Шта заиста очекујемо од Цркве?

[Danijela]

Ако можемо, без флоскула о богатим поповима, о социјалним организацијама које су потребне, али су ипак нешто у ширем кругу око Цркве. Не критика, него личне потребе.
Шта нам је потребно од Цркве?
Најлуђе, боље него најпаметније: шта бисмо желели док чекамо, док идемо ка Другом Христовом доласку?
Шта можемо сви заједно у Цркви да урадимо? Како Црква може да нам помогне да наше животе проживимо на најбољи начин? Шта би нас учинило испуњенима?
Можда је најлуђе и најбоље. Не треба бити превише паметан, паметнији од оне дубоке памети коју потискујемо у себи, а не знамо откуда долази.

 

[ГрешниСлуга]

Мислим да боља комуникација међу члановима Тела Христовог треба да буде много боља. Под речју боља мислим да треба да се молимо једни за друге са љубављу, ношења бремена међу собом. Однос треба да буде такав не само међу народом већ и са свештеницима. Код мене у парохији је то стварно лепо, мада наравно увек треба боље. А свакоме од нас треба да буде један циљ- љубав Христова.

[Поуке.орг инфо]

Одлична тема!

[Milan Nikolic]

Поента је да свештеници обилазе и питају парохијане да ли имају за грејање, да ли им је нешто преко потребно, а на да само свете водицу. Још битније је да не затварају двери и остало да се не види док се причешћују, јер то је непоштовање саме Цркве као заједнице.

[Phoebe]

Potrebno je da sveštenici obilaze ne samo svoje parohijane nego i one koji ne dolaze na Liturgiju, nisu verujući,  a potrebiti su. Znam jednog takvog sveštenika, a koji je premešten u drugu parohiju, o.Goran A.  Nezvan je otišao u posetu porodici tj. bračnom paru čiji je 12-ogodišnji sin umirao od karcinoma. Dečak se upokojio u Gospodu, a majka redovno dolazi u crkvu. Znači, niko ga nije zvao niti poslao, ali nekako je saznao.  Neispitivi su putevi Gospodnji.

[александар живаљев]

Конкретно, у Борчи потребно је више црквеног простора, насеље је прерасло бројем становника већину епархијских средишта, нарочито нема довољно простора за литургијско васпитање дјеце, а Борча је међу ријеткима која има позитиван природни прираштај.

[ГрешниСлуга]

Заборавио сам још једну ствар. Видео сам такође негде у коментару фејсбук профила о. ђакона Ненада да је неко написао да фали радост. И то је такође једна од ствари која фали. Љубав и радост нам требају... У Црквеним песмама често се чује: РАДУЈТЕ СЕ . Далеко смо од суштине док гледамо на џепове свештеника. 

[Лазар Нешић]

пре 6 часа, александар живаљев рече

Конкретно, у Борчи потребно је више црквеног простора, насеље је прерасло бројем становника већину епархијских средишта, нарочито нема довољно простора за литургијско васпитање дјеце, а Борча је међу ријеткима која има позитиван природни прираштај.

То је била моја друга мисао. Прва је: Београду је реално потребно између 150 и 300 нових свештеника. Тек кад се то испуни можемо да причамо о духовности, љубави, онотологији и бризи пастира за паству. Напросто, мало је свештеника за оволики народ.

[Лапис Лазули]

Najvise od svega me potresaju deca romi koji prose ispred crkve i leti i zimi po vetru kisi snegu bosi mali nezbrinuti. To me ubije u pojam kad izadjem sa Liturgije. Crkva treba svaka da ima jednu bar toplu sobu u parohijskom domu i topal obrok da ih pozove da se ugreju i nahrane u toku Liturgije. Da im objasni sta je krstenje i eventualno krsti ako zele. Vidjala sam ih da udju na sluzbu neki budu mirni slusaju krste se ne prave guzvu. Treba im pomoci. 

[Guest Гајић]

Многи људи Цркву доживљавају као "Деда Мраза". Како ми можемо допринети, како се ми можемо дати без предрасуде и откинути део себе за ближњег и потребитог? Да немамо за основно! И треба на основу тога да смо паразити? Па када ћемо стварати и доприносити једни другима? Где је ту смисао Литургије? Па није Литургија само Недељом и празницима у Храмовима! Нисмо ли ми учесници Литургије? Где су мобе? 
Сви би да буду владике, учитељи, духовници. 
Невероватно је све ово понашање једних према другима, тужно, поражавајуће и болно!
Толико за сада.

[Phoebe]

On 25.12.2017. at 17:27, Phoebe рече

Potrebno je da sveštenici obilaze ne samo svoje parohijane nego i one koji ne dolaze na Liturgiju, nisu verujući,  a potrebiti su. Znam jednog takvog sveštenika, a koji je premešten u drugu parohiju, o.Goran A.  Nezvan je otišao u posetu porodici tj. bračnom paru čiji je 12-ogodišnji sin umirao od karcinoma. Dečak se upokojio u Gospodu, a majka redovno dolazi u crkvu. Znači, niko ga nije zvao niti poslao, ali nekako je saznao.  Neispitivi su putevi Gospodnji.

Po meni o. Goran nije došao u svojstvu Deda Mraza. Ovi ljudi su  materijalno i stambeno obezbeđeni, ali ih je zadesila velika muka.  Dečak je operisan nekoliko puta i lekari su dali sve od sebe. Otac dečaka je bio moj kolega. Kažem "bio" jer je iznenada umro, a žena ostala sama. Čak nije iz naših krajeva, nema nikoga. Ja ne znam šta je konkretno sveštenik s njima razgovarao, ali sam sigurna da nije slučajno došao iako ga niko nije zvao niti preporučio, to znam, pričala sam sa njima i odlazila da posetim dečaka. Ljudi nisu bili crkveni ni verujući, ali znam da se desilo nešto lepo u svom tom bolu. Čuli su radosnu vest i krstili se.

Koliko  porodica ima u beznađu?  Sumnjam da bi iko ko se bori i pluta (baš tako mi je odgovorio kolega na pitanje :Kako je? - Plutamo) zalupio svešteniku vrata. 

Normalno da se za odelo, za osnovno, pobrinemo sami, a ostalo će nam se dodati. I normalno je da pomažemo jedni drugima, ali što ne bi i crkva, sveštenik kao njen predstavnik, prošetao i razgovarao sa potrebitima kao što je Isus sedao sa grešnicima, pijanicama, bludnicima, i razgovarao?  Što mora da se vuku za rukav?  Neka vuku i oni nas (jasno da ne može silom, ali može Nečijom silom). Navela sam primer jednog sjanog sveštenika, a verujem da ih ima, nisu svi na internetima... Slava Bogu.

Uostalom, smemo valjda da odgovorimo o. Nenadu na pitanje. Pa taman da su naša očekivanja nerealna, pitao nas, hvala mu. I valjda će biti još predloga ili smo svi prezadovoljni.

 

[Trifke]

On 12/26/2017 at 0:16, Лапис Лазули рече

Najvise od svega me potresaju deca romi koji prose ispred crkve i leti i zimi po vetru kisi snegu bosi mali nezbrinuti. To me ubije u pojam kad izadjem sa Liturgije. Crkva treba svaka da ima jednu bar toplu sobu u parohijskom domu i topal obrok da ih pozove da se ugreju i nahrane u toku Liturgije. Da im objasni sta je krstenje i eventualno krsti ako zele. Vidjala sam ih da udju na sluzbu neki budu mirni slusaju krste se ne prave guzvu. Treba im pomoci. 

Problem sa malim i velikim cigancicima nije u tome da im treba pomoci vec u njihovom mentalitetu. Recimo kada meni pridju ja im kazem hajdemo da vam kupim neto da pojedete i retko ko od njih prestane. U jednom gradu je jedan brat otvorio restoran zakupivsi crkvenu zgradu. Kada mu god dolaze prosjaci on ima za njih spremljene sendvice i hranu i nikada ih nie odbijao. Cuo sam pricu od vernih ljudi ,koji tu rade, da kada im daju te sendvice ,koji nisu nikako losi, nadju ih jako cesto u kanti za smece ispred restorana. Nije rec o gladi a narocito ne kod cigana vec o necemu drugome sto bas i ne treba podrzavati. 

["Tamo daleko"]

Crkva kao Brod spasenja, kao susret Neba I zemlje, pored svih socijalnih, drustvenih, haritativnih aspekata koje su spomenute, moje krajnje "ocekivanje", bolje reci nadanje, da nas privede krajnjem cilju, Hristu I obozenju. Jedinstvo svih u Telu Hristovom, u vecnosti , u Zivotu nezalaznom, ispunjeni Ljubavlju.

Podpitanje za odlicno pitanje o. Nenada: sta se uci u pastirskom bogoslovlju? Kako osvojiti/zadobiti darove vere, nade I ljubavi u odgovornoj slobodi, u medjuljudskim odnosima, kako bi zivotnim primerom svedocili Jevandjelski zivot u Crkvi? Mnogi od nas ocekuju od nasih Pastira/Otaca da upravo nose taj I takav primer hriscanske ljubavi koja greje I podstice palog coveka da se uhvati za zivotnu vertikalu. Zaboravljamo da su I nasi svestenici, potekli , tj rodjeni , rasli pod nasim uticajima, da su organski deo nas samih, sto nas poziva na odgovornost jednih prema drugima. Cini mi se da je glavni problem nedostatak zrtvene ljubavi. 

Takodje, moramo se cuvati konzumerizma. To je toliko preovladalo u danasnje vreme, da se prenelo cak I na zivot Crkve. Poenta je da li I kako/koliko dajemo sebe za drugog, bez ikakvog ocekivanja sta dobijamo za uzvrat.

[Danijela]

Zanimljiva razmisljanja i misljenja.

Koliko je zaista sve to primenljivo u nasoj SPC, lokalnoj crkvi...?

[Phoebe]

Znači, džabe smo pisali.