Зашто не треба постити петропавловски пост?

[Precious]

Аутор овог текста нема црквену свест, а то је да се нарасла грана (Црквено предање и пракса) не сече под изговором да та грана некад није била ту. Ово је типични менталитет Ватикана II који је римокатолике растурио. Црква расте попут квасца, не само у развијању Литургије, већ и на другим пољима. Поред толико зла, погледајмо само број побијене деце у утроби, додатни постови и молитве могу само бити од користи. Или смо можда изгубили веру у молитву?

Главни проблем модерниста је тај што своје унутрашње субјективне емоције, мишљења и трауме пројектују на Цркву. Пракса Цркве је објективна истина која је божанска и то се не дира. Ако Цркви приступимо са лупом као детективи да гледамо шта је кад придодато и зашто и ако се још прелестимо да то "преправљамо" ни од нас ни од Цркве не би остало ништа.

[Поуке.орг инфо]

Документ: Важност поста и његово држање данас

 

 

ВАЖНОСТ ПОСТА И ЊЕГОВО ДРЖАЊЕ ДАНАС

 

Фотографија ђакона Александра Секулића

1. Пост је Божанска заповест (1. Мој. 2, 16-17). Према Светом Василију Великом, он је „вршњак људског рода, јер пост је установљен у Рају (О посту, 1, 3. PG 31, 168А). Он представља значајну духовну дисциплину и, по преимућству, израз је подвижничког идеала Православне Цркве. Постојано следујући Апостолским установама и саборским канонима, као и свеукупном светоотачком предању, Црква је одувек проповедала најузвишенију вредност поста за човеков духовни живот и његово спасење. У богослужбеном циклусу венца године Господње истиче се целокупно светоотачко предање и учење о посту ради са непрекидног и непоколебивог стражења човека и његовог успеха у духовним подвизима. Због тога се је пост и опеван у Триоду као благодат многосветла, оружје непобедиво, почетак духовних борби, као најбољи пут врлинâ, храна душе, извор свеукупне мудрости, порука непропадљивог васпитања и равноанђелског живљења, као мајка свих добара и врлина.

2. Пост, као древна установа, среће се још у Старом Завету (5Мој. 9, 18; Ис. 58, 4-10; Јоил 2, 15; Јона 3, 5-7), а Нови га потврђује. Сам Господ је постио четрдесет дана пре почетка свог јавног деловања (Лк. 4, 1-2), и дао је упутства у погледу практиковања поста (Мт. 6, 16-18). У Новом Завету, уопште, пост се препоручје као средство уздржања, покајања и духовног истјазавања (Мк. 1, 6; ДАп. 13, 3 и 14, 23; Рим. 14, 21). Црква је од апостолских времена проповедала узвишени значај поста и одредила је среду и петак као дане поста (Дидахи 8, 1), као и пост пре Пасхе (Иринеј Лионски, у: Јевсевије, Црквена историја 5, 24. PG 20, 497B-508 AB). Наравно, у црквеној пракси, која је посведочена вековима, постојала је разноликост не само у погледу дужине поста пре Пасхе (Дионисије Александријски, Посланица Василију епископу, PG 10, 1277), него и у погледу броја и садржине осталих периода поста, који су се образовали под утицајем различитих чинилаца, најпре литургијских и монашких, како би се, између осталог, обавила и одговарајућа припрема пред велике празнике. Нераскидива веза поста и богослужења даје нам, тако, меру и циљ поста и истиче његов духовни карактер, због кога су сви верни позвани да се одазову, сваки према својој моћи и снази, али и без допуштања да пренебрегавају ову свештену установу: „Пази да те неко не заведе са овога пута поуке [Господње]...  Ако можеш носити сав јарам Господњи, онда ћеш бити савршен; а ако не можеш, колико можеш, толико и чини(Учење Дванаесторице Апостола, 6, 13).2

3. Истински пост, као духовна дисциплина, повезан је са непрекидном молитвом и истинским покајањем. „Покајање без поста је споро“ (В. Велики, О посту 1, 3. PG 31, 168 А), као што је и пост без добрих дела мртав, посебно у савремено доба, у коме неравноправна и неправедна расподела добара ускраћује и сâм насушни хлеб читавим народима. „Постећи, браћо, телесно – постимо и духовно; разрешимо све окове неправде, уништимо на силу обвезнице које нас гуше, свако писмо неправде поцепајмо; дајмо хлеба гладнима и сиромашне бескућнике уведимо у домове“ (самогласна стихира на вечерњи у среду Прве седмице поста. Уп. Ис. 58, 6-7). Пост се не исцрпљује простим и формалним уздржавањем само од одређених врста хране. „Није довољно само уздржавање од хране за похвални пост, него постимо пост који је прихватљив, благоугодан Богу. Истински пост је удаљење од зла, уздржавање језика, одсуство гнева, одвојеност од похотних жеља, оговарања, лагања, лажне заклетве. Лишавање тога је истински пост. У томе је савршен пост“ (В. Велики, О посту 2, 7. PG 31, 196D). Лишавање од одређене хране у посту и уздржавање током њега, не само у погледу врсте, него и количине унете хране, представљају изразиту особину духовне борбе. „Пост је уздржавање од хране, као што је истакнуто. А храна никога од нас не чини праведнијим или неправеднијим; али то нам на тајанствен начин говори да, као што свака поједина храна значи живот, тако је и неједење символ смрти, због чега је и нама, који смо у свету, неопходно да постимо како бисмо умрли свету и, потом, причешћујући се божанском Храном, Богу живели (Климент Александријски, Из антолoгије пророштава,  PG 9, 704D-705A). Значи, истински пост се, у целости, односи на живот у Христу верника и врхуни њиховим учешћем у Светом богослужењу, а посебно у Пречистим тајнама Божанствене Евхаристије.

4. Господњи четрдесетодневни пост, постао је верницима узор поста који покреће њихово послушање ка Господу, како бисмо кроз Њега „чувавши задобили, оно што смо не чувавши изгубили [у Рају]“ (Григорије Богослов, Беседа 45, на Свету Пасху, 28. PG 36, 661C). Правило које је важило за целокупно светоотачко предање, да је духовни карактер поста, а посебно Четрдесетница, схватан христоцентрично, резимира карактеристично Свети Григорије Палама: „Ако тако постиш, не само да си састрадавао и заједно умро са Христом, него ћеш и саваскрснути, и заједно с Њим царовати у бескрајне векове, јер као што си кроз такав пост постао налик обличју смрти Његове, тако ћеш бити и причасник Васкрсења и живот у Њему наследићеш“ (Омилија 13, у Пету недељу поста, PG 151, 161 AB).

5. Према Православном предању, мера духовног савршенства је „мера раста пуноће Христове“ (Еф. 4, 13), и свако је дужан, ако жели да га достигне, да се на одговарајући начин бори и уздигне. Управо због тога подвизавање и духовна борба немају крај у овом животу, као ни савршенство савршених. Сви су позвани да се одазову, према својој моћи, у потврду узвишене православне мере чији је циљ обожење по благодати. А они, и поред тога што извршавају све што им је заповеђено, никад се не преузносе, него исповедају: „Ми смо непотребне слуге, јер смо учинили што смо дужни учинити“ (Лк. 17, 10). Према православном схватању духовног живота, сви су дужни да не напуштају добар подвиг поста, него да се, у самoосуди и осећању смерности свог стања, уздају у милост Божју за недостатке своје, будући да је Православни духовни живот недостижан без духовног подвига поста.

6. Православна Црква, као брижна мати, одредила је све што користи спасењу и установила свештене периоде поста као богодарована заштита новога живота верникâ у Христу против сваке најезде туђинске. Следујући Светим оцима, она чува, као и раније, Свештене апостолске обичаје, саборске каноне и Свештена предања, и увек истиче Свештене постове као изврсну стазу у подвигу духовног усавршавања и спасења верника и проповеда неопходност одржавања наложених постова током године Господње, односно Свете Четрдесетнице, средом и петком, које посведочавају Свештени канони, као и постове Божића, Светих Апостола, Успења Богородице, и једнодневне: на Воздвижење Часног Крста, уочи Богојављења, и на Усековање главе Светог Јована, као и све [ванредне] постове, који су у вези с тим, одређени пастирским старањем или добровољним избором верника да их држе.

7. Међутим, Црква је истовремено, према пастирском расуђивању, постављала и ограничења установе поста човекољубивим снисхођењем. Због тога је предвиђала примену начела црквене икономије услед телесне болести или неизбежне нужде, или тешких времена, по одговорном расуђивању и пастирском тела епископâ помесних Цркава.

8. Чињеница је да данас многи верници не држе све уредбе које се тичу поста, било због небриге или због постојећих животних услова, какви год да су они. Међутим, сви случајеви ублажавања Свештених уредби о посту, било да су личног или општег карактера, неопходно је да изражавају пастирско старање Цркве, јер Бог „не жели смрти грешника, него да се обрати и жив буде“ (уп. Јез. 33, 11), али да се не пренебрегава вредност поста. Због тога, за оне који имају тешкоћу у држању важећих уредби о посту, било из личних разлога (болест, ратна мобилизација, услови посла и др.), или из општих (посебно тешки услови који преовладавају у појединим земљама у погледу климе, као и социјално-економске специфичности појединих земаља, нпр. немогућности проналажења посне хране), оставља се на расуђивање помесним Православним Цркавама да одреде меру човекољубивог снисхођења и благости, разрешујући, у тим посебним случајевима, евентуалну „горчину“ Свештених постова. Све ово бива у оквирима раније реченога и са циљем да се уопште не ослаби свештена установа поста. Ово човекољубиво снисхођење треба да врши Црква са сваком мером, и свакако блаже у случајевима оних постова за које у Цркви не постоји уједначена традиција и пракса. „...Добро је постити сваки дан, али који не једе, да не осуђује онога који једе. Не журите се да такве предајете закону [тј. да им судите], нити присилом да увећавате поверено вам стадо, него уверавањем, благошћу и речју засољеном“ (Јован Дамаскин, О Светим постовима, 3. PG 95, 68 B).

9. Држање поста од три и више дана пред Свето причешће оставља се на побожно расуђивање верницима, сходно речима Светог Никодима Светогорца: „Свети канони не прописују држање поста пред Свето причешће. Ипак, добро поступају и они који могу да посте чак и целу седмицу пре тога“ (Пидалион, Коментари 13. канона Шестог Васељенског сабора, стр. 191). Међутим, сва пуноћа верних у Цркви дужна је да држи Свештене постове и да од поноћи не једе како би редовно приступали Светом Причешћу, које је, по преимућству, израз бића Цркве, као и да се навикне да пости у знак покајања, у знак испуњавања духовног завета, ради испуњења одређеног свештеног циља, у временима искушења, заједно са молитвеним прозбама упућеним Богу, пре крштења (за оне који као одрасли приступају крштењу), пре рукоположења, у случајевима епитимија, на поклоничким путовањима и у другим сличним приликама.

 

Константинопољски Вартоломеј, председник

Патријарх Александријски Теодор II

Патријарх Јерусалимски Теофил III

Патријарх Српски Иринеј

Патријарх Румунски Данијел

Архиепископ Нове Јустинијане и свега Кипра Хрисостом

Архиепископ Атински и све Јеладе Јероним II

Архиепископ Варшавски и све Пољске Сава

Архиепископ Тирански и све Албаније Анастасије

Митрополит Прешовски и свих Чешких земаља и Словачке Растислав

 

И остали Епископи Најсветијих помесних аутокефалних Православних Цркава

 

Превео протопрезвитер-ставрофор Гајо Гајић

[Zoran Đurović]

пре 34 минута, Ђорђе Р рече

Којих седам дана? Седам дана по Педесетници, ил седам дана пред Петровдан?

По Педесетници. После су накачили и спојили овај смислени пост са Апостолима и тако га обесмислили. 

[Zoran Đurović]

пре 25 минута, Ведран Лепир рече

Оче Зоране, јако интересантан текст. Контра од неки дан што је објављен на Поукама, зашто треба постити Петровски пост.

Ја данас видех овај пост. Зато сам реаговао. Митрополит ме ни најмање није убедио зашто постити овај пост. Јер општи аргументи за пошћење не улазе овде. Ако би општи аргументи стајали, онда не бисмо имали мрсне дане. 

[Дијана.]

Kako god, razumni glas patrijarha Pavla niko ne poslusa, pa se vjerni narod iznuruje farisejstinom, a ona vecina udaljena od Crkve, jos vise udaljava.

Ali poslusnost Crkvi je bespogovorna. Sabor posljednji jos je poostrio post, cini mi se...

sem kad neko ima za duhovnika svestenika koji to razresi cas posla... sto u tom slucaju on moze samo na svoja duhovna ceda da prosledi, sto se tice prosvecivanja i menjanja tradicije, corav posao, ako nisu poslusali Pavla, Zorana ce jos manje.. al ajd nek se pise i razgovara. 

 

sto se tice bureka sa sirom, dakle to je za Bosance svetogrdje, anatema! 

 

[Zoran Đurović]

пре 26 минута, Lady Godiva рече

Не разумем какву контру.. из које епархије.. што оплака..? 

Ја га поставих зато што ми је кул што ава пише или преноси текстове које морам да прочитам по неколико пута пре него што скапирам, и овакве кратке смернице које увек имају неку поруку и смисао.. наспрам тих шупљих и увек истих текстића који се увек појављују пред сваки пост.

Текст је из Черногорске дијецезе. Зато оплака Парадоксија, јер сам ја у великој љубави са њима, па иако су ратне секире закопане, уредно их малтретирам. - Мада повод није био извор где се појавио, него сам текст по себи. 

[Zoran Đurović]

пре 21 минута, Precious рече

Аутор овог текста нема црквену свест... Ово је типични менталитет Ватикана II који је римокатолике растурио. Црква расте попут квасца, не само у развијању Литургије, већ и на другим пољима. Поред толико зла, погледајмо само број побијене деце у утроби, додатни постови и молитве могу само бити од користи... Ако Цркви приступимо са лупом као детективи да гледамо шта је кад придодато и зашто и ако се још прелестимо да то "преправљамо" ни од нас ни од Цркве не би остало ништа.

Не знаш шта причаш. Други Ватикански је приближио католике православцима. 

Патријарх Павле је био опрелешћен као и ја када је предложио да овај пост буде 7 дана. По твом умоболном закључивању, он се залагао за чедоморство. Не знам из које мочваре ти покушаваш да се измигољиш... Кажи из које си секте... 

[Paradoksologija]

ПОНЕДЕЉАК, 04. ЈУН 2018.

 

О посту, али не и о храни

 

 

 

Много текстова је написано о значају поста и колико он значи.  И док постоје јасно прописана правила када се пости на уљу, кад на води; кад на риби или вину – неким чудом слабо се говори о конкретним стварима које треба чинити мимо начина исхране. 

 

Говори се уопштено: за време поста је потребна љубав, вера, молитва, итд. Али ако то слуша верник који размишља уоквиру племенског морала на који је навикао, или уоквору обичајно-ритуалне  вере коју упражњава, он уствари чује: „Треба да волиш Србе, да се стицаш за своје, да палиш свеће, да стојиш на Литургији кад је црвено слово“.

 

Има и оних којима је сав пост у храни, па на крају не служе Богу, ни ближњима, него доказују себи колико су пожртвовани и очекују од Бога неку заштиту за тај велики напор. 

 

Иако су оба сегмента поста важна, пренаглашавамо храну некад и науштрб здраве, хришћанске љубави. Па хајде да поновимо нека „правила“ поста која се не тичу хране. Не измишљамо ништа ново, већ у савременом свету сведочимо Христове речи.
 

1) „Огладнех и дадосте ми да једем; ожеднех и напојисте ме; странац бејах и примисте ме...“ (Мт.25, 35) 

 

У време поста послушајмо Христове речи и нахранимо и напојимо што је више могуће људи. То могу бити наши пријатељи или познаници према којима ћемо указати гостопримство (наравно, без обзира на њихову веру, боју коже или националну припадност). Доброту можемо указати и странцу, просјаку – седимо с њим на питу! Веома је важно да ово не чинимо да бисмо испоштовали  правило, већ зато што је то људски и хришћански, и зато што маримо за гладне и потребите. Једно је бацити гвоздењак у кутијицу и не погледавши просјака, а друго је питати га за живот и проблеме. Човекову душу лечи ако  га гледамо као себи равном,  и обратно, човека боли ако га гледају с презрењем. То није тек просјак, то је човек са именом, особинама, квалитетима. Знамо ли бар имена људи којима понекад дамо који динар? 

 

2) „...наг бејах  и оденусте ме; болестан бејах и посетисте ме; у тамници бејах и дођосте ми.“ (Мт. 25, 36)

 

Слично раније наведеном, увек постоји неко коме је помоћ потребна. Ако можеш да позајмиш, позајми (ако је на добробит ближњем). И обукао си га. Ако можеш да даш – дај. Поплаве које су скоро задесиле нашу земљу су пример како у кризним ситуацијама из људи исплива све оно најцрње, али и најсветлије – свако својим жаром пламти. И многи наги су се обукли. Не морамо да чекамо тако нешто да бисмо наге обукли. Њима је сваки дан криза.

 

Болесне треба обићи, јер осмех и нада лече. Кад говоримо о болести, то се не мора нужно односити на физичку болест. Некада драги људи оболе од тешког живота и црних мисли, па и од свог греха. Колико је до нас, треба их обићи, имати стрпљења и љубави. Христос приступа и грешницима, и од нас исто очекује. Треба бити ту за оне у тамници сопственог греха, али и за оне који недужни утамничени или трпе било какву животну неправду. Опет – промишљено, без наметања, и зависно од особе и ситуације. 

 

3) „И када се молиш Богу не буди као лицемери...“ (Мт. 6, 5)

Христос каже да у молитви не празнословимо (Мт.6,6), дакле, да промишљамо о речима које говоримо. Оне треба да буду јасне, искрене и прожете вером. Уколико је наша молитва гомила чутих или промрмљаних речи о којима и не размишљамо, због навике или немара, таква молитва не допире далеко. Боље кратка и искрена молитва, него ноћи престојане у акатистима од којих ниједна реч није била ни од срца, ни заиста наша. Молитва мора бити заиста наша, ми је морамо проживљавати док је упућујемо Богу. Исто, Бог је презрео оне који се моле на јавним местима и у црквама само да би их видели људи (Мт. 6, 5-6). У молитви, мој свет сусреће онај Небески и тражи у њему смисао и љубав. Моје срце сусреће Господа. Тај сусрет мора бити жив, искрен, и тада ће бити благодатан. Као што рече блаженопочивши Синан, ми не волимо речима, но срцем.

 

4) Не судите, да вам се не суди. (Мт. 7, 1)

Не суди жени на лошем гласу, можда има више љубави но ти (Магдалена се посветила). Не суди свештенику, не знаш колико је тежак терет на његовим раменима. Не суди неком који  не воли Србе/православце/тебе, предрасуде су често укорењене у страху, личној несигурности или искуству које га је потресло (Павле је гонио хришћане).  Можемо осудити поступак, грех, али немојмо човека. Разумимо га, или га оставимо Богу, Он га сигурно разуме.

 

5) И тако даље.

Ако узмемо Свето Писмо, нарочито Јеванђеље, пронаћи ћемо много речи о томе како треба живети и волети. И свако од нас је довољно паметан да те речи примени у свакодневним животним ситуацијама. Некад су то наизглед мале ствари, али како можемо чинити велике ствари, ако не желимо ни оне мале?

- Прича о милостивом Самарјанину: Човеку се покварио ауто. Станемо и помогнемо.

- Прича о немилостивом слуги: Опростимо пријатељу ако касни са враћањем дуга.

- Богати младић: Новац није најважнији, не требамо се сувише трудити и бринути око њега, а занемарити далеко важније ствари (Бога, породицу, здравље, пријатеље).

- Прича о два сина: Грешници некад пре нађу Бога него они који много о Њему говоре. Дакле, не треба одбацити грешнике, нити сувише говорити о Богу, издавајући се за побожног.

 

 

И тако даље, и тако даље. Педесет осма глава књиге пророка Исаије сјајно предочава суштину поста, али то сами прочитајте. 

 

Свакако да је важна самоћа, због самопосматрања и молитве, али Царство небеско се осваја у добром друштву.  Било би лепо, кад бисмо више енергије и љубави посветили другом човеку, а не себи и сопственој исхрани. 

(Све ово важи и кад је пост и кад није пост, хришћани смо, треба да тако и живимо.) 

 

 

 

Sirijske izbeglice u pravoslavnoj crkvi       https://avdenagom.blogspot.com/2018/06/blog-post.html A V D E N A G O БЛОГ МАРКА РАДАКОВИЋА

[kopitar]

пре 33 минута, Zoran Đurović рече

Ово исповедање је крајње несмислено и осуђено на сметлиште историје да заврши како од владајуће праксе, тако и од теолошког промишљања, а нема никаквог симисла за историју и контекст у коме се јавља. Примењивање монашких типика на савременог човека је крајње лудо, али се аутори овог прогласа заносе да ће тако одржати неку моћ над људима слабе савести, јер намећући ова бремена другима, а сами их не носе (једење јегуља и арагости није пост), јер ни јело себи не спремају, је само перверзно смејање људима у фацу, али ће им се обити о главу јер овим удаљавају људе од цркве. Прошла су времена када су могли вечним огњем да плаше људе. Ови дехуманизовани принчеви цркве се заносе да свет и даље иде како они замишљају јер живе у позлаћеним кавезима. Немају везе са реалношћу.  Никада не бих потписао овај документ. 

Ovo je post koji oslobađa od tereta pravila i zakona što nam ga oci namrješe ...poslije ovoga možemo radosna srca zahvaljivati Bogu i postiti u slobodi djece Božje post , pravde , ljubavi , istine i milosti koja oslobađa.

Braća su htjela kamenovati sv. Leopolda Mandića kada je i za najteže grijehe davao blagu pokoru da nebi kojim slučajem opteretio čovjeka...danas su rijetki pastiri koji znaju vjernike osloboditi tereta da polete radosni u visine ljubavi ,blagosti i da budu kao djeca.

[Precious]

пре 1 сат, Zoran Đurović рече

Не знаш шта причаш. Други Ватикански је приближио католике православцима. 

Патријарх Павле је био опрелешћен као и ја када је предложио да овај пост буде 7 дана. По твом умоболном закључивању, он се залагао за чедоморство. Не знам из које мочваре ти покушаваш да се измигољиш... Кажи из које си секте... 

Други Ватикански је "приближио" Римску Цркву синкретизму, а не Православљу. Ако су разорили Литургију, укинули постове и рекли да са муслиманима обожавамо истог Бога, не значи да су се приближили Православљу само зато што су у једној или две реченице нагласили важност синодалности. 

Патријарх Павле није непогрешив. То што нам је блаженопочивши патријарх симпатичан, не значи да је све што каже апсолутно тачно. Црква се одрекла грешака и већих теолога и светаца. 

[Precious]

1 hour ago, Zoran Đurović рече

Ово исповедање је крајње несмислено и осуђено на сметлиште историје да заврши како од владајуће праксе, тако и од теолошког промишљања, а нема никаквог симисла за историју и контекст у коме се јавља. Примењивање монашких типика на савременог човека је крајње лудо, али се аутори овог прогласа заносе да ће тако одржати неку моћ над људима слабе савести, јер намећући ова бремена другима, а сами их не носе (једење јегуља и арагости није пост), јер ни јело себи не спремају, је само перверзно смејање људима у фацу, али ће им се обити о главу јер овим удаљавају људе од цркве. Прошла су времена када су могли вечним огњем да плаше људе. Ови дехуманизовани принчеви цркве се заносе да свет и даље иде како они замишљају јер живе у позлаћеним кавезима. Немају везе са реалношћу.  Никада не бих потписао овај документ. 

Ово је типични језик Другог Ватиканског сабора. Видели смо како су новим тактикама привукли масе, они су укинули постове, престали да причају о паклу, одрекли се литургијске традиције, и шта су добили? Ништа, још брже су им се испразниле цркве. Код римокатолика данас на западу, раст постоји само код конзервативних парохија. После Ватикана 2, само у Њу Јорку је затворено преко 150 апрохија.
Бискупи су на том несретном сабору говорили исто овако како ви говорите данас. Већ сада ово што причате је passe. 

Господ је први који је застрашивао људе паклом. У Јеванђељу Господ скоро највише говори о паклу. То није измишљено 1000 година касније. 

[kopitar]

пре 7 минута, Precious рече

Ово је типични језик Другог Ватиканског сабора. Видели смо како су новим тактикама привукли масе, они су укинули постове, престали да причају о паклу, одрекли се литургијске традиције, и шта су добили? Ништа, још брже су им се испразниле цркве. Код римокатолика данас на западу, раст постоји само код конзервативних парохија. После Ватикана 2, само у Њу Јорку је затворено преко 150 апрохија.
Бискупи су на том несретном сабору говорили исто овако како ви говорите данас. Већ сада ово што причате је passe. 

Господ је први који је застрашивао људе паклом. У Јеванђељу Господ скоро највише говори о паклу. То није измишљено 1000 година касније. 

Ja znam jednoga Gospoda koji je psovao i grdio ljude koji su obrdržavali sve postove jer bijahu " pravednici a tamo neke bludnice i carinika i ostalu bagru otpravi blago i blagoslovi te ovi od radosti i ljubavi pretekoše ove pravedne.

Koja nepravda!

[Precious]

Онда будите блудник ако мислите да ћете тако у Царство Божије доспети.

[emilija]

E ovo je super!!!

Jos da moze nekako da mi posalju pricest postom, ja njima ispovest e-mailom pa da danem vishe od svega.....

[Дидим]

Поп Зоран вс. саопштења = Живи Христос наспрам мртвог.