Зоран Ђуровић: Преегзистенција Исуса Христа

[Zoran Đurović]

Као да је резимирао наше гледиште (у тому о Максиму) Пол М. Блауерс: Испуњена есхатологија код Св. Максима Исповедника. Ad Thalassium 22 : «Ово место је посебно значајно због искушења неких савремених студија да већ код Максима нађу квази-томистичку дијалектику природе и благодати. Иако се код Максима јасно појављује разграничење ова два начела, свеобухватна тенденција његове мисли, као што сам ο томе расправљао на другом месту, јесте да види људску „природу" на нео-кападокијски начин као актуализовану на благодатној „граници" између временом ограничене творевине и Божије нестворене вечности. Права дијалектика је управо дијалектика континуитета (са творевином) и трансцендирања (творевине). Надахнут Григоријем Ниским, Максим представља област вечног суботњег покрета или „крећућег смираја" у коме карактеристике просторно-временског одстојања постепено ишчезавају и у коме се делатност и пасивност међусобно прожимају. Једино димензионално мерило, да тако кажемо, постаје узајамност и однос (σχέσις) створења са Логосом-Христом који је њихов јединствени τέλος. Приписати овакво стање бића у потпуности будућој слави после смрти било би, међутим, нетачно, зато што је то заправо тајна која обухвата целокупан „природни" живот људских створења. Онтолошки говорећи, тајна обожења се поклапа са читавом „историјом" људске природе, природе која задобија своје одређење управо кроз своју растућу отвореност према благодатној обнови и преображају.

Вратимо се на наш текст у Ad Thalassium, у коме Максим не преоптерећује свог пријатеља дубљим философским разгранавањима своје испуњене есхатологије. Уместо тога, његов закључак усредсређује његове разноврсне интерпретативне увиде на оно духовно и пастирско. Иако не изгледа (на основу искуства) да је „свршетак векова" већ „дошао на нас" пошто ми још нисмо задобили благодат која пркоси времену и природи, његови дарови су већ изображени у божански откривеним модалитетима (τρόποι) врлине и начелима (λόγοι) творевине. Ови будући предмети делатног и созерцатељног живота, јесу посредници кроз које Бог „увек жели да се очовечи у онима који су достојни" (άει θέλων έν τοΧς άξίοις άνθρωπος γίνεται). Будућа тајна обожења je још једном схваћена кроз тајну оваплоћења, а испуњена je овде и сада путем божанског присуства у вернима. Пошто је павловска теологија возглављења творевине у Христу (Еф 1-2; Кол 1) средишња у Максимовој мисли није изненађујуће το да она постаје херменеутичко сочиво кроз које Максим решава привидну απορία-у у терминологији апостола Павла која се тиче „векова" унутар и изван времена. Како то Максим види, драматична јеванђељска порука која се налази у позадини Павлове испуњене есхатологије јесте Божанско продирање у време и вечност на свим нивоима, у свим димензијама, кроз благодатно - и есхатолошки истовремено - дело Божијег „оваплоћења": надасве у Исусу Христу, такође и у свету, у речи Светог Писма, и на крају у врлинским хришћанима".»

[Trifke]

пре 10 часа, Ведран* рече

Да, да. Разумем те потпуно. Знаш како, све што могу да ти кажем јесте носи тај Крст.

Није згодно ни причешћивати се у Цркви где важе таква нека "правила", то јест где се људи редовно не причешћују, и причешћују се само испуњавајући одређене норме на тај начин дефинисане. 

Не дају да се се људи причешћују или просто не важе ту таква правила, или би изазвало саблазан, неспоразум, сукоб, конфликт и слично да неко почне да се причешћује редовно, а немаш избора да идеш на друго место, трпи. То ти је то. Нећемо ми за то одговарати. Али неко хоће. 

Vidis, ovim si me podsetio na moje iskustvo kada sam u Kragujevcu u Sabornoj crkvi poceo da se pricescujem svake liturgije. Bilo je to pre 15 ili 16 godina. Mozes misliti kako su me gledali svi kada prilazim a tek svestenici. Svestenstvo je sizelo ali nisu smeli nista da kazeu jer je iza mene stajao o Zoran Krstic. Bio sam predmet redovnih trac partija posle liturgije. Posle liturgije bi ostajali na probama hora i samnom su izbegavali da pricaju a par puta kada su krenuli i pokusali da me ubede da se manem "bezboznih" "ekumenistickih" obicaja i kada su dobili (od mene) milo za drago onda bi se digla frka. Da si samo imao prilike da vidis. No to moje mucenje nije odtalo bez ploda jer polako, posle nekoliko meseci, su poceli i drugi da se redovno pricecuju tako da je to postala posle toga prihvacena praksa. Neznam sada kakva je praksa ali onda je to bilo povuci potegni. Na nekome su se kola morala slomiti. Hvala Bogu pa sam imao o Zorana Krstica iza sebe a i vladika Jovan me je podrzao. 

Znam kako je @Снежана. Neka ti Bog pomogne da izdrzis sve to. 

[Isusovo magare]

1 hour ago, Isusovo magare рече

 

Misliš krštenjem?!

Ali VSB to je onda strašno..

 

[Ведран*]

пре 10 минута, Trifke рече

Vidis, ovim si me podsetio na moje iskustvo kada sam u Kragujevcu u Sabornoj crkvi poceo da se pricescujem svake liturgije. Bilo je to pre 15 ili 16 godina. Mozes misliti kako su me gledali svi kada prilazim a tek svestenici. Svestenstvo je sizelo ali nisu smeli nista da kazeu jer je iza mene stajao o Zoran Krstic. Bio sam predmet redovnih trac partija posle liturgije. Posle liturgije bi ostajali na probama hora i samnom su izbegavali da pricaju a par puta kada su krenuli i pokusali da me ubede da se manem "bezboznih" "ekumenistickih" obicaja i kada su dobili (od mene) milo za drago onda bi se digla frka. Da si samo imao prilike da vidis. No to moje mucenje nije odtalo bez ploda jer polako, posle nekoliko meseci, su poceli i drugi da se redovno pricecuju tako da je to postala posle toga prihvacena praksa. Neznam sada kakva je praksa ali onda je to bilo povuci potegni. Na nekome su se kola morala slomiti. Hvala Bogu pa sam imao o Zorana Krstica iza sebe a i vladika Jovan me je podrzao. 

Znam kako je @Снежана. Neka ti Bog pomogne da izdrzis sve to. 

Нисам против тога и таквог приступа. Може и то, само што није свако за то избаждарен. 

Али леп пример. 

[Trifke]

пре 57 минута, Ведран* рече

Нисам против тога и таквог приступа. Може и то, само што није свако за то избаждарен. 

Али леп пример. 

Svako ima svoje darove!  

[Zoran Đurović]

@Bokisd Послушај првих 5 минута од ђакона: 

 

[Матусал]

пре 12 часа, Ведран* рече

Да ово је повећи проблем. Али он је везан за још доста ствари. Ми смо нелитургијски везали Причешће за исповест и пост. И онда су то, опет нелитургијски, постали "услови" за Причешће. Чак и за оне људе који и посте и исповедају се и живе црквено. Међутим, не може се очекивати од људи да ће да се искрено исповедају сваких неколико дана да би приступили Чаши, а да та исповест буде искрена. А још мање да поврх прописаних постова посте додатне дане. То није могуће ни у манастирским условима, а камоли у мирским. Зато смо на тај начин искварили не само праксу Причешћивања, него и саму свету тајну исповести и потпуно изопачил пост. Могао бих и да објашњавам како, али то је широка тема. О којој можемо некад на новој теми ако буде расположења. 

Цела ова прича зависи од надлежног епископа, и прво би они на сабору требали да се договоре и ускладе мишљење а свештеници ће морати поштовати одлуку епископа. Овако када свештеник зна да је епископ истог мишљења са њим може да ради како хоће јер се не боји никаквих санкција.

[Ведран*]

пре 3 минута, Матусал рече

Цела ова прича зависи од надлежног епископа, и прво би они на сабору требали да се договоре и ускладе мишљење

не липши маго до зелене траве!

[Ведран*]

пре 5 минута, Матусал рече

Овако када свештеник зна да је епископ истог мишљења са њим може да ради како хоће јер се не боји никаквих санкција

А што се овога тиче знам случајеве где се свештеничко мишљење мења и окреће као на рингишпилу када долази до промене епископа у епархији (додуше у вези неких других питања). Углавном, таквима је мишљење увек у складу са Епископовим. 

[Volim_Sina_Bozjeg]

пре 2 часа, Zoran Đurović рече

Вратимо се на наш текст у Ad Thalassium, у коме Максим не преоптерећује свог пријатеља дубљим философским разгранавањима своје испуњене есхатологије. Уместо тога, његов закључак усредсређује његове разноврсне интерпретативне увиде на оно духовно и пастирско. Иако не изгледа (на основу искуства) да је „свршетак векова" већ „дошао на нас" пошто ми још нисмо задобили благодат која пркоси времену и природи, његови дарови су већ изображени у божански откривеним модалитетима (τρόποι) врлине и начелима (λόγοι) творевине. Ови будући предмети делатног и созерцатељног живота, јесу посредници кроз које Бог „увек жели да се очовечи у онима који су достојни" (άει θέλων έν τοΧς άξίοις άνθρωπος γίνεται). Будућа тајна обожења je још једном схваћена кроз тајну оваплоћења, а испуњена je овде и сада путем божанског присуства у вернима. Пошто је павловска теологија возглављења творевине у Христу (Еф 1-2; Кол 1) средишња у Максимовој мисли

Koliko je ovo sjajno.

 

пре 2 часа, Zoran Đurović рече

Како то Максим види, драматична јеванђељска порука која се налази у позадини Павлове испуњене есхатологије јесте Божанско продирање у време и вечност на свим нивоима, у свим димензијама, кроз благодатно - и есхатолошки истовремено - дело Божијег „оваплоћења": надасве у Исусу Христу, такође и у свету, у речи Светог Писма, и на крају у врлинским хришћанима".»

I kraj.

[Guest Гајић]

Да је могло бити дугачије? Било би! 

Авва нас упућује на усиновљење, које и јесте једино спасење! Ко се Богу Живом поклони и заживи Христоса, над њим суда нема, јер је правду остварио и себи пресудио овде и сада!

Ту су свети, а огромна је вера за исто потребна.

[Milan Nikolic]

Мајендорф тумачи Паламу:
Искорењивање страсти и ,,очишћење срца" нису питања статичне неосетљивости, него су питања отварања себе за беспочетни небески живот.

[Матусал]

пре 50 минута, Ведран* рече

не липши маго до зелене траве!

Да, и ја сам неразуман, заборављам да постоје важније ствари......

[Zoran Đurović]

Обећах да ћу дати превод текста из Максима на који се позвао Палама у својим богодухнутим спекулацијама. Текст је из Амбигва 10, 20d, (PG ХСI, 1144C). Прилажем и оригинал, да би вредни ревнитељи могли да приложе неки ''бољи'' превод, а мени служи да кроз неумољиву граматику пренесем шта је Максим рекао, а Палама исправно пренео и надоградио.    

Ако се, поред реченог, он одрекао самог себе, ко погуби душу своју Мене ради, наћи ће је (Мт 10, 39), то јест, ако је одбацио садашњи живот са његовим жељама ради бољег, тај је задобио Слово Божије, које је једино заиста живуће и делотворно, и који врлином и знањем отвара пут све до разделења душе и духа (Јевр 4, 12) и апсолутно нема ничега [у себи] непричасним Његовог доласка [=присуства], постао је беспочетним и бесконачним, јер не носи више у себи временски живот који се креће, који има почетак и крај и поколебан је многим страстима, него поседује само божествени [живот] уселившег се [у њега] Слова, вечан и никаквом смрћу не ограничен.

Εἰ δέ καί ἑαυτόν πρός τούτοις ἠρνήσατο, τήν ἰδίαν ἀπολέσας τήν ψυχήν αὐτοῦ ἕνεκεν ἐμοῦ, εὑρήσει αὐτήν, τουτέστι τήν παροῦσαν ζωήν μετά τῶν αὐτῆς θελημάτων τῆς κρείττονος ἕνεκεν προϊέμενος ζῶντά τε ἐνεργοῦντα μονώτατον τόν τοῦ Θεοῦ Λόγον κέκτηται, διϊκνούμενον κατ᾿ ἀρετήν καί γνῶσιν ἄχρι μερισμοῦ ψυχῆς καί πνεύματος, καί μηδέν τό παράπαν τῆς αὐτοῦ παρουσίας ἄμοιρον ἔχει, γέγονε καί ἄναρχος καί ἀτελεύτητος, τήν χρονικήν μηκέτι φέρων ἐν ἑαυτῷ κινουμένην ζωήν, τήν ἀρχήν καί τέλος ἔχουσαν, καί πολλοῖς δονουμένην παθήμασι, μόνην δέ τήν θείαν τοῦ ἐνοικήσαντος Λόγου καί ἀΐδιον καί μηδενί θανάτῳ περατουμένην.

Максим говори да онај ко се из овог времена и простора одвојио истих кроз врлину и познање, тако да га страсти не везују за овај свет, иако је у њему, задобио је Логоса, тј. сјединио се са њиме, а не да га је освојио као Турци Цариград. Вели: κέκτηται што је перфект од κτάομαι: пригрлити, узети за себе. Перфект означава реалност неког готовог стања. Сада је ствар завршена. Нема више тамо-амо. Дух живи у теби, не више душа. Макс говори у павловским терминима који сугеришу смрт и васкрсење, где је тело душевно које умире - тело животињско, одушевљено, оживљено, тј. душевно - а где устаје тело духовно. Зато се Макс позива на Јевр 4, 12, која, руку на срце и није Павлова посланица. Светац васкрсава сада, ако је цео прожет Логосом. Тада је у њему присутан (=дошао) παρουσίας Логос. Ето га тај Други и славни долазак, прелазак из временог у вечно.

Овде бих исправио научнике који инсистирају на оваплоћењу у Максима, јер само оваплоћење је виђено кроз будући догађај васкрсења. Само је тиме дошло до финализације божанствене икономије, јер у оваплоћењу нема смрти. Васкрсли је пак прошао и ту нашу фрустрацију, наш одлазак у небиће, и поистовећивањем са тим небићем, крајњим испражњењем, не неком драмом, изашао је из тог небића и даровао нам живот. Зато мислим да Максим не помиње узалуд да светац учествује у васкрслом, а не само оваплоћеном Ис. Оваплоћени је хронолошки, незавршени Ис, а васкрсли је комплетан. Не може се сјединити са историјским Ис него овим савршеним/свршеним.

Илија и Енох негде потврђују овај наоко теоријски дискурс Максимов. Јер он подразумева да неки могу васкрснути без да умру. Ко се укотвио у васкрслом Логосу не умире, него се сели на небо. Предупређујем: Никакав данак смрти ови неће платити, јер Ис рече да је Јн тај Илија који треба доћи, док су ово само отачке интерпретације из Откр које нису црвено слово.

Светац је постао беспочетним и бесконачним (ἄναρχος καί ἀτελεύτητος). Без почетка, без да је настао и без краја. Без архи и телос. И гле, сада је та ствар готова: γέγονε, опет перфект. Не каже Макс: биће беспочетан и бесконачан. Сада је рођен као беспочетан и бескрајан. Тиме нам говори о атемпоралности овог почетка и краја. А то је нестворена и вечна (аевум) димензија божанских енергија у којима постојимо. Из ове перспективе је Палама на основу Максе доказивао вечност и нествореност божанских енергија. Делује апсурдно да светац из створеног доказује нестворено, али светац не би био светац да није незгодан играч.

У авинастој сулудој формули: Када људи не би били нестворени, ни божанске енергије не би биле нестворене.

[Zoran Đurović]

пре 17 минута, Milan Nikolic рече

Мајендорф тумачи Паламу:
Искорењивање страсти и ,,очишћење срца" нису питања статичне неосетљивости, него су питања отварања себе за беспочетни небески живот.

Невероватно је како покушаваш да пронађеш пукотину у причи. Имаш још неколико постова који ти запушавају унапред уста. Читај их пажљиво, ово је лековито богословље са којим се сусрећеш. Немој да као Боксит причаш своје приче без да се трудиш да разумеш оно што вам говоримо. Не презири сав овај труд...