Проф. др Ксенија Кончаревић: Деца у традиционалној српској култури

[александар живаљев]

Проф. др Ксенија Кончаревић: Деца у традиционалној српској култури

 

 

У нашем језику постоји велики број пословица које се односе на чланове породице.

Оне обухватају најважније сфере живота у заједници, и представљају кондензовану илустрацију запажених појава које се коментаришу и оцењују на позитиван или негативан начин, стимулишући одређен начин понашања или га осуђујући. С обзиром на то да су засноване на животном искуству стеченом у одређеној средини, пословице одсликавају виђење света у оквирима заједнице, и могу имати специфичности које су искључиво мотивисане актуелним културним обрасцима, или могу бити заједничке за више заједница. Није ретка појава да су паремије противуречне, што значи да пружају могућност сагледавања ситуације са различитих аспеката. На овај начин релативизацијом се даје могућност идентификације или самоидентификације свим члановима заједнице, што истраживачима омогућује боље разумевање стања у одређеном друштву. Пошто су у пословицама фиксиране ситуације до којих је до лазило у свакодневном животу, и пошто су се те ситуације понављале, што је и изазвало потребу стварања пословица – оцена, савета, препорука или коментара, на основу њих можемо реконструисати слику света која је била актуелна у време настанка пословица.

Пословице, изреке и фразеологизми пружају слику о стању у традиционалној породици, која је чувала наслеђен систем вредности и правила организације живота и рада у сеоској задрузи. У даљем излагању навешћемо неке пословице о деци које су забележене у зборнику Српске народне пословице и изреке Вука Стефановића Караџића. Наравно, излагање почињемо од представе о мајци као најодговорниЈоЈ за васпитање деце.

Мајка

У пословицама и изрекама проналазимо конкретизацију онога што мајка обично чини, што је њена обавеза или дужност, и можемо идентификовати својства које је језичка заједница сматрала најтипичнијим за мајку, као и уобичајене ситуације до којих је могло да дође у заједници а повезане су са мајком и њеним односом са потомством или ширим окружењем. Овде ћемо навести неке примере пословица систематисаних по принципу блискости смисла.

Мајка је еталон доброте: Није нико милији од мајке; Пуна су уста мајке; Свакоме је своја мајка мила; Мајка ли је, сунце ли је? Док имаш матер, имаш све.

Мајка се брине за исхрану деце: Жива ти је мати. Кад ко стигне баш када хоће да се једе.

Мајчина храна (а нарочито млеко) има изузетан значај: Та­ко ми мајчине хране! Тако ми твоје хране! Нијеси ме задојила да ме можеш уклети; Мајчино млијеко (каже се за добра чоека).

Мајка има посебне моћи којима помаже својој деци: Мајка родила, мајка лијечила; Мајчин благослов Бог најрадије прима.

Мајка је нежна према деци: Лати, није сватко мати. Узми што ти се даје, јер није сватко мати да ти да оно што је најбоље; Мајкина је љубав највећа; Мајчина љубав, дјетиње весеље; Мекано је крило материно; Лебди око ње­га као мати око ђетета; Негује га као мајка сина јединца.

Мајка може претерано бринути: Да Бог ђетету не да оно што му отац и мати мисле! Јер отац и мати обично мисле о свакаквој несрећи која би се ђетету, кад није код њих, могла догодити; Мајка што мисли својему детету да не да Бог; Мајчина је брига највећа.

Није лако бити мајка јер је напорно водити рачуна о малој деци: Ласно је готовом детету мајка бити.

Мајка је одговорна за добро васпитање кћерке, и кћерка је онаква каква је мајка: Гледај мајку, а узми шћерцу; По мајци ћеш познати каква је ћерка; Јагње овцу продаје, мајка ћерку удаје; Каква мајка онаква и ћерка.

Мајка може да се наљути на своју децу: Боље би било да сам родила камен; Боље би било да сам родила клупко пређе (него ње­га). Рече мати за своје неваљало дијете; Да сам га на уста родила (ударила бих га). Рече се за дијете кад што скриви.

Мајчина љутња брзо пролази, а евентуално физичко кажњавање детета није претерано строго: Мајка била – мајка мила; И кад куне мати благосиља.

Ко није добар према мајци (родитељима) неће добро проћи: Греота је и на мајчин ‘лад згазнут; Ко заборави мајку, њега ће Бог; Ко удари мајку, рука му отпала!

Деца треба да брину о остарелој мајци, али то није увек случај: Једној мајци лако је да исхрани десет синова, а њима је тешко исхранити једну мајку; У девет хвала, у једном храна. Мати се обично многим синовима хвали и поноси, а и један је може онако хранити као и деветорица; Боље је с мужем од гумна до гумна него (самој) од сина до сина. Боље се удовици удати, макар с мужем просила, него да је синови хране. У Котору.

Највећа мајчина жалост је смрт деце: Вруће су мајчине сузе. (Нико не жали као мајка); Мајка жали док не умре; Срећну мајку деца сахрањују, а несрећна децу. Мајка је срећна када су јој деца добра.

Мајка има већи значај за де­цу од оца: Кад умре некоме отац, онда му је умро само отац; а кад умре мајка, онда су му умрли и отац и мајка.

Анализа садржаја пословица указује на то да је мајка еталон до­броте, брижна, понекад претерано нежна и некритична према својој деци. Чини се да су то разлози за настанак пословица које говоре да је за децу (или, можда је боље рећи, за психолошку добробит деце) мајка важнија од оца. Мајчин задатак је да храни децу, и посебна својства се приписују мај чином млеку. Даље, мајка је пред заједницом одговорна за васпитање деце, посебно у млађем узрасту, а има посебан однос са кћерком. Признаје се да је бављење децом тежак и захтеван посао, и да се дешава да деца не враћају тај дуг родитељима. Понекад мајка и деца буду у сукобу, али то је краткотрајно. Физичко насиље од стране мајке се толерише (јер, сматра се, није претерано нити намерно усмерено да би нашкодило детету), док је оно према мајци строго санкционисано. Највећим успехом мајке сматра се успешно дете, а највећа несрећа је када оно умре.

Син

Пословице и изреке које се односе на сина у српском језику могу се груписати на оне где се спомиње само син, на оне које указују на везу сина и оца, и оне које говоре о односу сина и мајке.

1. а. Кад се ђетић роди, и цигле се на кући овеселе. У Боци; Около двора дупчићи, а у кућу синчићи. Рече ђевојка у себи кад је сватови уводе у кућу, да би мушку ђецу рађала. У Грбљу; Радуј се мушком детету. Није богат онај ко има доста волова но онај ко има доста синова. Синови су богатство.

б.  Ко није чувао вране коње и мушку децу, тај не зна за муку. Синови уздигну, синови затру. Ласно је дијете имати, ма је тешко сина имати. Син оца рађа.

в.  Син је лојзе, а унук гројзе. (Топлица). Ближи син, но унук.

2. а. Какво дрво, такав клин; какав отац, такав син! Какав отац таки син. Каква врба, та­кав клин; какав отац, такав син. Кавгаџија отац – кавгаџија и син. Какав отац, такав син; какво др­во, такав клин. По оцу се познаје син, а по мајци шћи. По оцу син, а по матери кћи познаје се. Отац у сину себе види. Чоек жели да је од свакога бољи, а од сина да је гори.

б. Ђељај колац као ти и отац. Гледај: Плети котац као ти и отац. Плети котац ђе ти и отац. Плети котац као ти и отац. Ради и живи онако као што ти је и отац.

в.  Кад отац даје сину, смеју се и отац и син; а кад син оцу, плачу и отац и син. Док отац храни синове, не чу нико; а док синови оца, зачу свак. Кад отац храни сина, нико не зна; а кад син храни оца, зна цело село. Отац једва чека да му се син роди, а син једва чека да му отац умре. Мирише на синове јелове даске! – Шта радиш то, тата? – Правим корито за ђеда. – Ела, ела тата, па ћу још мало и ја правит за тебе! (Рекао син оцу, када је овај по наговору своје же­не одлучио да од своје софре одвоји оца, да сам обедује.) Ако вучеш оца од прага, твоја деца ће тебе преко прага.

г. Ако ти је отац правио кућу, лако ћеш је продати.

3. а. Негује га као мајка сина јединца. Ако си јединац у мајке, нијеси у Бога. Обила мајка родила обила јунака. Свака мајка Обилића мајка. Свака је мајка поносна на свога сина.

б. Ако Бог хоће да казни жену, да јој само синове. У девет хвала, у једном храна. Мати се обично многим синовима хвали и поноси, а и један је може онако хранити као и деветорица. Једној мајци лако је да исхрани десет синова, а њима је тешко исхранити једну мајку. Боље је с мужем од гумна до гумна него (самој) од сина до сина. Боље се удовици удати, макар с мужем просила, него да је синови хране. У Котору. Боље на синово буњиште него на зетово огњиште.

У Матешићевом Фразеолошком рјечнику из 1982. налазимо изразе мамин син, са значењем мамина маза, мезимац; размажен, несамосталан човек и татин син, који је или по карактеру сличан, или привржен оцу, или је размажен младић, који ужива привилегије на основу очевог положаја.

У првој групи постоје три подгрупе. Пословице у (1. а) указују на то да је имати сина престижно, али и да је тешко подићи добре синове (1. б). Синови су, такође, настављачи рода, преко унука, али блискост са сином може бити већа (1. в).

Велики број пословица у другој групи односи се на сличност синова и очева која се манифестује карактером (2. а) или по професији која се преноси са једног на друго колено (2. б). Подгрупа (2. в) описује стање у породицама где се очекује да синови воде рачуна о остарелом оцу, што се понекад и не дешава. Овде су и поуке које уче потомство да треба бити добар према старијима, јер се може десити да они уочени лош однос примене на њима кад дође до смене генерација. Подгрупа (2. г) указује на могућност да оно што је отац стицао син лако прода.

Трећа група садржи пословице са експлицитним указивањем на везу између мајке и сина. У првој подгрупи (3. в) налазимо једну пословицу којом се признаје заслуга мајке за то што је син добар. Очекивано је да се мајке изузетно добро односе према синовима, и да су субјективне. Међутим, имати само синове за мајку није увек добро, јер јој у младости не помажу у кућним пословима (који су се сматрали искључиво женским), а када дође време да је издржавају у старости, нерадо испуњавају ту обавезу, мада је и такав однос понекад бољи него однос са зетом.

У традиционалном схватању, како видимо на основу наведених пословица, сина није лако подизати и васпитати, мајкаје склона да размази сина, очева дужност је да научи сина свему што зна, син и отац се идентификују један са другим, обавеза сина је да помаже родитељима у старости, односи између родитеља и синова мо­гу се променити женидбом, није увек препоручљиво оставити сину наследство, нису сви синови подједнако добри према родитељима.

Кћерка

Пословице у којима се говори о кћеркама у српској породици у великој мери сведоче о релативно кратком периоду које кћерке проводе са родитељима пре удаје, и дају упутства о њиховом васпитању, као што је то било у руским пословицама. Можемо их поделити на две групе: у првој су оне које уопштено говоре о кћеркама, у другој се повезују кћерка и мајка:

1. а. Ђевојке расту ка’и зла трава. Кога се родиш женско и стреите плачат.

б.  Ђевојка је туђа срећа. Женско је дете туђа кућа. Шћерца удата сусједа назвата. Не радуј се жен­ском детету – оно је туђа срећа. Ђевојке су ископ али част кући. Јер кућу затиру својом удајом, али се с њима опет стекну пријатељи, којима се чоек дичи.

в.  Једна (кћи) као ниједна, двије ка’ и једна, а три мисли ти. Једну је ласно удати, а и двије којекако, али кад су три онда је невоља. Ко жени, једно весеље има, ко удава, два. Једно што му се кћи или сестра удаје, а друго што му се брига скида с врата. Тко није кућу градио и ћерку удавао, не зна шта је трошак. Тешко кеси често кумујући, а још теже ћерке удајући.

г. Удри ђевојци мјесто ђе сједи. У Котору. Гледај: На псето замахни, а ђевојку удри. Женском детету треба тући и место где седи.

д.  Боље су сретње шћери, но несретњи синови. Женско чедо – де­сна рука.

2. Види мајку, па проси ћер. Гледај мајку, а узми шћерцу. По мајци ћеш познати каква је ћерка. Гледај мајку, па шацуј ћерку. Јагње овцу продаје, мајка ћерку удаје. Каква мајка онаква и ћерка. Каква мати така и шћи. Каква мајка, таква кћи. Мајка ћерку удаје, овца јагње продаје. Обилата мајка обилата и шћи. Родила мајка ћерку, да је научи вести. Поштена девојка, ваљана мајка. Мати ако је најгора опет је рада да јој кћи буде до­бра. Ко ћер хоће да добије, матери ваља да се умиљава.

б. Жељна мајка женском чеду рада. Жудна мати и девојчету је рада.

в. Ласно је ћерки с мајком пређу сновати.

Кћерке се, према пословицама српског народа, сматрају углавном губитком за породицу, те не чуди постојање оних где се рођење женског детета види као несрећа (1. а). Разлог оваквог виђења је економски, јер се уложено у подизање женске деце сматра улагањем у туђу породицу (1. б), иако понекад може бити и корисно, ако се кћерка добро уда. Пословице из групе (1. в) говоре о великом трошку приликом удавања кћери, што је такође тешко за породи­цу, а из групе (1. г) саветују да се према кћеркама треба односити строго, чак сурово, како би нау­чила да се добро понаша (или да буде покорна). Међутим, заједница препознаје и могућност да је понекад боље имати кћерку него сина, али само у случају када син није добар, а кћерка јесте. Последња пословица из групе (1. д) гово­ри о томе да кћерке помажу, али, судећи по традиционалној подели посла која је изражена у патријархалној породици, оне помажу са­мо мајкама.

Друга група пословица указује на одговорност мајке приликом васпитања кћери, и на велики утицај који она има на њено формирање (1. а). На мањи престиж који имају кћерке у односу на синове указују пословице у подгрупи (1. б), а на првенствено добар однос између мајке и кћерке – (1. в).

Исправност оваквог тумачења материјала који пружају паремије потврђује се и ставовима истраживача народне традиције. Тако, Јован Миодраговић пише: „У нашега народа много је важније питање: да ли ће дете бити мушко или жен­ско. Уопште отац воли мушко, си­на, да му се не би племе затрло, а мати обоје. А отац Ј. Ловретић из Славоније вели: ‘Обично отац жели сина, а мати жели кћер. Отац вели: Син је мој. Неће расипати, већ стицати, па ће ми бити од сва­ке помоћи. Ћер је туђа. Дођу лопови у пол бела дана па краду и но­се, а ти им још помагати мораш.’ Мати опет овако говори: Кћер је и праља и ткаља, па ће ми бити од свакаке помоћи још из малена; а син се приљуби уз туђу жену па воли њој више него матери.“

Свакако, новије доба унело је доста измена у схватања о породици и у само њено функционисање, али није наодмет бар повремено подсећати се на традиционалне представе које су опстајале вековима.

…

---

„Православље“ број 1185-1186 – 01-15. август 2016. г.