugi niz godina vrši roditelj. Primer – svako je od nas u stanju da uvežba pisanje i crtanje ne samo obema rukama, nego i nogama. No, onima koji su se rodili bez ikakvih fizičkih nedostataka, ove veštine su nepotrebne za nesmetano funcionisanje u svetu, sve što je potrebno je pisanje i crtanje jednom rukom. Dete pored crtanja i pisanja, istovremeno, savladava čitav niz drugih, za njega isto komplikovanih veština, kao što su samostalno oblačenje, vezivanje pertli, ponašanje u saobraćaju, samostalno obedovanje, sposobnost za pažljivo praćenje nastave i učestvovanje u traženim aktivnostima u vrtiću ili školi. Sve to traži njegovo stalno angažovanje, kome se ono u izvesnom smislu i opire, jer mu oduzima vreme od igre i zabave. U to ime, roditelj, koji ulaže veliki rad i strpljenje da ga svim tim „veštinama“ nauči, neće uvoditi još i dodatne, nepotrebne veštine, kao što je crtanje nogama, pre svega zato, jer te veštine detetu ne mogu obezbediti ni bolje snalaženje, ni izvesnu samostalnost, ni priznanje okoline. Sviranje violine takođe nije aktivnost koja je detetu neophodna za pravilan razvoj i samostalno snalaženje. No, sviranje violine je društveno priznata aktivnost, njome dete sebi može obezbediti divljenje okoline, utoliko će neko od roditelja svom detetu ponuditi violinu u nekom trenutku.