Добро дошли на дебату ( кратка прича )

[Ћириличар]

 

Сат је откуцао тренутак који је читава нација ишчекивала. На националној телевизији појављује се лик водитељке Оље, новинара провјереног квалитета, која изјављује да дебата два предсједничка кандидата управо почиње. Правила дебате су једноставна - водитељка ће, као модератор, поставити питање или затражити мишљење кандидата о одређеној теми и сваки ће од њих говорити стриктно о постављеном питању. Свакакве непотребне и превелике дигресије су забрањене, као и прекидање супарника. У супротном, прекршиоцу ће бити одузета ријеч искључењем микрофона. Камера се удаљава од њеног лица и приказује дугачки сто на чијим крајевима сједе кандидати, иначе пријатељи из дјетињства, Слободан и Стефан, док је у средини водитељка са руком на дугмадима за контролу микрофона. "Господо, ви сте кандидати за вођу наше земље. Али имајте на уму ово - у овој соби, за овим столом, ја сам апсолутни диктатор. Кршење правила које обезбјеђују квалитетну и јасну дебату не толеришем ни секунде.", рече Оља војнички озбиљно. Кандидати, као два дјечака које је мајка изгрдила јер су се испрљали у блату играјући се, тихо су потврдно климнули главама. Били су више пута Ољини гости. Знали су колико она озбиљно схвата своју емисију, а жељели су што више гласова освојити наступом, но морали су сачекати још пар минута да се заврше уводне монтаже којима се представљају кандидати.

Први је кренуо Слободанов уводник. "Кандидат је Либералне странке као човјек са дугогодишњим искуством у јавном животу, бројним академским достигнућима, пар књига у којима излаже своја политичка и филозофска виђења и јавно признатом постојаношћу и дослиједношћу у политици. Представља свјеже лице које је изњедрила либерална и грађанска опција, након уједињења у једну политичку странку. Својом упорношћу и харизмом успјео је саградити подршку унутар странке и скинути са њеног врха стару гарду која је безуспјешно годинама лутала у потрази за новим начином да дођу на власт. Слободанова критика својих "политичких отаца и мајки" како и даље живе у старим данима славе, када су били у првим редовима борбе против диктатора и његових апаратчика, те како због тога не могу да увиде ни да схвате нове друштвене токове ударила је у саму срж њиховог бирачког тијела. Успјео је у свом првом циљу - смјена генерација је дошла. Створена је нова опција која је старим идејама удахнула свјеж дух и пријеко потребну снагу. На предизборним скуповима одзвањале су највише двије ријечи - слобода и правда. Кратак инсерт са посљедњег митинга приказује га како узаврелој маси говори:"Нашој земљи диктирају са стране шта смије а шта не смије. Нашу земљу комшије покушавају понизити користећи тренутне и краткотрајне предности које имају, само да би што више својих оваца превели на своју страну. Нашу земљу гуше ухљеби, хохштаплери, лезиљебовићи и паразити само како би убирали плате за свој нерад. Нашу земљу сатиру велики и моћни који могу платити да им се снизе порези или дају неки посебни уступци. Нашу земљу даве тако што даве њен народ, не дајући му да дише, да ради, да се лијечи, да се образује. Нашу земљу дијеле и мрцваре они који само вичу "ми против њих". А све то само да би остали још пар годиница на власти не би ли узели још који динар, док народу просипају шупљоглаве приче о свом наводном родољубљу. Газе слободу, газе правду, само да би себи трпали у џеп!". Уз наочиглед мало напора, читава либерална страна се сјатила око оваквих ријечи. Гледали су како недостојни долазе на највише положаје, добијају највеће почасти, док они који су радили и трудили се за свој хљеб и свој статус труну или у непознаници или у немаштини. Некад чак и у оба стања. Жељели су промјене, жељели су да скину такве са власти и са својих леђа. Жељели су да се људи поштују и награђују по ономе што заслужују. Жељели су слободу и правду.".

Накратко, камера се враћа у студио гдје уживо хвата тренутак када Стефан преврће очима на Слободанов уводник. "А добро, мора се мало драматургије увести.", узврати Слободан, не знајући да је све ухваћено и пренијето на телевизији. Стефанов уводник поче одмах након тога. "Кандидат је Народне странке. Човјек из народа, за народ. Служио је обавезни војни рок док је још постојао, а потом је и добровољно служио у Војсци. Упоредо је завршавао своје студије права и временом је дошао до официрских вода, до мајорског чина. Пар година након пада диктатора напустио је војни позив и уљкучио се у политички живот јер није могао гледати стално понижавање државе и народа којима је са поносом читавога живота служио. Домаћи људи, умни и паметни интелектуалци продали су своју земљу, уништили је, унизили и поклонили се страном диктату. Нису били спремни ни за одбрану сопственог народа одмах преко границе, а усуђивали су се носити патриотска одијела са времена на вријеме. Предали су обичног човјека на милост израбљивачима, скрећући поглед када су понижавани, отпуштани и одбацивани без ичега за живот. "Све је то за ваше добро, али ви то не знате!", стално су говорили бројни буржујчићи који ван центра главнога града нису изашли на дуже од пар сати. Држава, народ, традиција, образ, ништа им то није значило. Због тога је земља данас посрнула, због тога је нико не поштује. Због њих и таквих више немамо ни војску достојну тог имена. Све је срушено, све је распродато, а народ сиромашан, понижен и исмијаван. Све се то мора исправити. Све се то може исправити. На таквом јаком осјећају националног јединства, народњаци су зајахали и изњедрили Стефана, строгог, спартански васпитаног бившег официра који је повео широк талас обичног народа који је највише испаштао током великих промјена, као и велики дио градске интелигенције која је жељела доста промјена у политици зарад повратка националног престижа. Слабе и неодлучне политике морају престати. Вријеме је да ова земља покаже како има кичму у здравом, јаком и уједињеном народу и да се бори за себе.".

Два кандидата су се гледала благо се смијешећи. Знају се читавог живота и знају колико су слике у уводницима претјеране. Али разлике у идејама нису нимало преувеличане. Оља одмах потом отвори прву рунду:"Добро... Видно је да полазите од изузетно различитих ставова по неким основним питањима. Почнимо прво од смјене Диктатора, јер тај тренутак је некако битан мотив за ваше политичке ангажмане. Слободане, како ви гледате на тај догађај?".

"Као на нужно зло, Оља. Демократске снаге су читаву деценију водиле легалну и парламентарну и надасве демократску борбу против његовог режима. Увукао нас је у непотребне и унапријед изгубљене и лоше промишљене ратове, гушио је основне људске слободе у самој земљи и контролисао је агенције које су крале, шпијунирале и убијале његове противнике. Да не спомињем како нас је успјео довести на међународном плану у статус изопштеника и одметника од читавог нормалног свијета, како је под његовом владом дошло до свеопштих санкција које су осакатиле читаву државу и како је народ живио у потпуној биједи и несигурности. И поврх свега, када је коначно изгубио изборе, након што је навукао пола свијета да нас поштено избомбардује, није хтјео да сиђе са власти јер је знао да ће одмах отићи пред суд. Био је спреман ићи против воље народа за којег се клео да штити. У таквој ситуацији, он је једноставно морао пасти."

Стефан се одмах надовеза на њега:"То што сте назвали "легалном и надасве демократском" борбом против њега је проста лаж. Како можете то тврдити, када је читав тај ангажман плаћала држава која нас је на крају бјесомучно напала, само јер јој се тако могло? Како можете уопште да говорите о било каквом легитимитету када сте својом вољом допустили да будете оруђа и оружја друге државе, стране силе, унутар своје сопствене? Разумијем у потпуности борбу за слободу, људска права и сву ту папазјанију, али не разумијем како су вође Ваше странке имале образа да воде ову земљу након што су вршљали по њој у име и за рачун друге државе. И послије се чуде што су их многи називали издајницима и страним плаћеницима?".

"Ах, враћамо се на старе етикете? Пазите, могу сада играти к'о киша око Крагујевца гледе овога, али да будем искрен. Па шта ако јесу? Не кажем да јесу издајници, у том смислу да су их плаћали странци. Само да Вас питам - па шта ако и јесу примали те паре? Тај новац су користили за борбу против човјека који је угњетавао сопствени народ и слао га у бесмислене ратове које је сам помогао да букну. Убијао је невине људе само јер су били против њега, прислушкивао је све и свакога, држао је читаву земљу биједном, изолованом и у сталном стању узбуне. Да ли је зло узети новац од странаца како би се срушио диктатор који уништава сопствену земљу? Или, боље да преформулишем - да ли је то веће зло? Наравно да није. Интереси наше земље и интереси стране силе су се поклопили у том сценарију. Зато је смијешно да људе који су се борили за напредак називају издајницима управо они људи који су је уништавали. То је много већа издаја."

"Све сводите на пуки интерес и хладну рачуницу. Гдје је ту поштовање сопствене земље, ко год њом владао? Гдје је ту стајање уз своју нацију и свој народ без обзира на околности? Гдје је ту национални понос и поштовање своје нације? Нема их. Ви нисте вјеровали, а ни сада са новом гарнитуром не вјерујете, да обичан човјек може сам промијенити своју земљу, без ичије помоћи и вршљања против националних интереса. Ви не вјерујете у основно поштовање своје земље нити у неке више принципе, него све сводите на просту рачуницу. Без обзира на диктатуру која је владала, сигурност и част државе је и даље постојала. Без обзира ко њом влада, ова земља је наша и њене проблемо рјешавамо ми, а не неко преко океана."

Слободан се накратко убаци:"Хоћете рећи да такво дјеловање није прихватљиво само из принципа, без обзира на грозоте које је Диктатор радио?"

"Да. Такво дјеловање је требало бити аутентично, легитимно."

"Па зар није легитимно борити се против репресије сопственог народа?"

"Јесте, легитимним средствима и легитимним новцем који није дошао од страних влада и страних обавјештајних служби."

"Али Диктатор није уопште користио легитимна средства у тој борби. Чак штавише, оно што је његова власт радила било је милион пута горе него што је то радила демократска опозиција."

"Ах, тај утилитаризам. Схватите да туђе зло не оправдава сопствено зло. Ако се нећемо придржавати неких општих принципа у земљи, свеједно је ко је на власти. Ионако то неће ваљати. Но добро, очигледно је да о овоме можемо у недоглед. Ви, либерали, оправдавате себе тиме да сте чинили мање зло. Нама, зло је зло, а служба и вјерност држави, народу и нацији је неприкосновена. Оно што се можемо сложити јесте да је до промјена морало доћи. Само није то требало вршити револуцијом, јер нисте више могли чекати да се попнете у фотеље које сте годинама мјеркали. Погледајте само шта је дошлог након тог преврата."

Слободан се убаци:"Па, како саме чињенице показују, вратили смо се у ред нормалних држава у свијету, поправили смо економију, реформисали институције колико смо реформисали, напредовали смо све више у скоро свим пољима..."

"Па како је онда народ разочаран у те Реформе?", упита Оља.

"Прво зависи на шта мислите када питате у шта је народ разочаран. Ако мислите на успостављање мира, смјену диткатуре, економски развој, то нам нико не спори. Али ако говорите о очекивањима грађана након преврата... Нажалост нисмо постигли ни пола онога што се очекивало. Због ситничавог политиканства и паразитирања на државној каси, приватизовано је и што је требало и што није требало приватизовати, углавном на начин који није био исправан. Све је то истина, али за утјеху бољег од тога није било у понуди. Многе структуре су се оприале, а и данас се опиру, разним промјенама јер не желе да остану без моћи, заштите или сигурности. Многи злочинци су и даље у структурама власти и док год они имају моћи да утичу на ствари, тај отпор ће постојати и успоравати било какав напредак који пријети њиховој сигурности."

Оља се окрену Стефану у знак да може дати реплику:"И тако умјесто корумпираних комуњара добили смо корумпиране либерале. Комуњаре су држале народ сиромашним, а либерали су га онда оставили на улици без пребијене паре. Хајде, можемо рећи да је напредак остварен у свим пољима од свргавања Диктатора, али тај напредак је мали, у неким секторима безначајан или непостојећи. Земља је подвргнута страном диктату, проглашени смо за најгоре злочинце након нациста, допустили смо да нам дио територије отцијепе, да нам смање и унизе војску као да сама није способна да обавља своје дужности... А о економском неразвитку да и не говорим. Толико народа је остало без посла јер власт није обезбиједила основну социјалну сигурност, нити се трудила да сачува радна мјеста, јер је ММФ тако диктирао. И онда као шлаг на торту, кренула је фамозна "политика регионалног помирења" која је била само испразни его пројекат предсједника. Извињавао се за све, и што јесмо и што нисмо урадили, док су и њега  и нас сви пљували без обзира на та извињења. И искрено, није ни чудо јер то извињавање није ни било искрено ( додуше нема ту шта да се ико извињава ), јер је Љепотан само желио да уђе у историјске књиге као Велики помиритељ. Месија! А резултат свега тога? Национално понижење, отцјепљење дијела територије, погоршање односа са комшијама..."

"Стефане, ако ћемо искрено... Покрајина се отцијепила још док је Диктатор био на власти. Због њега су нас бомбардовали, због њега су стране војске ушле у Покрајину и због њега је демократска власт била у позицији у којој је била. Но, да Вас питам баш гледе Покрајине... Зашто се буните за њено отцијепљење?"

"Због пар ситних, али заиста ситних и небитних ствари... Ту је САМО историјска колијевка нашег народа и наше државе. Ту је САМО највеће наше духовоно и културно наслијеђе. То је САМО земља која је била наша одвајкада. Ту је САМО избјегло и поубијано море наших. И за крај, њено отцјепљење је било САМО силеџијско иживљавање великих сила над малом државом."

"Па могуће је да историјска колијевка постоји чак и ако је ту нека друга држава. Ето, Русија је зачета у Кијеву, па опет нема проблема што се Кијевљани уопште не сматрају данас Русима. Исто важи и за духовно и културно наслијеђе, за које морам додати да је неопходно да га сам његов народ одржава. Док је нас, биће и наше културе и духовности и историје. Ту територија не игра неку пресудну или значајну улогу, колико год дуго она била под било чијом влашћу. Злочине додуше не негирам, али подсјећам Вас да су злочини чињени и са наше стране. То није црно-бијела слика гдје су се Покрајинци из чиста мира иживљавали над нашима. Вијекови историјске мржње су ту у питању, а све је експлодирало када је Диктатор почео и Покрајинце да угњетава. Они то нису гледали попут нас, као просту диктатуру једног човјека, него као угњетавање једног народа од стране другог. То заборављате за Покрајину, али то савршено памтите и истичете ( сасвим праведно и оправдано ) за сецесију нашег народа у Лијепој Кроасанији и у Међедистану. Како можемо очекивати да нас други поштују и буду коректни према нама, када ми сами нисмо коректни према другима? И још сами себе лажемо како смо невини, или мање криви или исто криви као остали. То исто насилно отцијепљење територије које вама толико смета код Покрајине сте исто покушавали радити и у Кроасанији и у Међедистану на потпуно исти начин, а онда се позивате на принципе поштења."

"Све то апсолутно стоји. Али пазите, ако је наш народ угњетаван у тим земљама, ми имамо дужност да га заштитимо и помогнемо му како можемо. У једној смо успјели изборити се за колику-толику независност, док у другој нисмо. Жалосно је и што су Покрајинци угњетавани, али то не оправдава нимало ни акције великих сила ни држање либерала у свему томе. Не можете говорити да смо ми радили исто што су нашима радили преко границе. Пријећено им је да постану грађани другог реда, да се њихова воља не поштује, да се асимилују у туђе нације. У Покрајини је била другачија прича. Поркајинци су угњетавани не из етничких или националних побуда Диктатора, него из његове хладне рачунице да је боље да навади један народ на други како би остао на власти. Био је комуњарски политичар моћи, док сте у Кроасанији и Међедистану имали на власти људе који су као суштину својих идеологија имали национално уништење нашег народа. Невјероватно је да сте слијепи на ту чињеницу."

Оља се убаци одмах након Стефана:"Господо, скрећемо већ са основне теме. Питање су реформе."

Слободан настави:"Да, опростите. Природа је оваквих дискусија да одлутају на неку педесету стазу. Елем, реформе нису испуниле очекивања, али су поставиле земљу на прави пут. Сада је питање само да нови људи, који су у току са савременим свијетом, исправе грешке старих и наставе њихово дјело. Економски требамо растеретити привреднике прије свега. Без прихода које они стварају, не можемо финансирати државне услуге. Морамо рационализовати јавну управу и отпустити неоптребне и нестручне кадрове. Морамо више сарађивати са комшијама. И на крају морамо ријешити питање Покрајине у догледно вријеме."

Стефан дода:"Реформе не да нису испуниле очекивања, него нису испуниле ни основне функције које су требале остварити. Економски трпимо штету јер повлашћујемо странце док гушимо домаће. За јавну управу се слажем, но то је много компликованије питање од просте пропаганде коју просипате са тим отпуштањем ухљеба. Као да се то може тек тако урадити. Будимо реални... ти људи одмах прелете у владајућу странку која их се потом не жели одрећи јер... глас је глас. Ту је потребна стабилна и дугорочна политика која ће након пар деценија очистити систем и #блато, како то Слободанове лутке воле да твитују. Комшије морају испунити пар услова и престати са својим провокацијама и подапињањима. Тек онда можемо причати као партнери. Поготово то важи за Међедистан гдје наш први услов мора бити поштовање слободе нашег народа. Ако наставе са оваквим гурањима ка унитаризму, отцијепљење постаје све реалнија опција. И наравно морамо бранити наш суверенитет у Покрајини."

Оља се убаци прије него се потеже поновна историјска анализа Покрајине:"Добро, хајде онда да поставим веома једноставно питање. Да ли подржавате признање Покрајине као независне државе? И зашто да, зашто не? Укратко, без дигресија стотинама година уназад до инвазије Кебаба, молим... Стефане?".

"Апсолутно против, из већ наведених разлога. То је наше, увијек било и остаће."

"Да, подржавам признање Покрајине. Након спроведеног референдума о измјени Устава, наравно, који би био у суштини референдум о признању Покрајине. Погледајмо то са прагматичне стране. Да лиимамо реалне шансе да је вратимо под наш пуни суверенитет? Немамо. Нашег народа доље скоро више и да нема. Једино што можемо извући из свега јесте да будемо покровитељи и заштитници нашег народа доље, као што смо у Међедистану и у Ђетићији, специјалан статус за све наше светиње и културне споменике и аутономију за наше. Размјена територија такође не звучи лоше у неким тренуцима, али то је већ питање конкретних околности."

Стефан се наслони на сто рукама и уз дубок уздах поче:"Пазите, разумљиво је све то са практичне стране. Али, Покрајинци неће ништа од тога дати. Ако и пристану дати, све ће опструирати док год могу... јер им се може. Наивно је тек тако дати им понуду за признање без неких гаранција да ћемо добити што ми желимо. Али опет осврнимо се и на неке принципе. Покрајина је нелегално и нелегитимно прогласила независност, под страном окупацијом. Да ли желимо легитимизовати такву праксу? Наравно да не желимо. И опет, поврх свега тога, то је наше, да не понављам сад опет све оне разлоге. Сви их ионако знају."

"Али, Стефане, искрено да Вас питам... Да ли желите Покрајинце да утичу на структуру власти у нашој земљи? Да ли заиста желите да у Скупштину улазе представници људи који не желе да буду дио ове државе и који ће увијек радити да дестабилизују државу зарад својих интереса? Они ће то моћи. То већ раде на југу, у Ајварској републици. Они одлучују ко ће водити државу. Да ли заиста желите такву ситуацију код нас, поготово са нашим политичким системом који ће увијек моћи тако да искористе зарад интереса који су често противни нашим националним? Нико то не жели. Шта ће нам? Нека иду, само нека испуне неке услове. А док их не испуне, пружимо им пакао на сваком кораку гдје можемо."

Оља упита:"А да ли би се евентуално признање могло одразити на Међедистан?". 

Слободан одговори:"Итекако. Тиме бисмо добили одријешене руке и слободније маневрисање у свему томе. Сецесија одједном би постала реалнија опасност и то и могло допринијети смиривању страсти код Међедистанаца. Увидјели би да морају ублажити и промијенити свој приступ како им се држава не би распала. Имали бисмо донекле јачу позицију, као народ, у свему томе."

Стефан се сложи:"Да, уколико би дошло до признања, могли бисмо се преоријентисати на наше национално питање у Међедистану. Ако не бисмо могли извући сецесију и припајање, могли бисмо макар осигурати слободу унутар Међедистана и опирање унитаризацији управо због свега што Слободан рече. Али, то уједно значи и дестабилизацију региона, па је питање да ли је то у овом тренутку пожељно, јер ратна опасност увијек постоји. А то нам најмање треба."

Оља закључи:"Значи ако послушамо либерале за Покрајину, можда ријешимо национално питање у Међедистану. Али ако послушамо народњаке, можда се одржимо у Покрајини, али не добијемо земље преко границе. Па ово је прави парадокс!"

Стефан се убаци:"Да, али не мора бити. Можемо тражити пун суверенитет на оба поља."

Слободан подругљиво примјети:"Опет дупли аршини. То није баш... принципијелно."

Стефан узврати:"Принцип је наш национални интерес, који уједно значи јаку и поштовану државу, повратак наших територија и нашег народа. Нема ту дуплих аршина."

Слободан:"Има. Политика "ми изнад свих" је просто приступ силе. Узми шта можеш док можеш, само да теби буде боље. Друге ко хебе. Ми смо себи најбитнији! А онда када неко са нама тако поступа, вичемо како је то највећа неправда икад. Иронично."

"То се може исто рећи и за вас. Најважнији је напредак државе, али у реду је ако тој држави отму земљу, ако јој други диктирају шта да ради, ако не води рачуна о свом народу. То није напредак. Иронично."

Оља се усправи у столици како би дала сигнал да је вријеме за нову тему:"Доообро, сљедеће на реду је, природно, спољња политика. Ту имамо три сегмента - односи са комшијама, улазак у ЕУ и улазак у НАТО. Хајде прво укратко, који су ваши ставови и зашто?"

Слободан поче:"Са комшијама морамо више да сарађујемо и да не бацамо националистичке приче иако то неки од њих стално раде. Морамо имати на уму да од тога немамо ништа и да нам је прије свега у интересу да нешто постигнемо, а не да се препуцавамо метафоричким националним... палијама само ради прављења циркуса. Улазак у ЕУ нам је свакако потребан и пожељан, јер добијамо приступ јединственом тржишту гдје можемо искористити наше могућности много боље. Поред тога, постоје многи европски помоћни фондови који су свакако добродошли, а слобода кретања и слобода рада су велика прилика за наше раднике и послодавце. Са друге стране, не смијемо мислити да благостање долази само по себи. ЕУ је само оквир унутар којег нам се нуде многе могућности, а не готово рјешење. Улазак у НАТО... у неком тренутку, зашто да не? Мада не видим неку претјерану корист нити штету од уласка и од неуласка."

Стефан диже руке у ваздух:"Па, изгледа да се овдје не слажемо баш. Комшијама морамо ставити до знања да нисмо само ми неке црне овце на овом брдовитом полуострву. И даље стоји много отворених питања оо ратних злочина који се стављају само нама на терет. Морамо инсистирати на истини. И они су чинили злочине и наше жртве заслужују правду. Морају проћи кроз друштвену катарзу да није било добрих и лоших током ратова, већ да је свако свкаога убијао, сразмјерно војној моћи коју је ко посједовао. И друго, понављам, да не допуштамо понижавање наше земље сао како би њихови налицкани манекени освајали пар политичких поена код својих оваца који се буде пјевајући бојне пјесме. Како они нама, тако ми њима, одмах, јасно и гласно. Ако им попуштамо или их игноришемо, само ће се више окуражити. ЕУ нам није неопходна, јер нуди више штете него користи. Да, трговина је добра, али и овако имамо доста трговине са земљама ЕУ. Али чим уђемо у тај систем, потпашћемо под контролу институција ЕУ, банке ЕУ, судова ЕУ, а све њих контролише Њемачка којој је у интересу само да извози у сиромашније земље. Субвенционишу своје компаније, а нама ће забранити да подржавамо своје предузетнике. Увешће нам бројне забране, контроле и стандарде на које нећемо бити спремни, тежиће да нас монетарно контролишу и поробе као што је то случај са Шпанијом, Италијом и прије свега Грчком. И ту примарни циљ ЕУ бирократа неће бити шта је најбоље за нашу земљу. Боље слободни и мало сиромашнији, него привидно богатији и поробљени. А НАТО.. ни под разно. Ем су нас напали, ем су нам отели дио територије, ем би нас то удаљило од Русије сасвим. Неутралност и сарадња са свима је најбоља опција. А да не спомињем како би чланство у НАТО алијанси нас натјерало да усклађујемо нашу опрему са њиховим стандардима, што ће нас коштати енормно и то без потребе, јер наша војска уз довољно модернизације може задовољавајуће обављати своју функцију."

"Па, нажалост вријеме је истекло за први дио дебате.", рече Оља:"Било је заиста освјежавајуће слушати овакву расправу, са јасним аргументима без било каквог политиканства. Нажалост, ниједан од вас неће добити изборе, већ ће то бити неки урбани просвјетитељ који је превише напредан и просвијетљен за убоги плебс којег из своје милости жели да одвуче у Европу како би му показао свјетлост на крају тунела, или неки буздован који воли арлаукати о својем патриотизму, или нека трећа врста малоумника.". Слободан и Стефан само слегнуше раменима и испарише као да их није ни било. Дрека аларма пробуди Ољу из сна и врати у стварност. У подне модерира предсједничку дебату, само што умјесто Слободана и Стефана гостује пар уобичајених кловнова. Лупила се шаком о чело и уздахнула:"Ај, Боже...".

[александар живаљев]

[Ћириличар]

"Добро дошли у Рубинов извјештај!", проговори са екрана млади водитељ. "Као што знате, у овој емисији покушавамо што боље изложити различите идеолошке и филозофске приступе у нашој политици, без препуцавања и испразних фраза. Често је то тешко, поготово ако сте заиста привржени својим идејама или емотивно инвестирани у одређено стаовиште. Очигледно је да како се прича води о што основнијим поставкама филозофије, идеологије, морала или политике, такве противности се појачавају до највећег могућег степена. На којим основама требамо саградити наше друштво и нашу државу? Какав однос појединац мора имати према држави и друштву и обрнуто? Гдје је у свему томе морал и шта је морално а шта није? Признаћете, ово су веома основна питања и управо због тога су најважнија за расправити што детаљније - јер од њих се почиње и на основу њих се граде даља, комплекснија мишљења о комплекснијим проблемима. На ову тему данас ћу разговарати, уз флашу Рубиновог вињака, са Стефаном, предсједником Народне странке. Главни разлог јесте тај што знам да држимо нешто супротстављена гледишта о многим стварима, али увијек смо могли о њима разговарати као људи, што је, макар по мени, најважније у читавој причи. Дакле, Стефане, добро ми дошао.".

-Боље те нашао, Давиде. Шта си ми спремио за данас?

-Па, одмах на ствар да пређемо. Елем, примјетио сам како твој и Слободанов прилаз разним темама произилазе из веома различитих основа. У почетку сам мислио да те разлике имају само споредни значај око конкретних питања, али што сам се више бавио вашом аргументацијом, уочио сам да те разлике иду много дубље, чак до саме сржи погледа на свијет.

-Па, може се рећи да је за доста ствари тако.

-Онда допусти ми да изложим моју замисао шта желим да ми кажеш данас. Занима ме како ти мислиш да наша држава и наше друштво морају бити саздани. На којим принципима конкретно?

-Мислим да је правилније рећи "на којим вриједностима", јер то мало боље указује на суштину мојих ставова. Држава и друштво су појединачне јединке, када се свијет сагледа у глобалу. Они су нечим везане скупине, ентитети који почивају на неким основама. Наравно, да би било који друштвени ентитет могао опстати и развијати се, он мора почивати на квалитетним основама, а те основе су управо одређене моралне вриједности.

-Дакле, суштина свега би била моралност?

-У кратким цртама да. Зато сам жестоки критичар савременог помодарског друштва, али и кад-кад традиционалнијих елемената. Ако погледаш на свијет данас, видјећеш да је на овом плану морална равнотежа поремећена, уз склоност да се са једне стране пренагласи наша национална димензија и да се чак прогласи апсолутним принципом, а са друге стране се гура ка општој етичкој димензији гдје би национални елемент био апсолутно небитан. Овај поремећај је израз и одраз кризе система вриједности како на глобалном, тако и на локалном плану. Зато је потребно наћи ту неку здраву равнотежу, обогаћену правим вриједностима, а не наметнуту од морално испразних и осакаћених квази-интелектуалних "елита" чија се моралност своди на легалистичку форму и промоцију људских права чисто са правног становишта, без праве, истинске, људске бриге о другом човјеку.

-Па, могу се сложити са свим што си рекао. Довољно је само погледати неке од наших јавних личности које се издају са просвјетитеље, као да је наш народ једна хорда из Мордора. Но, то је ипак само неки општи оквир. Кладим се да би и Слободан исто овако рекао, скоро од ријечи до ријечи.

-Истина. Можда би само на крају уздахнуо због ове "елите" из срамоте што ипак спадају у његов табор.

-Онда, да пређемо на конкретније нешто. Дакле, које конкретно вриједности сматраш да јесу или да требају бити у основи друштва и државе?

-Као прво, могу рећи које не требају бити - оне вриједности које власник постмодерног гулага за производњу бесмисла, који се одазива на име "бизнисмен" држи за праве. Он је вођен искључиво личним апетитом, а центар његовог универзума резервисан је за "срећу" и "задовољство". Бешћутан за потребе колико и патње својих сународника, одбија постојање ичег другог сем оног што не сматра лично корисним. Са њим све почиње и са њим све завршава. Прво се то мора разјаснити, да овај савремени идеал уопште није исправан због своје ускогрудости и себичности. Прави етос нашег народа, на којем морамо поново саградити све што имамо, није нимало пријатан. Наша традиционална етика обавезно боли, јер почива на личној жртви у интересу општег добра, те стога ако не боли - није етика. Ако нема одрицања у интересу заједнице, онда нема ни заједнице, а самим тим нема ни народа. Систем убрзаног неолибералног колапса, који се темељи на еквилибријуму појединачних задовољстава, превиђа да свако појединачно задовољство има цијену коју плаћа неко други.

-Хоћеш рећи да је први елемент самопожртвованост појединца заједници, чак и науштрб личних преференција?

-Управо тако. Осјећам да имаш нешто додати?

-Па, прво што бих рекао јесте да си погрешно представио шта значи савремени идеал "бизнисмена". Рецимо, мени никада није изгледало да је идеал људима бити бескрупулозни богаташ, већ да људи само траже начин да се обогате кроз свој рад - који ипак подразумијева одређену дозу себичности, али не толику да човјек постане глув на патње и потребе других. Постоји толико примјера богаташа који дају брдо пара у добротворне сврхе, како у свијету али и код нас. Поготово код нас, када су у питању бизнисмени који су успјели на Западу па се враћају у отаџбину и покушавају некако помоћи. А успјели су управо на Западу са којег нам је и дошла ова пословна култура и идеал успјешног бизнисмена који никако није противан идеалу жртве за свој народ. Та, у Великом рату, као и у ратовима прије њега, толико је наших бизнисмена помагало отаџбину. А чак и данас, мали је број тих бескрупулозних, али они су нужна појава у сваком народу - јер забога, људи смо сви, лако кварљива роба.

-Наравно, само нисам рекао буквално да је таквих највише, али то јесте један апсолут, крајња верзија идеала којем се стријеми. И само то стријемљење производи лоше моралне и етичке норме које штете заједници, зарад уског интереса појединца.

-Али зар није могуће то стријемљење ограничити на одређеној тачки ,да не оде превише? Као на примјер како је социјал-демократија прихватљива, док комунизам није, иако теже ка истом циљу.

-Ту се већ може дебатовати да ли је то могуће или не, јер у питању су ствари које не можемо лако пратити како утичу на заједницу, пошто им треба најмање 20-30 година да прокажу макар и прве знаке своје учинковитости.

-Истина, па оставимо онда причу на томе. Дакле, суштина је жртва за заједницу. У ком домету? До које мјере је потребно ускратити појединачне интересе зарад заједнице? Којим начином - државним наметањем или васпитавањем појединаца?

-Личним примјером, од своје воље. То се постиже и једном и другом методом, наравно у сразмјери која је потребна и прихватљива. Али главно је да друштво вриједнује и само одгаја појединце који су спремни личним примјером жртве за заједницу разгоријевати ватру борбе и жртве за отаџбину. И такви прво требају бити они на власти. Али, укидањем етоса, укинули смо и заједницу, па је и сама власт постала однарођена, а народ нема повјерења ни љубави према власти. Само онај ко је поднио личну жртву има морално право да то исто тражи од других, што је и разлог ове народне апатије - наше вође уопште нису поднијели никакву жртву за опште добро. Били су углавном "добровољни даваоци туђе крви". Потребан је лични примјер на врху, а не ове популарне и одомаћене полумисли "ствар треба ријешити системски", или "систем ће се побринути". Нема никаквог чаробног система који ће нас ослободити свих несрећа и свих заблуда, сем оног утемељеног на личној жртви, толико пута потврђеног традицијом. Нико неће доћи да нас спаси, већ то морамо да учинимо ми сами, плаћајући одговарајућу цијену. Морамо имати свијест о посљедицама и одлучност да их прихватимо како би правда била задовољена, а поредак очуван. Морамо имати дјелатни етос, утемељен на слободној вољи и личној одговорности.

-Па океј. Све то звучи лијепо овако теоретски, али очи ми боде једна противрјечност.

-Противрјечност?

-Да. Говориш о томе да морамо имати слободну вољу и сносити личну одговорност за своја дјела и жртве, а са друге стране кажеш да морално право захтијевати такво дјеловање имају само они који су такву жртву поднијели.

-Гдје је ту противрјечност?

-Па прво, ако је неко обавезан да нешто уради, он није слободан. Друго, зашто би било ко имао право, па макар и морално, да тражи од неког другог да се жртвује за колектив? Одлука овог првог да себе жртвује је само његова и не тиче се овог другог.

-Али жртва овог првог је обезбиједила корист за овог другог. Дужан му је.

-Али ако му је дужан, онда није слободан и не може сносити одговорност за своје поступке, јер их није ни спровео од своје слободне воље, него из осјећаја дужности јер је неко други нешто урадио. Дакле, не можеш имати и јаре и паре. Или је овај други дужан али неслободан, или није дужан али је слободан и одговоран само за себе. Једино како се ово двоје може помирити јесте да се људи уче да сами мисле и вјерују и желе да себе жртвују због другог. Али ту опет технички не би били дужни на то - него би то само већина жељела и била спремна урадити. Дакле, без друштвене осуде и стигме оних који се не жртвују.

-Да, Давиде, али то је један идеалистички, утопијски модел. Сваки поредак, па и најлибералнији, осуђује оне који одступају од његових принципа. По томе овај поредак није уопште другачији од садашњег. Неки облик репресије или принуде мора постојати у сваком поретку, иначе ниједан поредак не би могао функционисати.

-Да, али најслободнији поредак врши репресију над појединцем само када он врши репресију над другим и угрожава туђу слободу. По овоме до сада реченом, поредак би свима нарушавао слободу јер би свима поставио одређени захтјев да нешто ураде. Прописивао би шта требају људи радити, за разлику од овог најслободнијег који само забрањује да се другима одузима слобода да раде шта желе и да не трпе штету. Но, добро. Можда је овдје ипак питање како би се спровео овај поредак о којем говориш? Како би он функционисао, институционално или на неки други начин?

-Па, спровео би се прво из обавезе која произилази из величине наших предака и њиховог духовог наслијеђа. Сваки човјек мора појединачно усвојити идеје и вриједности из тог корпуса духовног наслијеђа, али мора се избјегавати колико се може њихова институционализација. Чим се вриједности ставе као институције државе, онда оне окоштају и теже се мијењају с временом, када је то потребно. А и свака промјена онда је у одређеној мјери и неприродна, јер се мора вршити кроз вјештачки државни систем формалним путем, умјесто да се само изврши у срцу и уму људи - што је само по себи довољно за промјене и опстанак.

-Па, не видим да се онда ту разликујеш од Слободана. У суштини, заговараш пропагирање одређених вриједности у друштву, ван државних институција и наметања преко државе. Али са друге стране, када већина сама усвоји баш ове вриједности, онда постаје небитно да ли су институције државе саздане на овим вриједностима, јер ће се у сваком случају користити у складу са њима, и то по преовлађујућој вољи. Зашто сте вас двојица онда у супротним странкама?

-Због тога што пропагирамо другачије вриједности. Рецимо, ја не бих уопште рекао да је пацифизам добар за било који народ. Оптужио би ме онда за лицимјерство јер то "није хришћански", јер Христос каже да треба окренути други образ. И он би заиста пропагирао такву политику, док бих ја рекао да је Христос то говорио на нивоу појединца. На нивоу заједнице стоје друга правила и сам хришћанин је дужан бити на бранику отаџбине, када се говори у тој сфери. Нације ако се не бране, оне ће нестати. Можемо рећи ипак да се и окретање другог образа може и овдје примјенити, али само код нација које имају толико моћи да то могу истрпјети и које неће нестати због ударца - а опет се одлуче да не узврате силом. Тада, заиста, можемо говорити да је нека нација велика, када не штети другоме када то није неопходно, већ се суздржава на колективном нивоу. Али, то је више изузетак него правило, јер ријетке су нације са таквом хегемонијом моћи, а ниједна од таквих се није суздржавала од употребе своје моћи за подјармљивање других. Но, у сваком случају, појединац мора бити храбар и слободан како би изашао из своје зоне удобности и учинио нешто - одбранио своје, жртвовао се, мучио се како би напредовао.

-Дакле, мало другачије виђење традиционалних вриједности, чак и вјерских, од устаљеног мишљења. И све по узору на Исуса који се својевољно жртвовао за добробит човјечанства.

-Управо тако. Јер та жртва јесте корисна другима. И управо то знање да су људи спремни положити себе на жртвени олтар за другог човјека, као ја за тебе Давиде, ствара снажан осјећај припадности и везаности. Тај емотивни набој се лијепо види у Шекспировом краљу Хенрију V када за Енглезе каже, пред битку код Ажинкорта:"We few, we happy few, we band of brothers...". Тиме се заправо поштује и Кантов Категорички императив. Када су сви спремни жртвовати се за свог сународника или суграђанина, он тиме ствара корист за друштво јер јача лојалност групи у који појединци сада имају више повјерења, а такође и конкретно брани је својим дјелима.

-Логично, али докле се онда протеже Категорички императив у таквом поретку? До којих нивоа и пора друштва?

-То је већ тешко одговорити у потпуној прецизности, али одређене ствари већ могу рећи. Тако је хомосексуализам неморалан, јер када би сви бил ихомосексуалци група не би опстала јер се људи не би размножавали.

-А дај, ниси ваљда озбиљан? Нећеш тим путем кретат? Онда ни умјетници ни свештеници ни монаси и велика већина других врста људи су неморални, јер или не производе нешто материјално и конкретно, или јер такође се не размножавају јер су изабрали целибат.

-Али, на примјер, умјетници и свештеници производе нешто што јесте од користи групи. Умјетност помаже у обликовању васпитања, моралних норми, преиспитивања друштва, слично као и свештеници или монаси који чувају традиционалније вјерске вриједности. Хомосексуалци не производе никакву опипљиву корист.

-Али они немају избора при томе. Нису изабрали да се роде као хомосексуалци. Ја сам геј и нисам то изабрао. Са друге стране, људи бирају од своје воље да ли ће бити свештеници, умјетници, монаси и сл., тако да су ове двије категорије неупоредиве. Слажем се да је неморално када нек освојевољно не жели да доприноси друштву, али нико не бира да буде хомосексуалац... осим можда оних пар посебних случајева који су ионако статистички занемарљиви, и за које бих се могао сложити да јесу неморални у овом контексту. Али да је хомосексуализам неморалан сам по себи, не видим како. поготово не из овакве аргументације. Но добро, да ми не одемо у неку другу страну, пошто је тема сама по себи запаљива? Сумирајмо то овако - видим проблем недослиједности у твом спровођењу Катгоричког императива на конкретне ствари, иако се слажем са генералним принципом на којем то спровођење настоји да почива.

-Поштено. Онда ми дозволи сам ода сумирам у пар ријечи своје излагање. Потребна нам је нова поставка система вриједности. Те вриједности се морају заснивати на нашој духовној традицији, како народној тако и вјерској. Из свега тога извлачимо два најважнија принципа - слободу и личну одговорност појединца. Идеално, појединац ће имати такав вриједносни систем због којег ће слободне воље себе дати за другог човјека и за заједницу, отаџбину. Он мора себе унапријеђивати, предузимати ризике а све у складу са тим да то што ради доприноси заједници, а да избјегава оно што јој не доприноси или макар само оно што јој штети - по принципу Кантовог Категоричког императива. Могу се сложити са твојим критиакма одређених појединости, Давиде. Заиста, али надам се да видиш како ипак постоји разлиак у полазним основама код мене и Слободана. Он не би преферирао учење људи на саможртву, јер би то са његовог становишта била "индоктринација", што и јесте и није тачно. Но то је мало шира прича, јер зависи о којем степену индоктринације причамо. Он је већи идеалиста и ту не жели да одступи од идеала слободе појединца. Ја, додуше, сам већи реалиста. Идеал слободе појединца је лијеп и треба му се стријемити. Али појединац мора зарад опстанка себе, дургих, заједница и својих потомака, жртвовати нешто своје и исконтролисати своје себичне пориве - зарад вишег циља.

-Онда, то је то. Хвала ти што си дошао.

-Било ми је драго учествовати.

[Ћириличар]

"Овај дом вјерује да патриотизам раздваја"

"Патриотизам не раздваја"

"Раздваја"

"Не раздваја"

"Раздваја"

"Не раздваја"