Расправе о бесмртности душе и о свесности душе након смрти

[w.a.mozart]

ne znam za pokajanje ali duša bez tela NIJE ČOVEK...

ponovo

[Emilijan]

link=topic=776.msg483284#msg483284 date=1310720473]

ne znam za pokajanje ali duša bez tela NIJE ČOVEK...

ponovo

ok je to, ali zanima me na osnovu cega tvrdi Damaskin da je pokajanje nemoguce bez tela.... to me interesuje...

[дибидусрус]

У власти је Бога да сву творевину поништи и врати је у небиће, ко да света никад није ни било.

[w.a.mozart]

У власти је Бога да сву творевину поништи и врати је у небиће, ко да света никад није ни било.

ali znamo da do toganeće doći  Hristos vaskrse

[Родољуб Лазић]

ево одговора ЗАШТО је душа бесмртна, и зашто смртна:

СВЕТИ ЈОВАН ДАМАСКИН

ТАЧНО ИЗЛОЖЕЊЕ ПРАВОСЛАВНЕ ВЕРЕ

26. О човеку

...

Душа је, пак, живо суштаство, просто и бестелесно, по својој природи невидиво духовним очима; словесна је и умна и неизобразива; пребива у органском телу и дарује му живот, раст, чула и способност рађања. Она нема ум који би био нешто друго у односу на њу саму, него ум представља њен најчистији део, као што је, наиме, око најчистије у телу, тако је ум у души; слободна је, поседује вољу и енергију, промењива је, односно, мења се по својој вољи, јер је створена. Све то је по природи задобила благодаћу Онога ко ју је створио, којом је задобила и биће и такво стање своје природе.

Овде је у горњем цитату, у првом реду превода на српски, (претпостављам) омашком изостављена реч "бесмртна", а и има и других непрецизности ("неизобразива" уместо "безоблична"). У преводу светог Јустина Србског ово место гласи овако:

"Душа је суштина (ουσία) жива, проста, бестелесна, по својој природи невидљива за телесне очи, бесмртна, мислећа и разумна, безоблична (ασχημάτιστος), служи се органским телом и даје му жи­вот, и узрастање, и осећање, исилу рађања; ум (νους) при­пала души не као нешто туђе њој него као најчистији део њен, јер што је око у телу то је ум у души. Душа је, даље, слободна, има способност хтења и делатности (Φελητική τε και ενεργητική); она је променљива, то јест променљива с обзиром на вољу, јер је створена. Све је то душа по природи (κατά φΰσιν) добила од благодати Створитеља, од које бла­годати је добила и биће (το είναι) и нарочиту врсту приро­де"

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/DogmatikaPravoslavneCrkve/DogmatikaPravoslavneCrkve35.htm

Исто је и у руском преводу магистра богословља и предавача на Петроградској Духовној академији,Александра Бронзова, из 1894. године.

Тако да, када се каже да је душа "бесмртна по благодати", губи се из вида да је та благодат није, као код римокатолика, неки "спољашњи додатак" природи људској, него је она "инкорпорирана" у људску природу.

Што се тиче односа душе и тела, одн. тврдње да душа без тела није човек (што је тачно, али  ми је увек била "сумњива" конотација која се даје овој тврдњи) у истој Догматици св. Јустина читамо:

"1. Иако је тело неопходни састојак човекова бића, његов вештаствени основ, ипак је оно оруђе, орган, а душа живот и животворно начело у човеку. Душа може живети без тела, али тело не може без душе: дух је оно што оживљава (το ζωοποιοΰν), тело не користи ништа (ούκ ωφελεί ουδέν), јер је тело без духа мртво (το σώμα χωρίς πνεύματος νεκρόν έστιν)."

И ово:

„Тело није јаче од душе, вели свети Иринеј, пошто душа надахњује, и оживљава, и узраста, и устројава тело; душа поседује тело и влада њиме. Те­ло је као инструмент, а душа заузима место уметника... Дајући живот телу, сама душа не престаје живети".

/www.svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/DogmatikaPravoslavneCrkve/DogmatikaPravoslavneCrkve35.htm

Дакле, душа ПОСТОЈИ и независно од тела, након човекове телесне смрти, и приликом васкрсења, васкрсава само тело, а не и душа.

[Natasa.]

I vaskrsnuce sve sto je ikada zivelo  :cheesy:?

[дибидусрус]

Што се тиче људи да, сви, а што се тиче биљака и животиња, зависи од Отаца како је ко мислио.

[grigorije22]

Vecina otaca je podrazumevala i zivotinje sem blazenog Avgustina koji je pod tvar podrazumevao samo coveka

[Natasa.]

Na Zemlji trenutno zivi 7 milijardi ljudi, ako ukljucimo sve prosle i buduce generacije i jos uz to svekoliku prirodu, zar to nece biti pretrpan svet  .mislise.? Oprosti na bukvalizmu, nama prirodnjacima sve mora precizno da se objasni  :cheesy:.

[dmsk012]

Свети мученик Јустин Философ, Сабрана дела

Одломак "О Васкрсењу"

10. Васкрсење се односи на тело умрлих, али дух не умире. Душа се налази у телу, а бездушно - тело, не живи пошто душа изађе из њега. Тело је, наиме, станиште душино, а душа је станиште духа. Те три природе биће сачуване у онима који се искрено надају и тврдо верују у Бога. Дакле: разматрањем основа које се налазе у свету ми не налазимо разлога који би онемогућавао васкрсење тела; сем тога, Спаситељ у целокупном свом еванђељу потврђује чување нашег тела: после свега што чусмо, због чега прихватати оно што је противно вери и што је погубно учење; зашто се и поред свега поново предајемо мртвилу када чујемо да је душа бесмртна, а тело трулежно и неспособно да поново оживи? И пре него што познасмо истину ми смо о томе слушали од Платона и Питагоре. Ако би то исто поновио и Спаситељ и благовестио спасење само души: шта би Он ново казао или донео осим онога што су већ казали Платон и Питагора? Међутим, Он је, дошао и благовестио нешто ново, нешто што до сада нико није чуо, непознату наду. Стварно ново и нечувено дело је то што Бог не обећава нетрулежност нетрулежном, него трулежном се дарује нетрулежност. Међутим, началник зла, који није у стању да то учење исквари, изаслао је своје апостоле који уводе накарадна и погубна учења, одабравши их од оних који су разапели нашег Спаситеља: они су носили име Спаситељево, али су творили дела онога који их је послао и њиховим посредством само име Спаситељево подвргнуто је Хули. Ако тело неће устати, због чега га спутавамо у похоти; због чега му не дозволимо раскалашност и због чега се не угледамо на лекара који своме пацијенту, коме нема више лека, дозвољава испуњавање сваке његове жеље? Они знају да ће он умрети. Тако чине они који мрзе тело и лишавају се, колико до њих стоји, наследства: зато га они унесрећују пошто ће кад-тад постати обична лешина. Ако нас лекар наш Христос одвлачи од похоте наше, ако одређује телу нашем својствени му целомудрени и уздржани начин живота, онда је јасно да се Он брине и за тело, да га чува од грехова, јер има наде за спасење, исто као што и лекари, болесним људима, који се надају исцељењу, не дозвољавају да се предају похотама.

[dmsk012]

Свети Григорије Палама

16. Беседа

О домостроју Оваплоћења Господа нашег Исуса Христа

и облагодаћености оних који искрено верују у Њега

7. Рађа се тако, од Свете Дјеве, једини човек од искони неподложан греху, једини

који је због тога достојан да не буде остављен од Бога. И пре него што је упознао

зло Он је одабрао добро, као што је и речено у пророштву (в. Иса. 7; 16), живећи

потпуно безгрешним животом. У Његовом животу уистину није нађено ништа због

чега би заслужио да Га Бог остави, пошто ни Он Сам није оставио Бога, за разлику

од првог Адама који Га је оставио преступањем заповест. Као извршитељ сваке

Божије заповести и васцелог закона Божијег, Он је самим тим праведно био

слободан од робовања ђаволу. На тај начин ђаво, који је одавно победио човека,

бива побеђен од Човека. Онај који је давно победио природу, саздану по образу

Божијем, због чега се силно разметао, сада бива лишен своје разметљивости, јер је

човек васпостављен из душевне и истинске смрти, тј. оне смрти којом је умро

одмах након што је окусио од забрањеног дрвета и којом је Бог претио Адаму и Еви

пре непослушности, говорећи им: У онај дан у који окусите од њега, смрћу ћете

умрети (Пост. 2, 17). Након непослушности били смо осуђени и на смрт тела, због

чега је Бог рекао Адаму: Земља си, и у земљу ћеш се вратити (1. Мојс. 3; 19). Као

што смрт тела наступа када се душа одвоји од тела и напусти га, тако и за душу

смрт наступа када се одвоји од Бога и када је Бог напусти, иако она на другачији

начин остаје бесмртна. Иако душа, када се одвоји од Бога, постаје наказнија и

мрскија него мртво тело, она се ипак не разлаже после смрти као што то бива са

телом, пошто она своје биће (своје постојање) не добија спајањем стихија

(елемената).

27. Беседа

Која је такође изговорена у време жетве;

у њој се говори и о нашој будућој духовној жетви

12. Ко ће поднети гнев Божији ? Ко ће тада издржати разобличење и онај стид, на

који нам је Господ указао кроз еванђелску параболу (причу), говорећи човеку

одевеном у наказну одећу греха: "Како си ушао овамо без свадбеног руха, без

благодатне одеће врлина?" Он је ћутао, не усудивши се да отвори уста. Ко ће

поднети с гневом изречену Божију одлуку (пресуду) и незадрживу тежњу ангела да

је испуне, хватајући осуђеног и одвајајући га од праведника као кукољ од пшенице,

а затим га немилосрдно везујући и, на жалост, одгурнувши у геену? Ко ће поднети

ону најкрајњу и занавек непрозирну таму, непрестану и неутешну услед силне

жалости, пометње, шкргута и цвокотања зуба, непрестано и неиздрживо страдање

од жежења неугасивог огња? Какав је то огањ који захвата и тела и душе, како оне

што се налазе у телу, тако и оне бестелесне, мучи их, а уједно их оставља у

бесмртности, огањ који ће разорити и нашу (земаљску) ватру, као што је написано:

А стихије ће се ужарене растопити (2. Петр. 3; 12). Како се то страдање увећава

због чињенице да се на том месту не може очекивати избављење? Шта рећи о томе

да они не могу чак ни да виде то зло место на које су доведени, јер у том огњу нема

светлости?

31. Беседа

Изговорена на молебану (литији) одржаном првог дана августа

3. У чему се састоји смрт душе? У богоостављености. Када постоји светлост, није могуће  да истовремено с њом постоји и тама. Међутим, када светлост напусти неко место,  наступа тама која своје пост(ој)ање не добија од светлости, него од онога што је  спречава, односно од сенке. Исто тако, када је Бог, који је Сам живот и Живот свих  живих, а посебно оних што живе по Богу, присутан у нашим душама, није могуће да  тамо постоји и смрт. Међутим, када је (душу) Бог напусти, онда јој се приближава смрт,  која своје постање не добија од Бога, него јој је узрок богоостављеност чему је, опет,  узрок грех. Увиђате, дакле, да смрт није од Бога, него од греха.

34. Беседа

Изговорена на свето Преображење Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа;

у њој се доказује да је светлост која се појавила

приликом Преображења нестворена.

2. Бежимо стога од оних који не прихватају светоотачка тумачења, него покушавају

да сами од себе уведу нешто супротно.Претварајући се да поштују речи Светог

Писма заправо одбацују њихово благочестиво поимање. Да, бежимо од њих више

него од змије, јер змија, када окуси тело, предаје смрти оно што је пролазно,

одвојивши бесмртну душу; а они (јеретици), зубима дохватају саму душу и одвајају

је од Бога, у чему се и састоји вечна смрт бесмртне душе. Дакле, свом снагом

бежимо од таквих људи, и притекнимо онима који саветују оно што је побожно и

спасоносно, јер је сагласно Отачким предањима.

[dmsk012]

Свети Јован Дамаскин

(11) 31. Ο суштини, ο природи и ο облику, као и ο јединки, ο

личности и ο ипостаси

Нехришћански философи су, сагласно са оним што је овде

раније речено, говорили ο разлици између суштине и приро-

де, називајући суштином просто бићс, а природом супггину

која је, због суштинских разлика, постала врста, и која

заједно са бићем које просто јесте поседује и биће које јесте

на одређен начин; (природа) је или словесна или бесловесна,

или смртна или бесмртна, односпо, како кажемо, само не-

промењиво и непреместиво начело и узрок и сила коју је

створитељ сместио у сваку врсту ради њеног кретања; анђе-

лима (је даровао) да могу да мисле и да своје мисли могу је-

дан другоме преносити без изговорене речи, људима да могу

да мисле и да промишљају и да своје мисли могу један дру-

гоме преносити изговореном речју; бесловесним (животиња-

ма) (је даровао) животну и чувствену силу и силу починка,

биљкама силу прехране, раста и размножавања, а камењу

(силу) загревања и хлађења, као и разнокретно, односно, не-

живо прелажење са места на место. То су назвали природом,

односно, најврснијом врстом, као што су анђео, човек, коњ и

слично, јер су општији и обухватају ипостаси, а постоје под-

једнако и без изузетка у свакој од ипостаси које собом обу-

хватају. Тако да су оно што је делимичније назвали ипостас, а

оно што је општије, које обухвата ипостаси, назвали су

природа, док су просто биће назвали суштина.

(34) 51. Ο категорији "према нечему"

Α својство онога пгго је "према нечему" јесте: а) да се

називају и према повратном односу; јер и пријатељу пријатељ

(је пријатељ) и пријатељ пријатељу је пријатељ, као што је

учитељ ученику учитељ а ученик је учитељу ученик; б) да су

по природи узајамни. Α το да су узајамни по природи значи да

узајамно уводе и бивају уведени и да узајамно понипггавају

и бивају поништени; јер када постоји отац, свакако да посто-

ји и син, и када постоји син свакако да постоји и отац, а када

не постоји отац не постоји ни син (јер чији ће бити син ако не

постоји отац), а када не постоји син не постоји ни отац; јер

онај који нема сина није отац. Према томе, син се укида за-

једно са оцем, а отац заједно са сином, а не укида се његова

ипостас, већ однос. Јер ако син и остаје, не остаје као син; а

будући да нема оца, како ће бити сина? Α ако, пак, говоримо

ο сину некога ко је скончао, или не говоримо дословно већ

према потреби, или због тога што оца нити је нестало нити је

прешао у небиће, будући да је душа бесмртна.

(48) 65. Ο одређењу, ο исказу и ο мишљењу

Треба знати да мисаони процес има за циљ (логички) до-

каз. Доказ је, пак, мишљење. Α мишљење је састављено из

два истинска исказа и закључка. Као, на пример, када желе-

ћи да докажем да је душа бесмртна, кажем: "све пгш је вечно

покретно то је бесмртно", а то је исказ. Затим кажем и други

исказ: "душа је вечно покретна"; а затим (извлачим) закљу-

чак: "Према томе, душа је бесмртна". Сваки исказ је састав-

љен из термина, јер се свака реч у исказу назива термином;

термин је, дакле, оно на шта се исказ разлаже. Исказ, на при-

мер, вели: "све што је вечно покретно то је бесмртно"; (реч)

"све" се, као део исказа, назива термином, исто тако се тер-

мином назива и (реч) "вечно покретно", термином се назива

"бесмртно", а таксфе, термином се назива и (реч) "је".

(49) 66. Шест одређења философије

Треба знати да постоје четири метода дијалектике, однос-

но логике: а) (метод) деобе, који уз помоћ разлика дели род

на врсте; б) (метод) одређења, који на основу рода и разлика

које је раздвојио метод деобе, одређује субјекат; в) анали-

тички (метод), који оно пгго је сложено разлаже на простије;

тело, на пример, разлаже на сокове, сокове на плодове, пло-

дове на четири елемента, а елементе на вепггаство и врсту; г)

показни (метод), који уз помоћ некога показује оно ο чему је

реч; на пример, ако хоћу да покажем да је душа бесмртна;

узимам нешто као средство, односно "вечно покретно", и

образујем следећи исказ: "душа је вечно покретна"; "оно што

је вечно покретно то је бесмртно"; "према томе, душа је

бесмртна".

Треба, исто тако, знати да силогизми припадају показној

(методи). И треба знати да има три врсте аналитичке (мето-

де): физичка, као пгго смо већ рекли; логичка анализа, када

силогизам који смо поставили разложимо на његов облик;

математичка (анализа), када оно за чим трагамо прихватамо

као истинито и доспевамо до нечега што је прихватљиво, из

кога добијамо оно пгго је наш предмет. На пример, рецимо да

је питање да ли је душа бесмртна. То питање узимам као

прихватљиво и ^ажем: пошто је душа бесмртна, постоје на-

граде за лоша и добра дела; а ако постоје награде онда по-

стоји и осуђеник и судија; а ако постоје осуђеник и судија,

постоји промислитељ и промисао. Доспели смо, дакле, до

промисла који је свакоме прихватљив. Одавде иолазећи, пак,

чинећи синтезу, кажем: будући да постоји промисао и судија,

постоје и награде; будући да постоје награде, постоји и оно

чему се суди; а ако постоји оно чему се суди, онда је душа

бесмртна.

60.Упућено онима који кажу: ако су у човека две природе и

две енергије, тада је нужно рећи да су у Христа три при-

роде, и исто толико енергија

За сваког човека, будући да је састављен из двеју природа,

то јест из душе и тела, и да су оне у њему непромењиве, рећи

ће се, с правом, да су у њега две природе; јер је и после

сједињења очувано у њему природно својство и једне и друге

природе. Јер тело није бесмртно, него пропадиво, нити је

душа смртна, него је бесмртна, нити је, опет, тело невидиво,

нити је душа видива телесним очима, него је душа словесна и

умствена и бестелесна, док је тело вештаствено и видиво и

бесловесно. Дакле, оно пгго је по суштини супротно, није јед-

не природе: према томе, ни душа и тело нису једне суштине.

100.0 васкрсењу

Верујемо, пак, и у васкрсење мртвих. Јер биће, заиста ће

бити васкрсења мртвих. Α говорећи ο васкрсењу, имамо на

уму васкрсење телеса. Наиме, васкрсењр је васпостављање

онога што је пало; јер како ће васкрснути душе које су

бесмртне? Α ако смрт описују као раздвајање душе од тела,

онда је васкрсење, свакако, поновно спајање душе и тела,

односно друго васпостављање разложенога и палога живога

бића. Дакле, ово исто тело које је пропало и које је разло-

жено, оно ће васкрснути непропадиво; јер Ономе који га је у

почетку из праха земаљског саздао, није било немогуће по-

ново га васкрснути (подићи), иако се оно, по одлуци Сазда-

тељевој, распало и вратило у земљу из које је и узето.8

[dmsk012]

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ

БЕСЕДЕ

БЕСЕДА НА РЕЧИ "ПАЗИ НА СЕБЕ" (Пон.15,9)

3. Према томе, пази на себе. Другим речима, немој да пазиш ни на оно што је твоје,

ни на оно што је око тебе, него искључиво на самога себе. Јер, једно смо ми сами, а

друго - оно што је наше и оно око нас. Ми смо душа и ум, будући да смо створени

по образу Творца (уп. Пост.1,26). Наши су, пак, тело и чула, а око нас су новац,

вештине и друге животни проналасци. Шта, дакле, значи ова реч? Немој пазити

тело, немој трчати на све начине за телесним добрима, тј. за здрављем, лепотом,

наслађивањем, уживањима и дуговечношћу, немој се дивити новцу, слави или

господству. Немој сматрати великим оно што служи за привремени живот да не би,

бринући се о њему, занемарио свој превасходни живот. Напротив, пази на себе, тј.

пази на своју душу. Њу украшавај и о њој се брини, како би својом брижљивошћу

предупредио сваку нечистоту коју јој доноси порок. Постарај се да је очистиш од

сваког греховног срама и да је просветиш сваком лепотом врлине. Испитај самога

себе и познај своју природу. [Схвати] да је тело твоје смртно, а душа бесмртна, те

да је наш живот двојак: једно је својствено телу и брзо пролази, док је друго сродно

души и не дозвољава описивање. Због тога, пази на себе, тј. немој се заустављати

на смртном као на вечном, нити презири вечно као пролазно. Занемаруј тело које

пролази и старај се за душу која је бесмртна ствар. Са свом могућом брижљивошћу

проникни у самога себе како би и једном и другом дао оно што је неопходно: телу

храну и одећу, а души правила побожности, долично понашање, подвизавање у

врлини и исправљање од страсти. Немој дебљати тело, нити се старај о плотским

неспокојствима, будући да тело жели против Духа, а Дух против тела, а ово се

противи једно другоме (Гал.5,17). Пази се да удебљавши тело не даш веће

господство ономе што је лошије. Уколико приликом мерења на теразијама

оптеретиш један тас, ти ћеш олакшати други, који му је супротан. Слично се

дешава са телом и душом: изобиље у једном нужно ће изазвати оскудицу у другом.

Кад је тело у добром стању и обремењено угојеношћу, ум ће нужно бити тешко

покретан и слаб за њему својствена дејства. Међутим, када је душа добро устројена

и поучавањем у добру узвишена до величине која јој и доликује, неминовно ће

доћи до увенућа телесних стремљења.

БЕСЕДА НА [СПОМЕН] МУЧЕНИЦЕ ЈУЛИТЕ[1] И НАСТАВАК

РЕЧЕНОГА У БЕСЕДИ О БЛАГОДАРНОСТИ

9. Према томе, плачите са онима који плачу. Када видиш да брат јадикује због

кајања за грехе, плачи и састрадавај заједно са њим. На тај начин ћеш, поред туђих,

исправити и сопствене страсти. Онај ко је због греха свог ближњег излио топле

сузе, оплакујући брата исцелио је и самога себе. Сличан је био и онај ко је рекао:

Жалост ме обузе због грешника који остављају закон твој (Пс.118,53). Изливај

сузе због греха, који је душевна болест и смрт бесмртне душе. Грех је достојан

плача и непрекидних јецаја. Нека се због греха изливају све сузе и нека се не

зауставе уздаси који долазе из дубине срца. И Павле је плакао због непријатеља

крста Христовог (уп. Фил.3,18). Плакао је и Јеремија због народа који пропада.

Како му је понестало природних суза, он је искао извор суза и последње уточиште.

Он говори: И сешћу и оплакиваћу народ овај који гине много дана (уп. Јер.9,12).

Такав плач и такве сузе Реч [Божија] назива блаженима (уп. Мт.5,4), а не склоност

да се препустимо свакој жалости и спремност да плачемо било којим поводом.

Виђао сам извесне сластољупце који су се, услед прекомерне склоности према

наслађивању, изговарали жалошћу да би се окренули пијанкама и пијанчењу,

покушавајући да своје неуздржање оправдају Соломоновим речима: Подајте...

вино онима који су у тузи (Прич.31,6). Међутим, пословицом се не допушта

опијање, него укрепљење човековог живота. Чак и ако изоставим загонетно

значење изреке (које под вином подразумева словесну радост), дословни њен

смисао изражава бригу да они који су неутешни и који горко плачу не запоставе

храну, будући прогутани жестином туге, те да вином укрепе исцрпљене снаге, као

што се и хлебом укрепљује срце оних што су склони потиштености. Винољупци и

пијанице не ублажују своју жалост, него једно зло замењују другим и, поставши

лукави посредници, замењују болест тела болешћу душе. Подражавајући оне што

изједначавају тежину на теразијама, они утолико умањују жалост уколико

увећавају сластољубље. Уосталом, сматрам да вино треба да помаже природи.

БЕСЕДА МЛАДИМА О КОРИСТИ ОД ЈЕЛИНСКИХ СПИСА

Ја се дивим Диогену због презирања свега људског. Он је доказао да је богатији од

великог цара, с обзиром да је имао далеко мање потреба у животу. Нама, међутим,

не би било довољно ни да имамо златних таланата колико и Питије Мисијски, нити

да имамо десетине и десетине земље и небројено мноштво стоке. Мислим да нама

приличи да уопште не желимо богатство уколико га немамо. Уколико га, пак,

имамо, не треба да мислимо да је његово поседовање нешто велико, него, напротив,

начин његовим располагањем. Једном се Сократ исправно изразио о једном

богатом човеку, који се хвалио због новца. Сократ је, наиме, рекао да му се неће

дивити све док не сазна да ли уме њиме да се користи. Да су се Фидија и Поликлит

гордили златом и слоновачом (од којих је један Тројанцима начинио Дија, а други

Аргивцима Иру), били би исмејани као они који се поносе туђим богатством,

запостављајући уметност услед које и злато постаје угодније и драгоценије. Зар

ћемо ми, уколико сматрамо да људска врлина није довољна да послужи као

[човеков] украс, чинити мање срамну ствар? И опет, зар ћемо, презревши богатство

и ниподаштавајући телесна уживања, почети да тежимо ласкању и улагивању,

подражавајући лукавство и препреденост Архилохове лисице? За смисленог човека

је најважније да избегне да живи ради славе и да се саглашава са мишљењем

већине. Он треба [да настоји] да му здрав разум постане вођа у животу. Чак и кад

би се десило да је принуђен да противуречи свим људима или да због добра

претрпи презир и опасност, он не треба да се одлучи на извртање онога што је

спознао као исправно. У супротном, [човек] се уопште неће разликовати од

египатског софисте, који се по својој вољи претварао у биљку, животињу, ватру,

воду и другу твар. Уколико се нађе пред поштоваоцима праведности, он ће хвалити

праведност, а уколико се, пак, нађе пред онима који одобравају неправду, говориће

сасвим супротно, као што је уобичајено за ласкавце. За полипа се каже да мења

боју зависно од боје земље која је испод њега. И он ће мењати своје мишљење у

зависности од става људи који су пред њим. О [реченоме] ћемо се боље поучити из

наших Писама. За сада ћемо описати само неку [врсту] сенке врлина по

спољашњим учењима. Онима који брижљиво сабирају корист од сваке ствари,

природно са свих страна притиче много тога, као што притиче и у велике реке.

Песник [тј. Исиод] је исправно веровао да се изрека: "Додај мало на мало", не

односи само на раст сребра, него и сваког знања. Стога је Вије, када га је његов

син, одлазећи Египћанима, упитао шта треба да учини да би му угодио, рекао:

"Стекни залиху за старост". При томе је он под залихом подразумевао врлину,

описавши је са мало речи. Уосталом, он је корист која проистиче из врлине

ограничио само на људски живот. Кад би ми неко навео Титонову или

Аргантонијеву старост, или дуговечност самог Матусалема (за кога се каже да је

живео хиљаду без тридесет година), па чак и кад би набројао све време од настанка

људи [хотећи да истакне дуготрајност], ја бих се насмејао његовом детињем

разуму, с обзиром да имам у виду нестариви век, коме нашом мишљу не можемо

сагледати границе, као што се уосталом не може замислити ни крај бесмртне душе.

И ја бих вама саветовао да стекнете залиху за вечност, покречући, како каже

пословица, сваки камен који вам може донети неку корист. Не би требало да се

устручавамо стога што је [речено] тешко и што захтева велики труд. Напротив,

сетимо се онога ко нас је саветовао да свако треба да изабере најсавршенији живот

и да очекује да нам га навика учини угодним, те се подухватимо напредовања. Јер,

срамота је да изгубимо садашње време. Наиме, нама никакво јадиковање неће

помоћи када се касније будемо трудили да вратимо оно што је прошло. Нешто од

онога што сматрам најважнијим рекао сам вам сада, а нешто ћу вам саветовати

током читавог живота. С обзиром да постоје три [врсте] болести, немојте пројавити

да болујете од неизлечиве, и немојте показати да је болест воље слична оној од које

су болесни они што страдају телесно. Јер, они који су оболели од незнатних

болести сами иду код лекара. Они, пак, који су тешко оболели, позивају лекаре код

себе. Међутим, они који страдају од неизлечиве болести потиштености не

допуштају да им лекар приступи. [Пазите] да се и вама у садашњости не деси да

избегавате оне који имају исправне помисли.

[dmsk012]

ДОБРОТОЉУБЉЕ

СВЕТИ АНТОНИЈЕ ВЕЛИКИ

II

ПОУКЕ О ДОБРОЈ НАРАВСТВЕНОСТИ И О СВЕТОМ ЖИВОТУ

У 170 ПОГЛАВЉА

101. Душа је бесмртна и господствена над телом. Али, кад је бесловесна [неразумна], она робује телу кроз уживања, не схватајући да јој наслађивање тела наноси штету. Запавши у неосетљивост и лудост, она се стара за телесно наслађивање.

142. Потребе или околности каткада приморавају људе да пливају и по највећим рекама. Они који су [у таквим приликама] трезни - спасавају се. Чак и ако се буду борили против силних валова који су готови да их прогутају, спашће се чим се дохвате било чега што расте на обалама. Буду ли, међутим, пијани, чак и да су по хиљаду пута до крајности изучили [вештину] пливања, вино ће их надвладати, те ће се наћи испод таласа и нестати из [броја] живих. Исто тако ће и душа која западне међу силне валове живота који је одвлаче у дубину и прете да је потопе, бити привучена телесним уживањем као валововима који ће је одвући у дубину пропасти, уколико се не отрезни од зла што је у вештаству и не позна себе, односно не схвати да је божанствена и бесмртна, привезана за краткотрајно, многострадално и смртно вештаство тела ради испитивања. Сама себе презирући, и духовним незнањем се опијајући, те сама себе не схватајући, она пропада, нашавши се изван [броја] оних који се спасавају. Тело нас, попут реке, много пута увлачи у неприлична уживања.

СВЕТИ МАКАРИЈЕ ВЕЛИКИ

ПОУКЕ СВЕТОГ МАКАРИЈА

о хришћанском животу, изабране из његових беседа

3. Високо је достојанство човека. Погледај какви су небо и земља, сунце и месец, па ипак Господ није благоволео да у њима почине, већ једино у човеку. Због тога је човек драгоценији од свих твари. Усудићу се да кажем - не само од видљивих, него и од невидљивих, тј. духова који служе. Јер, ни о архангелу Михаилу, ни о архангелу Гаврилу Бог није рекао: Створимо... га по образу и по подобију нашем (Пост.1,26), већ о умној природи човека, тј. његовој бесмртној души. Написао је, наиме: Анђелске војске су око оних који га се боје (Пс.33,8).

77. Љубљени, немој гледати само на умну суштину душе. Бесмртна душа је драгоцени сасуд. Погледај како је велико небо и земља. Па ипак, Бог није показао [Своје] благовољење према њима, него само према теби. Погледај на своје благородство и достојанство, јер Он не посла анђела, већ сам дође да ти помогне, да те призове палога, рањенога, да ти врати првобитну чистоту Адамову. Сам Бог је дошао да ти помогне и да те избави од смрти. Стани чврсто и схвати такво промишљање о теби.

АВА ЕВАГРИЈЕ

VIII

ЊЕГОВЕ МИСЛИ, ПОВЕЗАНЕ СА ИЗЛАГАЊЕМ O ОСАМ СТРАСТИ

11. Душа је жива, проста, бестелесна суштина, невидљива за телесно гледање, бесмртна и обдарена умом и разумом. Ум у души је оно што је око у телу.

ПРЕПОДОБНИ ЈЕФРЕМ СИРИН

ПОДВИЖНИЧКЕ ПОУКЕ

 

VI

ОПШТЕ ПОУКЕ О ПОДВИЖНИЧКОМ ЖИВОТУ

156. Ако је бесмртна душа оно главно у човеку, онда није неправедно што је Бог човека усмерио ка нетрулежности. Он не чини насиље над сложеном човековом природом, него само подстиче силу духа да самовољно привлачи тело ка нетрулежности, као слушкињу упропашћену грехом. Као што у ужареној пећи и бакар прима изглед огња, тако и тело постаје духовно уколико сраста са нетрулежношћу. Бакар који је закопан у земљу изједа рђа и претвара у прах. Исто се дешава и телу које је погружено у страсти.

СВЕТИ МАКСИМ ИСПОВЕДНИК

II

ЧЕТИРИ СТОТИНЕ ПОГЛАВЉА О ЉУБАВИ

СТОТИНА ТРЕЋА

32. Од душевних сила неке хране и узрастају [тело], друге [изазивају] маштања и нагоне, а треће [омогућују] словесност и мишљење. Биљке заједничаре само у првој, бесловесне животиње учествују и у другој, док људи заједничаре у све три. Прве две силе су пропадљиве, док се трећа показује као нетрулежна и бесмртна.

[dmsk012]

Григирије Богослов

Реч III

У којој Григорије Богослов правда свој одлазак у Понт након рукоположења за

презвитера и повратак свој одатле; још говори колико је важан чин свештенства и

какав епископ треба да буде

Сем тога, лекари тела дужни су да подносе многе напоре, бриге и, како рече један од

њихових мудраца[14] - из туђе несреће да и сами скупе за себе тугу; нешто ће сами

пронаћи својим умећем, нешто ће позајмити од других, али све то заједно морају усмерити

на корист потребитом болеснику; то што они пронађу или успеју да избегну, не

искључујући и маленкости, за њих није маловажно, већ има своју моћ у снажењу здравља

или у отклањању опасности. Чему све то? Да би човек више дана поживео на земљи!

Међутим, има људи који нису погодни за друштво, јер су недруштвени, а сходно њиховим

пороцима боље би било да су већ одавно умрли и смрћу се ослободили порока, те највеће

болести. Али, претпоставимо да је такав излечени болесник добар човек; да ли ће он још

дуго живети? Хоће ли бити жив за свагда? Шта ће имати од оваквог и овоземаљског

живота? Жеља за напуштање оваквог живота, по моме мишљењу, треба да буде прво и

највеће благо својствено човеку - здравомислећем и умном. Међутим, ако дођемо у

опасност да изгубимо спасење душе своје, душе блажене и бесмртне, која ће се вечито или

кажњавати тј. мучити због учињених порока или прослављати због врлина - колико

предстоји подвизавања и врлинског живљења да би својим примером и друге исцелила и

омогућила да оздраве, да би исправила обличје живота, а прах покорила духу? Различита

су схватања код мужа и жене, другачија у старости него у младости, у сиромаштву и у

богатству, код радосног и тужног, код болесног и здравог, код старешина и подчињених,

код мудраца и простих, код покорних и храбрих, код гневљивих и кротких, код стабилних

и колебљивих. А ако још мало подробније размотримо - колика је тек разлика између

брачних и девственика? И код ових последњих опет, између пустиножитеља и оних у

општежићу, и оних у свету!? Међу опитнима и усавршенима у сазерцању и оних који

испуњавају дужно!? Између градских и сеоских житеља, међу простосрдачнима и

брзоплетима, међу онима који су окупирани својим делом и оних који живе празно;

између оних који после среће доживеше несрећу и оних који су успешни и нису осетили

укус несреће!? Сви се они међу собом разликују својим жељама и стремљењима. Некада је

та разлика већа него што се међу собом разликујемо телесним изгледом, или (ако хоћете)

сједињеношћу и разједињеношћу стихија из којих се ми састојимо; због свега тога над

њима не можемо имати надзор. Као што се различитим телима даје иста храна и лекарство

- једно приличи здравоме, једно болесноме: тако се и душе лече на различите начине.

Сведоци оваквог лечења су сами болесници. Једне изграђује и подиже реч, друге пример.

За неке је потребан бич, а за друге узда; једни су лењиви и непокретни на добро те их

треба побуђивати ударцима речи; други, опет, изнад свега пламте духом и незадрживи су

у својој тежњи, слично младим, снажним, коњима који беже од задатог циља и може их

исправити само реч. Једнима користи хвала, другима - казна; али и једно и друго у своје

време; ако било шта дође у невреме биће штетно. Једне исправља савет, друге - укор,

свеједно да ли ће прекор бити јаван или тајан. Постоје људи који се не обазиру на тајне

прекоре, али ће их отрезнити ако се укоре јавно; други ће, опет, изгубити стид ако их јавно

изобличите, док ће их тајни прекор исправити и узвратиће нам после тога својом

покорношћу. Неки се надимају мислима због тога што су им дела тајна, о чему се и брину;

сматрају себе умнијима од других и код њих треба пажљиво мотрити и на најмање

поступке њихове; а код неких, опет, боље је ништа не примећивати и, што се каже, што

сам видео нисам видео, што сам чуо нисам чуо, да их не бисмо својом ревношћу у

прекоревању заинатили да забораве на стид најплодотворније средство које покорава - и

охрабрили на још рђавија дела. Некада је потребно и разгневити се, не гневећи се,

презрети, не презирући, губити наду, не очајавајући, све у мери свачије потребе; друге

треба лечити смерношћу, кротошћу и саучествовањем у њиховим уздањима. Неке треба

једноставно савладати и победити; другима више користи кад дозволите да вас они

победе; потребно је и хвалити и осудити - код једних недостатак и снагу, код других

растројство и смушеност. Наше лечење није такво какви су врлина и порок, од којих прва

свагда и за све представља срећу и добро је, а друго увек штети и рђаво је; код нас једно и

исто, например - строгост или кротост, као и остало што набројах, није свагда и за све

спаситељно или опасно. Напротив, за једне је добро и корисно једно, а за друге друго,

сходно приликама времена и околностима и нарави болесника. Ма колико се ми трудили и

упињали умом својим никада нећемо моћи мислима обујмити, а речима исказати, сваку

околност и могућност лечења; међутим, на делу и у опиту, ово постаје јасно и лекару, и

лекарској науци. Као што је опасно ономе ко ходи по затегнутој жици, разапетој на

великој висини, да посрне на било коју страну, јер свако посрнуће може бити погубно за

њега, што значи да га једино равнотежа спасава: тако и у нашем звању сваком који, услед

лагодног живота или због свог неискуства, нагиње на ову или на ону страну нагиб може

бити опасан и не само да ће сам пасти у грех, него ће за собом повући и своје учитеље.

Дакле, потребно је ићи искључиво царским путем и пазити да, по речима Прича, не зађемо

ни лево, ни десно.[15] Такво је својство наших слабости и због тога добри Пастир треба да

испољи велики труд у упознавању душа своје пастве, и да им буде вођа по закону

директног и праведног пастирства које ће бити достојно нашег истинитог Пастира.