Срећа и инспирација

[Lady Godiva]

On 21.10.2018. at 13:44, Milica Bajic рече

Само ме понекад нека ситница подсети на себе...углавном свако има свој механизам, јако је битно умети изразити се некако, избацити из себе, поготово креативно ако си тај тип, иначе оде у болест.

Слажем се.

[Изида]

Ја сам годинама писала, на папир, на писаћој машини, на компу. Ништа друго и не умем да радим. А волела бих да знам доста тога. Рецимо да цртам и певам. Писање је у мој живот довело доста дивних људи, неки су ми постали пријатељи.

Али сад ништа. Увече кад наследник заспи просто ме мрзи. Или немам снаге. А и тад волим да с миром попијем кафу с мужем. Толико сам запоставила свој хоби да сам заборавила шифру од сопственог форума.

[Изида]

Вратих се овој теми и све ваше постове поново ишчитах.

Понекад имам мало више слободног времена. Понекад ми се врати део некадашње инспирације, али у малом проценту. Немам више ни савршену форму ни еруптивну емоцију. И питање је да ли ћу је икада више имати. Нешто се у мени преломило и променило...Слава ми и сад импонује, али она вртић не плаћа. Извињавам се због превелике дозе искрености у задњој реченици.

Налетела сам и на термин патетика. Она се понекад и кроз моје редове провлачила. И ја мрзим себе кад сам патетична. Али се питам постоји ли јасна граница између патетике и истинске туге?

[Изида]

Не знам. Нисам паметна. 

Неки људи кажу нешто лепо и искрено, али по мом мишљењу патетично. То је зато што сам ја пефекциониста. Можда моје мишљење није тачно у тим моментима.

[Изида]

И да...Познајем неке људе, који имају редак таленат за квантитативне и егзактне науке, али су у опису својих емоција патетични. Али, не можемо сви бити писци. Битно је да смо сви искрени.

[Изида]

Нисам мислила перфекционизам у особинама, већ у неким изговореним или написаним реченицама. 

[Изида]

Не знам. Нисам паметна. Знам да су поједине изговорене или написане реченице патетичне, али искрене и романтичне.

[Биљана, два]

све ме мање занима да размишљам о патетици, јер све мање знам шта је то...неко претеривање, неки талас емотивни који је досегао врхунац, ал ће да падне...није ми то блиско

ако повежемо инспирацију са срећом, онда је то у мом случају тиха срећа, онако кад осетиш да једноставно знаш, да си спознао

ако повежемо инспирацију са тугом, има и тога, само мислим да ми више не лежи то повезивање са емоцијама...године стигле, 

тишина ће стићи, кад све ово свене, и мене, и мене...

више ми ти стихови не звуче патетично, као некад пре што су