"Само не прелазите границу!" - Исповест и разрушени брак

[JESSY]

                                                                                       

 

Анонимна прича о томе како неправилно схватање сексуалности у црквеној средини може да постане извор проблема у породичном животу и у односима с Богом.
У чланку «Молитвослов и дечак» Владимир Берхин (председник фонда Предание.ру) је говорио о томе, како црквена субкултура делује на пробуђујућу сексуалност адолесцената: дубоко неуротизирајућих адолесцента, оптерећујући га невероватним осећањем кривице и тешким неурозама, просто зато што поседује тело, а у телу здраве сексуалне импулсе. Владимир је прецизирао да може да говори само о проблемима дечака – док о томе шта се дешава са уцрковљеним девојкама, он није компетентан.
Желим да, испричам о томе шта происходи с уцрквољеним девојкама. У крајњој мери, шта је произашло са једном девојком – са мном. Нећу да говорим о историји свог уцрковљења у целини, мада су и неки друге моменти били поприлично тужни – говорићу само о сексуалном аспекту.
Ова прича није књижевно штиво. То није чланак – то је исповест о ономе што ме све до сада «боли».
Можда ће вам се прича показати сувише отворена, можда ће вас смутити или ће изазвати подсмехе. Ја се никад не би одлучила о томе да пишем под својим именом. И за мене је важно да ви то чујете

[JESSY]

«Не прелазите границу! Не размишљајте о белом мајмуну!»

Моје уцрквољење је произашло са седамнаест година. Била сам девственица и уопште сасвим невин човек – калсична „девојчица са наочарима – филолог“. Ако ћемо право, мој први истински „дечко“ се појавио баш тамо, на црквеном прагу – мој вршњак, такође млади неофит-интелектуалалац. Заљубили смо се једно у друго на први поглед, обоје смо маштали о многодетној породици, одмах смо почели својој будућој деци да смишљамо имена и професије.
Сећам се како смо се, признавши једно другом  своја осећања и одллучивши венчати се, следећег дана држали се за руке, сијајући, изгледали као класичне заљубљене будале – упутили се да узмемо благослов за брак. Духовник нас је благословио, но при том је добацио веома сугестивно и строго, чак је и поновио неколико пута: «Знајте: сада када сте муж и невеста – то је најопасније време за вас! Не преступајте границу! Ни у ком случају пре брака не преступајте границу!»
До тада, фактички, нисмо ни размишљали о сексуалној страни везе. У прво време заљубљености то некако није занимљиво. Ти волиш човека у потпуности, не делећи га на душу и тело. Но принцип „не размишљај о белом мајмуну“ је прорадио: од тада се забрањена „граница“ трајно уселила у наше мисли.
На жалост, није било могуће да се одмах венчамо – још нисам била напунила 18 година, а и породичне ствари су захтевале да одложим свадбу. И тај «предбрачни» период је за нас постао не само срећан, него у исто време и мучан – управо због «границе».
Привлачили смо једно друго. Ма како да смо се борили да се не саблазнимо – но, нашавши се насамо, нисмо могли да раздвојимо руке и усне једно од другог. „Границу“ ми нисмо преступали, но више пута смо били веома близу.
И сваки пут – за време састанка или одмах после – осећала сам ужас и изједајући стид, због тога што радим нешто мрско, прљаво, апсолутно недопустиво, вршим «грех блуда», који ме чини прљавом и недостојном у очима Господа. И не само то: оставши сама продужавала сам да размишљам о свом женику, маштала о њему, покушавала да уобразим блискост с њим, узбуђивала се… и то је такође био мрски, скверни грех.
Притом сам осећала снажан когнитивни дисонанс, зато што у дубини душе нисам могла да схватим, шта је у томе лоше. Ја никог не обмањујем, никоме ништа не отимам – просто волим свог женика. Зашто је то тако скверно? Постепено, полусвесно сам дошла до закључка да су скверни и греховни – сама осећања, сама телесна блискост.

[JESSY]

Мучење стидом

Од свега је најстрашнија била исповест. На исповести сам била дужна све то да признам. То је било право мучење и  сада ми је тешко присећати се тог – мучења стидом. Замуцкујући, без снаге да одлепим поглед од пода, ја – малена стидљива девственица – причам туђем одраслом мушкарцу такве интимне ствари о себи, које би се стидела да кажем чак и рођеној мајци. Горко себе корећи у том што сам «опет то чинила» или «опет о том размишљала». Умирала сам од стида. Он је све спокојно слушао, изгледа да није примећивао моје стање. Причестивши се ишла сам као «на аутомату», све заборавивши и само се радујући, што се све напокон завршило. Потом ми је требало још неколико дана да дођем себи, после тог моралног само-силовања.
Само једном ми је духовник покушао дати, да тако кажем, пастирски савет. Када сам се посебно горко жалила на блудне жеље, он је рекао: «Но, ако те твој женик тако распаљује на грех, можда би било боље да се растанеш са њим?»
Но ту сам се већ смутила. Поред свих бубица које су се већ успеле расплодити у мојој глави, једно сам ипак схватала: растајати се због тога што осећамо једно према другом то, што су и дужни осећати муж и жена – то је неко безумље. «Но, у реду, – рекао је он, невољно – ако већ тако волите једно друго – венчајте  се. Но, главно је, ни у ком случају не преступајте границу!»

Уважење Господа или бежање од скверни?

Мислим да бих далеко лакше поднела уздржање, да ми је неко у том моменту објаснио: у сексу нема ничега лошега, у сексуалној привлачности према женику – такође, Господ хоће само да ми, из уважавања према Њему, сачекамо до свадбе. Но све што сам слушала и читала уокруг – молитве из молитвеника, православна литература, проповеди, благочестиви разговори – све ме је убеђивало управо у том, да је «све то» нека грозна, неописива гадост.
Навешћу један пример, и то не најизражајнији. Више се не сећам где сам прочитала благочестиву византијску легенду о девојци која је певала на клиросу (певници). Девојка се разболела и умрла, а после неког времена се јавила у виђењу настојатељу своје цркве. Он се веома зачудио када је видео, да је она у аду. «Шта се десило? – питао је он. «Ти си била тако благочестива, добродетељна, ником ништа лоше ниси учинила…» – «Тешко мени! – одговорила је она – У нашу цркву је долазио један леп младић. Стојећи за певницом, погледала сам на њега, маштала о њему и распаљивала се блудном страшћу – и стидела сам се да то признам на исповести. За тај нераскајани грех сам и отишла у ад».
Красноречиво, зар не? Као да је за мене писана та историја. Управо због тих мени веома познатих осећања и мени познату ситуацију – Господ човека сматра за последњу олош и отправља га у ад.
У том правцу су били наклоњени и разговори између другара – таквих уцрковљених момака и девојака. Младим људима је из разумљивих разлога својствено да много размишљају о сексу и немало говорити о њему; но код нас су такви разговори били поприлично специфични. Често би сазнала о интимном животу такве задивљујуће «подробности», о којима не само тада, него ме је и сада стид о томе говорити; и сви су они портврђивали да је реч  о нечем страшном, одвратном, недопустивом, о падању у нечистоту, која неминовно води вечној погибељи

[JESSY]

Немогућност да постанем жена

Уопште, када смо се венчали и после свадбе, прве брачне ноћи – показало се, да ја не могу бити жена. Физички.
Код мене се развило тежи облик неурозе. У медицини то стање називају вагинизмом.
Нисмо могли да будемо муж и жена – ни те ноћи, ни следеће, ни кроз недељу, ни кроз месец. „Преступити границу“ мени се чинило катастрофом, крај света, после којег ће бити немогуће живети. Тако сам стискала ноге да их чак ни силом није било могуће раздвојити, вриштала сам, плакала и одбијала од себе. То је био ирационални ужас, који је било немогуће преодолети.
Притом се сексуална жеља код мене сачувала, као и раније сам хтела свог мужа, веома сам желела да будем добра жена и да имам децу… но ништа нисам могла да урадим са собом.
Он – исто тако млад и неискусан, као и ја – такође није знао шта са тим да ради. Плашио се мојих хистерија, веома се плашио да ми нанесе бол. И на крају крајева одступио. Као и раније смо се занимали отвореним ласкањима, но ништа више од тога – и обоје смо се старали да изгледа као да је све нормално.
Намеће се питање, зашто нисам пошла доктору и уопште зашто никако нисам покушавала да то пребродим. То је сасвим тешко објаснити. Вероватно је суштина неурозе у томе да престајеш бити господар самом себи. Проблем, који се надвио над тобом, тако је страшан, тако претежак, да ниси у стању с њом се узети у коштац –затворши очи и живиш тако, као да га нема.
Да се идем лечити мени ни на памет није падало, зато што ја то нисам сматрала за болест – мени се чинило да је то пре још један грех. Још један доказ моје греховности, искварености, а поред осталог и – плашљивости, безвољности. Но тај «грех» ја нисам могла чак ни да исповедам – да не говорим о том да се са неким посаветујем, зато што нисам схватала каквим речима да објасним то што се са мном дешава. И било ме је стид.
Једини излаз из положаја, који сам тада себи могла претпоставити – јесте, да тако кажем, самосталан рад са својим телом, усмерен на то, како да савладам тај страх и грчеве у мишићима. Проблем је још и у томе што су се сва та дејства једнозначно односила к греху рукоблуда. Тако да је и тај пут био затворен.

[JESSY]

«Жена-кастрат»

После неколико година муж ме је оставио. Не могу да га кривим – он није могао да реши мој проблем , хтео је нормалан супружнички живот и као и пре хтео је децу, а ја му нисам могла дати ни једно ни друго.
До тог времена смо обоје напустили цркву. Он се касније вратио; ја сам се «расцрковила» сасвим и престала сам да сматрам себе верујућом. Но од свог проблема никуда нисам побегла.
И најсветлије, најплодотворније године, године младости, сам провела у дубокој депресији. У убеђењу, да сам – «кастрирана», «жена-кастрат», код које не може бити ни породице, ни личног живота. Од које ће се мушкарци клонити у ужасу, сазнавши „страшну тајну“. А ако неко ипак пристане да има са мном посла – за таквог, ма какав он био, треба да се ухватим обема рукама и сагласим се на било какве услове. Зато што ништа боље ја „ограничена“, гадна и скверна, и не заслужујем.
Тешко је и описати колико ми је муке све то донело.

Не проклетство, него болест

Постепено сам то пребродила – нема потребе да подробно описујем, како.
После тридесете је до мене већ дошло, да то није «проклетство» или нешто слично, него болест  која се може лечити и излечити. Пошла сам да се лечим. У кабинету гинеколога сам се напокон избавила од девствености. Са тридесет пет година сам почела полако, пажљиво, да превазилазим страхове и комплексе – да излазим с мушкарцима и ступам са њима у «пуноцене» блиске односе. А данас, од око четрдесет, одједном сам схватила, да ми ништа не смета да испуним своју машту – да затрудним и родим дете.
Како «ништа»… Разуме се, смета ми много што-шта. Узраст, здравље, то што сам сама, навике «окореле старе цуре» – сав пртљаг, којег није било са мојих двадесет година. Но чак и у најбољем случају – више од једног детета, максимум два, могу да родим. Онакве породице о каквој сам маштала – код мене никада неће бити.

[JESSY]

Све се може пребродити

Не знам, шта још да кажем.
Осакатили су ме. Сломили су ми живот.
Не знам зашто. Нисам урадила ништа лоше, просто сам била веома млада, наивна и пријемчива, хтела сам да будем добра мајка – и добра хришћанка.
Првих године после свега тога сам мрзела хришћанство и православну цркву. Потом сам се мало успокојила. Схватила сам да је глупо кривити за своју беду људе, који никаквог односа к њој немају. Или кривити веру и поглед на свет, што је, уопште говорећи, нешто сасвим друго.
Сада ми је у хришћанству много тога симпатично, симпатични су ми и многи верујући људи, теме које разматрају су ми често блиске и занимљиве… но повратак је апсолутно немогућ. Црква – је место где су ме унаказили. Бог којему се моле православни (уз услов да Он постоји) – јесто Онај, Којему сам се поверила као ћерка Оцу, и Који је дозволио да тако са мном поступе. Ако Он ипак постоји – шта да радим, после смрти ћу се с Њим објашњавати лично. Но више никаквих посредника не желим. Та глава је за мене затворена.
Но, ма шта било – тај систем ме није успео сломити. Све сам преболела, мада је на то потрошено много година. Иако ме то као и раније боли и вероватно ће болети до краја живота – но сада сам снажнија од своје немоћи и бола.
Желим да изразим саосећање свима ко је у цркви прошао кроз лоше искуство и психолошке трауме, желим им среће и хоћу да им кажем: да се све може савладати.
 

http://blog.predanie.ru/article/tolko-ne-perestupajte-gran-ispoved-i-razrushennyj-brak/

 

 

[obi-wan]

  On 13. 12. 2016. at 12:12, JESSY рече

Сада ми је у хришћанству много тога симпатично, симпатични су ми и многи верујући људи, теме које разматрају су ми често блиске и занимљиве… но повратак је апсолутно немогућ. Црква – је место где су ме унаказили. Бог којему се моле православни (уз услов да Он постоји) – јесто Онај, Којему сам се поверила као ћерка Оцу, и Који је дозволио да тако са мном поступе. Ако Он ипак постоји – шта да радим, после смрти ћу се с Њим објашњавати лично. Но више никаквих посредника не желим. Та глава је за мене затворена.

Expand  

@JESSY

Na pocetku, samo da se ogradim, i da te izdvojim - ovo sto cu da kazem ne odnosi se naravno na tebe, niti ima ikakve veze sa tobom, pricamo o tekstu.

...

Dakle, fuj. Krajnje bezvezan i ljigav tekst, salonski, kao da je narucen za neku drugorazrednu spasnku TV dramu.

I jos ovako nakazan zakljucak na kraju...

Zamislite, molim vas... pa sve je to bilo tako idilicno, ma kakva bajka, vise od bajke, i spremno da se ovekoveci, ali je na kraju niko drugi nego Crkva (!) ucinila da sve to trajno propadne. "Crkva je mesto gde su me unakazili", kao kad kazes - "oteli su me, i bila sam u logoru, i tamo su mi svasta uradili najgore". A najkrivlji je Bog, koji je zaboga dozvolio da do ovoga uopste dodje, kako ga samo nije stid... 

Sto bi rek`o Narod - "sio mi ga djura (kaput!), pa mi tesno ispalo".

Najobicniji pateticni pamflet, nista drugo...

[Natasa.]

Rusi, Rusi, Rusi i opet Rusi 

[obi-wan]

Nego, ne znam treba li da kazem da znam mnogo mladih i jos mladjih ljudi u Crkvi , i da nikad nisam ni cuo o ovako necem, kamoli licno upoznao... ili da ne kazem?... nisam pametan sta da radim...

[obi-wan]

  On 13. 12. 2016. at 13:08, Natasa. рече

Rusi, Rusi, Rusi i opet Rusi 

Expand  

Ima kod njih ponekad neverovatnih krajnosti, da dobijes bronhitis od smrzavanja. Onomad, pre neki dan "pravoslavne" haljine, a sad "pravoslavni" emosi...

[JESSY]

  On 13. 12. 2016. at 13:05, obi-wan рече

ovo sto cu da kazem ne odnosi se naravno na tebe, niti ima ikakve veze sa tobom, pricamo o tekstu.

Expand  

наравно, јасно...желела сам да чујем коментаре....

[zuti car]

Ne znam , moze da bude a i ne mora , mada procentualno , koliko ih je vise , sgurno imaju vise joila od nas

 

[Paradoksologija]

Znam neke crkvene Ruse što žive u Beogradu i kultura je vrlo specifična.

Recimo, majka smatra da ako joj dete oko godinu dana prolazi kroz fazu kada plače u crkvi, ne treba dolaziti pred kraj liturgije, ne treba dete možda ostaviti kod kuće sa nekim, nego ga treba dobro istući pre svake liturgije da se isplače i umori i onda bude mirno

Ima još gomila takvih priča. Moguće mi je čak i da poverujem da je ova priča gore moguća. Znam i u našoj  crkvi mnoge koji su sličan 'vajb' iskusili od ispovednika, posebno ako su nešto išli po manastirima (jedan dečko je dobio naredbu da mokri bez dodirivanja i gledanja u ud da ne bi došao u iskušenje - njegova majka koja je kupatilo ribala nije bila srećna, malo je reći). Neki su izašli iz crkve, neki to prevazišli, ali ima svačega. Ništa ovako ekstremno nisam čula, doduše.

["Tamo daleko"]

 

Ako se ne varam, kod Grka ne moze svaki svestenik da ispoveda, vec samo oni koji imaju blagoslov episkopa? Cita se I posebna molitva za svestenike koji ispovedaju? Razumem da kod nas to nije tradicija jer nismo imali dovoljno svestenika u vreme komunizma, ali moze li se sada nesto promeniti po tom pitanju...

[Srdjan]

Жалосно. Као да су ушли у неку секту, а не у Цркву...