Мртва и жива вера

[Драгана Милошевић]

Када човек достигне одређену животну зрелост почиње озбиљније да размишља о томе шта је у животу учинио и шта то за њим остаје. Најбоље нам је то описао ап. Павле у химни љубави речима: „Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете размишљах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско“ (1Кор. 13,11). Дакле, могли би смо слободно рећи да су дела та која дефинишу човека, која указују на његову природу и на његов карактер. Добар пример јесте ап. Петар који своју ватреност показује у Гесиматском врту латећи се мача и осекавши уво војнику, а потом свој страх и несавршеност одрицањем од Христа, да би своје покајање, веру и преданост Христу доказао кроз своју проповед и мученичку смрт.

Делање хришћана одувек је било делање врлине и љубави која се прожимала вером. Такво делање уливало је храброст за суочавање са страшним последицама мучеништва, којима су многи били изложени хришћани у привим вековима хришћанства, имена Христовага ради. Дакле, делање јесте саставни део наше вере. Али какво је то делање које одликује једнога хришћанина?

У Св. Писмо мноштво је смерница које указују какво је делање достојно имена Христовог. Св. Оци и старци цркве, угледајући се на ове смернице, додатно појашњавају какво деловање може и мора бити. Сажето би могли рећи да свако наше деловање треба да буде прожето Христом и на Њега усмерено. Дакле, то деловање треба да се усмери ка Богу, кроз Свету Тајну Причећна, и ближње кроз однос љубави. На тај начин наша деловања изражавају нашу веру. 

Али може ли се бити хришћанин а не деловати? Може само у оном случају кад и наше неделовање представља деловање. Дозволите ми да ово објасним. Уколико се нађемо у некој непријатној ситуацији у коме смо изложени увредама, оговарањима или пак каквим нечасним стварима наше деловање као хришћанина ће бити не узвраћање на погрдне речи, не оговарање и удаљавање од такве атмосвере. Дакле, у том случају наше неделовање постаје снажно деловање смирења, љубави и уздања у Господа. Ако имамо на уму речи Господње где нас учи да волимо своје непријатеље и да окрећемо други образ, видимо да је хришћански одговор на искушења и неправду смирење. За то Христос блаженима назива сиромашне духом, тужне, гладне и жедне правде,  милостиве, са чистим срцем, миротворце, и прогнане јер „је велика плата ваша на небесима“ (Мт. 5,12). Наше уздање у Господа и Његов суд у моментима неправде је наше најснажније деловање.

 

 

Делање које нас чини хришћанима јесте делање вере. Ми  уколико верујемо дужни смо да деламо. Дужни смо да деламо љубав и реч Божију. Наше делање исказује снагу наше вере и оно се огледа у овоме периоду пре свега кроз пост, исповест и Причешће, али се не ограничава само на томе. Оно има много шири спектар које се темељи на врлинском животу, на схватању наше не савршености, на схватању наше грешности, на исправљању и поправљању нашег живота, рада, размишљања; на праштању, на подвигу, на молитви, на бризи за другима, на помоћи другима.... Слободно би могли рећи да наша вера нас тера да деламо љубављу. Она тражи од нас да будемо активни. Господ нам обећава да „ако имате вере као зрно горушичино, рећи ћете гори овој: пређи одавде тамо, и прећи ће, и ништа вам неће бити немогуће.“ (Мт. 17,20).

У овим данима поста наше деловање пре свега треба да буде усмерено ка покајању и унутарњем сагледавањеу себе и својих поступака, речи, мисли. Да се разумемо, наша добра дела не смеју се само ограничити на дане поста, јер је деловање одлика наше вере, али у овим данима би пре свега требало да буду појачана и продубљена нашом приснијом молитвом и покајањем. И наше уздржање од хране тј. наш пост је деловање љубави. Оно представља наше „горушицино зрно вере“ којим померамо планине свога живота, којим уклањамо грехе наше душе, којим чистимо свој живот и водимо себе и своје ближње ка спасењу.  Тим делом чинимо оно „немогуће“ , одбацујемо оно што је детињасто и чинимо дела која ће остати за нама.

Тако су наши светитељи делали, тако су наши заштитници и наше славе делали, градећи себи дела непролазна и вечна „тамо где мољац и рђа не квари, и лопови не поткопавају и краду“ (Мт. 6,19); остављајући нама пример како се дела награђују од стране Господа. Та дела и разликују нас хришћане од осталих  водећи нас у  вечни живот.  

Због тога изградимо наш живот на нашим делима љубави јер нам Господ обећава да „ће нам дати по делима нашим“ (Отк. 2,24), опростимо једни другима у овима данима поста као што је Христос моли Оца да „им опрости јер не знају шта чине“, приступи Чаши Спасења – Причешћу, са чистом вером, вером која живи кроз дела љубави и замолимо Господа да спере са нас грехе које учинисмо да би смо дочекали Његово Васкрсење и победу чистог и љубављу испуњеног срца.

И за крај делајмо дела љубави и дела наше вере јер: „Каква је корист, браћо моја, ако ко каже да има вере а дела нема? Зар ће га вера спасити? (Јак. 2,15).

 

извор

 

 

[JESSY]

колико само око себе слушам цитате из Библије, па- ЈА, па ЈА....идем на на сва богослужења, па се причешћујем..а брата свога не видим...пракса не потврђује теорију...нема љубави...ВОЛИМО СЕ пре свега!...учимо то сваког дана...корак по корак, и биће нешто од нас....

[JESSY]

 

[Драгана Милошевић]

У недељу пред пост, наш парох у својој беседи је ставио акценат на љубав, на однос према другом; не на храну и гладовање.

Ако је Адам промашио мету једући забрањено и прекибуо однос са Творцем, на нама је да учинимо све што је у нашој моћи како би остварили однос са Богом.

Будимо милостиви је порука месопусне недеље.

[PredragVId]

Лепо је то рекао брат Господњи. 

[JESSY]

У Светом Писму и у патристици постоје изрази „мртва вера“ и „жива вера“. Свети оци кажу да је за спасење потребно не само веровати у Бога, него да треба веровати Богу. То значи да треба веровати да свака реч Јеванђеља носи у себи светлост и истину, да промисао Божији управља човековим животом од рођења па све до смрти, да су обећања Божија верна и да ће се преи небо и земља срушити но што се неко од њих неће испунити. Таква вера је човеков унутарњи оријентир и покретач човекових речи, тежњи и поступака. Она је део његове свакодневице и на неки начин прожима светлошћу сваки тренутак његовог живота. За праведног Еноха је у Библији речено да је ходио пред Богом. Човек који ходи пред Богом осећа стално присуство Божије и не заборавља да очи Божије виде дубину његовог срва. Кад испуњава вољу Божију, он у души осећа радост, као предукус радости Божије, а грех осећа као губитак благодати, као стање слично стању смрти.

 

Апостол Јаков вели да је вера без дела мртва и додаје да и ђаволи верују. Жива вера је снажна и деатна вера која прелази у наду и љубав. Хришћанин око врата носи крст који је добио на крштењу. Крст је стално сећање на Голготу, сила која је победила демона и ад. Али крст је истовремено и обећање хришћанина да ће самопожртвовано и до смрти испуњавати вољу Божију.

[JESSY]

Сваки Хришћанин има своју Голготу на коју треба да узнесе свој животни крст. Човеку се током живота дају искушења кроз која се види оно што је скривено у дубини његовог срца и која осветљавају унутарњу слику душе која ни њему самом често није била позната. Искушења и тешкоће показују ко смо ми у ствари. У житију Светог Варлаама и Светог Јоасафа постоји прича о томе како је цар отворио два сандука чији садржај нико није знао. У једном је било злато, а у другом трулеж. Искушење попут каквог кључа отвара ризницу човекове душе и осветљава његово срце као зрак светлости показујући нам шта се тамо налази и с ким је тај човек - да ли је са Христом или са Велијаром.

 

Доношење одлуке о животу детета је један од најтрагичнијих проблема данашњице. Ту се решава питање да ли је човек хришћанин или је Јуда, спреман да Христа изда за новац. Ту се види каква је његова вера, да ли је жива или пак мртва, слично демонској вери. Човек на крштењу, преко свог кума, даје завет о одрицању од сатане и сједињењу са Христом. При убиству детета тај завет са крштења се кида, човек се одриче Христа и сједињује се са ђаволом, са убицом. Чини нам се да решавање тог питања лични на суђење незнабожачких судија Хришћанима за време прогона. Хришћанина би тада питали: „Да ли си са Христом или с нашим боговима? Одреци се Христа и добићеш слободу и милост нашег цезара, а ако нећеш, онда те чекају мучење смрт. У таквим случајевима су постојала два могућа одговора: „За мене је боље да будем у тамници са Христом него на пиру код Диоклецијана јер за мене је смрт за Христа почетак вечног живота“. Други могући одговор је био: "Одричем се Христа и спреман сам да  испунимо наредбе цезара (сатане - кнеза овога света)“. 

[JESSY]

Ђаво родитељима шапће на уво да немају могућности за рађање и одгој деце, да им неће моћи обезбедити све што им је потребно, да ће за њих бити право мучење кад их виде болесне и гладне и да је такав живот гори од смрти. Ти људи се труде да своју савест умире позивањем на сиромаштво и притом не узимају у обзир оно најважније: да постоји Бог који твори чудеса и да постоји Његов Промисао о целом свету и о сваком човеку. Ако Господ да живот детету, онда ће дати и средства да се оно прехрани. О томе се говори и у Јеванђељу. Бог не заборавља ни на малене птице и даје им храну. Па зар је дете горе од младунчета вране? Ако родитељи поверују речи Божијој, имаће сталну помоћ, ми бисмо рекли помоћ која се граничи са чудом, јер што се више буду уздали у Промисао Божији, то ће се Он више о њима бринути.

У Светом Писму је написано да нада не посрамљује. Онај ко се одлучио на убиство, заборавио је да Бог није само Творац света него и Свемогући Промислитељ и сама Љубав и да Он у Својој руци држи будућност сваког човека.

 

Убица деце је сличан ономе ко се на незнабожачком суђењу одрекао Христа, одрекао и пред људима и пред анђелима. Одступнику много обећавају, али му ништа не дају. Чак и ђаво презире издајнике.

 

https://hramsvetijovan.blogspot.com/2019/05/blog-post_9.html?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+blogspot%2FZxKMSx+(ХРАМ+РОЂЕЊА+СВ.+ЈОВАНА+КРСТИТЕЉА+НА+ПЕТЛОВОМ+БРДУ)