Podneta krivična prijava protiv Miroljuba Petrovića

[obi-wan]

пре 17 минута, Аурор рече

Valjda su tada tako zvali one koji nisu verovali u (jednog) Boga.

Kako? Nisam u`vatio vezu, ne znam sta si ovde rek`o...

[obi-wan]

пре 50 минута, Ana Bjelan рече

znaci mislis da mi kao narod koji ima bogatu istoriju ne treba da branimo svoju teritoriju

Potpuno besmisleno pitanje, sve sam lepo napisao napred.

[Аурор]

пре 3 минута, obi-wan рече

Kako? Nisam u`vatio vezu, ne znam sta si ovde rek`o...

Da su tako Judejci zvali one koji nisu verovali, autsajdere.

[obi-wan]

пре 1 минут, Аурор рече

Da su tako Judejci zvali one koji nisu verovali, autsajdere.

A kako? To nisam ukapirao, ne znam na koju rec mislis.

[Аурор]

пре 4 минута, obi-wan рече

A kako? To nisam ukapirao, ne znam na koju rec mislis.

Pa psima

[obi-wan]

пре 5 минута, Аурор рече

Pa psima

Ne znam da l` je to bio neki zvanican izraz, nesto sumnjam, verovatno je bio rasiren u obicnom govoru, ali je jasno da ga je Hristos upotrebio da njime kod svojih ucenika izazove gnusanje i revolt prema takvom krajnje neljudskom stavu i drzanju.

[Аурор]

пре 9 минута, obi-wan рече

Ne znam da l` je to bio neki zvanican izraz, nesto sumnjam, verovatno je bio rasiren u obicnom govoru, ali je jasno da ga je Hristos upotrebio da njime kod svojih ucenika izazove gnusanje i revolt prema takvom krajnje neljudskom stavu i drzanju.

Možda nije imalo toliko pogrdno značenje kao danas.

Ne znam, opet ne mogu ni da prihvatim da je bio sarkastičan...

[Ana B.]

пре 6 часа, obi-wan рече

Ne, to nije tacno. Pre svega, sv. Sava je bio sasvim slobodan, u njegovo vreme nas narod nije bio potlacen ni od koga. Sava se borio za duhovnu samostalnost i samosvesnost svog naroda, tj. da u narodno bice zauvek ugradi Smisao, i da Smisao postane i ostane jedini Ideal tog naroda.

I knez Lazar je jedan od nastavljaca upravo tog i takvog (pravog) Svetosavlja. Jer Svetosavlje i nije nista drugo nego Pravoslavlje dozivljeno nasim narodnim bicem. Telesna/spoljna sloboda, za koju je sv. knez vise puta ratovao, je bila sekundarna - pozeljna, svakako, ali ne na prvom mestu.

Dakle, ljudi o kojima pricas su se borili pre svega za Temelj svom narodu, da mu ostave zdravu Osnovu na kojoj svako dalje covecno i normalno zidanje ima da izdrzi svaki ispit vremena. Borili su se da u svoj narod ugrade zauvek Hrista i Njegovo ucenje.

A da to jeste tako svedoce i naredni vekovi provedeni pod Turskom okupacijom - dakle, vreme bez ijednog dana stvarne spoljasnje slobode, ali u kome su Srbi itekako ocuvali tu unutarnju vecnu slobodu, tj. posvecenost jevandjelskom idealu (bogo)covecnosti. Od sv. kneza Lazara, tja do mucenog djakona Avakuma Beogradskog, i jos posle njega - sve je vreme naseg naroda ispunjeno samo i iskljucivo tom unutarnjom slobodom.

Hriscanin ili jeste to ili nije, a ako jeste, onda je poredak njegovog zivota uvek takav da je na prvom mestu Smisao, niko i nista drugo.

ti isto to pricas samo malo izvijeno. Naravno da su se borili za slobodu i pokazali primerom sta znaci birati nebesko carstvo i sta znaci dostojanstvo ili biti ga dostojan

[obi-wan]

пре 6 часа, Ana Bjelan рече

ti isto to pricas samo malo izvijeno. Naravno da su se borili za slobodu i pokazali primerom sta znaci birati nebesko carstvo i sta znaci dostojanstvo ili biti ga dostojan

Nista tu nema izvijeno. Hristos je apsolutno uvek na prvom mestu, sve ostalo moze i ne mora. Masa ljudi u istoriji bili su robovi i zarobljenici, a ipak su sveti.

Spoljna sloboda je dar Boziji, kao i zdravlje, kao i svako drugo blagostanje, i duhovno i materijalno. Da bi imali ove darove jedini potreban uslov je da je Hristos/Smisao uvek na prvom mestu, ne nacija, niti bilo sta drugo.

Uostalom, zato nam se danas malo po malo sve oduzima: i sloboda spoljna, i zemlja, i dostojanstvo, i zdravlje, i sve sto necem vredi - jer smo Hrista gurnuli u drugi i treci plan, mnogo cesto smo Ga sasvim prognali iz nasih zivota, a na Njegovo mesto posadili razne nacionalizme, ideologije, partijske bljuvotine, materijalno blagostanje, i kojekakve druge kumire i idole.

A Miroljub je upravo odlican primer svega toga - obican idolopoklonik i neznabozac.

E dokle god tako bude, dokle god narod bude bulaznio o raznim "vodjama", "spasiteljima", "isceliteljima" i inim protuvama raznih vrsta, dotle cemo da tonemo, i to sve nize i dublje. Jedino sto i to propadanje nije beskonacno, ima svoj kraj, a kraj mu je potpuno unistenje i isceznuce celog naroda i njegovog identiteta. Da li ce da dodje do toga, ili cemo da se okrenemo ponovo Smislu i tako se izbavimo od propadanja - zavisi jedino od nas Srba, ceo izbor je potpuno na nama.

Stoga, vi koji podrzavate ovakve bukadzije i trovace kao sto je Miroljub, i tako nesvesno promovisete bezboznistvo i gadosti koje takvi zagovaraju, malo se pocesite i porazmislite kakvu odgovornost uzimate na sebe. Jer "tesko onom kroz koga dodje sablazan..."

[obi-wan]

пре 12 часа, Аурор рече

Možda nije imalo toliko pogrdno značenje kao danas.

Ne znam, opet ne mogu ni da prihvatim da je bio sarkastičan...

On nije sigurno bio sarkastican u nasem danasnjem smislu, to je najbliza rec kojom sam opisao takav Njegov postupak. Znaci, razdvojis malo danasnje vreme i ono ondasnje. To i slicni momenti su bili Njegov roditeljski nacin da decu privede blagorazumnosti, ali tako da deca sama svesno izaberu Njega a ne propast i greh.

Ili kako to kaze nas vl. Nikolaj u svojim Omilijama - "Hristos je uvek nedostizno vest u rukovanju ljudskim dusama".

[Ana B.]

пре 4 часа, obi-wan рече

Nista tu nema izvijeno. Hristos je apsolutno uvek na prvom mestu, sve ostalo moze i ne mora. Masa ljudi u istoriji bili su robovi i zarobljenici, a ipak su sveti.

Spoljna sloboda je dar Boziji, kao i zdravlje, kao i svako drugo blagostanje, i duhovno i materijalno. Da bi imali ove darove jedini potreban uslov je da je Hristos/Smisao uvek na prvom mestu, ne nacija, niti bilo sta drugo.

Uostalom, zato nam se danas malo po malo sve oduzima: i sloboda spoljna, i zemlja, i dostojanstvo, i zdravlje, i sve sto necem vredi - jer smo Hrista gurnuli u drugi i treci plan, mnogo cesto smo Ga sasvim prognali iz nasih zivota, a na Njegovo mesto posadili razne nacionalizme, ideologije, partijske bljuvotine, materijalno blagostanje, i kojekakve druge kumire i idole.

A Miroljub je upravo odlican primer svega toga - obican idolopoklonik i neznabozac.

E dokle god tako bude, dokle god narod bude bulaznio o raznim "vodjama", "spasiteljima", "isceliteljima" i inim protuvama raznih vrsta, dotle cemo da tonemo, i to sve nize i dublje. Jedino sto i to propadanje nije beskonacno, ima svoj kraj, a kraj mu je potpuno unistenje i isceznuce celog naroda i njegovog identiteta. Da li ce da dodje do toga, ili cemo da se okrenemo ponovo Smislu i tako se izbavimo od propadanja - zavisi jedino od nas Srba, ceo izbor je potpuno na nama.

Stoga, vi koji podrzavate ovakve bukadzije i trovace kao sto je Miroljub, i tako nesvesno promovisete bezboznistvo i gadosti koje takvi zagovaraju, malo se pocesite i porazmislite kakvu odgovornost uzimate na sebe. Jer "tesko onom kroz koga dodje sablazan..."

„Земаљско је за малена царство, а небеско увјек и довјека.“.

Пред Косовском битком и страдањем српског народа Кнезу Лазару су се отворила два вида: земаљски и небески, физички и духовни, човечији и Божији. Он се тада налазио на рубу два царства: исламског и хришћанског, земаљског и небеског, човечијег и Божијег. Ту страшну драму Косовског и небеског опредељивања Кнеза Мученика, која прераста у агонију духа, народни песник описује речима:

„Мили Боже, што ћу и како ћу? Коме ћу се привољети царству?“

У ствари, најтеже је бити у дилеми духа у којој дух труне, а не знати где је човеку место.

Кнез Лазар је имао све разлоге да се определи и за земаљско и за небеско царство, јер и једно и друго је наглашено присутно у сваком човеку.

Косовски Страдалник је могао да се определи и за земаљско царство, али у том случају не би било потребно да се са војском причешћује, него само да је одведе на поље Косово, да без борбе призна пораз и да се преда јачем од себе у намери да сачува свој живот и животе својих људи. Сваки човек који се определио за земаљско царство, помислио би да је тако најбоље. Међутим, крајњи исход предаје без борбе био би за Србе исти као и у случају њихове борбе на живот и смрт, али би последице таквог чина биле различите: Срби би тиме помогли Турцима да у једном силовитом, поробљивачком налету освоје целу тадашњу Европу.

Дакле, у случају предаје и опредељивања за земаљско царство Кнез Лазар се не би усрећио. Постао би турски вазал и, уместо да ратује са Турцима на Косову пољу, ратовао би за рачун Турака на разним бојиштима Европе и Азије, све до истребљења своје војске. Био би турски обер-кнез, његова војска – турска војска, његове војводе и велможе – турске слуге и спахије, српске девојке – турске наложнице, српска земља – турски спахилуци, како то лепо каже народна песма. Према томе, предајом би кнез Лазар само привремено сачувао свој живот и живот свог народа, али би условио дугу агонију народног умирања који би, изгубивши слободу и отаџбину, породицу, имање и име, ишчезао са лица земље.

Стога је Косовски завет који је Кнез Лазар, у име своје и у име целог српског народа, како ондашњег тако и оног потоњег, прошлог и будућег, дао пред лицем свога Створитеља и целе историје, дубоко хришћански и јеванђелски. То је, у ствари, трајно и непрекинуто определење свих Срба, у свима просторима и временима, да дају предност царству небеском у односу на царство земаљско, да се више покоравају Богу него земаљском цару, да више воде рачуна о својој отаџбини него о својој кући, ако желе да опстану на овој ветрометини живота, да преживе између Сциле и Харибде, између муслиманског Истока и римокатоличког Запада, да се одрже између источне и западне Европе.

У том смислу свети Кнез Лазар јесте наш српски патријарх Авраам.

И као што је некада Патријарх Авраам закључио савез између Јахвеа и Јевреја преко жртве свога сина Исаака, тако је Косовски Великомученик закључио Видовдански завет између Бога и Срба на жртвовању целог српског народа на Божијој страни. Истина, Авраам је хтео, само хтео, да жртвује свога сина у потврду закљученог завета, али не и себе и цео јеврејски род (мада, под чудесним околностима, ни Исаак није жртвован). Косовски Страдалник је, међутим, принео као жртву на олтар свога завета и себе и све своје, цео српски род, ондашњи и потоњи, прошли и будући. Није ли то највећа жртва икада принета Богу и свету правде, слободе и људског живљења? Није ли то најкрвавији данак који српски народ плаћа од Косова до данас своме постојању, својим Видовданима, своме опстанку на овој вододелници Истока и Запада? Нису ли нас секли и убијали, мучили и премлаћивали, исламили и римокатоличили, силовали и грчили, како они са Истока тако и они са Запада? И много је таквих Косова, много наших Видовдана, много Јадовна!

Упркос томе Косовски завет српског народа јесте стално следовање Небеског царства, стално исповедништво кроз мучеништво, стална борба против ропства и тираније за слободу и људско достојанство, борба против неправде и лажи, силовања и криминала.

То је борба за вишу, Божију правду, истину и добро ту, већу од ове која нам је позната у „овој долини плача.“

 

Протојереј Жарко Гавриловић

[Ana B.]

пре 48 минута, Ana Bjelan рече

„Земаљско је за малена царство, а небеско увјек и довјека.“.

Пред Косовском битком и страдањем српског народа Кнезу Лазару су се отворила два вида: земаљски и небески, физички и духовни, човечији и Божији. Он се тада налазио на рубу два царства: исламског и хришћанског, земаљског и небеског, човечијег и Божијег. Ту страшну драму Косовског и небеског опредељивања Кнеза Мученика, која прераста у агонију духа, народни песник описује речима:

„Мили Боже, што ћу и како ћу? Коме ћу се привољети царству?“

У ствари, најтеже је бити у дилеми духа у којој дух труне, а не знати где је човеку место.

Кнез Лазар је имао све разлоге да се определи и за земаљско и за небеско царство, јер и једно и друго је наглашено присутно у сваком човеку.

Косовски Страдалник је могао да се определи и за земаљско царство, али у том случају не би било потребно да се са војском причешћује, него само да је одведе на поље Косово, да без борбе призна пораз и да се преда јачем од себе у намери да сачува свој живот и животе својих људи. Сваки човек који се определио за земаљско царство, помислио би да је тако најбоље. Међутим, крајњи исход предаје без борбе био би за Србе исти као и у случају њихове борбе на живот и смрт, али би последице таквог чина биле различите: Срби би тиме помогли Турцима да у једном силовитом, поробљивачком налету освоје целу тадашњу Европу.

Дакле, у случају предаје и опредељивања за земаљско царство Кнез Лазар се не би усрећио. Постао би турски вазал и, уместо да ратује са Турцима на Косову пољу, ратовао би за рачун Турака на разним бојиштима Европе и Азије, све до истребљења своје војске. Био би турски обер-кнез, његова војска – турска војска, његове војводе и велможе – турске слуге и спахије, српске девојке – турске наложнице, српска земља – турски спахилуци, како то лепо каже народна песма. Према томе, предајом би кнез Лазар само привремено сачувао свој живот и живот свог народа, али би условио дугу агонију народног умирања који би, изгубивши слободу и отаџбину, породицу, имање и име, ишчезао са лица земље.

Стога је Косовски завет који је Кнез Лазар, у име своје и у име целог српског народа, како ондашњег тако и оног потоњег, прошлог и будућег, дао пред лицем свога Створитеља и целе историје, дубоко хришћански и јеванђелски. То је, у ствари, трајно и непрекинуто определење свих Срба, у свима просторима и временима, да дају предност царству небеском у односу на царство земаљско, да се више покоравају Богу него земаљском цару, да више воде рачуна о својој отаџбини него о својој кући, ако желе да опстану на овој ветрометини живота, да преживе између Сциле и Харибде, између муслиманског Истока и римокатоличког Запада, да се одрже између источне и западне Европе.

У том смислу свети Кнез Лазар јесте наш српски патријарх Авраам.

И као што је некада Патријарх Авраам закључио савез између Јахвеа и Јевреја преко жртве свога сина Исаака, тако је Косовски Великомученик закључио Видовдански завет између Бога и Срба на жртвовању целог српског народа на Божијој страни. Истина, Авраам је хтео, само хтео, да жртвује свога сина у потврду закљученог завета, али не и себе и цео јеврејски род (мада, под чудесним околностима, ни Исаак није жртвован). Косовски Страдалник је, међутим, принео као жртву на олтар свога завета и себе и све своје, цео српски род, ондашњи и потоњи, прошли и будући. Није ли то највећа жртва икада принета Богу и свету правде, слободе и људског живљења? Није ли то најкрвавији данак који српски народ плаћа од Косова до данас своме постојању, својим Видовданима, своме опстанку на овој вододелници Истока и Запада? Нису ли нас секли и убијали, мучили и премлаћивали, исламили и римокатоличили, силовали и грчили, како они са Истока тако и они са Запада? И много је таквих Косова, много наших Видовдана, много Јадовна!

Упркос томе Косовски завет српског народа јесте стално следовање Небеског царства, стално исповедништво кроз мучеништво, стална борба против ропства и тираније за слободу и људско достојанство, борба против неправде и лажи, силовања и криминала.

То је борба за вишу, Божију правду, истину и добро ту, већу од ове која нам је позната у „овој долини плача.“

 

Протојереј Жарко Гавриловић

 

 

 

[Bokisd]

пре 29 минута, Ana Bjelan рече

 

 

 

Mislim, da nema neke velike filosofije.

Ja to gledam kao na, nacionalizam obojen Jevandjeljem i kroz Hrista. Onda nema ni sovinizma , ni etnofiletizma.

Ili, ono, nema vece ljubavi nego poloziti zivot za svoje prijatelje.

A, nasi prijatelji su i braca hriscani i svi koji zive i postuju nasu otadjbinu Srbiju. Za njih i Srbiju i valja se boriti i poloziti dusu. Ono,.... za Krst casni i slobodu zlatnu.

[Џуманџи]

Цитат

Јер Христос, још док бјесмо немоћни, умрије у одређено вријеме за безбожнике.

Јер једва ће ко умријети за праведника; а за доброга можда би се ко и усудио да умре.

Али Бог показује своју љубав према нама, јер још док бијасмо грјешници, Христос умрије за нас.

Рим 5:6-8

[obi-wan]

пре 4 часа, Neša_ рече

Nisam ja taj koji je izmislio borbu za opstanak. Ona je ljudima nametnuta, ali je od samih ljudi dovedena do ekstremne surovosti, jer u najvećem broju misle jedino na sebe, laktajući se sa drugima za što sigurnije i bolje pozicije koje će im omogućiti ili povećati uživanje, ne hajući mnogo za one koji nemaju ni za osnovne potrebe. Vera može da bude uteha i može da doda snagu i mudrost, ali da bi čovek mogao da se prepušta lepim mislima i da bi uopšte živeo, mora prvo imati bar osnovne uslove za život.

Ne, to je sasvim pogresan poredak - na prvom mestu Smisao, pa tek onda sve ostalo. To je oprobana i posvedocena istina, ne samo od nas danas, nego od nebrojenog mora svetih i potvrdjenih svedoka tokom ovih 20 vekova unazad. Dobro je da covek radi i stice ono sto mu je potrebno, ali je od toga vaznije da pre svega ceo svoj zivot centrira na Smislu i smislenosti. Upravo, tek tad sve ostalo sto radimo i sticemo dobija svoje puno znacenje i onu pravu radost i slast.

Dakle, ne samo da Hriscani ne zive po nekakvoj borbi za opstanak, nego su (svi ljudi bez izuzetka) pozvani da potpuno prevazidju takav nacin razmisljanja i zivljenja. Hriscanstvo je Zivot u kome covek svesno odbacuje i uz Boziju pomoc daleko prevazilazi i nadrasta svaku prirodnu uslovljenost i nuzdu.

Dobro je da covek radi (apostol Pavle kaze "koji ne radi, neka i ne jede"), ali ne sme da robuje bilo cemu i bilo kome, pa tako ni radu i toj tzv. "borbi za opstanak".

Nase jeste da posteno radimo i trudimo se u miru i blagorazumnosti, a za sve ono sto nam izmice i ne mozemo da postignemo "Gospod ce se postarati", kako je jos mnogo davno rekao pravedni Avraam.