Став науке о утицају вере на здравље

[.............]

 

 

Будући да предајем Православни катихизис у средњој медицинској школи, желео сам да истражим који је став науке о утицају вере на здравље. Текст није ауторски, већ је збирка више различитих научних текстова пронађених на интернету. Било би ми драго кад би се особе стручније од мене на изнето надовезале, поделиле своја знања и искуства.

У студији објављеној јануара 2012 у часопису  Journal of Personality and Social Psychology, научници су истакли да верујуће особе имају бољу контролу у конзумирању нездраве хране. Исто тако, процентуално је мање пушача међу верујућим.

Верници  су радоснији од атеиста. По истраживању објављеном  децембра 2010. у часопису American Sociological Review, то је последица социјалне радости која се рађа уоквиру богослужења. Зависно од тога где живимо, религија утиче да се осећамо боље по питању поштовања себе. Религиозне особе имају веће самопоштовање и боље се психолошки прилагођавају, по студији из 2012. Али ово важи само за земље где је религија проширена и важна.  

По студији из 2010. размишљање о Богу може помоћи да се смањи аксиозност повезана са прављењем грешака. Верујући могу лакше да се изборе са својиим грешкама. Иста студија је показала да уколико атеиста размишља о Богу, расте стрес због учињених грешака.

Опоравак од депресије се одвија боље уколико је укључена вера. По студији из 1998. објављене у American Journal of Psychiatry, пацијенти хоспитализовани због физичких обољења али си уједно патили од депресије – боље су се опорављали од депресије  уколико су посећивали богослужења и практиковали своју веру. 

Journal of Clinical Psychology је 2010.  потврдио да вера у Бога побољшава одговор на психијатријско лечење депресивних пацијената. Занимљиво је да овај опоравак није повезан са повећањем наде код пацијента, како тврди научница Патриша Марфи са Раш универзитета. “Повезано је специфично са веровањем да узвишено биће брине.”, рекла је.

Вера је повезана са здрављем у целости, вероватно јер верујуће особе имају већу друштвену подршку, боље социјалне вештине и позитивнију слику о себи.

У студији из 1998. објављеној у Health Education & Behavior, истраживачи са Универзитета у Калифорнији су открили да особе које редовно иду у цркву ће вероватније обавити превентивну негу, у овом случају – мамограм. Око 75 процената   1,517 чланица цркве су имали редован мамограм.  На узорку истраживања од 510  жена које нису биле чланице цркве указује да  тек њих 60 посто обавља преглед и то нередовно..

Људи који одлазе у цркву често имају нижи, бољи крвни притисак у поређењу са онима који не одлазе на службе, по норвешкој студији из 2011. године. Резултати су импресивни будући да је одлазак у цркву у Норвешкој поприлично ретка појава, и истраживачи су мислили да ће културна разлика можда утицати, те да религиозни Норвежани неће имати исте позитивне последице по притисак као религиозни људи из Америке. Учесници у истраживању који су ишли бар три пута месечно у цркву су имали крвни притисак 1 до 2 процента нижи од оних који у цркву не иду.

На Јејл универзитету у студији са 2.812 старијих људи који нису никад или су ретко ишли на службу у цркву, код готово двоструко више испитаника утврђена је већа учесталост можданог удара него код они који су само недељом одлазили у цркву.Професор Херберт Бенсон с харвардског Медицинског факултета, утврдио је да је вера доприноси излечењу. Ако се узме у обзир да је 60 до 90 % посета лекару због неког обољења повезан са стресом (висок крвни притисак, неплодност, несаница и срчане болести). Бенсон је показао да опуштена стања која иду уз молитву, смањују утицај стрес-хормона, као што су норадреналин и адреналин.

По њему„...понављање молитве успорава ритам срчаних откуцаја и дисања, смањује крвни притисак и чак успорава мождане електричне таласе, све без лекова или хируршког захвата." Стрес такође оштећује имуни одбрамбени систем, изазива лучење упалног агенса интерлеукин-6, који је повезан с чешћом појавом хроничних болести, дијабетесом, раком и срчаних обољења. Др Кенинг је нашао високе концентрацију интерлеукина-6 у крви код људи који ретко одлазе у цркву. Они, пак, који нису редовно одлазили на богослужења, имали су знатно мање нивое интерлеукина-6 у крви. За очекивати је да ће се верници боље носити са свакодневним стресом,и то се објашњава њиховим јачим имуним систем.

Истраживачи претпостављају да верници проналазе начине да се изборе са стресом, или се опуштају молитвом, песмом и учествовањем у богослужењу са осталима. Резултати најновијих истраживања британских лекара показали су да хришћанство има изузетно позитиван утицај на здравље људи, јер нас чини срећнијим и оптимистичнијим. На основу података добијених из више од 1.200 студија, доказане су позитивне карактеристике хришћанске вере, укључујући и заштиту од болести, суочавање са њом, и бржи опоравак болесника, наводи британски лист Телеграф.

У извештају који су саставили доктори Алекс Бун и Дејвид Рендал, тврди се да здравствене предности хришћанске вере јесу у томе што пружају осећај благостања, наде и оптимизма, нижу стопу депресије и самоубистава. Студију је подржао Ендрју Симс, бивши председник Краљевског колеџа психијатара, који се пожалио на слабу информисаност грађана и пажњу која је посвећена здравственој предности хришћанске вере.

Докторка Ирис Киз, интернисткиња, након спроведених истраживања у државној болници у Балтимору, каже да је током низа година свог рада увидела да је код религиозних пацијената далеко већа вероватноћа и сигурност да ће се стриктно придржавати прописане терапије, исхране и вежбања. Ако медицинску науку комбинују с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху пацијентима веће су шансе да истрају у дуготрајним медицинским поступцима лечења нпр. код малигних и тешких хроничних болести.

Понекад не постоји лек за одређену болест, па ипак се људи осећају боље, а то се дешава онда када се помире са собом и прихвате да живе са својом болешћу, као у случајевима астме, дечје парализе и других болести. А у том помирењу медицинска наука комбинована с молитвом која бодри и истовремено пружа утеху помаже пацијентима, да се осећају боље.

Ако тешка болест не приводи увек ка Богу, онда она у сваком случају даје повод за размишљање о Њему, ствара се духовна атмосфера, у којој мисли о Богу постају актуелне чак и за оне који су пре болести били потпуно раводушни према религиозниом питањима. И можда се ипак нешто мења у њиховом срцу, односно вери.

Већина лекара се слаже да верујући људи подносе болест с већим трпљењем. И можда управо религиозно искуство помаже верујућим људима да се с поверењем односе према лекару који их лечи. А такви поверљиви, лични односи лекара и болесника су јако важан фактор у процесу лечења.

Верујући човек зна да се његово лично постојање не завршава физичком смрћу тела. Ти људи који схватају да им није остало још много овог живота, труде се да преостало време испуне  покајањем, ако их је грех можда и привео на болесничку постељу; и да подаре своју љубав и пажњу ближњима и Богу. Неверујући људи сазнавши да ће ускоро можда умрети, реагују на то сасвим другачије. За њих је период после операције остатак живота, за којим следи потпуно непостојање.

 

НАУКА ЈЕ ДОКАЗАЛА ДА ОСОБЕ КОЈЕ ВЕРУЈУ...

КВАЛИТЕТНО СЕ ХРАНЕ...

МАЊЕ СУ СКЛОНЕ ПОРОЦИМА КОЈИ ПОГОРШАВАЈУ ЗДРАВЉЕ...

... СУ ОПТИМИСТИ...

ЛАКШЕ СЕ ИЗБОРЕ СА СТРЕСОМ...

ОДГОВОРНЕ СУ ПРЕМА СВОМ ЗДРАВЉУ...

ЛАКШЕ ПРИХВАТЕ СВОЈУ БОЛЕСТ...

ИМАЈУ ПОШТОВАЊЕ И ПОВЕРЕЊЕ ПРЕМА ЛЕКАРУ И ЊЕГОВИМ МЕТОДАМА ЛЕЧЕЊА.

 

(литратура у коментару испод)

[.............]

https://relevantmagazine.com/life/surprising-links-between-faith-and-health

¨https://en.wikipedia.org/wiki/Religion_and_health

Groleau D, Whitley R, Lespérance F, Kirmayer LJ. Spiritual reconfigurations of self after a myocardial infarction: Influence of culture and place. Health Place. 2010;16:853–60.

¨Williams JA, Meltzer D, Arora V, Chung G, Curlin FA. Attention to inpatients' religious and spiritual concerns: Predictors and association with patient satisfaction. J Gen Intern Med. 2011;26:1265–71.

¨Lunder U, Furlan M, Simonič A. Spiritual needs assessments and measurements. Curr Opin Support Palliat Care. 2011;5:273–8.

¨Rasinski KA, Kalad YG, Yoon JD, Curlin FA. An assessment of US physicians' training in religion, spirituality, and medicine. Med Teach. 2011;33:944–5.

¨Ford DW, Downey L, Engelberg R, Back AL, Curtis JR. Discussing religion and spirituality is an advanced communication skill: An exploratory structural equation model of physician trainee self-ratings. J Palliat Med. 2012;15:63–70.

¨Vermandere M, De Lepeleire J, Smeets L, Hannes K, Van Mechelen W, Warmenhoven F, et al. Spirituality in general practice: A qualitative evidence synthesis. Br J Gen Pract. 2011;61:e749–60.

¨Kozak L, Boynton L, Bentley J, Bezy E. Introducing spirituality, religion and culture curricula in the psychiatry residency programme. Med Humanit. 2010;36:48–51.

¨Monod S, Brennan M, Rochat E, Martin E, Rochat S, Büla CJ. Instruments measuring spirituality in clinical research: A systematic review. J Gen Intern Med. 2011;26:1345–57.

¨Peter C, Müller R, Cieza A, Geyh S. Psychological resources in spinal cord injury: A systematic literature review. Spinal Cord. 2012;50:188–201.

 

[АлександраВ]

Sjajna tema

Helping, fixing, and serving represent three different ways of seeing life. When you help, you see life as weak. When you fix, you see life as broken. When you serve, you see life as whole. Fixing and helping may be the work of the ego, and service the work of the soul.

Kod nas su profesor Đurović i sveštenik Saša Sovilj sa VMA krenuli u jedan ozbiljan (koliko znam prvi put u Srbiji takav) projekat, koji se sastoji iz tri dela, a deo su naučnoistraživačkog projekta koji je i okvir doktorske disertacije sveštenika Saše uz podršku prof. Đurovića i Klinike za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju VMA. Prvi deo je završen, publikovan i predstavlja uvod u dalja istraživanja, a možemo očekivati i neke odgove na pitanja koja se tiču i ove teme koju je Marko otvorio. Koliko poznajem prof. Đurovića, on će sigurno ovu temu dobro "pretresti"

Evo ga članak, imamo i interesantnih referenci Pastirska briga i religiozna podrška kao deo lečenja religiozne bolesnice s teškim oblikom osteoartritisa

[VaSa110]

пре 19 часа, ............. рече

НАУКА ЈЕ ДОКАЗАЛА ДА ОСОБЕ КОЈЕ ВЕРУЈУ...

КВАЛИТЕТНО СЕ ХРАНЕ...

МАЊЕ СУ СКЛОНЕ ПОРОЦИМА КОЈИ ПОГОРШАВАЈУ ЗДРАВЉЕ...

... СУ ОПТИМИСТИ...

ЛАКШЕ СЕ ИЗБОРЕ СА СТРЕСОМ...

ОДГОВОРНЕ СУ ПРЕМА СВОМ ЗДРАВЉУ...

ЛАКШЕ ПРИХВАТЕ СВОЈУ БОЛЕСТ...

ИМАЈУ ПОШТОВАЊЕ И ПОВЕРЕЊЕ ПРЕМА ЛЕКАРУ И ЊЕГОВИМ МЕТОДАМА ЛЕЧЕЊА.

Ja prvo mislio da je u pitanju jedna od onih tema za razbibrigu, šalu.... Kad ono izgleda vi to ozbiljno.

[Božena]

Uticaj religije na lečenje
novosti.rs

Mali broj tema može izazvati ozbiljnu raspravu između doktora kao pitanje povezanosti religije i lečenja, međutim istraživanje sprovedeno u Americi pokazalo je da se doktori ipak u velikoj meri oslanjaju na veru prilikom lečenja pacijenata.

Doktori godinama raspravljaju o uticaju religije i vere na zdravlje pacijenata ali je veoma malo toga postignuto.

Doktor Far Karlin sa Univerziteta u Čikagu je zajedno sa kolegama rešio da prouči odnos koji doktori imaju prema religiji i lečenju pacijenata. Istraživanje je pokazalo da većina doktora na poslu pored „doktorskog“ stava koristi i svoje lične stavove i verovanja prilikom lečenja pacijenata.

„Ovo je samo još jedan dokaz koji pokazuje da doktori ipak nisu toliko objektivni koliko smo mislili, oni nisu neutralni naučnici. Njihove verske obaveze mogu i te kako uticati na način na koji postupaju sa pacijentima i tumače podatke“, izjavio je Karlin.

Karlin je 2003. godine poslao upitnik na preko 2.000 slučajno odabranih adresa doktora starosti do 65 godina. Više od 63 posto poslatih anketa vraćeno je natrag popunjeno, dok je prosečna starost ispitanika iznosila 49 godina.

Više od 85 ispitanih doktora smatra da religija i vera imaju pozitivan uticaj na pacijenta, dok je 6 posto izjavilo da vera često može dovesti do čudesnog izlečenja pacijenata koji boluju od najtežih bolesti.

Doktori su takođe zaključili da u 75 posto slučajeva vera može pomoći pacijentu prilikom bolesti, dajući mu snage za pozitivno razmišljanje o izlečenju, međutim oko 7 posto pacijenata zahvaljujući religiji može razviti negativne emocije kao što su krivica i nervoza, dok 4 posto pacijenata koristi religiju kako bi izbegli odgovornost za brigu o sopstvenom zdravlju.

Doktori koji su izrazito religiozni uvek će radije sagledati pozitivne strane uticaja vere na njihove pacijente i češće će izjaviti da religija ima veliki uticaj na zdravlje pacijenata i njihov oporavak.

Istraživači su opomenuli doktore da moraju biti jako pažljivi prilikom ispoljavanja sopstvenih religioznih stavova pošto oni mogu uticati na njihov rad i odnos sa pacijentima.

„Religiozni stavovi u velikoj meri će uticati na način na koji doktori reaguju na duhovnu zabrinutost svojih pacijenata“, dodao je Karlin.

[Božena]

Odlaze da posete Svetu zemlju i dobijaju JERUSALIMSKI SINDROM! “BOLEST HADŽIJA” je stvarna, a OVO SU SIMPTOMI

Na Hebrejskom "Yerushalayim", na arapskom "al-Quds", Jerusalim je grad sa ubedljivo najvećim brojem svetilišta na planeti. Mnogi ga zbog toga nazivaju i centrom sveta, ali na njegovim ulicama često se događaju i potpuno bizarne scene.

Jerusalim je svakako jedan od najstarijih gradova na svetu i od posebne je važnosti za Jevreje, Hrišćane i Muslimane. Pretrpeo je na desetine rušenja, paljenja i osvajanja. Ovaj religijski grad vekovima privlači na milione hodočasnika širom sveta.

Poznati francuski pisac Šatobrijan napisao je: “Hodočasnici se vraćaju iz Jerusalima sa jednom predrasudom manje i sa jednom idejom više“.

U nekim slučajevima neverovatne verske građevine i relikvije Jerusalima toliko mogu da oduševe hodočasnike da oni mogu zapasti u veoma retko stanje svesti poznatije kao “Jerusalimski sindrom”.

Jerusalimski sindrom najčešće se vezuje za identifikaciju hodočasnika sa nekom od vrhovnih figura religije kojoj hodočasnik pripada.

Doktor Pesah Lihtenberg, načelnik psihijatriskog odeljenje u okviru Hercog bolnice u Jerusalimu često sreće ovakve slučajeve.

– Jerusalimski sindrom pogađa hodočasnike i turiste tako što im stvara utisak intezivne svetosti posle koje osoba pogođena ovim sindromom ima utisak kao da joj se nešto značajno dogodilo. Jerusalimski sindrom stvara iluziju spasenja duše i odmah zatim, osoba koja “pati” od ovog sindroma, oseća potrebu da učini svet boljim mestom i to gotovo mesijanski pokušava da ostvari, što može uzrokovati probleme– kaže Lichtenberg.

On dodaje da od ovog poremećaja najčešće pate osobe koje su pre dolaska u Jerusalim imale psihičke problema, ali u retkim slučajevima može se desiti da i potpuno zdrav čovek tvrdi za sebe da je Isus posle svega nekoliko dana provedenih u Jerusalimu.

Jerusalimski sindrom prvi je otkrio doktor Jair Bar El, direktor Psihijatrijske bolnice Kfar Šaul, piše Vintidž njuz. Po njegovoj studiji simptomi se mogu javiti već drugog dana boravka u svetom gradu, a najveći broj obolelih su Britanci i Amerikanci.

 

Za većinu pacijenata prvi simptomi su anksioznost, osećaj izolovanosti, i potreba za konstantnim ritualnim pročišćenjem. 

U VELIKOM BROJU SLUČAJEVA OBOLELI POČINJU DA NOSE HOTELSKE ČARŠAVE KAKO BI IMITIRALI BIBLIJSKU ODORU. NOVO ODELO JE ČESTO POVEZANO I SA PRORICANJEM PO ULICAMA JERUSALIMA. NERETKO VRIŠTE, VIČU I PEVAJU PSALME ILI NAGLAS ČITAJU ODLOMKE IZ BIBLIJE – KAŽE DOKTOR BAR EL.

Doktor Jair Bar El izjavio je za BBC da je do sada lečio “više desetina Isusa Hrista, dve device Marije i jednog Samsona”.

– Jerusalim privlači na milione vernika, neki od njih su mentalno bolesni a neki imaju snažna religijska ubeđenja. Takođe, dolazi mnogo čudnih i tajnovitih ljudi – objašnjava doktor.

 

MNOGI HODOČASNICI I TURISTI DOLAZE SA SOPSTVENOM SLIKOM JERUSALIMA, MEĐUTIM ONO ŠTO VIDE BITNO SE RAZLIKUJE OD ONOGA ŠTO SU ZAMISLILI TAKO DA JE PSIHOTIČNA REAKCIJA ZAPRAVO MOST IZMEĐU “DVA JERUSALIMA” – ONOG KOG SU ZAMIŠLJALI I ONOG KOG DOŽIVLJAVAJU – OBJAŠNJAVA STRUČNJAK.

Britanski “Journal of Psychiatry” piše o tri vrste Jerusalimskog sindroma:

– Tip I:   Osobe kojima je ranije postavljena dijagnoza psihičkog poremećaja.

– Tip II:  Ove osobe nisu mentalno bolesne, ali imaju poremećaj ličnosti praćen opsesijom fiks idejama.

– Tip III: Psihički zdrave osobe koje su doživele psihotične epizode tokom boravka u svetom gradu.

dnevno.rs