Имендан српскога краља

[Danijela]

Дубокоумни научник-богослов, ватрени проповедник, ревносни служитељ олтара Господњег, даровити администратор, мудри архипастир и бескомпромисни заштитник Цркве и православних догмата – такав је лик светитеља Илариона, који је своје земаљско служење овенчао подвигом мучеништва и исповедништва. Светитељ-богослов са нарочитим болом доживљава одсуство јединства словенског света. Своје друго путовање по западним земљама 1912. године описао је у „Писмима о Западу“. Ценећи вредност великих дела западне уметности, тамошње лепоте природе, па чак и достигнућа материјалне културе, Владимир Тројицки критикује религиозни живот западне Европе у поређењу са красотом и богословском дубином православних црквених служби и строгошћу и реализмом православне духовности.

 

***

 

    

 

Српска престоница Београд – као да је један од наших губернијских градова. У њему стално мораш да се подсећаш да си у престоници. За нас, мој Пријатељу, престоница је нешто грандиозно. Ни европске престонице нису лошије од наших. Ето зашто, по нашем мишљењу, у Београду као да није све престоничко. Сада су, по свој прилици, све најбоље зграде срушили Аустријанци, али престоничких здања и није било много. Русу је било драго кад је видео да најбоља зграда у Београду припада друштву „Русија“ и да се назива „Хотел Москва“. Сам краљевски дворац такође не личи сасвим на наше дворце. Он је невелик и излази на улицу. Мимо њега јуре трамваји, а напоредо је једноспратна кућа са трговачким локалом. Па ипак, Београд је престоница нама блиског народа.

 

    

 

Током 1908. године имао сам прилику да будем тамо, између осталог, и 29. јуна. Тада сам могао да посматрам и званичне и народне свечаности поводом краљевог имендана. Управо тај дан желим да споменем у овом писму теби, драги мој Пријатељу.

Упутио сам се пре свега у Саборну цркву у Богојављенској улици. Београдска Саборна црква прилично је велика, али унутра је доста сиромашна. На свој имендан краљ се појављује на богослужењу у градској Саборној цркви. Овде се показује јединство владара и народа, јер се у Саборној цркви у то време не налази само изабрана публика, него и обични богомолитељи. Тако је бивало и у древној Русији. Отиди у Успенски саборни храм и погледај. Тамо ћеш угледати стално царско место на коме се цар заједно са народом молио. Сети се догађаја из повести о патријарху Никону. Када је Алексеј Михајлович, расрдивши се на патријарха, изостао са неколико свечаних служби у Успенском саборном храму, Никон је у томе видео тешку увреду не само за себе, него и за Цркву. Сам краљ није био на почетку литургије; он је дошао тек на завршетку.

 

    

 

Почела је литургија коју је служио митрополит Димитрије са двојицом епископа. Било је доста особености у служењу литругије. Поменућу неке од њих. За митрополита је насред храма био постављен посебан балдахин веома великих размера. Под тим балдахином, на уздигнутој катедри, налазио се само митрополит; епископи су пак стајали са стране катедре на поду храма. За митрополита и епископе постављене су обичне столице са наслонима. Митрополита су дочекивала не два ђакона, него три. Облачили су га свештеници. Свештеници су му, сећам се, држали за време литургије књигу. Апостол су читали на митрополитској катедри, а Јеванђеље са посебне катедре крај једног од стубова Цркве, како то бива свуда на Истоку. Ми ско навикли да за време архијерејске литургије слушамо громогласне басове – протођакона и ђакона. Код нас је настао чак и својеврстан спорт у области читања Јеванђеља, изговарања „велике похвале“ и многољествија [молитве за здрав и дуг живот владаоца и његовог дома]. Сваки громогласни протођакон, слично уметницима, има своје обожаваоце. За многе такве „љубитеље“ сва архијерејска литургија састоји се од Апостола, Јеванђеља, „велике похвале“ и многољествија. Све остало их веома мало интересује. У осталим тренуцима међу таквим „љубитељима“, који обично стоје поред задњег зида цркве, води се весео разговор о врлинама овог или оног протођакона или ђакона. Затим прелазе на успомене. У Москви обавезно спомињу Шеховцева. Од живе личности често се ствара легендарни лик. У Србији наши „љубитељи“ не би имали шта да траже. Тамо су протођакони, напротив, највиши тенори. По руској представи протођакон је сачињен од следеће четири стихире: гласа, власи, уха и трбуха. За српског протођакона захтева се само прво и треће. Па и сам глас је управо тенор. А сећаш ли се, Пријатељу, како се јунаци Скиталеца[1] скептично односе према тенорима.

 

У другом писму говорио сам ти, Пријатељу мој, да ја и Србин не можемо један другога да разумемо. Али, како је угодно кад се у храму молимо истим језиком! Господ још није сасвим помешао словенске језике. Штавише, Срби служе по нашим московским и кијевским књигама. Али, изговарање словенских речи код Срба је сасвим другачије, тако да неке речи не бих ни разумео да нисам знао службу.

 

Насред храма, иза митрополитског места, била је икона празника, а поред ње све време је стајао свештеник у одежди. Сви који су долазили целивали су икону уз клањање и узимали благослов свештеника.

Певао је хор нашег Руса Славјанског. Он је у то време са својим песмама путовао по словенским земљама и на краљев имендан решио да поје на литургији. Убрзо после тога Славјански се упокојио. Ја нисам чуо како је хор Славјанског певао песме на својим концертима, али мени се нимало није свидело његово појање на литургији. Уопште, очигледно је да уметници нису дорасли за богослужбено певање. За то певање треба имати нарочита својства. У операма и на концертима певају о разним земаљским осећањима и везаности за приземно. Те ствари су уметницима добро познате и о њима они могу да певају са искреним осећањем. За богослужбено појање потребно је побожно срце, коме су познати покајање, молитва и умиљење. А шта без тога остаје? Остаје музичка техника и разни piano и pianissimo. Ма, како може уметник да пева, на пример, „Покајања отвори ми двери“[2] ако за њега не постоји ни пост, ни покајање и ако он сутрадан на јавној позорници буде певао крајње страсну арију? Најславнији хорови – нећу ти их именовати, сам их знаш – својим извештаченим певањем мене само смућују. Веома ме растужује чињеница да се такво уметничко певање у храму многима допада, а међу њима, изгледа, и теби, Пријатељу мој. Извештачено певање хора Славјанског, са разним паузама и замирањима гласа, мени се није допало ни у Београду.

Међутим, запазио сам у Саборној цркви и неку пријатну једноставност. Стајао сам у левој певници. Овде су били Срби – кандидати наших духовних академија, који су у својој отаџбини радили као гимназијски учитељи. И ево, они су учествовали у богослужењу читајући и појући као, такорећи, љубитељи [аматери]. Код нас се међу таквим аматерима вероватно неће наћи гимназијски учитељи. У Србији је то некако уобичајено. Код нас у таквој свечаној прилици уопште нису уобичајени никакви љубитељи [аматери]. Код нас: што је свечаније тим је званичније, то јест бездушније и досадније.

У међувремену у Саборну цркву су пристизали представници српске државе и друштва – световни и војни службеници. Напред, на десној страни стали су у ред министри. Сада се често присећам упечатљиве појаве и мудрог лица Пашића[3]. Иза леве певнице окупљао се дипломатски кор. Која је то била мешавина народа и одећа! Међу свим припадницима дипломатског кора стрчао је високи аустро-угарски посланик Форгач. На њему је био некакав средњевековни мађарски мундир са крзненим порубом. А напољу је била врућина. Помишљаш, ко то приморава људе да се муче, да лети облаче топлу одећу, и то крајње смешног изгледа! Некада, у младости волео сам да читам успомене о путовањима. Наишао сам некако на мемоаре о животу у афричком тропском појасу на Занзибару. Описиван је ручак код енглеског конзула. Била је баш тропска врућина, несносна. Авај! Гости су били дужни да се облаче у тесно рубље и топле сукнене фракове. Сетиш се речи песника: „Обичај је тиранин међу људима“. Обичај је обичај, али чини се да ни лукави седамхиљадугодишњи старац, кнез људи овога света [сатана], ту није без учешћа. Каткад имам утисак да лукави, мучећи људе бесмисленим правилима пристојног понашања, одећом и сличним, просто исмејава своје верне слуге.

Срби су и том приликом недружељубиво бацали погледе на аустријског посланика. Сутрадан су новине писале: јуче смо при разилажењу из саборне цркве видели горду фигуру г-на Форгача, који је надмено гледао на окупљени српски народ. Следило је неколико заједљивих речи на његову адресу.

Изненада видим нешто невероватно: кроз цркву иде читава скупина Турака. Чак шесторица службеника турског посланства, са својим фесовима, прошла је кроз цркву и заузела места међу осталим дипломатама. Ово већ није ред – пуштати у храм невернике [некрсте, нехришћане]! Дакако, са својим фесовима Турци су и стајали као кипови [кумири, идоли].

Ускоро чујем музику и војничке покличе на улици пред Саборном црквом. Дошао је Петар[4], краљ Србије. Као и сви, краљ је целивао икону клањајући се и отишао на своје место, напред на десној страни цркве. Министри и дипломате су наклонили главе. Краљ је дошао са наследником Ђорђем и садашњом нашом кнегињом Јеленом Петровном. Краљ више није изгледао млад и као да је био уморан. Прилично чудан утисак оставио је бивши српски [престоло]наследник. Он је стао далеко од краља као укопан, онако војнички, и ниједном се није чак ни прекрстио. Мени се заиста чинило да он треба да сиђе са сцене српске историје.

По завршетку литургије митрополит Димитрије је поздравио краља беседом коју – авај! – нисам разумео, јер је била изговорена на српском. Био је одслужен молебан и уследило је свечано разилажење из Саборне цркве. Рекао сам ти, Пријатељу, да Београд мало подсећа на престоницу. Али, у Саборној цркви се осећало да је то ипак престоница, иако мале државе. Ту су и министри, ту су и посланици – у губернијском граду тако нешто уопште није уобичајено. О, како је сваки званичан свет, у суштини, једноличан! Свуда влада исти европски шаблон, који обезличује све изворно, историјско и национално. Јер, сложићеш се, Пријатељу мој, да је московска Русија XVII века била интересантнија и оригиналнија од садашње официјелне. Данас су и сама лица људи некако шаблонска, подједнако обријана, сви су са истом фризуром, у једнообразној одећи, по одговарајућем звању. Кад дођем у московску Успенску саборну цркву волим понекад да маштам... о прошлости, о томе како су се тамо окупљали бојари, како је долазио цар Алексеј Михајлович и стајао крај левој стуба, како је крај десног стуба на свом месту стајао великан-патријарх Никон, „велики господар“ и „вољени пријатељ“ цара, његов „отац и богомолилац“. Све је тамо било самобитно, саздано народним духом. Наравно, Турке у фесовима тамо не би пустили. У то време ни саме Немце нису пуштали у Москву, него су их насељавали изван Москве, у Немачком насељу. Петар се с њима зближио, у Кремљ их позвао и они су руски начин живљења променили у општи европски начин. Тешко да је све то водило на боље!

Пријатељу мој, мени је народни живот свагда изгледао занимљивији, оригиналнији, слободнији и мање потчињен општим шаблонима.

 

    

 

Тог истог дана могао сам мало да посматрам и српски народ. На краљев имендан у подручју званом Топчидер, крај Београда, одржава се народно весеље. Топчидер је парк који местимично прелази у шуму. У том парку окупљају се и градски житељи, али претежно „сељаци“ и „сељанке“. Српско народно весеље суштински се веома разликује од руског народног весеља. Окупља се мноштво света, сав парк бива испуњен. Прво што ми је пало у очи је да међу окупљенима није било пијаних. У то доба руско народно весеље, разуме се, било је још увек незамисливо без пијаних и безобразних. А овде, народ се веселио у појединим групама. Група свечара унајмљивала је себи „музиканте“, којих је било мноштво, и то обично у саставу од тројице-четворице. Ови су почињали да свирају негде под дрвцетом, на пољаници, а они који су их унајмили плесали су и играли. Затим су одлазили у страну, тамо где су били столићи, седали за њима и пили по пехар[5] пива. Наравно, то није словенско пиће, него немачко, али је освојило сву Европу. Сами Немци пију пиво од јутра до вечери. Виђао сам како су чак и четворогодишњој и петогодишњој деци давали пиво. При свем свом непријатељству према Немцима, Срби су од њих прихватили пиво и својски га троше.

Мене је у српском народном светковању запрепастила, Пријатељу мој, необична скромност, општа пристојност, чак и тишина. Заиста, никаквих „разузданог довикивања“, никаквих безобразних пијаначких песама. Чује се само једноставна, смерна музика. Већина људи скромно шета парком. У ствари, наш [руски] народ никада не шета у том смислу како то чинимо кад желимо да се „надишемо свежег ваздуха“ и уживамо у „лепотама природе“. Чак и реч „шетати“ код нас је добила покудан призвук у свом значењу. Од речи „шетати“ код нас су се појавиле изведенице: „пробекријао се [пропио се]“, „распуштена жена [проститутка]“, „дангуба [скитница, протува, беспосличар]“ и њима сличне. А ево, код Срба сам, барем на имендан српског краља, видео народ који светкује.

 

    

 

Такође, немогуће је било не приметити да преовладава народна ношња, особито код жена. Код нас народну ношњу већ почињу вештачки да стварају представници интелигенције, а не народа. А сеоски житељи, нарочито житељке, при сваком народном весељу журе да пре свега збаце своју сеоску празничну одећу и да се обуку као грађани, да постану слични ако не господи, оно макар њиховим слушкињама. Као што се види, код Срба „српску народну ношњу“ сам народ веома поштује: на свечаном народном весељу становници околних села појавили су се у својој народној ношњи. Нећу ти описивати, мој Пријатељу, српску ношњу. Нисам специјалиста за ту ствар, не знам како шта да назовем и како да опишем. У том погледу моја душа је сасвим лишена сваке женствености. Само ћу споменути да српске жене носе посебан украс од златног и сребрног кованог новца. Понекад је тог новца веома много. Метални новчићи падају од главе до рамена, међусобно спојени. Срби су ми говорили да су ти украси, такорећи, наследни: преносе се с колена на колено и зато међу кованим новцем има веома старих новчића, са одређеном нумизматичком вредношћу.

 

Писма о западу / Архиепископ Иларион (Тројицки) ; уредник Драган Шиљкут ; превео Мирослав Голубовић. - Стари Бановци ; Београд: Бернар, 2011.

Предвече је у Топчидер стигао краљ. Он је био одевен једноставно – у белој летњој војничкој блузи и возио се у отвореним кочијама. Неко време краљ се лагано возио парком међу својим народом који се веселио и празновао. Догодило се нешто веома једноставно: јединство краља и народа.

 

Мени се веома допало то српско народно светковање. Осећала се словенска душа народа, кротка, скромна, озбиљна и здравоумна. Српски народ као да живи између два њему непријатељска света. С једне стране је свет тевтонски, који не трпи словенску самосталност; с друге – фанатични муслимански турски свет. Треба се дивити томе како су Срби у вековној борби са Турцима и Тевтонцима не само сачували своју самобитност и своју националност, него су и спремни пре да умру него све то да изгубе. Пре овог рата многи код нас као да су се стидели што су имали ту несрећу да се роде од руског оца и мајке. Срби се своје народности нису стидели ни раније и за своју самобитност ступили су у неравну борбу са вековним непријатељима – Немцима, да би или умрли или остали Срби. Наша национална идеја као да израста из рата. Код Срба, напротив, сам рат је непосредна последица њихове свагда живе националне идеје. Сети се, Пријатељу, химне српског народа који се бори за своју националну ствар:

Ко своју отаџбину воли
И ко је Србин у души,
Нек с мачем у руци жури,
У отворени бој! У бој!
Сада се турска и српска граница међусобно не додирују. Отеран је непријатељ о коме су Срби певали:

Пет векова били смо у ропству
И тешки јарам носили.[6]

Остао је још непријатељ не само српског народа, него и свег словенства. Пропашће тај непријатељ, народи Европе ће га обуздати и тада ће Словени одахнути са олакшањем и слободно. На имендану српског краља осетио сам да је западно[7] словенство још живо и да непоколебљиво чува своју националну самосталност.

___________________________________________________________________________

 

 

_{[1] Скиталец (Петров) Степ. Гаврилович (1869–1941), руски писац, аутор прича и аутобиографске трилогије о даровитим људима пореклом из народа и о селу у предреволуционарно доба. – прим. прев.
[2] Покајања отвори ми двери... – црквена песма из Посног триода која се поје почев од јутрења Недеље о митару и фарисеју. – прим. прев.
[3] Никола Пашић (1845–1926) –1904–1918 г. (са прекидом 1911 и 1912 г.) премијер-министар и министар иностраних послова Краљевине Србије. Током 1921-1926 г. (са прекидом 1924 и 1925 г.) заузимао исте положаје у новоствореном Краљевству Срба, Хрвата и Словенаца.
[4] Петар I Карађорђевић – краљ Србије (1903-1921), узведен на престо после свргавања династије Обреновића.
[5] Што би данас рекли – криглу. – прим. прев.
[6] Стихови неутврђеног порекла. – прим. прев.
[7] Овде „западни“ означава [словенске] житеље Западне Европе, како јужне, тако и, у ужем смислу, западне Словене.}

Свештеномученик Иларион (Тројицки)

Са руског Мирослав Голубовић

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/107269.htm

[александар живаљев]

Хвала за овај диван и значајан, вишеструко, текст. Све похвале издавачу "Бернару", да се мало нашалим ето шта раде бивши "Павлови" омладинци (добро, мало смо им помагали и ми "Германова" омладина). Но, невоље на том тржишту књига, са поплавом шунда су велике, а Црква никако да сакупи људе који се разумеју у посао да направе озбиљну издавачку кућу, која би задовољила духовне, мисијске и културне потребе верника или оних који би то могли да постану, или су само заинтересовани. Питање је чак да ли би то што ја зовем сабирањем, била "централизација" чиновничка која би гушила иницијативу? Но, можда треба покушати, нпр за почетак да се књиге такве садржине бесплатно штампају у Патријаршијској штампарији (која је одавно тешко доступна и најскупља у граду), што би било у складу с традицијом наших древних манастирских печатњи.