Stepinac dobio spomenik u Jerusalimu

[Драгана Милошевић]

 

пре 7 минута, Стаљиново унуче рече

Извор је Патријархова беседа,а тамо сам само налетео на њу

Примили сте к знању став администрације.

Беседу Патријарха сте имали и на сајту СПЦ и на нашој насловној страни. 

Немогуће да претрага интернета није показала.

[Стаљиново унуче]

Управо сада, Драгана Милошевић рече

 

Примили сте к знању став администрације.

Беседу Патријарха сте имали и на сајту СПЦ и на нашој насловној страни. 

Немогуће да претрага интернета није показала.

ма нисте ме разумели, случајно сма наишао на њу тамо када сам овде кликну на неки линк па ме пребацило тамо , нисма је тражио,да сма знао да се не преноси са тог сајта не бих , сад када знам ок, тако да ћу преправити линк и горе у објави

[Драгана Милошевић]

Оставите како је, следећи пут да знате

[Стаљиново унуче]

Патријарх Иринеј о злочину и Олуји: Изостала осуда Римокатоличке цркве

WWW.RTS.RS

---

Патријарх Иринеј подсетио је да је "Олуја" била злочин који је планирала хрватска држава и осудио ћутање Римокатоличке цркве...

Иринеј о злочинима усташа: „Да им опростимо када се потомци злочинаца извине и покају“

петак, 09 август 2019

Централна државна манифестација поводом 24. годишњице прогона Срба из Републике Српске Kрајине током хрватске злочиначке војне акције „Олуја“ одржала се на платоу испред манастира Kрушедол на Фрушкој Гори. Патријарх Иринеј је након помена жртвама “Олује” рекао следеће:         “Данашњи дан је дан када се сећамо оног многобројног страдалог и побијеног народа нашега, који је невино пострадао и невино лишен живота свога. Данас се пуне 24 године од њиховога страдања које је ретко у историји рода људскога а посебно у историји нашега народа. Њихово стеадање било је планирано од највишег врха тадашње државе Хрватске која је имала за циљ да тај крај потпуно очисти од присуства српскога народа. Народа који је вековима живео на тим просторима који је у свему кроз историју доприносио и Хрватском народу… Страдање у “Олуји” је равно страдањима нашега народа за време Другог светског рата, оно се ни у чему не разликује а на жалост и у броју. Колики је број људи пострадао у тој акцији “Олуја” то никада ми нећемо дознати и њихов брај вероватно зна само онај у чије име су они пострадали. На том страдалничком путу, страдали су најнемоћнији и они који нису могли да пруже никакав отпор. То је био старији свет, жене и деца. Посебно наглашавам деца, јер на жалост као што је било и током Другог светског рата једини логори за децу су били у Хрватској. Кроз те логоре је прошло преко 50 000 наше деце, која су углавном завршила живот у најтежим мукама. Они који су требали да чују глас њиховог мученичког страдања нису га чули. И у овом другом страдању, страдао је велики број деце. На жалост остала су нема уста оних који су требали да кажу своју реч о том невином страдалном народу. Дуго смо очекивали да ту реч чујемо од оних који су били најнадлежни и да својом речју осуде злочин који је почињен а то је морам и са овога места да кажем РИМОКАТОЛИЧКА црква. Од ње смо очекивали реч осуде злочина али она је до дана данашњега оћутала, њена реч се није чула. А њено ћутање је оснажило многе оне који су зло чинили и остали су неосуђени од те да кажем “Божанске” организације. Реч цркве је била врло важна и значајна и вероватно да се та реч чула не би се десило много од онога што се десило. И данас оно што се дешава је слично ономе што се десило. И данас чујемо да су два угледна бискупа на Косову и Метохији служили мису на рушевинама једне српске православне цркве. Чули смо и речи њихове, кажу да је то земља њихова, пре сваке религије, да је то земља њихова и пре Христа, а ја бих додао можда је и пре постања света. Ово су све идеје из прошлости које се на жалост остварују и данас. о овом догађају СПЦ ће се обратити поглавару Римокатоличке цркве у кога имамо пуно поверења. Овај догађај не сме остати да не буде коментарисан. Оно што је најтрагичније за нас и наше време јесте што се идеје злочина који су се десили у прошлости на жалост чују и данас. То зло злочиначко није умрло. Оно живи и данас, на трагедију нашега народа. Али не само на нашу трагедију већ и на трагедију целог Хришћанства. Оно што ми можемо да учинимо јесте да се молимо Господу да се овакви злочни не десе нигде у свету, не само код нас него баш нигде у овом Божијем свету. Оно што ми треба да учинимо а то је да као Хришћани да им опростимо, али да им опростимо онда када потомци злочинаца буду свесни тих великих жртава и покажу своје извињење и своје покајање. То очекујемо ми, то очекује црква хришћанска… Ми се сећамо овога дана и никада не смемо заборавити, и морамо деци својој рећи и да деца запамте шта се десило и да то пренесу генерацијама које долазе после нас јер ово зло не сме да се заборави. Није читав народ у Хрватској такав да не осуђује ове злочине, али на жалост њихова глас или не сме или не може да се чује. Постардали су наши новомученици.Нека би дао Господ да се овакав злочин више никада и нигде не понови.”       Вучичћ додо после Патријархове беседе... "Ваше Преосвештенство .пажљиво сам Вас слушао,и морам да Вас разочарам.Никада нико од њих се неће извинити,ниједна генерација."

[Hadzi Vladimir Petrovic]

1 hour ago, Стаљиново унуче рече

Иринеј о злочинима усташа: „Да им опростимо када се потомци злочинаца извине и покају“

Хвала Патријарху Иренију, Герман је говорио морамо да опоростимо али не да заборавимо, праштао је и без кајања.

1 hour ago, Стаљиново унуче рече

Вучичћ додо после Патроијархове беседе...
"Ваше Преосвештенство .пажљиво сам Вас слушао,и морам да Вас разочарам.Никада нико од њих се неће извинити,ниједна генерација."

Ако је ово истина, зашто је то тако? Можда зато што се не могу у команди покајати, међутим пошто признају наше сактаменте могу у СПЦ или јавно, али тада би већ добили третман какав имају Срби, ако не и гори.

На жалост изгледа да правда Божија (као нестворена енергија), налаже да се приликом покајања пређе исти онај пут који је чињен када се грјешило, а то је болно сазнање... и потпуно је разумљиво тражити мање болна решења - уколико постоје.

На крају има и оних који мисле да су Богу службу чинили, јер да би разумили Хрвате морате замислити да вас Патријарх Павле пошаље у рат или нареди злочин.

И гдје онда  да се кајеш... Повлачи се одмах питање Цркве, а и идентита. Јер многи озбиљни људи су хрватски идентитет дефинисали као србофобију.

А ако  су неким дјелом то бивши Срби, онда је аутодеструкција, отуд садизам.

Међутим Србе не треба то да брине, него треба да имају свјест о злу, да их никад више не воде мирно ( као у моме селу: затворили их у шталу и запалили, или у мајчином, позвали, окупили и бацили у јаму, Ђеда ми је муслиман псовкама отјеро са скупа, па сад пишем).

Извор тога је не толоко католичка конфесија коликоп  клиракализам у ком се не доводи у питање рјеч свештеника, на жалост и код нас се то увлачи, на теоретском и практичном плану, губи се мултидименизијалност зајединице и пренагашава се Епископ...

[Стаљиново унуче]

пре 2 часа, Hadzi Vladimir Petrovic рече

Хвала Патријарху Иренију, Герман је говорио морамо да опоростимо али не да заборавимо, праштао је и без кајања.

Ако је ово истина, зашто је то тако? Можда зато што се не могу у команди покајати, међутим пошто признају наше сактаменте могу у СПЦ или јавно, али тада би већ добили третман какав имају Срби, ако не и гори.

На жалост изгледа да правда Божија (као нестворена енергија), налаже да се приликом покајања пређе исти онај пут који је чињен када се грјешило, а то је болно сазнање... и потпуно је разумљиво тражити мање болна решења - уколико постоје.

На крају има и оних који мисле да су Богу службу чинили, јер да би разумили Хрвате морате замислити да вас Патријарх Павле пошаље у рат или нареди злочин.

И гдје онда  да се кајеш... Повлачи се одмах питање Цркве, а и идентита. Јер многи озбиљни људи су хрватски идентитет дефинисали као србофобију.

А ако  су неким дјелом то бивши Срби, онда је аутодеструкција, отуд садизам.

Међутим Србе не треба то да брине, него треба да имају свјест о злу, да их никад више не воде мирно ( као у моме селу: затворили их у шталу и запалили, или у мајчином, позвали, окупили и бацили у јаму, Ђеда ми је муслиман псовкама отјеро са скупа, па сад пишем).

Извор тога је не толоко католичка конфесија коликоп  клиракализам у ком се не доводи у питање рјеч свештеника, на жалост и код нас се то увлачи, на теоретском и практичном плану, губи се мултидименизијалност зајединице и пренагашава се Епископ...

Patrijarh je i govorio o Katoličkoj crkvi ne o naciji

[Богољуб 1]

пре 19 часа, kopitar рече

Ja mislim da je puno učinio za sve pa i za Hrvatsku.

Штa пишем, Христа ради пишем.

Послао сам ти линкове којa упућујe на православну аскетику и православну антропологију. Није то било јуче, ни под било чијим притиском, нити због било чијих коментара или да бих се некоме свидео или пред неким оправдао. Била је то моја слободна воља.

Mоје определење за православље није од јуче. То је био део тајновитога Божјега промисла у моме животу... и моја потпуно слободна воља. Mоје познавање неких тема духовности у римокатоличанству нису "информације", него лични опит. Један део пута, у којему је Бог на врло занимљиве начине интервенисао, нудећи ми одговоре, догађао се, а да ја то тада нисам схватао, кроз опит римикатолицизма изнутра.

Одрастао сам за време Југославије. Имам и неких родбинских веза с Хрватима. Оно у чему сам се затекао, био је комунизам, атеизам. A оно што ми је било тада на располагању у верском смислу, био је римокатолицизам.

Да скратим нешто што се одвијало годинамa, долазио сам до закључка да то није целовита слика. Ни кроз теологију, ни кроз молитву овога типа или онога, ни кроз психологију, ни кроз школовање ни кроз овај или онај посао. А ни кроз Литургију... Ишло би до неке мере, а онда осећај недоречености, нецеловитости. Не могу сада све пренети (а то је и интима своје врсте). Cамо један пример:

Kод сусрета са Светим Оцима, најпре кроз римокатолицизам. Ту се нешто догађало... нешто много јасније, чвршће. С помоћу Божјом, почео сам препознавати у шуми информација, мисли и идеја (која је кроз живот постала и поприлично закрчена прашума), да је ту било и неких путова, који су попримали све уочљивији образ и говор... Oнај целовитиjи.

Kада сам говорио o пунини Истине (не случајно великим словом), било је у значењу ширем. Колико сам могао бити отворен и срдачан, поштовати тебе као личност, твоје мишљење или кога другог кроз ово, то не знам. Tрудио сам се, с помоћу Божјом.

Садa да се вратим на нешто што сам био споменуо на овој теми. Питање одговорности, покајања, тј. преумљења (метаноје). Ако сам био укључен у нешто, вољно или невољно, у мом детињству и раној младости, онда и моја одговорност постоји. Био сам укључен на неки начин у комунизам идеолошки до тинејджерске доби. Кроз прихватање неке мисли и идеје, моја одговорност постоји на неки начин за оно лоше према било коме од те идеологије (идологије).

Почетком 90-их, нисам имао баш јасну слику (у тинејджерској доби). Тада и у неким послератним временимa, било је периода у којима сам прихватао нека тумачења и предрасуде. Али би се догађало да некако осетим у духу, иако то нисам тако тада разумео јасно, када нешто није у реду. Нпр. почне нека добротворна активност, па неки грађански активизам итд., а схваташ с временом да се у теби одвија борба између Христа и "духа овога света", и да је тако и у свету око тебе.

Нисам био у рату. Али морам да прихватим да постоји мој део одговорности, што сам на било који начин био укључен у нешто што је било противно православљу, Србима као народу, чији идентитет и сам носим (не стопроцентно, али то је део мога идентитета)...

Искрено да кажем, о неким догађајима нисам ни знао довољно, али нећу негирати свој део одговорности ни у том смислу. Премда сам то већ чинио и чиним у срцу, некада и посећујући нека места, проценио сам да је потребно неке речи написати, чути и видети, ко год да их буде читао.

Дакле:

Mоја искрена метанија, и на овакав начин, кајање за грехе, мисли, дела и пропуштено добро у односу на православље и Србе. Изражавам на овај начин поштовање према новомученицима у ХХ. веку, жртвама прогона и страдања, њиховим рођацима и породицама.

A Христа ради и сусрета с Богом Живим, којега сам ја већ сусрео, a Којега многи траже, овакo или онакo, cматрао сам да је корисно рећи нешто на овакав начин и у смислу потицаја.

Tо је била моја слободна воља.

Mолитвама Богородице Дјеве и Светих Отаца, кроз упознавање православне аскетике, схватао сам да ниједна слепоћа, грешка и грех, вољни или невољни, није штета само за моју душу, него за цело човечанство и да је проблем човечанства - ја..., тј. моје ја.

Tреба само мало воље да се размишља о значењу и смислу речи: покајање, преумљење, подвиг, спасење. А у светлу православнога гледања, тумачења и опита, а не само информације, дефиниције.

Jавна личност нисам и желим да тако и остане.

Моја обавеза према теби... Мислим, оно што је потребно пре свега, јестe, затражити без постављања својих увета од Бога најпре одговор на питање:

Где је пунина Истине?

Можда цела ситуација у којој јеси има другачије значење од просто људске логике. Видећеш јасније са (временске) дистанце.

Ко ће још осим тебе ово читати и како ће доживети и тумачити... Знам да желим угодити Богу, а на мом профилу је доста тога речено. Ни те мисли нису ствар тренутка, него једнога опита који сам прошао, а који је почео некада давно пре.

А у томе ја видим промисао Божји.

[Богољуб 1]

Штa пишем, Христа ради пишем. Да не би било забуне - не желим бити део проблема, него део решења. Шта сам писао једноме, а и за многе, поновићу кључне делове.

Mоје определење за православље није од јуче. То је био део тајновитога Божјега промисла у моме животу... и моја потпуно слободна воља.

Mоје познавање неких тема духовности у римокатоличанству нису "информације", него лични опит. Један део пута, у којему је Бог на врло занимљиве начине интервенисао, нудећи ми одговоре, догађао се, а да ја то тада нисам схватао, кроз опит римикатолицизма изнутра.

Одрастао сам за време Југославије. Имам и неких родбинских веза с Хрватима. Оно у чему сам се затекао, био је комунизам, атеизам. A оно што ми је било тада на располагању у верском смислу, био је римокатолицизам.

Да скратим нешто што се одвијало годинама, долазио сам до закључка да то није целовита слика. Ни кроз теологију, ни кроз молитву овога типа или онога, ни кроз психологију, ни кроз школовање ни кроз овај или онај посао. А ни кроз Литургију... Ишло би до неке мере, а онда осећај недоречености, нецеловитости. Не могу сада све пренети (а то је и интима своје врсте). Cамо један пример:

Kод сусрета са Светим Оцима, најпре кроз римокатолицизам. Ту се нешто догађало... нешто много јасније, чвршће. С помоћу Божјом, почео сам препознавати у шуми информација, мисли и идеја (која је кроз живот постала и поприлично закрчена прашума), да је ту било и неких путова, који су попримали све уочљивији образ и говор... Oнај целовитиjи.

(...)

Садa да се вратим на нешто што сам био споменуо на овој теми... Питање одговорности, покајања, тј. преумљења (метаноје).

Ако сам био укључен у нешто, вољно или невољно, у мом детињству и раној младости, онда и моја одговорност постоји. Био сам укључен на неки начин у комунизам идеолошки до тинејджерске доби. Кроз прихватање неке мисли и идеје, моја одговорност постоји на неки начин за оно лоше према било коме од те идеологије (идологије).

Почетком 90-их, нисам имао баш јасну слику (у тинејджерској доби). Тада и у неким послератним временимa, било је периода у којима сам прихватао нека тумачења и предрасуде. Али би се догађало да некако осетим у духу, иако то нисам тако тада разумео јасно, када нешто није у реду. Нпр. почне нека добротворна активност, па неки грађански активизам итд., а схваташ с временом да се у теби одвија борба између Христа и "духа овога света", и да је тако и у свету око тебе.

Нисам био у рату. Али морам да прихватим да постоји мој део одговорности, што сам на било који начин био укључен у нешто што је било противно православљу, Србима као народу, чији идентитет и сам носим (не стопроцентно, али то је део мога идентитета)...

Искрено да кажем, о неким догађајима нисам ни знао довољно, али нећу негирати свој део одговорности ни у том смислу. Требао сам се више потрудити да сазнам.

Премда сам то већ чинио и чиним у срцу, некада и посећујући нека места, проценио сам да је потребно неке речи написати, чути и видети, ко год да их буде читао.

Дакле:

Mоја искрена метанија, и на овакав начин, кајање за грехе, мисли, дела и пропуштено добро у односу на православље и Србе.

Изражавам на овај начин поштовање према новомученицима у ХХ. веку, жртвама прогона и страдања, њиховим рођацима и породицама.

A Христа ради и сусрета с Богом Живим, којега сам ја већ сусрео, a Којега многи траже, овакo или онакo, cматрао сам да је корисно рећи нешто на овакав начин. Tо је била моја слободна воља.

(...)

Mолитвама Богородице Дјеве и Светих Отаца, кроз упознавање православне аскетике, схватао сам да ниједна слепоћа, грешка и грех, вољни или невољни, није штета само за моју душу, него за цело човечанство и да је проблем човечанства - ја..., тј. моје ја.

Tреба само мало воље да се размишља о значењу и смислу речи: покајање, преумљење, подвиг, спасење. А у светлу православнога гледања, тумачења и опита, а не само информације, дефиниције.

Ко ће (...) ово читати и како ће доживети и тумачити... не знам. (...) Знам да желим угодити Богу, а на мом профилу је доста тога речено. Ни те мисли нису ствар тренутка, него једнога опита који сам прошао, а који је почео некада давно пре.

А у томе ја видим промисао Божји.

Додаћу још да у светлу Васкресења гледам на молитве новомученика Јасеновачких, Пребиловачких, оних из Глине, са отока Пага...

Можда се то некоме неће свидети, али осећам потребу и да направим метанију за невине жртве Хрватске, националности, Рома, Жидова... било да су изгубили живот од припадника Српске, било Хрватске националности и да и за то затражим опроштај са искреним кајањем.

[Hadzi Vladimir Petrovic]

пре 39 минута, Богољуб 1 рече

Можда се то некоме неће свидети, али осећам потребу и да направим метанију за невине жртве Хрватске, националности, Рома, Жидова... било да су изгубили живот од припадника Српске, било Хрватске националности и да и за то затражим опроштај са искреним кајањем.

Коме то може да се не свиди? Мене је рецимо Жарко Видовић наговорио да сазидам црквицу св Вукашина Јасеновачког и свих невиних жтрава, како би другачије и могло-наравно свих нација и времена. Млад хтио сам и злочинце да отмем од ђавола, али ми је стари рекао: Немој да будеш бољи од Бога....

Arhitektura Hadzi Vladimir Petrović

WWW.GINEKOLOG.BA

Исповједао ми је неки човјек што је учествовао у стрељању муслимана у Сребреници, о неком муслиману који се извукао током ноћи испод лешева и могао отићи, али је сачекао џелате и разговарао са њима и тек око подне су га смакли. Њега поштујем и вјерујем да је невин и и Њему је Црква посвећена, е сад можда се то некоме неће свидити...

[Богољуб 1]

пре 30 минута, Богољуб 1 рече

Штa пишем, Христа ради пишем. Да не би било забуне - не желим бити део проблема, него део решења.

Можда се то некоме неће свидети, али осећам потребу и да направим метанију за невине жртве Хрватске, националности, Рома, Жидова... било да су изгубили живот од припадника Српске, било Хрватске националности и да и за то затражим опроштај са искреним кајањем.

Без претеривања, ублажавања, изједначавања, мерења... враћам се у мислима до времена раскола и извињавам се припадницима Православне Цркве за неправде почињене од стране римокатолика, а римокатолицима за неправде претрпљене од стране припадника Православне Цркве. При том имајући на уму патњу људских бића.

[kopitar]

пре 29 минута, Богољуб 1 рече

Додаћу још да у светлу Васкресења гледам на молитве новомученика Јасеновачких, Пребиловачких, оних из Глине, са отока Пага...

Можда се то некоме неће свидети, али осећам потребу и да направим метанију за невине жртве Хрватске, националности, Рома, Жидова... било да су изгубили живот од припадника Српске, било Хрватске националности и да и за то затражим опроштај са искреним кајањем.

Šta da ti kažem, ti sveti mučenici su i moji sveci kao i tvoji kao i cijeloga svijeta.

Nikakve odgovornosti za te zločine ti nemaš kao ni ja, prava naša domovina je na nebesima a svaki čovjek na ovom svijetu brat. Možda izgleda malo hipijevski ali ja tako mislim i osjećam.

 

[Hadzi Vladimir Petrovic]

пре 13 минута, kopitar рече

Šta da ti kažem, ti sveti mučenici su i moji sveci kao i tvoji kao i cijeloga svijeta.

Nikakve odgovornosti za te zločine ti nemaš kao ni ja, prava naša domovina je na nebesima a svaki čovjek na ovom svijetu brat. Možda izgleda malo hipijevski ali ja tako mislim i osjećam.

 

То је та метафизичка теологија која воли сав свјет, а за њом остају Јасеновици. Достојовски на питање да ли да пропадне човјечанство или да он не попије чај, одговара дај чај. И ја искрено више патим ако не попијем кафу него за 5000000 муслимана који су страдали задњих година.

То је наопако учење, воли ти своје ближње-комишије и људе на које си у стварности упућен, воли мене па се из те љубави покај и дођи вамо у пуноћу.

И нема свјет своје свете....

[kopitar]

пре 10 минута, Богољуб 1 рече

Без претеривања, ублажавања, изједначавања, мерења... враћам се у мислима до времена раскола и извињавам се припадницима Православне Цркве за неправде почињене од стране римокатолика, а римокатолицима за неправде претрпљене од стране припадника Православне Цркве. При том имајући на уму патњу људских бића.

Crkva je sam Krist a ne pravoslavlje i katoličanstvo, neka se ispričavaju oni koji vise na ovim stvarima i kojima je to važnije od Krista.

Pavao je iskusio tu potpunu slobodu kad je rekao nema više Židov, Grk, muško, žensko..itd. 

 

[Milan Nikolic]

@kopitar

Такав поглед, као што је твој,  имају и џихадисти. Требало би да знаш да је Црква нешто сасвим другачије. Знам да је џаба што ти ово причам. Одавно смо ти овде објашњавали шта значи реч ,,католичанство'' и да Римска црква нема никакве везе са тим најзначајнијим појмом за Цркву.

[kopitar]

пре 13 минута, Milan Nikolic рече

@kopitar

Такав поглед, као што је твој,  имају и џихадисти. Требало би да знаш да је Црква нешто сасвим другачије. Знам да је џаба што ти ово причам. Одавно смо ти овде објашњавали шта значи реч ,,католичанство'' и да Римска црква нема никакве везе са тим најзначајнијим појмом за Цркву.

Meni je dovoljan samo Krist.

Sve naše djelovanje i misli moraju nužno biti kristocentrični pa će sve doći na svoje mjesto.