Kako živeti sa svešću o prolaznosti svega?

[JESSY]

S vremena na vreme, čovek postane svestan nemilosrdnog marširanja vremena ka našoj neizbežnoj smrti. Prolaznost vremena glavni je aspekt ljudskog udesa i nosi u sebi i uzbuđenje i strah, lepotu i tugu. Dobro ili loše, svemu će doći kraj.

Miguel de Unamuno sa tragičarskog stanovišta govori o ovoj karakteristici života:

„Jedne noći spustio se u moj um 

jedan od onih mračnih, tužnih i žalosnih snova koje ne mogu da odagnam iz svojih misli. Sanjao sam da sam oženjen, da smo imali dete, da je to dete umrlo, i da nad njegovim telom govorim svojoj ženi: Drži se ljubavi! Uskoro će istrunuti – na taj način se sve završava.“

Čovek je nemoćan pred zakonima prirode, i kada se toga priseti dobija dozu skromnosti. Namera podržana verom nosi u sebi moć, ali čovekova moć je uvek organičena spoljašnjim i unutrašnji preprekama, a borba protiv njih daje smisao životu.

Ograničen kakav jeste, čovek često pravi greške. Problematičan je njegov običaj da nad njima potom očajava.

Niče je u Tako je govorio Zaratustra sledećim rečima dočarao ograničenost naše volje prolaznošću vremena:

„Volja oslobađa; ali šta je to što stavlja čak i oslobodioca u okove? Bilo je: ovo je voljino škrgutanje zubima. Nemoćna pred onim što je učinjeno – ona je ljuti posmatrač svega što je prošlost. Unazad volja ne može hteti. Što ne može uteći vremenu i njegovoj vladavini, to je voljina najveća tuga.“

 

Ovaj uslov može u čoveku izazvati strahovita osećanja, jer neprestani tok vremena podrazumeva nepovratnost, prokockane šanse, neizvesnost. Pored toga što ne dozvoljava izmenu učinjenog, vreme može odneti ono za šta je čovek vezan, ljubavlju ili navikom.

Dok čovek jednim delom uživa u strepnji i otvorenim mogućnostima, drugim delom teži sigurnosti i miru. Ukoliko čovek sebe posmatra kao završen i stalan proizvod, a ne kao stvorenje u neprestanom postajanju, biće mu teže da se pomiri sa određenim postupcima, jer ne shvata da se sve odvilo na jedini način na koji se moglo odviti.

Čovekova snaga leži u njegovom prilagođavanju svakoj neminovnosti, a ono što se već odvilo, svakako je neminovnost. Viktor Frenkl u Čovekovoj potrazi za smislom govori:

„Čoveku se može oduzeti sve osim jednog – bazične ljudske slobode da u svim okolnostima izabere svoje držanje, da prihvati svoj sopstveni put.“

[JESSY]

Ovo stoičko prihvatanje sudbine daje postojanju novi kvalitet. Emil Sioran to fantastično opisuje rečima:

„Pati, zatim pij zadovoljstvo do poslednje kapi, plači ili se smej, vrišti u očajanju ili od sreće, pevaj o smrti ili o ljubavi, jer ništa neće potrajati.“

Nostalgija i neka njena značenja

Imao on stojičko držanje ili ne, prolaznost vremena u čoveku izaziva određena osećanja. Termin koji se kod nas koristi za ovo osećanje jeste nostalgija. Emocionalni sklop čoveka je međutim dosta složeniji i suptilniji nego što mu to rečnik priznaje. U portugalskom jeziku postoji reč saudade koja se definiše kao duboko emocionalno stanje slatko – gorke melanholične žudnje za nečim lepim čega više nema.

Nostalgija je reč koju je 1688. godine uveo nemački doktor Johanes Hofel, radi dijagnoze psihičkog stanja švajcarskih vojnika plaćenika koji su dugo bili odvojeni od domovine.

Etimologija je sledeća: Nóstos – povratak kući i Álgos – bol. Bukvalan prevod bi bio bol ili tuga za domom.

U psihologiji, morbidna nostalgija se označava kao tuga za minulim vremenima. Pacijent ne prihvata realnost i idealizuje prošlost. Najšire primenjivano značenje nostalgije jeste očajanje koje zahteva da se vratimo u prošlost, odnosno da prošlost donesemo u sadašnjost i da sve bude kao pre, iako više ništa nije isto.

„Često sam odlazio; i okretao se; i kažu tada poželiš da se nekad vratiš. I vraćao sam se. I ništa nije bilo isto, ni pejzaži, ni ljudi, ni ja. Shvatio sam ne treba se vraćati, ono što je bilo lepo neka zauvijek ostane u snovima. Večno će trajati…“

Sergej Aleksandrovič Jesenjin

[JESSY]

Usamljenost ili saudade

Saudade dolazi od dve reči: solitudo – usamljenost i salutare – zbogom. Dakle, usamljenost nakon oproštaja ili nedostajanje onog od čega smo se oprostili.

Saudade jeste prisutnost odsutnog koja trperi u telu i biću onoga koji oseća. Pojačana svesnost odsutnosti i nepovratnosti nečega sto je bilo ili moglo biti, a sada je zauvek van domašaja.

Dok nostalgija u svom uobičajenom obliku podrazumeva dozu očajanja, saudadepodrazumeva iskru nade koja nema odredište, pa se širi u apsolutu i preplavljuje ljubavlju i zahvalnošću.

Na primer, profesionalni sportista zadobio je povredu zbog koje je morao da se pozdravi sa sportskom karijerom. Gledajući u prošlost, on oseća nedostajanje, ali ono se može manifestovati kao nostalgija ili kao saudade. Razlika je u tome što se kod saudade, umesto nerazumne težnje za vraćanjem u prošlost, odvija kontemplacija lepote onoga što je bilo i prihvatanje onoga što jeste.

Može se uočiti sličnost između termina sevdah i saudade. Međutim, u nedostatku suptilnijih izraza, sevdah je kod nas poprimio dosta šire značenje, i vezan je za svaki oblik potpunog prepuštanje emocijama u estetskom zanosu.

Jasno je da jezik neprestano treba da evoluira, jer on predstavlja kako sredstvo tako i ograničenje za izražavanje. Što je čovek više u mogućnosti da izrazi svoje unutrašnje stanje, to će se manje izolovano i neshvaćeno osećati.

Nemački jezik bogat je izrazima koji dočaravaju ovakva suptilna osećanja.

Na primer:

• Farnweh – čežnja za dalekim mestima
• Sehnsucht – intenzivna žudnja za nečim dalekim i neodredivim
• Torschlusspanik – bukvalno: panika od zatvaranja kapije; strah da će nam ponestati vremena za ostvarenje ciljeva
• Treppenwitz – bukvalno: šala na stepenicama; ono što je trebalo reći, a čega smo se prekasno setili; zakasnela dovitljivost.

https://kultivisise.rs/prolaznost-vremena/

[Иван Ивковић]

Why Shouldn't We Commit Suicide? (Donkey Kong & The Myth of Sisyphus)

 

[Иван Ивковић]

https://medium.com/pocketstoic/amor-fati-e93c97332c31

[Иван Ивковић]

https://apt42revisited.wordpress.com/2014/11/24/7x02-the-sixth-extinction-ii-amor-fati/

[Аристарх]

1 hour ago, Muramasa рече

Lako. Znam da ni moj ni tuđi životi ne vrede pišljiva boba, pa mi zato ne bi bio problem da ga odbacim za bilo šta što prevazilazi ono što mi trenutno služi kao smisao. Neki se sablažnjavaju kada kažem da mi je 30 godina više nego dovoljno.

Ništa čovek nema što mu smrt neće uzeti i što pre to shvati, biće mu lakše.

Пролазност је добра, ми све и да хоћемо не можемо сваку благодат одједном осетит и бит са њом у вези. Овако део по део долази до нас и стичемо већу спознају. Не заснива се живот на пролазаностима у смислу коначних вредности којима обилује па оне трајно нестају, на простој материји живот онда сводимо. А материја само пресликава оно шта је вечно. Оно шта ваља остаје вечно, као и генетика. Оно што не ваља пропада, свако има свој наставак биолошки у материји. Мимо тога је наставак живота после овог, што је неки вид интелектуалног изазова који прати човека током живота.

Ево ти пример на већем нивоу, ми смо овде у незгодној ситуацији. Буквално комбинација Израела окруженог непријатељима и палестинаца који не могу мрднут и свако мало им неко руши све шта створе. Зато имамо нама не-оперативну заоставштину предака као подвалу западних агресора који нам не дају да продишемо на већини своје територије предака ево 30 година. Али и то се да превазићи јер буквално посматрамо на своје очи пролазност непријатељеве моћи и утицаја, постепено али сигурно. Тако је и у животу, ово нису мале или нове лекције које наш народ сада пролази. Ово ће бити предмети дискусија и политичке психологије наших потомака који буду живели као своји на своме, без ових стресова. Пролазност је добра по мени, део је слободе човека (у вери или уопште) на земљи.

[JESSY]

[Кратос]

Kad se mora nije teško 

[Натан]

То питање сам решио кад сам у Цркви сазнао за Васкрсење. 

Био сам традиционални верник, нисам знао ни у шта/Кога верујем.

Кад сам први пут отишао на Литургију чуо сам кад хор на крају Символа вере каже: ''Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века''. 

Човече!; мртви ће поново да устају! Нисам знао до тада, какво је то откровење било за мене, одмах другачији поглед на свет.

''Онај осећај'' (хД) кад схватиш да је смрт побеђена.

[Bokisd]

пре 42 минута, todor рече

То питање сам решио кад сам у Цркви сазнао за Васкрсење. 

Био сам традиционални верник, нисам знао ни у шта верујем.

Кад сам први пут отишао на Литургију чуо сам кад хор на крају Символа вере каже: ''Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века''. 

Човече!; мртви ће поново да устају! Нисам знао до тада, какво је то откровење било за мене, одмах другачији поглед на свет.

''Онај осећај'' (хД) кад схватиш да је смрт побеђена.

Da, ceznja za necim buducim, koji daje smisao zivota.

( kazem, na osnovu predhodnih tekstova na temi, koji govore o ceznji koja ide prema proslosti,.... ne znam, kako to moze da pomogne, da se nadje smisao zivota, bez ceznje za nekim buducim stvarima )

[Natasa.]

1 hour ago, todor рече

Кад сам први пут отишао на Литургију чуо сам кад хор на крају Символа вере каже: ''Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века''. 

Veruješ li iskreno u to ili mu se nadaš?

[Вукашин Ковачевић]

1 hour ago, Muramasa рече

Tako što znam da ljudski život, na prvom mestu moj, ne vredi pišljiva boba i da ga treba odbaciti za bilo kakav iole smislen cilj, iako će i taj cilj jednom proći. Ništa čovek nema što mu smrt neće oduzeti i što to pre shvati, biće mu lakše.

Mnogi ljudski život porede sa svećom koja je svakim trenutkom bliža smrti i ja se sa njima slažem. Ne slažem se jedino oko toga kako treba goreti. Oni bi da gore kao paprat, polako i tugaljivo, a ja bih kao dobar bezdimni barut. U punoj snazi, sa punim potencijalom, ma koliko kratko trajalo.

Мммммм....како би било лепо и лако да је заиста како ти кажеш, да људски живот не вреди ништа, да је довољно наћи смислен циљ а да се не своди искључиво на прокреацију у условни бескрај.  Неки блесак славе, па и мали;  световне величанствености која ће да одзвања колико-толико, рађање потпуно нове вредности, па нека и умре, само да утиче на неког после тебе. Да, да је људски живот свећа која изгори, ал може да упали хиљаде других ако букне одједном... смрт не би била страшна уопште. Не, не би била страшна ни да нико ни не зна за твој пламен, па нек је цео живот био на киши,  јер свеједно, евентуално, ништа се ни о коме неће знати, и једна је крајња последица за све. Мир, дивота непостојања. 

Много лепа мисао, веома утешна - да је човек само материја и само смрт. Тешко ми је да замислим нешто утешније од тога: да се све последице мог и свачијег живота своде на једну, значило бих да сам слободан од свега, од свих замишљених одговорности, дужности и фантазија сем оних које ја изаберем и осећам, издигнем за самог себе у својој машти сопствени значај у њима... Али и да не успем, или успем а нико не зна сем мене, све је једно јер смрт и ентропија су велики изједначитељи, све патње, неправде и зла не значе ништа.  Нема вечне одговорности, нема последица, све је једна. Предивно. <3



 

[micro]

пре 1 сат, Bokisd рече

ceznja za necim buducim, koji daje smisao zivota.

U da, bravo!!

[Натан]

пре 9 часа, Natasa. рече

Veruješ li iskreno u to ili mu se nadaš?

Вера и нада увек иду заједно. Прва претходи другој. Да бих се нечему надао, морао бих прво у то да верујем.

Потпуно верујем у опште васкрсење мртвих, а надам се оном на вечни живот, не на суд.