Расправе о бесмртности душе и о свесности душе након смрти

[Vuk Slavkovic]

Сазнања о души код нехришћана

 

„То су људи душевни, који немају духа". (Јуд 1,19)

 

Мудри Сократ, који је сав свој живот посветио тражењу истине, имао је веома високо мишљење о човечијој души.

„Човечија душа - говорио је он - више од свег осталог у људском бићу, причасна је Божанству. Она видљиво управља телом, иако је сама невидљива. Мислећи човек не сме да презире оно што не види, него, изучавајући његову силу из видљивог деловања, очитује у души оно Божанствено."

Самопознање је открило Сократу да је душа по својој природи биће причасно Божанској природи.

О човечијој души увек се много говорило и писало. Постојање душе не негирају ни верујући, ни неверујући људи. Сваки човек осећа у себи неко тајно унутрашње начело које управља његовим телесним покретима.

У ранијим временима људи нису имали довољно јасну представу о пореклу и природи тога начела, иако су његово присуство у себи осећали, уочавајући да се оно веома разликује од тела. Путем самопосматрања дошли су до логичног закључка да човек поред тела има и душу - биће различито од тела.

Примитивни народи су исто тако признавали присуство душе у телу, спознајући да је њена природа финија и тананија од телесне. Веровали су да по смрти тела, то унутрашње биће не умире, не претвара се у ништа, него се одваја од тела и одлази у непознату област бивствовања. Независно од религијских убеђења, сви народи верују у одвајање душе од тела у смртном часу, и у вантелесни живот душе у оном свету.

[Vuk Slavkovic]

О стварању и сједињењу душе и тела

 

„Речи које вам ја рекох, дух су и живот" (Јн. 6,63)

 

Преподобни Макарије Египатски о стварању душе човечије каже: „При стварању човека Бог говори: да створимо човека по образу и подобију нашему", (Пост. 1,26) - што се односи на унутрашње биће човеково, тј. на бесмртну душу.

Књига Постања сведочи: „И сазда Господ Бог човека из праха земаљскога и дуну му у лице дах живот-ни; и поста човек душа жива", (Пост. 2,7).

„Многи, - тврди преподобни Серафим Саровски -неправилно разумеју речи „дуну му у лице дах животни", сматрајући да се овде говори о души човечијој положеној у неодушевљена тела. Бог је тело Адаму саздао од земље, а са њим истовремено и душу и дух човечији. Удахнућем Духа Божијега, Он је душу човечију одуховио, одвајајући је на тај начин од душа животиња и биљака.

Епископ Теофан Затворник такође сматра да је душа човечија, исто као и душа животиња и биљака, саздана из праха земаљскога, иако слична души животиња, превазилази је управо сједињењем душе с Духом, удахнутом човеку од Бога при окончању стварања.

И Дух, као сила која исходи од Бога, и сједињује се с нашом душом у једну целину, даје јој могућност да позна Бога, да стреми ка Богу, да својим унутрашњим осећајем спознаје своје происхођење од Бога - јер душа и јесте честица Божанства у нама, која осећа своју потпуну зависност од Бога, и дужност да испуни Његову вољу, и да живи за Њега, Њиме и с Њим.

Свети Симеон Нови Богослов, значење речи: „и дуну му у лице дах животни" објашњава на следећи начин:"дах животни" подразумева душу, јер је Адамова душа била блиско сједињена, тј. осењена Светим Духом. Свети Дух је био Душа душе Адамове, и захваљујући таквом сједињењу душе с Богом - Адам је по благодати троичан: тело, душа и Дух.

Свети Василије Велики у својој „Беседи о стварању човека" говори: тело човечије је саздано иску-сним рукама Божијим из праха земаљскога, а не само речју „ да буде"; а душа је створена речју „да створимо човека", и њој је дана могућност узрастања путем подвига и знања ка савршенству.

Преподобни Јован Дамаскин: „Неопходно је исправно разумети да су душа и тело човечије саздани истовремено и заједно; Бог је у једном трену удахнуо човеку животворни дух, а како га је удахнуо ми то не знамо, и тако се човек одмах јавио у свој својој величанствености, савршен и душом и телом.

На 5. Васељенском Сабору Свети Оци су утврдили, сагласно учењу Светога Писма, да је душа створена заједно са телом, а не одвојено једно од другог.

Свети Григорије Богослов, блиско узајамно сједињење душе и тела објашњава пројављивањем Премудрости Божије, промислитељски устројеног нераскидивог савеза духовно-телесног. Ако, по његовом мишљењу, душа не би била свезана с телом, и ако не би била дужна да обуздава страсти и да укроћује грешне покрете тела, с обзиром да је поседница Божанске частице - она би се погордила превазносећи се сопственим достојанством. Али, пошто с телом преживљава све житејске тескобе, болести и искушења, она и телу пружа могућност да се заједно са њом уздиже бивствовању узвише-ном, чистом и божанственом.

„Душа је сједињена с телом, да се ми не би погордили образом Божијим у себи, него нас слаба земаљска природа свагда смирава - каже Св. Григорије, - како би у борби са телом ми постојано управљали поглед ка Богу... спознајући истовремено како смо и величанствени и ништавни, земни и небесни, смртни и бесмртни." Душа, иако различита од тела, налази се у веома блиском односу с њим, и својом веома фином и тананом природом овладава сваком честицом тела човечијег, што јој даје могућност да управља телом, да руководи његовим поступцима. Дух подстиче душу, а душа подстиче органе на правилно деловање.

Душа првога човека је имала образ и подобије Божије. Али после грехопада првих људи, она је била лишена благодати Светога Духа. А без благодати душа губи правилно настројење у мишљењу, осећању и делању. Ово је разлог зашто се Адамово потомство рађа у наследном греху, духовно грубо и слепо, смртно и пропадљиво.

Неопходан је био долазак на земљу Сина Божијега, и Његово искупитељно крстоносно страдање, како би пала душа људска поново задобила благодат Светога Духа.

Човек је призван да се уподобљава Богу, а уподобљавајући се Богу он приступа у богоподобно стање, само силом и благодаћу Божијом, коју је требало вратити души људској.

Свети Оци су сагласни да речи „и дуну му у лице дах животни" представљају стваралачки чин којим је душа одуховљена благодаћу Духа Светога. Зато је човек савез: духа, душе и тела - јединство природноразумне, осећајно-духовне личности - творачким актом Божијим призване у вечно блаженство и бесмртност.

[Vuk Slavkovic]

О сличности и разлици душе и тела

 

„Нетрулежни Дух Твој пребива у свему" (Прич. 12,1)

 

Душе свих људи су сличне по својој суштини, иако свака душа има своје личне особености, које се пројављују у различитим формама душевног живота и раз-воја. Извор форми својствених сваком човеку појединачно јесте срце човечије, захваљујући коме су испољавање душе, живот, мисли и поступци код свакога различити.

Философи античког света знали су да је душа невидљива и безоблична, тј она нема мере: величину која разликује једну душу од друге; нити има форме: било каквог облика душе; она се у човеку јавља као жива суштина, која у целину људске природе сједињује различита карактерна својства и унутрашње особине специфичне само за дотичну личност.

Из овог разлога можемо чути о некоме: то је људина, човек широке душе, када се ради о добром човеку; или супротно: он је ситна душица. Ове метафоре показују да неко има већу, а неко мању душу. Овде се не ради о природним особинама душе. За доброг кажемо „душеван човек", а за злог „бездушан човек", што не значи одсуство душе, него се односи на узвишену или унижену природу човечије душе.

Душа је носилац природних особина човека, из ње проистиче свака душевна активност. Захваљујући слободној вољи коју поседује, њено је делање усмерено ка добру или злу, полазећи од тога какав дух (Божији или сатански) обитава у њој.

Појам „душа" не значи увек исто. Некад се „душа" односи на сам живот, као, нпр. у еванђелској причи о сејачу и семену (Мт. 16,25). У нашу душу се сеје семе речи Божије, а свака је душа различита: једна је камена, друга зарасла у трње, трећа плодоносна... Јединствено семе Божије је посејано у све душе, а какав ће оно плод донети то зависи од квалитета душе и особина које она пројављује у време зрелог узраста.

У души човечијој Бог животворном силом Духа, обнавља палу људску природу, градећи Царство Божије у унутрашњем човеку. Како се то догађа сакривено је од нашег поимања, (као што не схватамо како се догађа раст зрна баченог у земљу). Долазак Царства Божијега унутра, да се не види, за нас је чињеница коју примамо вером, а од нас се тражи брига око раста положеног зрна, тј. семена ради у души да не пропадне, него да узрасте. Треба да живимо са сазнањем да смо сарадници Божији у тајном послу изградње Царства Божијега у души, изабрани и призвани на ово дело од Самог Господа.

Све зависи од способности душе да духовно узраста. Дубље разумевање еванђелских прича о исцелењу глувих, слепих, немих, - односи се на духовно глуве, слепе, неме душе људске. Многе су неповратно изгубљене, заблуделе у тами греховној, скренуле са правога пута, и не постижу циљ и смисао свога живота на земљи.

Шта каже Еванђеље?

Како треба слепу душу привести Христу Исцелитељу? Значи, пре свега, извести је из света, повести је мало по страни од грехова људи, оставити је мало насамо с Богом, ослободивши је од разорног утицаја земље. Господ ради тако: пре него што ће исцелити слепога одводи га мало на страну.

Слепи Вартимеј (образ добре душе), седи иа путу из Јерихона за Јерусалим, од расадника греха ка Светоме Граду; он не само да седи, него виче, преклиње, вапи и моли Господа да обрати пажњу на њега. Тако је са сваком душом која потребује исцељење. И бесплодна смоква, и виноград који је дат људима на обрађивање - све су то људске душе у различитим степенима и облицима њиховог духовног узраста.

Бог је насадио по свој васељени виноград живота. Лоза је Син Божији, Исус Христос, од кога расту на све стране безбројне гране и чокоти, што су уствари душе људске (Јн. 15,5). Свака душа има могућност да узрасте у божанствени рукосад, окалемљена благодаћу да процвета као цвет, зрацима сунца - умним способностима; да миомирише мирисом цвета - бесконачним нијансама осећања; да чврстином воље као сочним и пуним плодовима у своје време дарује изобилан род. Истина је да су људске душе Божији виногради, из небеског врта пренесени и засађени у врту земаљском.

Господ је оградио душу - еванђелским законом. На узвишено место је поставио стражарску кулу - савест. Бог је виноград насадио, и оставио га људима како би се сами трудили око спасења својих душа. А Христово преображење на Тавору - то је образ преображаја душе која је пошла за Христом.

Увек када кажемо „душа" ми подразумевамо свеукупност наших душевних активности: осећања, мишљења, делања. Душа је наша мисао, осећање, жеља, порив, наш живот... Први човек је имао душу оду-ховљену при његовом стварању, а свако од нас је добија при њеном рођењу, начином тајанственим и непојамним.

Душа је непрестано у нашем телу, и како каже Свети Димитрије Ростовски, - нема ни најмањег дели ћа тела без целе душе у њему. Само душа даје цену телу, састављеном из многих атома, даје хармонију, омогућава учешће свих заједно у једном организму. Душевност је важна, како за телесни, тако исто и за ду-ховни живот.

[Vuk Slavkovic]

О срцу човечијем

 

„Сине, дај ми срце своје" (Приче, 23,26)

 

Бесмртна и разумна душа, која нам је од Бога да-рована, пребива у срцу, јер је срце духовни центар живота и наше душе. Свети оци Цркве, на основу личног духовног искуства, сведоче да је управо срце, а не ра-зум, орган богопознања. Знамо из Светога Писма да је срце орган наших жеља, воље, добрих и злих намера. Сагласно жељама и намерама срца дешава се избор животнога пута.

По Светом Јовану Дамаскину: „Срце је центар сила множења, храњења, раста, и других"; а Свети Василије Велики у „Шестодневу" каже: „Срце је корен живота".

Најновија научна достигнућа дају доказе да је срце не само орган крвотока, него пре свега орган осећања. А Свето Писмо о срцу човечијем говори више и боље од било које науке, показујући да је оно више и дубље од органа осећања, зато што: „Ништа није дубље од човечијег срца", сведочанство је праведног Јова. Срце је нај-важнији орган познања, мишљења и воље - оживотворење свих духовних дејстава. Господ тражи наше срце: „Сине мој, дај ми срце своје!“ (Приче 23,26), јер ако је његов центар у Богу, онда су и све остале душевне силе.

Срце је место сусрета човека с Богом, пут познања вишег света; срце има способност да општи с Богом, да препозна деловање Божије, јављање и откривење Бо-жије, - а што је човек духовнији то је у њему ова спо-собност наглашенија.

„У срцу моме као да се огањ разгорео", каже пророк (Јер. 20,9). Какав огањ? Ево шта каже Свети Јефрем Сирин: „Недоступан уму улази у срце и обитава у њему. Земља не може да издржи стопе Његове, а чисто срце Га носи у себи." Созерцава га без очију, по речи Христовој: „Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети".

Свети арх. Лука пише: „Срце се састоји од мноштва осетљивих, тананих струна за све добро и истинито, које се не саглашавају ни са чим што је зло и неискрено". Управо због своје профињености многоструно срце има способност општења с Богом у молитвама и откривењима, јер оно чује тихи глас савести који му говори.

Срце, које је корен живота, подстиче на делатност све остале душевне силе, јер је њему дата власт над управљањем животом. Страсти одвлаче срце на погрешне путеве, и зато само људи очишћени и слободни од страсти, могу чинити оно што је исправно, по вољи свога чистога срца. „Сврх свега што се чува чувај срце своје, јер је у њему извор живота", саветује премудри Соломон.

Срце је и корен греха. „Из срца излазе зле помисли..." (Мт. 15,19). Огреховљеном срцу тешка је помисао на Бога. Срце рањено грехом не може волети Бога, јер га се боји. Њему су очи ума помрачене и затворене, оно не чује глас савести која јасно сведочи о Богу, и веома често доводи човека до безумља. „Рече безумник у срцу своме: нема Бога" (Пс. 13,1).

Срце је центар физичке и душевне делатности, и пошто обједињује душевне способности, оно има спознајну моћ и силу делања. Срце је тајанствена оса која држи у јединству духовни и телесни сасатав човека. Оно је бездан дубоки који везује човека с Богом и ближњима. Хришћанска љубав извире из срца, и она се разликује од сваке друге љубави, јер је благодатна.

Преподобни Макарије Велики о овоме каже следеће: „Срце влада свиме, и када благодат захвати све поре срца, и загосподари над свим помислима душевним - тада можемо видети да ли је на таблици ср«а написана благодат закона духа." У срцу се формира личност човекова, и кад је душевни живот у хармонији, тада срце наступа као регулатор сила добра и зла.

У тајним дубинама срца скрива се врлина или порок. Духовно опитни људи знају да при добром и благодатном настројен,у срца осећају тиху радост, дубоки мир, топлоту и светлост... који се умножавају творењем добрих дела и молитвеног духа. Насупрот овоме деловање на срце духа злобе рађа у њему смућење и жалост, некакву успаљеност или хладноћу, неутешно не спокојство.    „

Срце прима реч Божију, разуме је и осећа. Сам Господ каже да је оно њива на коју се семе речи сеје. У читању и слушању Светог Писма управо срце добија то осећање да се дотичне речи односе на нас.

Срце не само да прима дејство Духа Божијег, него, као центар нашег духовног живота, оно усавршава и уподобљава Богу. Срцем се испољава виша функција духа човечијег: вере и љубави. Срце је центар љубави: „Добри човек из доброг срца свога износи добро", (Лк. 6, 45). У срцу се рађају добродетељи: смирење, кротост, милосрђе, трпљење, праштање, вера, љубав. Чисто срце је највеће богатство човеково, јер је оно наша слава у Господу. Управо зато се оно  јавља као место пребивања душе. Зато се молимо: „Срце чисто саздај у мени Боже, и дух прав обнови у утроби мојој" (Пс. 50,12). Чисто срце - храм Божији, а дух прав - Дух Божији у њему.

Срце је непрозирно, недоступно чулима, и не само туђем, него и нашем погледу, јер је срце сфера, а не центар Човек срцем воли, верује, нада се. Човеково срце води спољашњи живот, кад: "Уста говоре од сувишка срца" (Мт. 12,24), и унутрашњи, „унутрашњи човек срца" (Ап. Павле), који сједињује у себи свет природни и свет натприродни.

Питање срца је питање слободе. Слобода самоопредељења је дубља од свести, јер закони не делују у сфери срца. Отуда је немогуће забранити да се воли, мрзи, хоће, неће, верује, не верује. Судбина човекова, његове најинтимније одлуке решавају се у дубини бића, у срцу, па и иза срца, у благу - које је Бог! „Где је благо ваше, онде је и срце ваше". У овој сфери је човек Божија слика.

Дакле, срце а не ум - мисли, спознаје, закључује, одлучује. Преподобни Исак Сирин тврди да је „ ум једно од душевних чувстава, док срце обухвата и садржи у себи сва унутрашња чувства". Срце поседује способност да задобије из духовног света осећања вишњег по-ретка и да их преда уму. Дар интуиције која је у сфери срца, осећа и зна много тога што је уму несхватљиво и необјашњиво. Интуиција је: познање суштине ствари и бића, не умом него срцем.

Исихастички пут: ум у срцу, показује да није ум последња дубина бића, него срце. Али, ум се шири срцем, а срце се просветљује умом. Љубав се рађа у срцу од познања ума о Богу. Кад срце узљуби Бога оно стре-ми Њему, и човек све више и више стиче познање о Богу. За познање тајних дубина Божијих неопходно је срце чисто, колико је то сазданом бићу могуће, осетљивом на Красоту коју прима. „Дубоко је срце човеково и ко ће га испитати", (Пс. 64,6).

Срце има способност да љуби, а љубав има способност да позна Бога, јер „Љубав је Бог". Срце које љуби утврђује вољу, просветљује ум, дарује утеху на тешком животном путу, подстиче човека да твори добро ближњима, пријатељима и непријатељима. Само је љубав способна на задивљујући подвиг самопожртво-вања. Срце је престо на коме седи Господ.

Свети Јован Кронштадски: „...Ти знаш како срце бистро, јасно и далеко види, нарочито предмете света духовнога, што је приметно у сваком познању, а нарочито у духовном, где се много тога вером познаје, (виђењем срца); а срце је око бића човечијег - и што је оно чистије, тим боље, даље, и јасније види. Код светитеља је ово духовно око доведено до оне висине и чистоте, са које свети Божији људи виде јасно, широко и далеко, виде наше духовне потребе." Толико о срцу човечијем.

[Vuk Slavkovic]

Душа - храм Духа Светога

 

„Будите огњени у духу" (Рим. 12,11)

 

Како је Бог створио небо и земљу за обитавалиште човека, тако је тело и душу човека Бог саздао за своје обитавалиште - да би, радујући се овоме, нашао мир у његовом телу, као у свом дому, имајући прекрасну невесту, љубљену душу, коју је саздао према образу женика душе.

Зато је неопходно да душа чулну, мрачну, телесну природу своју - прочисти зрењем срца - и преобрази је у вишу, духовну стварност. Овде је њој добро, овде је истинит живот, овде је њен покој и њена радост.

Благодат која се спушта у срце, побуђује енергију духа, уздиже је навише одрешену од земаљске привезаности. Душа која је овладала помислима и срце очистила од њих, постаје благородна, почиње да развија прекрасне особине које су положене у њу при стварању. Постаје дом Божији, храм Духа Светога.

Како је величанственом чашћу душа награђена. Чисти и безгрешни анђели нису саздани да буду храм Духа Божијег, а душа човечија јесте! То је њој од Бога даровано. Управо зато је и дужна да се потчини Богу, јер је предодређена да буде Његов живи, нерукотворени храм. Човек није самим рођењем храм Божији. Он то постаје само онда када Дух Свети освети душу светим Крштењем, и посети је у светој Тајни Миропомазања.

Душа постаје место пребивања Духа Божијег само када себе потчини дејству тог Духа, предајући се његовом руководству, и тако ће сама руководити телом плодотворно и спасоносно. Бог у души живи увек, осим када се ми гресима удаљимо од њега. Он у грешној души не обитава.

Бог воли да живи у души човечијој, каже Свети Теофан Затворник, али Он не улази насилно у душу, ако је и Свемогући Бог, јер по љубави својој неће да наруши даровану јој власт над собом. Не усељава се у душу у којој влада плот, јер је орган Његовог општења с душом сам дух. Кад душа слободном вољом изрази жељу да се приближи Богу, тада и Бог иде њој у сусрет и одухотворава и душу и тело, целога човека, и унутрашњег и спољашњег.

Бог постаје „све у свему" у одухотвореном и обоженом човеку. „Доћи ћемо и у њега ћемо се настанити", (Јн 14,23). Царство Божије зато долази унутрашњим, невидљивим путем у душу.

И у Старом Завету је Бог говорио кроз пророке: „Уселићу се у њих... и бићу им Бог!... Бићу вам Отац, а ви ћете бити моји синови и кћери", (Лев. 26,12; Јер.3,19).

Дух Свети је пророковао о времену кад ће се Бог уселити у бесмртну душу човечију, кад ће бити Отац души, а душа чедо свога Оца Небескога. Ово се испунило доласком Сина Божијег на земљу.

„Царство Божије је унутра у вама", управо у души, кад мало зрно посејано у душу напором воље порасте, човек живи Христовим животом на земљи - тада Господ стваралачком силом својом обнавља човека, а семе расте брзо, брзо, затирући све оно што је враг посејао у души. Клас душе зри и пуни се силом Божијом, а душа се пуни силом благодати - а Господ сам је створитељ новога живота.

Све зависи од способности душе да духовно узраста. Назначење душе није само да сачува од Бога даро вану светост, него да животворном силом оживи сва чула која су инструмент делања душе, потчини тело духу, умртви плотске страсти, просвети га Духом и учини га храмом Божијим.

Душа у коју се уселио огањ љубави Божије, личи на птицу која лети горе, Богу своме устремљена , са којим жели да се сретне на Небу. Сила Божија захвата такву душу и загрева је жељом за духовним животом. Зато душа мора бити трезвена и разумна како би знала да разликује корисно и потребно у делу спасења. Умна и благородна душа се познаје и по спољашњем изгледу, ходу, гласу, осмеху, држању тела, односу према ближњима.

И телу је неопходна благочестивост: очима, ушима, рукама и ногама - где да иду, шта да раде, како да гледају, шта да слушају - јер душа мора расуђивати му-дро и о поступцима тела, које је такође храм Божији.

Свака хришћанска душа од свога духовног рођења има своје призвање, и она је дужна да владајући телом испуни Божије назначење. Тело узима учешћа у животу душе, и оно је такође обавезно да уздиже физичку страну живота на виши ниво, у борби са гресима и страстима.

Преподобни Антоније Велики говори да душа у телу пролази три периода:

 

1)     почетни ступањ вере;

2)     узрастање у вери;

3)     савршенство у вери.

4)    

Напредак на сваком ступњу зависи од душевог стања и настројења. Душа је дужна да створи благопријатну атмосферу погодну за раст из силе у силу, из славе у славу. У одговорној и савесној души нема места за зло.

Душа, иако разумна и мисаона сила, има потребу за руковођењем Духом Светим на подвижничком путу. Дух је душа душе, јер јој помаже да своје помисли и жеље подреди вољи Божијој. Како тело без душе не може бити у хармонији са свим својим члановима, тако душа без благодати духа не може остварити богоугодан циљ.

Душа у којој нема благодати мртва је за Бога. Људска природа без благодати не може ни мислити ни творити ништа достојно Царства Божијег. А душа која је причасница благодати, будуђи да је сама освећена освећује и тело саопштавајући му вољу благодати.

Кад душа и тело за земаљског живота живе богоугодно, такву душу Бог освећује при изласку из тела, а тело прима нетљеност, слично души. И као што је душа у телу претрпела невоље и страдања и жалости, тако ће у вечном животу тело с душом сједињено бити учесник блаженства и радости.

Свети Јован Кронштадски каже: „Дуго нисам знао колико је души неопходно укрепљење од Духа Светога. А сад ми је Многмилостиви дао да јасно познам колико је оно свакоминутно неопходно, целога живота, молитвеним призивањем, као дисање".

Без укрепљења Духом Светим наша душа је склона сваком греху, што значи и смрти духовној; она је раслабљена, нема силе у борби са грехом, постаје немоћна да твори добро. Без присуства Духа Светог у срцу, оно постаје подложно злу, и неповратно тоне у бездан зла. Зато наше срце треба да стоји на тврдом камену - а то је Дух Свети. Дух Свети загрева душу љубављу према Богу, наводи у њу светле и благе мисли, утврђује је у благословеном труду, даје потребно трпљење да с лакоћом поднесе све невоље; узноси је до стања духа у коме све људе уважава, као оне у којима је образ Божији, сједињује нас у љубави и учи нас да се молимо једни за друге.

И не само да нам је помоћ Духа Светога потребна, него смо ми дужни да јој помогнемо да се у нама украси нетрулежном красотом, којом одевена душа стаје пред Бога. Лепота душе је у смирењу, чистоти, трпљењу, у делима љубави. У животу не постоји ништа страшно, осим вечне погибли душе!

Преподобни Варсануфије је говорио онима који су тражили савет: „Децо моја! Спасавајте своје бесмртне душе!"

[Vuk Slavkovic]

Три периода у животу душе

 

„И васцели ваш дух и душа и тело да се сачува без порока

за долазак Господа нашега Исуса Христа" (1. Сол. 5, 23)

 

Из Светог Писма знамо да живот душе има три периода:

 

1)     живот душе у телу човека;

2)     живот душе изван тела до општег васкрсења;

3)     живот душе сједињене с васкрслим телом у вечности.

 

Одвојивши се од тела у тренутку смрти, душа ступа у нови облик свога постојања. Она има способност да све види (наравно, не физичким очима) већ новим осећањем, као и да види себе саму. Покреће се снагом воље, и прелеће огромна пространства тренутно, јер је природне препреке више не задржавају. Она у загробном свету налази своје место, оно место до којег је духовно дорасла у свом земаљском животу, а где ће боравити до Страшнога суда.

Налазећи се ван тела, душа са увећаном лакоћом продужава да развија у себи оне особине које је стекла на земљи. Праведници се утврђују у добродетељи и преданости светој вољи Божијој, а непокајани грешници у бешчашћу и противљењу вољи Божијој. Добро се расцветава у свој сили у пуноти, у свој слободи коју није имало на земљи, те видљиво испољава раскошно богатсво и достојанство свог унутрашљег света. Душа је заувек утврђена у добру и никакво је зло не може поколебати, изменити или повредити њено блаженство. Душа је пуна благодати и просвећеним умом созерцава тајне Божије, створени свет, саму себе и вечни живот.

Прониче у смисао нашега искупљења које је извршено од Сина Божијег, славно и величанствено дело у које анђели желе да завире - а којим је наша људска природа у Лицу Богочовека узвишена на престо Божанства.

Смрћу тела не умире сећање, осећање, мисао, воља, него душа која је са собом у вечност понела сва та света чувства, као што је: љубав према Богу, добрим делима, смирење, душевну и телесну чистоту, - наћи ће их у себи као изворе непојамне и узвишене радости, многоструко умножене.

Душе светих који су Богу угодили праведним животом на земљи, не само да живе блаженством светих, него имају смелост да се Богу моле за нас и помажу нам у делу спасења.

Душа после смрти продужава да живи резервом јелеја који је прикупила у време земног живота, и који јој даје могућност да ступи у блиско општење са Богом свим својим силама и склоностима. И што је више јелеја у њеном кандилу, тј, благодати Светога Духа, то је она блаженија и радоснија у општењу с Богом.

Свети Серафим Саровски је говорио да је циљ хришћанског живота - стицање благодати Светога Ду-ха - тј. јелеја који се код мудрих девојака, тј душа, показао довољним, а код лудих није. То је оно духовно богатство које душа стиче за земног живота, а по разлучењу душе од тела не може га задобити. Код све-тих душа овај капитал је велики, и даје им већу слободу у молитвама у заузимању за спасење ближњих.

Старац Зосима из Тројице-Сергијеве лавре, говорио је својим духовним чедима:"После смрти ћу бити живљи него сад".

Оптински старац Варсануфије сматра да је молитва после телесне смрти савршенија.

Ко је на земљи био удаљен од Господа, он је удаљен и на Небу.

Последњи период душе јесте живи ждаот у свом новом преображеном телу, после Страшнога суда. За Христове следбенике овај период најблискијег односа с Богом на „новој земљи" под „новим небом", где душе уместо сунца обасјава сам Господ Бог својом светлошћу.

Време трајања ових периода душе мери се:

 

1)     десетинама година;

2)     простире се до општег васкрсења;

3)     траје вечно.

 

Он је награда за врлинско-благодатни живот, или казна за богоборни живот проживљен у непокајаним гресима. Први период је најкраћи, али пресудан, јер свецело утиче на опредељење душе у другом и трећем периоду.

Нажалост, ми немамо јасну свест о важности овог периода, јер само у њему душа има могућност да твори подвиге, да се моли, да пости, да се уздржава, да чини милосрђе, да трпи болести без роптања, да страда са смирењем и надом у Бога.

Ради бољег разумевања, у природи можемо наћи адекватно поређење слике духовног света у физичком: живот лептира започиње у облику непривлачне гусенице која пузи по земљи; временом, гусеница као да умире, и уместо ње имамо беживотну лутку умотану у пелене, или гробић, а то је ларва; и догађа се чудо! Опна пуца и на свет се рађа лептир необичне лепоте, с дивним цветним крилима боје дуге, који слободно лети с цвета на цвет хранећи се поленом.

Слично се догађа с душом човечијом: у почетку, по телесном рођењу, због првородног греха, душа као да пуже по земљи; кад тело умре душа се тајанствено преображава, ако је за живота задобила љубав за Бога и ближње; и на крају, после другог Христовог доласка, сједињена с телом преображеним блистајући свим раскошним красотама стечених врлина, иде у сусрет љубљеном Христу.

Када наступа пунота времена неопходног за излазак душе из тела, јесте тајна, коју нам само делимично открива Свето Писмо. Достигавши одређену меру духовног раста душа више не може да живи земни живот. што је већа љубав за Бога, то души теже пада одвојеност од  Њега, то она све више жели да прекрати земаљске дане. Многи свети људи су желели да што пре умру, и збаце са себе телесне окове, како би се душом што више приближили Богу.

О смрти једног подвижника која се ближњима чинила превременом, један старац је рекао: „Он је достигао такву меру да се више није могао бринути о земаљским стварима, а налазећи се међу људима није се могао избавити од њих, и зато га је Господ узео."

Телесна смрт не долази пре него што сазри плод, тј. душа хришћанска буде спремна за прелазак у други свет. Смрт долази у најбољем тренутку за пресељење у Царство Небеско. Ако се живот не прекине благовремено, душа би била у опасности да изгуби стечено духовно богатство новим гресима, и зато милостиви Бог пресеца земаљски живот у најпогоднијем времену за његово спасење. И обрнуто: често се време живота продужава ради узрастања у молитви и покајању.

У историји Цркве имамо много примера када је Господ вратио на земљу душе преминулих, које још нису биле спремне за сусрет са њим. Вративши се из загробног света причале су о својим доживљајима, у који-ма се понављају следеће ситуације:

 

1)     по напуштању тела душа наставља да мисли и осећа исто као и у телу;

2)     по смрти тела душа долази у додир са анђелима и демонима;

3)     душа доспева на суд за своје поступке;

4)     сећање   на  смрт је  сачувано,   и   по  њеном враћању у тело оставља силан и неизбрисив утисак.

 

Обично се догађа да све доживљено доводи до духовног преображаја, те многе душе настављају да живе богоугодно, примају монашки постриг, или се на други начин осамљују, ради што боље припреме за поновни сусрет с Господом у другом свету.

Земаљски живот губи своју привлачност, и душа непрестано размишља о новој реалности коју је искусила. Неверујући људи долазе до познања Бога, и стичу јаку и непоколебиву веру, јер из личног искуства знају да постоји живот после смрти, анђели и демони и Врховно Божанско Биће (како Га зову нехришћани), тј. Господ Бог, или Христос.

Свима је заједничко искуство доживљаја светлости, благе и меке, светлости Бића из кога исијава љубав, радост, милост, доброта, благост - стање духа које је речима немогуће описати. Одвија се разговор мислима, без речи, а многи свој живот сагледају у трену, као на филмском платну.

Опис посмртних искустава код верујућих и неверујућих људи су слични, и слажу се са описом Светих Отаца и подвижника у вери. Многе душе, по нарочитом Промислу Божијем, имају искуство превремене смрти, или ради исправке свога живота, или за сведочанство другима. Свето Писмо (Прича о богаташу и убогом Лазару) сведочи о судбини праведника и неправедника у загробном свету.

Смрт тела је неопходна и корисна за пали род људски. Она је средство спасења од духовне погибли. Ми под смрћу подразумевамо само смрт тела, које је постало смртно после грехопада првих људи, а у овом животу је главна смрт свагда живе душе. Смрт тела спречава погибао душе која живи грешним животом.

Одвојивши се од тела на кратко време, душа наставља загробни живот у измењеном облику са свим личним особинама дотичног човека. Карактер и личне особине припадају души а не телу. Свака душа има своја суштинска својства која је разликују од других душа, и по којима је и на земљи и на небу препознајемо.

После другог Христовог доласка, и сједињења преображеног тела с душом, после свеопштег васкрсења мртвих, на звук анђелске трубе, све ће се измени-ти у трену, а како? - ми то не знамо, јер је промислом Божијим скривено од нас. После Страшнога Суда над душом и телом наступа коначан и прави период у жи-воту душе - или у вечном блаженству, или у вечним мукама.

Бог је у душу положио чежњу за вечним животом, блаженством, срећом, светошћу и савршенством. Вечни живот започиње на земљи, рођењем у телу, а темељ вечности постављен је у пролазности. Благочестива ду-ша је камен који се уграђује у божанствено здање Цркве Христове.

Душа често на земљи заспи сном греховним, а Господ јој се обраћа речима: „Душо, душо, устани што спаваш!", или: „Устани ти који спаваш, васкрсни из мртвих, и обасјаће те Христос" (Еф. 5,14). Као што је тело за време сна раслабљено, тако и душа заспала сном греховним, постаје раслабљена у вери, нади, љубави... спава, и не види, не чује, не слуша, не осећа, не зна, не може...

Душа је подложна утицају духа злобе, и од деловања на њу злих духова штити је духовни разум сједињен с духовном вољом. Као што је Царство Небеско унутра у нама, тако је и царство ђаволско унутра у нама, и делује кроз различите страсти. Зато се молимо Оцу Небеском да дође Царство Његово на земљу као што је и на небу, јер земљом влада царство различитих страсти којим ђаво, као неким својим оруђем, влада у душама људи.

Душа у својој природи нема ништа зло, али ако по лењости и злој вољи да места злом демону да овлада њоме, онда она постаје оруђе зла. Духовно искусни старци саветују нам да не дајемо лакомислено и наивно души својој на вољу, него да је зауздавамо у мислима и осећањима, поготову лошим, на које нас наговара кнез овога света...

Никада души не треба давати слободу, него над њом треба стално бдети, као над несташним дететом, како она не би себе повредила а Господа разгневила. Зло се гнезди човеку дубоко у срцу и многобројни су његови корени, које треба пажљиво и ревносно одсецати.

По речима Преподобног Макарија Великог, душа која је доспела под власт духа злобе, не сједињује се с њим у једно, него му се потчињава творећи његову злу вољу. Дух злобе има своју природу, а душа своју (слично сунчаном а ветровитом дану: сунце има своју природу, а ветар своју; они дејствују истовремено, али не сједињено). Тако и душа у којој се грех наталожио, као речица бистре воде на чијем је дну талог муља; ако се вода заталаса, муљ ће замутити воду, и, иако су измешани они нису исте природе.

Тако и душа узмућена од злога духа, ако и почне творити зла и грешна дела, она не постаје једно са њима, већ остаје самостална и одвојена од духа злобе. Зато. јој је могуће да се дигне кад падне под утицај зла и да сузним и покајним молитвама измоли опроштај од Бога.

Срце сваког човека осећа наклоност ка гресима које је починио у младости, јер су они оскрнавили душу и тело. Грех је разбојник који убија душу, ако се она не покаје и не врати Богу. Грех је смртоносни отров од кога се разболева и душа и тело. Душа грехом бива паралисана и умртвљена, али, чудотворно васкрсава када се каје.

Света Црква познаје три стања душе, захваљујући којима је човек: врућ, хладан или млак. Врућ и хладан, иако су супротстављени, али су активни у свом домену, док је млак пасиван, неопредељен ни за један од ових полова. Хладна душа, иако је опредељена за зло, способна је да се преобрази у врућу, за шта је млака неспособна. Најупечатљивији еванђелски примери преображења су: Св.Ап. Павла, покајаног разбојника, жене блуднице.

Душа није створена за грех. Грех је стран души и противан њеној природи, а духовна суштина се бори с грехом, јер жели да сачува духовну чистоту и невиност, да не жалости љубљеног Оца Небеског.

Наша духовна природа је тако устројена да су јој мисли, осећања, жеље, као и сви покрети духа, тесно испреплетани и повезани међу собом. Грех заразно делује у души на све њене активности. Грешно дело помрачава духовни вид и затвара пут ка добру. Зато морамо не-престано стражити над собом, пазити на себе, бдети неуморно - како би душу сачували од вечне погибли.

Сваки грех оставља траг на души; и задатак сваког човека је да сачува своју душу. Жива душа - жив човек! Душа умрла у греху - мртав човек! Зато без жаљења треба одсецати све што усмрћује нашу душу.

Душа умире кад је напусти Божија благодат. Тада наступа смрт и распадање душе. Помисли злобе, гнева, зависти, лукавства, мржње, свађе, злопамћења, блуда, и остале многобројне грешне помисли, морају уступити место у души супротним помислима: љубави, мудрости, мира, благости, опраштања, разумевања, чистоте, милосрђа, доброте - јер је душа бесцена ризница у којој треба сачувати само оно што је Бога и Анђела и Светих достојно.

Без милости Божије ми не можемо видети огољено унутрашње стање наше душе, јер су дубине нашег бића скривене од нас. Зато свети оци говоре да је већи онај који види своје грехе, него онај који види небо, анђеле и рај.

У великопосним стихирама чућеш следеће речи: „..Храм наш телесни сав оскрнављен...", што се односи и на душу и на тело наше који су предназначени да буду храм Божији, а ми смо их гресима оскрнавили, да Господ Бог не може у њему наћи достојног места.

Док живимо имамо могућност да обновимо нашу палу природу, тј. храм душе и тела који се чисте сузама покајања. Сталном бригом о својој бесмртној души можемо обновити свој унутрашњи храм, како би он изнова заблистао и постао светиња достојна Духа Светог.

Тада се нећемо бојати телесне смрти, нити разорења трулежне грађевине састављене од пропадљиве плоти, јер смо, помоћу и благодаћу Божијом стекли небеску, духовну, нерукотворену Цркву Бога Живога.

Бесмртној души људској је приправљено од Господа место у Небеској ложници, у коју могу ући само они који су одевени у духовно рухо светлости и све врлине духа, као у свадбене хаљине. Ко није одевен у светле и свечане свадбене хаљине, није достојан свадбе Сина Царевог, и може само издалека гледати, али у брачну ложницу не може ући.

 

„ ...чертог Твој видим, Спасе мој, украшен, али одежду немам да уђем у њ..."

 

Амин.

Слава Богу.

[Milan Nikolic]

Je li može poenta u par reči?

[grigorije22]

Evo jedan mali izazov za teologe 

 

https://www.youtube.com/watch?v=JVJeaZbIgIQ

[Trifke]

Evo jedan mali izazov za teologe 

 

https://www.youtube.com/watch?v=JVJeaZbIgIQ

 

U prevodu napisan od Jehovinih svedoka!

[Trifke]

Evo jedan mali izazov za teologe 

 

https://www.youtube.com/watch?v=JVJeaZbIgIQ

 

Uopste ovo je iga citatima i iste ove citate mozes upotrebiti za suprotne tvdnje sve zavisi odakle pocinjes i sa kojim ciljom. Eto probaj sam da ovim citatima dokazes suprotno.

[grigorije22]

U prevodu napisan od Jehovinih svedoka!

 

Napisana od strane Ivandera ili ti tripo 41 sa Sestodneva.

[Иван Ивковић]

Од каквог је уопште значаја ово питање ако верујемо у Христов долазак и васкрсење мртвих на крају времена?

[Trifke]

Napisana od strane Ivandera ili ti tripo 41 sa Sestodneva.

 

Dobro pogresio sam ali mi je ovo teokratski pokret jako licilo na Jehovisticki recnik kao i sam prevod. Mozda su malo prepisivali od njih ili subotara posto je ovo tipicno njihova argumentacija.

Sve jedno stoji ono da te iste stihove mozemo upotrebiti da bi dokazivali suprotno. Ako te bas zanima pogledaj knjigu Dr Lazara Milina Apologetika mislim da je 6 deo Crkva i sekte.

[Trifke]

Од каквог је уопште значаја ово питање ако верујемо у Христов долазак и васкрсење мртвих на крају времена?

 

Pa vidis i mene licno zanima sta se desava kada umrem. Uredu vaskrsnucu ali sta pre vaskrsnuca. Onda prilicno iritira prica o mitarstvima i boravku u paklu do Drugog dolaska. 

[grigorije22]

Dobro pogresio sam ali mi je ovo teokratski pokret jako licilo na Jehovisticki recnik kao i sam prevod. Mozda su malo prepisivali od njih ili subotara posto je ovo tipicno njihova argumentacija.

Sve jedno stoji ono da te iste stihove mozemo upotrebiti da bi dokazivali suprotno. Ako te bas zanima pogledaj knjigu Dr Lazara Milina Apologetika mislim da je 6 deo Crkva i sekte.

Stvarno gde mogu da se kupe te apologitike od Dr Lazara Milina? Nincic je mesavina svega zivog pravi mali Miroljubac. Inace najvise vole da mantraju sa hebrejskim jezikom, a u hebrejskom se na primer za grob ne koristi rec seol nego kveber. Tako da u originalu stoji necete duse iz pakla hvaliti,ili u paklu nema rada i misljenja.