ЗАШТО СУ ТУЖНИ ЉУДИ који се причешћују?

[JESSY]

Зашто прилазе Путиру потресени, као кад се даје последњи целив умрлом? А прилазе Животу!
Чега ли се плаше? Од чега стрепе?

Плашимо се да смо недостојни?
Наравно да смо недостојни, никад нећемо бити достојни, ако бисмо гледали по нашим заслугама. Али ми гледамо по Божијој љубави. Воли нас Он, наопаке и грешне, и говори свакоме: “Не лутај. Дођи на наше славље. Увек си добродошао.”
Чему туга, радост нам је обећана?
Чему жалост, ако је Младожења са нама?
Чему вапај, ако је Свемогући Бог постао Човек, наш Брат, и показао колико нас пуно воли.
Познаје те Бог, именом и душом, познаје твој грех и твоју врлину, твоју бригу и наду, познаје те боље но најближи пријатељ, и позива да Му предаш себе.
Толико си вољен(а), толико Бог полаже наде у тебе, слуша те и даје Се теби.
Ставимо тугу и бригу пред лице Божије и Он ће рећи: “Све је уреду. Не брини.”
Паднимо на колена пред Његове стопе, због нашег греха, и рећи ће: “Све је у реду. Опраштам ти.”
Принесимо Mу цео свој живот, замршен у бескрајно клупко, са свим мрачним тренуцима, нашим слабостима и доживљеним неправдама, и Он ће све то претворити у једну живу, горећу, јасну наду, само тако што ће нас загрлити и рећи: “Волим те.”
Па зашто су, онда, стално тужни људи који руке пружају Христу?
То је без везе, нема смисла, хришћани треба да се радују.

 

http://avdenagom.blogspot.rs/p/blog-page_11.html

[gavrosaurus]

При Светој тајни чујемо: "Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите" а не "Осмесима пајаца скочите к путиру", при том се мало ваљајте и клечите, молећи опроштај.

Наравно да је то у бити радост животворна јер скидамо са себе тешко бреме греха али немојмо тако олако разбацивати речи радости, покајања као да треба томе приступити са каквим сумашедшим кикотом и без страха.

[Драгана Милошевић]

@gavrosaurus 

Кеке, ич се не слажем с тобом.

 

Христос исцељује слепорођеног - ми тужни.

Христос беседи на гори блаженства - ми тужни.

Христос васрксава Јаирову кћер - ми јопет тужни.

А кад ћемо се радовати? Гле, стоји пред нама и даје нам се хлеб Животворни!

Радујте се свагда, туга нам само смета.

[Trifke]

пре 56 минута, JESSY рече

Зашто прилазе Путиру потресени, као кад се даје последњи целив умрлом? А прилазе Животу!
Чега ли се плаше? Од чега стрепе?

Плашимо се да смо недостојни?
Наравно да смо недостојни, никад нећемо бити достојни, ако бисмо гледали по нашим заслугама. Али ми гледамо по Божијој љубави. Воли нас Он, наопаке и грешне, и говори свакоме: “Не лутај. Дођи на наше славље. Увек си добродошао.”
Чему туга, радост нам је обећана?
Чему жалост, ако је Младожења са нама?
Чему вапај, ако је Свемогући Бог постао Човек, наш Брат, и показао колико нас пуно воли.
Познаје те Бог, именом и душом, познаје твој грех и твоју врлину, твоју бригу и наду, познаје те боље но најближи пријатељ, и позива да Му предаш себе.
Толико си вољен(а), толико Бог полаже наде у тебе, слуша те и даје Се теби.
Ставимо тугу и бригу пред лице Божије и Он ће рећи: “Све је уреду. Не брини.”
Паднимо на колена пред Његове стопе, због нашег греха, и рећи ће: “Све је у реду. Опраштам ти.”
Принесимо Mу цео свој живот, замршен у бескрајно клупко, са свим мрачним тренуцима, нашим слабостима и доживљеним неправдама, и Он ће све то претворити у једну живу, горећу, јасну наду, само тако што ће нас загрлити и рећи: “Волим те.”
Па зашто су, онда, стално тужни људи који руке пружају Христу?
То је без везе, нема смисла, хришћани треба да се радују.

 

http://avdenagom.blogspot.rs/p/blog-page_11.html

Jako lepo! 

[Trifke]

пре 37 минута, gavrosaurus рече

При Светој тајни чујемо: "Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите" а не "Осмесима пајаца скочите к путиру", при том се мало ваљајте и клечите, молећи опроштај.

Наравно да је то у бити радост животворна јер скидамо са себе тешко бреме греха али немојмо тако олако разбацивати речи радости, покајања као да треба томе приступити са каквим сумашедшим кикотом и без страха.

Strah Bozji bi se lepse preveo sa postovanje ili strahopostovanje. Sto ce reci da ne prilazimao kao svakoj durgoj casi. Interesantno da ste naglasili strah a o veri i ljubavi nista. Cisto da ti bude jasno. Ja sam mog pokojnog oca postovao ali sam mu u isto vreme prilazio sa poverenjem jer sa znao da me voli i da ja volim njega i onda sam osecao radost u srcu kada bi zajednicario sa njime. Da ti jos malo pomognem. Procitaj pricu o bludnom sinu. Pomocice ti.

[Vladan :::.]

Ја рецимо не бих рекао да су људи тужни пред причешће, можда ретко понеко да залута рецимо. Пре бих рекао озбиљни или замишљени... Бар бих ја тако у једној речи описао расположење пред причешће. Често та озбиљност прелази и у унутрашњу радост или у унутрашњу, рецимо, забринутост над собом. Након причешћа је стање позитивно и личи на оно што описују Трифке и Драгана, не само код мене него и код осталих у нашој цркви. Има наравно и оних који остану озбиљни и након што приме Тајне, али се заиста не сећам да сам скоро видео неког да приметно тужан прилази и враћа се након причешћа.

[Trifke]

пре 5 минута, Vladan3 рече

Ја рецимо не бих рекао да су људи тужни пред причешће, можда ретко понеко да залута рецимо. Пре бих рекао озбиљни или замишљени... Бар бих ја тако у једној речи описао расположење пред причешће. Често та озбиљност прелази и у унутрашњу радост или у унутрашњу, рецимо, забринутост над собом. Након причешћа је стање позитивно и личи на оно што описују Трифке и Драгана, не само код мене него и код осталих у нашој цркви. Има наравно и оних који остану озбиљни и након што приме Тајне, али се заиста не сећам да сам скоро видео неког да приметно тужан прилази и враћа се након причешћа.

To je tvoj osecaj ali kod mene nije i jos kod mnogih koje znam. Znam i one koji tako kao i ti ai one koji su u strahu i pre i posle a i on koji su to "obavili".

[Ivan Marković]

пре 9 минута, Vladan3 рече

Ја рецимо не бих рекао да су људи тужни пред причешће, можда ретко понеко да залута рецимо. Пре бих рекао озбиљни или замишљени... Бар бих ја тако у једној речи описао расположење пред причешће. Често та озбиљност прелази и у унутрашњу радост или у унутрашњу, рецимо, забринутост над собом. Након причешћа је стање позитивно и личи на оно што описују Трифке и Драгана, не само код мене него и код осталих у нашој цркви. Има наравно и оних који остану озбиљни и након што приме Тајне, али се заиста не сећам да сам скоро видео неког да приметно тужан прилази и враћа се након причешћа.

Slažem se, brate. Meni deluje bezveze da se na osnovu slike jedne bake koja izgleda kao da je malo obesila nos odma gradi "slučaj". Kod mene u hramu nema tužnih ljudi kada se pričešćujemo. No već je nažalost postala praksa da se verni narod opanjkava kako je "tužan", "uplašen" i slično. Valjda treba da se klibere ko ludi na brašno...

[Trifke]

пре 5 минута, Trifke рече

To je tvoj osecaj ali kod mene nije i jos kod mnogih koje znam. Znam i one koji tako kao i ti ai one koji su u strahu i pre i posle a i on koji su to "obavili". Da jos dodam ima jako puno onih i najvise onih koji se pricescuju kako autor teksta opisuje. 

 

 

[Vladan :::.]

пре 18 минута, Trifke рече

To je tvoj osecaj ali kod mene nije i jos kod mnogih koje znam. Znam i one koji tako kao i ti ai one koji su u strahu i pre i posle a i on koji su to "obavili".

Знаш како, покушавам да направим сада неку као интроспекцију уназад за неки период и мислим да сам чешће позитивно расположен пред причешће него смртно [sic] озбиљан али знам и људе који су скоро увек озбиљни и друге који су увек, да тако кажем, позитивно расположени. За радост не могу да кажем јер ако је неко и унутрашње осећа споља је не показује.

Изгледа да је у нашем несрећном менталитету малтене забрањено да се покаже радост осим када се ради о деци. Након векова и деценија уништења у сваком погледу као да је непристојно да си радостан и једва се то некако пробије за празнике и прославе, а без претеривања са алкохолом...

[Trifke]

пре 17 минута, Vladan3 рече

Знаш како, покушавам да направим сада неку као интроспекцију уназад за неки период и мислим да сам чешће позитивно расположен пред причешће него смртно [sic] озбиљан али знам и људе који су скоро увек озбиљни и друге који су увек, да тако кажем, позитивно расположени. За радост не могу да кажем јер ако је неко и унутрашње осећа споља је не показује.

Изгледа да је у нашем несрећном менталитету малтене забрањено да се покаже радост осим када се ради о деци. Након векова и деценија уништења у сваком погледу као да је непристојно да си радостан и једва се то некако пробије за празнике и прославе, а без претеривања са алкохолом...

Ima i toga sto ti govoris. Kada razmislim o onima koji cesce dolaze u crkvu, recimo svake nedelje, kod dobrog dela je onako kao sto pise pisac ovog teksta. Problem je sto se jos uvek stvari suvise legalisticki shvataju. Ljudima je u svesti da ako pridju casi "nedostoni" da ce ih istog momenta grob sa neba pogoditi. To se namece opstom atmosferom i zilotima. Cinjenica je da se treba raditi puno na tom stavu ali ce proci jos mnogo vode ispod mosta da se ta svest izmeni. 

[Ведран*]

Сад постајемо слични онима што на основу нечијег спољашњег изгледа процењују ниво благодати на њему. Одкуд бре то? Ако изгледају потресени, па шта онда? Зар не може човек и са сузама да у највећој радости приступа? Зашто сужавате спектар људских осећања на неке формулативне експресије? Или до те мере не познајете сложеност људског бића?

Стварно ми није јасно. Или ја нисам разумео поенту овог текста? 

[Trifke]

пре 2 минута, Vedran рече

Сад постајемо слични онима што на основу нечијег спољашњег изгледа процењују ниво благодати на њему. Одкуд бре то? Ако изгледају потресени, па шта онда? Зар не може човек и са сузама да у највећој радости приступа? Зашто сужавате спектар људских осећања на неке формулативне експресије? Или до те мере не познајете сложеност људског бића?

Стварно ми није јасно. Или ја нисам разумео поенту овог текста? 

Nisi razumeo! Citaj ponovo! 

[Ведран*]

Управо сада, Trifke рече

Nisi razumeo! Citaj ponovo! 

Ево читам. 

То је нечији блог и могу ово да разумем као неко лично запажање и разишљање. Чак мислим да је врло лепо. Много лепих мисли садржи. Могу да разумем то и као позив да се свако од нас замисли како и на који начин доживљава приступање Чаши, и да ли то исправно схвата. Али у контексту ове теме ми се уопште не допада, јер човек није робот.

[Trifke]

пре 3 минута, Vedran рече

Ево читам. 

То је нечији блог и могу ово да разумем као неко лично запажање и разишљање. Чак мислим да је врло лепо. Много лепих мисли садржи. Могу да разумем то и као позив да се свако од нас замисли како и на који начин доживљава приступање Чаши, и да ли то исправно схвата. Али у контексту ове теме ми се уопште не допада, јер човек није робот.

Covek nije robot ali neke stvari su lose a neke dobre.Veliki je problem kada ljudi iz straha i ko zna jos cega izlaze pred casu. Casa je pored ostalog i podsecanje na nesto vvelicanstveno sto je ucinjeno za nas a ne sud Bozji.