Расправе о бесмртности душе и о свесности душе након смрти

[RYLAH]

Превише суботарских аргумената у расправи православних теолога.

[Milan Nikolic]

Ако подразумевамо да духовни свет, тј. небески и анђелски свет, има сопствену природу, посебну у односу на земаљску природу, зашто онда не бисмо дозволили да људско биће има једну дубљу структуру у свом материјалном постојању? Та структура остала би човечанска али не би била класично биолошка.

Подсетимо се да свака творевина постоји захваљујући њеним темељима постојања који су логоси бића/твари. Неки од тих логоса установљују сам идентитет бића, као тзв. неуниверзални логоси.

Такви ентитети задржавају неизмењиво постојање и могу представљати темељ нечијег бића; вероватно се ту термин душа може исправно разумети. На таквом нивоу појам времена је буквално релативан у смислу трајања, слично као што кроз сан можемо провести много дуже времена него што смо спавали.

[gospodin X]

Свака бесмртност душе, као начин превазилажења смрти, па макар и мањкав начин продужетка егзистенције "човека", требало би да представља саблазан за једног, на пример, Православног хришћанина. Саблазан јер потискује Христово Воскресеније у запећак, готово до беспотребе истога, будући да човек наставља да егзистира после смрти...

[Milan Nikolic]

Ama čoveče, ličnost je iznad prirode, upravo to omogućava i sjedinjenje dve različite prirode u Hristu.

Ja o ličnosti i duši kada govorim, govorim o središtu bića, a nazovi to kako hoćeš u stvari.

Постоји једна зачкољица у вези разумевања личности. Наиме, није исто личност Божија и личност човекова.

Док личност Божија јесте изнад Његове природе, личност човекова у принципу не може бити изнад своје природе. Да би човек уздигао своју личност изнад своје природе, треба да ступи у заједницу са Христом.

То је омогућено тиме што је Христос узео људску природу на Себе, тј. на Своју Личност. Поједностављено, ушао је у нашу природу и постао Човек - који је Личност Бога Сина, тј. (Личност) Божанска а не човечанска, што значи да једино ми као створења имамо човечанске личности.

Знам да је тешко пропратити такво објашњење, али потребно је да се за то потрудимо. Дакле, Христос је Човек у потпуности као сваки човек, осим што Његова личност није створена током очовечења, као што је створена наша личност, него је (Његова Личност) нестворена, тј. постојала је одувек као Бог Логос.

Пази сад, долазимо до кључног момента. Христос је истовремено у човечанској природи и изнад човечанске природе, Који нам дарује да и ми постанемо личности (у заједници са Њим) које су изнад своје (човечанске) природе, тј. ,,рођени одозго'', ,,усиновљени'', итсл.

[Благовесник]

Molim vas da nam ne zamerate sto cuvamo predanje koje su nam predali pravoslavni Oci Sveti (a i Apostoli u Poslanici i Evandjelju). Nemojte nas nipodastavati zato sto ispovedamo sveto-pisamski i sveto-predanjski koncept o dusi.

Hvala!

"Bogonosni Oci Sveti

veru našu proveriše

i po dragim kamenama

u amanet ostaviše."

[dragisa]

@Milan

Isus Hristos je bio covek koji se ama bas po nicemu nije razlikovao od nas, to sto je on istovremeno i Lice Bozije je druga stvar, ali nema nikakvog podvajanja izmedju nas i Njega, nikakve razlike, inace nase Spasenje ne bi bilo moguce.

ako se vec govori o pojmu Licnosti onda ne postoji ta podela na ljudsku i boziju Licnost.

[Milan Nikolic]

Свака бесмртност душе, као начин превазилажења смрти, па макар и мањкав начин продужетка егзистенције "човека", требало би да представља саблазан за једног, на пример, Православног хришћанина. Саблазан јер потискује Христово Воскресеније у запећак, готово до беспотребе истога, будући да човек наставља да егзистира после смрти...

Ако верујеш тако, морао би то да поткрепиш било којим ауторитетом из светоотачког предања. Са друге стране, имамо догматско сведочење апостола Павла које показује да постоји ,,егзистенција'' после смрти а пре васкрсења: ,,Имам жељу умрети и са Христом бити, што је много боље; али остати у телу потребније је вас ради (Фил.1,23)''.

Јасно је мени да је ,,бесмртност душе'' тотално злоупотребљен термин. Најбоље се то види у приређивањима одређених нових књига Димитријевића, идр.

[Бојан]

Znači Boki nisi mi odgovorio kako možeš da se moliš Bogu? Uzimajući u obzir njegovo sveznanje, po kojem zna da li je i kad je neko spašen itd... ako ti je problem ko što kažeš da se moliš svetiteljima koji su već u Carstvu.

Зато што је моја прошлост потпуно жива Богу, као и моја садашњост и моја будућност. Светитељи, са друге стране, су по оваквој причи ограничена бића која се наједном појављују у присуству других преображених бића (других светитеља), Суд се већ одиграо, сви који су болесни су већ умрли итд. Њима прошлост није жива као Богу, а ако јесте, онда имамо ту врло незгодну чињеницу да ми апсолутно деификујемо светитеље, па од Свете Тројице добијамо Свету Милијардицу. Ако је нешто безвремено и свеприсутно као васкрсли светитељ, зашто не би било и свемоћно?

А можда су Син и Дух Свети заправо два пра-светитеља из неког света пре нашег, који су исто тако била створена временска бића, али су угодили Богу, постали безвремени и свеприсутни, па је тиме Бог постао Отац, један пра-светитељ је постао Син а други Дух Свети.

(Знам да ово звучи као да сам максимално заједљив, али ово мртво озбиљно пишем )

Свака бесмртност душе, као начин превазилажења смрти, па макар и мањкав начин продужетка егзистенције "човека", требало би да представља саблазан за једног, на пример, Православног хришћанина. Саблазан јер потискује Христово Воскресеније у запећак, готово до беспотребе истога, будући да човек наставља да егзистира после смрти...

Ви као да сматрате да ови што верују у свесност душе после смрти верују да је она слободна да чини како јој се прохте...

[Milan Nikolic]

@Milan

Isus Hristos je bio covek koji se ama bas po nicemu nije razlikovao od nas, to sto je on istovremeno i Lice Bozije je druga stvar, ali nema nikakvog podvajanja izmedju nas i Njega, nikakve razlike, inace nase Spasenje ne bi bilo moguce.

ako se vec govori o pojmu Licnosti onda ne postoji ta podela na ljudsku i boziju Licnost.

Али то је изузетно важно и наглашено је у нашим учењима. Дакле, једно је људска личност, а сасвим друго је Божанска Личност.

Христос је постао ,,један од нас'' тиме што је узео на Себе људску природу, а то значи: узео је на Своју Личност људску природу. Док остали људи имају створене личности, и позвани су да своје личности пренесу у вечност ,,заједницом са Исусом Христом'', тј. постајући једно Тело Христово.

То је објашњено на једноставнији начин. Наиме, постојимо по рођену као ,,биолошке личности'', и позвани смо да постанемо ,,еклисиолошке личности'' - рођењем одозго, усиновљењем, тј. ступањем у заједницу и сједињењем са Христом.

Занимљиво је како можемо све то објаснити на једноставан начин. Ето зашто је форум и сав овај разговор ипак вредан.

[dragisa]

kolko je meni poznato dogmatski gledano Licnost je bozanski pojam i nemoze postojati kao neka "ljudska licnost", odnosno tako nesto ne postoji. dakle Licnost (kao bozanska kategorija) ili postoji ili ne postoji. nema nikakve ljudske licnosti, odnosno to sto ti nazivas ljudskom licnoscu jednostavno nije Licnost. sta je, ili kako je ispravno nazvati ne znam, ali mislim da ce sve biti jasnije ako koristimo termine onako kako dogmatika njema barata. opet mozda nisam u pravu ali mislim da je tako.

[Sir Oliver]

@Boki

Čemu ova tirada, pa volej i autogol ?

Naravno da deifikujemo svetitelje, pa oni su valjda oboženi.

Ja to oboženje doživljavam kao fizičko u smislu da su "okruženi" božanstvom i dele njegov život. Takođe dele i njegovo sveznanje, jer je i to deo blagodati (kako tumačiti ap. Pavla i Maksima kada kažu da ćemo tada znati licem u lice i da je istina stanje budućeg veka?)

Distanca (fizička) se između čoveka i Sv. Trojice gubi.

[gospodin X]

Ако верујеш тако, морао би то да поткрепиш било којим ауторитетом из свтоотачког предања. Са друге стране, имамо догматско сведочење апостола Павла које показује да постоји ,,егзистенција'' после смрти а пре васкрсења: ,,Имам жељу умрети и са Христом бити, што је много боље; али остати у телу потребније је вас ради (Фил.1,23)''.

Јасно је мени да је ,,бесмртност душе'' тотално злоупотребљен термин. Најбоље се то види у приређивањима одређених нових књига Димитријевића, идр.

Мислим да Павле не говори о спритуалном животу са Христом, јер он боље од нас зна да Христос није васкрсао "душом" већ телом. Он пре говори о есхатолошкој димензији бивања са Христом.

У једном сам се оградио, не говорим о постојању душе после смрти, већ говорим о постојању душе после смрти као о некој врсти егзистенције "човека" после смрти. Када говорим о човеку, под тим подразумевам и "душу" и тело...

[Oglo]

@Boki

Čemu ova tirada, pa volej i autogol ?

Naravno da deifikujemo svetitelje, pa oni su valjda oboženi.

Ja to oboženje doživljavam kao fizičko u smislu da su "okruženi" božanstvom i dele njegov život. Takođe dele i njegovo sveznanje, jer je i to deo blagodati (kako tumačiti ap. Pavla i Maksima kada kažu da ćemo tada znati licem u lice i da je istina stanje budućeg veka?)

Distanca (fizička) se između čoveka i Sv. Trojice gubi.

Koja distanca? Odakle sad distanca?

[Бојан]

@Boki

Čemu ova tirada, pa volej i autogol ?

Naravno da deifikujemo svetitelje, pa oni su valjda oboženi.

Ja to oboženje doživljavam kao fizičko u smislu da su "okruženi" božanstvom i dele njegov život. Takođe dele i njegovo sveznanje, jer je i to deo blagodati (kako tumačiti ap. Pavla i Maksima kada kažu da ćemo tada znati licem u lice i da je istina stanje budućeg veka?)

Distanca (fizička) se između čoveka i Sv. Trojice gubi.

Meни аутоголови нису битни, оно - и ако сам себе избламирам можда се приближим исправном ставу.

Ја исто обожење посматрам као ти, али мислим да то учествовање у свезнању није апсолутно, јер онда човек не постаје бог по благодати него по природи - постаје свеприсутан, свезнајан итд. Отац деци даје колико је њима потребно да преживе и да буду здрава, а не колико сам може да поједе.

[obi-wan]

Свака бесмртност душе, као начин превазилажења смрти, па макар и мањкав начин продужетка егзистенције "човека", требало би да представља саблазан за једног, на пример, Православног хришћанина. Саблазан јер потискује Христово Воскресеније у запећак, готово до беспотребе истога, будући да човек наставља да егзистира после смрти...

Evo, kao da do sad nismo napisali bas nista, covek ladno postavlja istu pricu...

KO i GDE je, brate, uzeo/imenovao/tvrdio/pokazao besmrtnost duse kao nacin prevazilazenja smrti?

Pitam se samo ponekad, citaju li pojedini postove ovde otvorenih ociju ili unapred zamisljaju tekst...