Сведочење библијског Стварања у свету код теолога и научника

[Аурор]

Otkad nije bilo preganjanja oko evolucije na forumu...

[niksrbin]

  On 25. 11. 2016. at 12:54, cloudking рече

dokaži!

 

A dok dokazujes, mozes da nam objasnis sta su onda one hiljade prelaznih formi koje smo do sad pronasli?

ps. jel znas sta stvarno ne postoji? 

Немој да се брукаш! Које бре црне прелазне форме! Реторичко је питање, зато не треба да се трудиш...

ТЕ не би била теорија да имају фосилних доказа! Заиста, негде си се збунио, можда чак и лоше превео...нисам упознат са ситуацијом у РС и да ли још увек селективно (као за време комунизма) преводе "научна достигнућа" ТЕ

Онус није на мени да докажем да их нема!

Sent from my iPad using Tapatalk

[Кратос]

  On 25. 11. 2016. at 10:56, cloudking рече

 

Lusi je bila pripadnik vrste koja vise ne postoji. Ta vrsta nije majmun i nije covek. Hominid je.

 

Nije majmun.

Nije covek.

Expand  

Postoji li genetska razlika između Lucy i majmuna?

[о.Горан]

  On 25. 11. 2016. at 10:42, Kratos рече

Šta je Lucy?

Expand  

Она нам је сестра... По бабине линије  ...

[grigorije22]

Ovaj jel bi ste vi mogli da objasnite zasto simpanze i ljudi imaju ERV viruse na istim pozicijama? Zasto imaju identicne mutacije u genu za sintetisanje vitamina C? Zasto je putanja nerava, krvnih sudova, polozaj unutrasnjih organa, kicma identicna kao kod simpanzi? Kako to da se tzv mozaicne forme javljaju bas tamo gde TE predvidja prtelazne forme?

[о.Горан]

И папагај може да прича па то не значи да смо еволуирали од папига. Генетска и сличност органа сведочи о заједничком Створитељу, а не о случајној еволуцији-не треба човек да буде неки геније да види да су нам шимпанзе најприближније од животиња.

И треба научити мислити својом главом...Има прича о лисици и сиру, препоручујем је онима који мисле туђом главом http://majkaidijete.ba/poucne-price/narodne-price/item/2889-pohlepni-medvjedici

[о.Горан]

Кад смо већ код горепоменутих крвних судова, није лоше мало да се подсетимо онога што смо учили о срцу и крвним судовима некад у школи:

 

Срце

Да погледамо само површно на конструкцију, снагу и рад срца.

Да би функционисао, људски организам захтева енергију која се ствара сагоревањем угљених хидрата, протеина и масти у ћелији. Тај процес се зове оксидација. Ћелијама је потребан кисеоник да би   оксидација била могућа. Употребом кисеоника

 као горива ствара се угљен- диоксид. Ова размена гасова се зове респирација. Нормално, када се помене респирација мисли се наоргане као што су душник н плућа - који се зову респираторни органи, међутим, свака ћелија у нашем телу је увучена у процес унутрашње респирације - измену кисеоника и угљен-диоксида.Atrium

Транспорт тих гасова је улога циркулатроног нли кардиоваскуларног система. Упрошћено по- стављено, кардиоваскуларни систем доноси кисеоник из ваздуха као и хранљиве састојке и у исто време односи бескорисне састојке које ћелија одбаци. У исто време, крв поседује велики број ћелија које су одговорне за одбрану целог организма,
као и хемикалије и хормоне који регулишу рад организма. Срце које јединственом комбинацијом мишића пумпа крв кроз цео организам, подељено је на четири шупљине. Две горње шупљине су лева и десна атриа (предворје - преткоморе). Две доње коморе су леве и десна вентрикула (шупљина - комора).

Вене, уливањем у атрије, уносе крв у срце; вентрикуле (коморе) испумпавају крв из срца. Код улаза из преткомора у коморе постоје срчани залисци, (инжењер би рекао вентили) који спречавају да се крв врати уназад. Трикуспид (анатомски трозуби) срчани залистак се налази између десне преткоморе и десне коморе, а митрал (митрални - дволисни залистак) између леве коморе и преткоморе. Такође, из сваког изласка из коморе у аорту или пулмоналну артерију постоје залисци који спречавају да се крв врати у срце. Тако постоји перфектан систем у коме се крв увек креће у коректном правцу - у, кроз, и напоље из срца.

Да би се разумело како срце ради, најбоље је видети срце као подељеност - десну страну срца (десну преткомору и десну комору), и леву страну срца (леву преткомору и леву комору). Разлог за то је што срце актуелно ради два посла: испумпава у плућа крв која је искоришћена (плућа снабдевају крв кисеоником, и у повратку избацују угљен-диоксид); у повратку из плућа пречишћена крв се враћа назад у срце, из кога се тако обогаћена кисеоником шаље по свим деловима тела у ћелије.

	Када дишемо	Када издишемо
	Мерено у милиметрима живе (mm Hg)
Азот N2	596 (78,42%	565 (74,34%)
Кисеоник Ог	158 (20,79%)	116 (15,26%)
Угљен-диоксид СО2	0,3 (0,04%)	32 (4,22%)
Вода Н20	5,7 (0,75%)	47 (6,18%)
Укупно	760 (100%)	760 (100%)

 

Пут крви из десне стране срца у плућа и назад, је пулмонална (плућна) циркулација. Пут крви из леве стране срца ка телу и назад је системска циркулација.

Да би се то боље разумело, замислите да је срце откуцало само један- пут. Кад се то догоди, лева преткомора се контрахира (скупи) потиснувши на доле ка доњој комори крв која је обогаћена кисеоником. Следеће, лева комора контрахира, пумпајући крв у аорту - главни крвни суд од срца ка телу. После другог сужавања (откуцаја срца) крв је послата по целом телу кроз системску циркулацију.

Аорта се грана у све мање судове који се зову артерије, носећи крв по целом телу, у све органе изузев плућа. Две артерије, коронарне артерије, враћају се назад у срчани мишић. Мање гране крвних судова артериоле, деле се у још мање огранке све до капилара преко којих крв ослобађањем разноси кисеоник и друге прехрамбене састојке неопходне за функцију ћелије.

Венски капилари се уливају у венуле (крв се враћа према срцу). Венуле се уливају у мање, а ове пак у све веће и веће док на крају не дођу до вене зване v. cava inferior, односно superior, које се уливају у десну преткомору фца и са тиме је крвни системски циклус завршен.

Али, тек сада долази најважнији део. Крв сада мора да прибави кисеоник и да се ослободи одбачених шкарт продуката које је покупила из ћелија. Да би се то постигло, крв мора да прође кроз плућа и кроз пулмоналну циркулацију. Из десне преткоморе крв путује у десну комору из које се избацује у пулмоналну артерију - артеријски крвни суд који доноси венску крв у плућа. У плућима, крв пролази кроз све мање и мање артериоле док не дође до капилара, екстремно малих пролаза који се састају са алвеоларним гребеном. Тамо, крв узима кисеоник и оставља угљен-диоксид који је покупила из ћелија.

Ово можда неким читаоцима изгледа једноставно, али ово је само површински гледано. Што више улазимо у појединости, оно што је изгледало на вишем нивоу релативно разумљиво, пролази кроз етапе од интересантног до чудноватог, до загонетног, до запањујуће сложеног, до несхватљиво чудотворног.

По узимању кисеоника венски капилари се уливају у венуле које се враћају ка срцу, уливајући се у све веће судове док на крају не формирају пулмоналну вену која испразни крв у леву преткомору и са тиме завршава- у пулмонални крвни циклус.

Тим начином, крв непрекидно путује кроз тело - од леве стране срца ло ћелија, и из тела назад у десно срце, из десног срца у плућа, и на крају из алућа назад у лево срце - да би почела поновни кружни ток.

 

Иако ово све изгледа као одвојен процес, мали пулмонални и велики крвоток (системска циркулација) се дешавају симултано. Да би оба система функционисала, лева и десна страна срца раде заједно. Две преткоморе примају крв у исто време, лева страна из плућа а десна страна из целог Te­rm. Онда обе преткоморе притиском отпуштају крв на доле у коморе. После две петине једне секунде, коморе пумпају крв у исто време. Познати дупли звук тум - дум, који долази из срца, је знак те кооперације. „Тум“ је звук две преткоморе које истовремено шаљу крв у коморе. „Дум" је звук две коморе које обе шаљу нову залиху крви - лева комора потискујући крв према телу, док десна пумпајући крв према плућима.

Подизање или спуштање које ми осећамо ако додирнемо страну врата или ручни зглоб је проширење артерије која прима крв. Крвни притисак се мери снагом крви на судове или друге делове организма.

Када ми помињемо артерије, нормално је да се помисли на еластичи крвни суд или биолошку цев која служи као канал за разношење крви али сама артеријска цев је чудо од инжењерства. Спољни заштитни слој састоји се од фиброзних влакана кроз које пролазе артеријски прехрамбени судови, као и венски одводни судови, плус нервни сплет. Други заштитни слој је врло комплексна мрежа спољне еластичне мембране. После њих долази заштитни мишићни средњи слој и друга заштитна мрежа еластичне мембране. Следећи слој је унутрашњи заштитни зид Endothelium или унутрашњи део артерије. Вене исто тако имају велики број заштитних слојева, са разликом што вене у свом унутрашњем делу имају вентиле којн спречавају повратак крви према ткиву.

С обзиром на категоричне и самоуверене изјаве еволуциониста (чак и оних који су на површан начин индоктринирани у школама или преко сензационалистичке штампе), било би фер затражити од њих да објасне - ако не другима, јер то они нису учинили - бар да објасне себи и пред Богом (кад дође њихово време) како су безумни нерационални молекули одлучили да „створе" све заштитне омотаче око артеријских и венских судова, чије све компоненте су апсолутно потребне за функционисање тих релативно једноставних делова биолошког организма.

 

 Још један интересантан фактор артеријске улоге која има далеко већи притисак него вена је да се са сваким
откуцајем срца артерија прошири притискујући паралелне вене и тиме стварају позитиван притисак на крв која се враћа према срцу.

Када већ говоримо о циркулаторном (кардиоваскуларном) систему вреди поменути његову огромност. Укупна дужина артерија, капилара и венских крвних судова је нешто више од 100.000 хиљада километара. Од тога броја има 1.200.000.000 капилара у људском телу. Ту сад улазимо у микросвет где десет капилара могу упоредо да стану у унутрашњост људске длаке.

Аутоматски срчани откуцаји започињу чвором у коме се налази ткиво слично нервима, који се назива sinoatrial node, који шаље импулсе који i конграктују преткомору (ово је познато као електрично-кондуктивни срчани систем), и импулсе у atro-venrical node. Одатле, импулс путује преко нервних влакана проузрокујући истовремену контракцију обе коморе, одмах после контракције преткоморе.

Брзина и јачина срчаних откуцаја је такође афектована са два нервна споја из мозга; вагус, чија акција успорава и умањује снагу срчаних откуцаја, и ланац нервних влакана из симпатичког нервног система, чије реакције убрзавају и повећавају снагу срчаних откуцаја. Оба нервна система улазе у продужену мождину која садржи срчани инхибиторски (успоравајући) центар који шаље нервне импулсе ка срцу кроз вагус нерв, док срчани акцелератор (убрзавајући центар) шаље импулсе кроз средње супериорне и инфериорне срчане нерве. Импулси путују из продужене мождине надоле кроз кичмену мождину и доспевају до срца у област која се зове кардиак-плексус, који се налази у близини аорте. Већина од вагуса и акцелератор влакана улазе у кардиак-плексус и срчани синоатриал ноде (срчани „пејс-мејкер"), али нека се завршавају у вентрикулар ноде или срчаном мишићу.

Кад вагус нерв шаље више импулса него акцелератор нерв (на пример, у периоду одмора или спавања) његов утицај успоравања је већи, и срце има тенденцију да успори рате откуцаја. To се дешава из тог разлога што вагус нерв отпушта хемикалију, која се зове acetylcholine, у sino-atrial node и тиме се срчани рад успорава.

Али, кад акцелератор нерви шаљу више импулса, њихов утицај убрзавање срца - је већи и стопа откуцаја се повећава. To је из разлога штс акцелератор нерви отпуштају хемикалију која се зове epinephrine, која контракује мишиће са већом силом.

Страх, на пример, повећава срчану стопу откуцаја када продужена мождина (medulla) добије нервне сигнале из церебрал кортекса и дела мозга који проузрокује емоције (limbic) система. У одговору на то, медула шаље „убрзане" сигнале кроз акцелератор нерве у срце, тако да срце почне пумпа крв брже и јаче, и тиме цело тело добија појачану количину крви и енергију да се суочи са неком опасном ситуацијом.

Крв коју срце шаље кроз цело тело генерално се састоји од 55% плазме и 45% ћелија. Плазма се састоји од 90% воде, 7% протеина, 0,9% неорганске соли и 2,1% других материја. Протеини су: албумин, глобулнн фибриноген. Албумин и глобулин одржавају композицију и хемијски баланс, а фибриноген помаже крви да се згруша.

Албумин је супстанца која се производи у јетри и састоји се од врло малих молекула протеина који пливају у плазми - течном делу крви. Молекули албумина привлаче плазму у унутрашњости крвних судова и тиме спречавају плазму да не исцури кроз крвни суд (капилар) приликом повреде одржавајући потребну густину и баланс у целом систему.

Глобулин  протеин који има две функције: алфа и бета глобулини који помажу да се различите супстанце као хранљиви молекули транспортују у крви са тим што се комбинују са другим молекулима. Гама глобулин помаже у одбрани организма тиме што транспортује антитела која се продукују кроз имунолошки систем - носећи их тамо где су потребни.

Фабриноген је протеин који згрушава крв, и тиме спречава смртоносан излив крви у случају повреде. Ензими који се отпуштају из повређених к:рвних судова чине да се фибриноген претвара у фина влакна звана фибрин која формирају сплет или мрежу која спречава излив крви.

Ћелијски део крви (45%) састоји се генерално од 96% црвених крннн зрнаца, 3% белих крвних зрнаца и 1% плателетс (крвних плочица).

To све звучи као сувопарна статистика. Слажем се. У овом компјутерски новом добу све је изложено под лупом статистике, али ово је статистика о нама, о нашем бићу. To није комерцијална, или политичка, или нека друга наметнута статистика. У питању је наше биће - бар физички део - чак и ако човек не верује да има душу. Што више улазимо у појединост тог микро света, који ствара компоненте нашег биолошког организма налазимо све већу комплексност. На пример, тотални број 45% слободних неповезаних ћелија у људском телу је:

Биолошки организми

-    црвена крвна зрнца - 25 милиона милиона

-    црвена крвна зрнца у кубном милиметру (mm³) - 5.000.000

-    у једној капљи крви - 250.000.000

-    у једном кубном сантиметру (cm³) - 5.000.000.000

-    укупни број белих крвних зрнаца - 35.000 до 50.000 милиона

-    укупни број крвних плочица - 1,25 милион милиона

Ако то није довољно импресивно, да уђемо мало даље у микро свет. Свако од 25 милион милиона црвених крвних зрнаца (erythrocytes = грчка реч erythros - црвен, cytos - удубљен), које увећано изгледа као наша сељачка погача, има примарну улогу да носи кисеоник (уз помоћ хемоглобина).

Свака црвена ћелија има у себи 280.000.000 милиона хемоглобин молекула. Сваки од тих хемоглобин молекула је састављен од 9.508 атома. Рашчлањено у елементе то може да се напише Сзозг H4812 N780 Fe4 Os72 S12. Све заједно, 9.508 атома повезују се у компликовану формацију око критично важних Fe4 атома гвожђа. Само у недостатку те специфичне структуре и повезаности, живот не би био могућ.

Једна од најважнијих дужности крви је да транспортује кисеоник из плућа у све делове организма и да у исто време избаци из тела угљен-диоксид. Хемоглобин (Hb) има способност да апсорбује кисеоник. To се дешава на овај начин:

365

Ми знамо да дисањем ваздух улази у наша плућа, али дисање је само спољни очигледни део респирације. Цео процес респираторног система је врло комплексан и захтева хармонију и кооперацију многих органа - али, наш интерес је крвни циркулаторни систем и веза са плућима.

 

 

Плућа која се налазе на обе стране медиастинума су покривена јаком клизавом мембраном која се зове пулмонална плеура (плућна марамица). Један део ове мембране обавија грудну дупљу која се зове зидна плеура. Дубоке бразде у плућима деле их на два дела на левој страни, и три дела  на десној страни плућа. Разлог за то је што део простора на левој страни плућа заузима срце. Главна бронхија (душница), кроз коју улази ваздух се грана у сегментне бронхије (десет на десној страни плућа и девет на левој). Сегментална бронхија уноси ваздух у секције плућа које се зову сегменти, што је важно због тога што танка мембрана која их дели спречава проширење инфекције у плућима. После близу двадесет подела сегментне бронхије се деле на врло мале тубе 1/16 милиметара. Те врло узане тубе опкољене глатким мишићем и постављене слузавом мембраном зову се терминалне бронхиоле због тога што цео сплет бронхијалног система подсећа на дрво са гранама; систем се често као целина зове пулмонално дрво.

Све терминалне бронхиоле (којих има од 20 до 80 хиљада у плућима) разгранавају се у ацинус (слично грожђу), који се даље шире у респиратолне бронхиоле. Ове најмање бронхиоле воде у алвеоларне пролазе које воде у ваздушне „џакове" који су покривени танким зидом. Нормално плућа има 300 до 400 милиона алвеоларних пролаза у којима се прибавља свем ваздух сваки пут када удахнемо.

Сад почиње чудесан развој у коме се кроз осмозу кисеоник дифузира: кроз алвеоларну мембрану, прелазећи из плућа у крв - да би био однет ћелијама. Кроз те мембране исто тако угљен-диоксид се враћа из супротв правца - од крви у плућа, и напоље из тела са издисањем ваздуха. Пре него што наставимо са процесом пребацивања кисеоника у крв, вреди погледати на који начин ми убацујемо кисеоник у себе.

Дисање је једна од телесних аутоматских функција која се догађа без обзира да ли мислимо о томе. На први поглед цео процес изгледа врло једноставан: ваздух улази у наша плућа и онда излази из њих.

Међутим, стварни разлог дисања је мало компликованији него уношење и избацивање ваздуха из плућа. Начин на који дишемо, исто тако је више комплексан него што то изгледа док то аутоматски чинимо.

Процес дисања може лакше да се разуме ако се погледа дубљи разлог или сврха дисања: ми удишемо да би унели кисеоник у нашу крв и да би избацили угљен-диоксид. Како је раније поменуто, наше ћелије узимају кисеоник из крви и одбацују угљен-диоксид у повратку у плућа.

 

Тело има сензоре који одреде колико се кисеоника и угљен-диоксида налази и крви. Ако крв садржи превише угљен-диоксида, или премало кисеоника аутоматски убрзава дисање да би се створила задовољавајућа количина касеоника.

Садржај кисеоника у крви се одређује преко специјалних ћелија локализованих у каротидном и аортном телу. Каротидно тело је лоцирано у великом суду (каротидна артерија) у врату. Аортно тело се налази у која је главни крвни суд из срца у тело. Када крв, која пролази мимо тих специјализованих ћелија, садржи премало кисеоника, аортна и тела шаљу поруку мозгу да изазове убрзано дисање.

Садржај угљен-диоксида у крви се региструје у можданом центру за респирацију. Верује се да постоје најмање 4 таква центра у мозгу: инспираторни, експираторни центар, апнеустик центар и пнеумотаксик центар. Комплексност мозга је тако велика да се фактично не зна како ти респираторни центри функционишу, али се зна да, кад се количина угљен-диоксида повећава или смањује у крви, разне хемијске промене се дешавају у ћелијама можданог респираторног центра. Те хемијске промене чине да се дисање убрзава или успорава.

У почетку дисања, мозак шаље поруку кроз кичмену мождину у френичан нерв који је повезан са дијафрагмом. У исто време, мишићи између ребара се скупљају померајући их на више. Горња ребра се померају интеркосталним мишићима и стернумом (грудном кости), са којом су ребра спојена.

 

Ако подразумевамо да је дијафрагма доњи зид грудне дупље, а да су ребра бочни зид, онда можемо да видимо да у почетку процеса дисања, доњи зид грудне дупље иде на доле, док се бочни зидови проширују у спољњем правцу ( даље од плућа). Тако се грудни кош повећава.

Пре него што је овај процес дисања почео, грудни зид је био приљубљен уз плућа, тј. стварао је позитивну пресију на њих. Али сад, са удаљавањем од плућа, грудни кош врши супротну врсту пресије - негативну пресију. Једноставан пример негативне пресије се догоди ако ставите сламку у чашу воде и усисате. Вода у чаши ћe поћи на горе путем усисаног ваздуха. Ви сте тим путем изазвали негативну пресију на воду. Cа ширењем, грудни кош изазива исту врсту негативне пресије на плућа тј. исисава стране плућа напоље. Кад се то деси, ствара се празан простор у коме се ваздух повлачи у плућа кроз нос или уста, на доле у душник Са уласком у плућа, ваздух одлази све од 300 до 400 милиона малих алвеола које се налазе на крајевима бронхиола.

[о.Горан]

Ваздух улази у плућа све док се унутрашња пресија не изједначи са пресијом изван тела, тј. све док се новоформиран празан простор у плућима не попуни ваздухом. Прва фаза инхалације је завршена.

Добар део тог процеса је „активан". Тело мора да узме енергију да би удисало ваздух. Трансмутација нервних импулса који стимулишу дисање и контракција мишића у дисању су врста активности које захтевају потрошњу енергије.

Дизање грудног коша такође захтева енергију због тежине и зато се плућа растежу, јер у тим покретима мора да се савлада отпор, мада је отпор врло умањен влажном и клизавом пулмоналном и париеталном плауром (марамицом). Поред тога, ваздушна струја која пролази кроз дисајне органе исто тако ствара отпор због молекула који се сударају у цевима.

У супротности са удисањем, издисање ваздуха је пасиван процес. Код издисања, све што тело треба да уради је да се опусти. Замислите федер. Растезање федера је слично удисању зато што морате да употребите приликом растезања (као у контракцији респираторних мишића). Кад опустите федер, он ће се вратити у свој првобитни положај. Плућа и грудни кош реагују на исти начин по завршетку инхалације. Они су еластични и рефлексном акцијом се враћају назад, и путем контракције груди притисак на плућа форсирајући их да се смање, и у том процесу ваздух jе форсиран напоље из алвеола назад у бронхије и душник, гркљан, насофаринкс и најзад кроз нос или уста.

Кад се цео тај процес заврши, респираторни систем је спреман да понови цео процес. Али са издисањем, ваздух из плућа није потпуно испражњен. Кад би се то десило, алвеолама би био отежан нови процес yношења ваздуха у плућа. Да би се то разумело, замислите да надувате балон. Најтежи део је прво проширење, али после почетне експанзије далеко је лакше повећавати запремину балона.

Други разлог, зашто се плућа не празне потпуно, је што крв константно циркулише кроз њих узимајући кисеоник и односећи угљен-диоксид напоље. Кад би плућа у било ком тренутку била празна, крв не би имал ефикасност. У ствари, чак и кад издахенмо ваздух до максимума, колико можемо, једна петина ваздуха још увек остаје у плућима.

Улажење ваздуха и размештај кисеоника у плућима је само један процесу респирације (оксидације). Кисеоник који се налази у плућима мора на неки начин да уђе из алвеолних „кеса" у којима се налазе молекули кисеоника у крв и из крви да буде предан ћелијама.

Црвене крвне ћелије носе у себи молекуле кисеоника који прво морају да изађу из алвеола да би се убацили у капиларе. Кисеоник може то да уради из два разлога. Прво, мембрана кроз коју кисеоник мора да прође да би ушао у капиларни суд је створена на начин да је „пропустљива". У време стања „резервног чекања" молекули кисеоника су задржани у кесама мембране, али у исто време, у датом моменту, они могу да прођу кроз мембрану.

Други разлог што кисеоник може да се убаци из алвеоле у капилар је у капилару има мање молекула кисеоника него у алвеоли, тј. концентрација кисеоника је мања у капилару него у алвеоли. Природна карактеристика гаса је да може да се расплине у свим правцима - да пређе са места концентрације и притиска на мање. На тај начин молекули кисеоника пролазе кроз мембрану у капилар где улазе прво у капиларну плазму која садржи негде око 5% кисеоника.

Кад молекул кисеоника прође кроз алвеолну мембрану, он мора да се придружи свом путном возилу или носиоцу, црвеном крвном зрнцу. Као смо рекли раније, само у једној капи крви у људском телу налази се 250 милионаона црвених крвних зрнаца. У једном милиметру може да се построји једно поред другога више од хиљаду крвних зрнаца. Црвена крвна зрнца сад морају да повежу молекуле кисеоника да би их транспортовали у ћелије.

Пре него што наставимо са причом, вреди поменути карактеристике црвених крвних зрнаца. Прво, она су у сталном покрету носећи ћелијама кисеоник и враћајући непотребне материје из тела. Живот црвене крвне ћелије због свог непрекидног рада, носећи и односећи храну и отпатке, је врло кратак, негде око 120 дана. Напоран рад прикупљања кисеоника, пренос пребацивање кисеоника у ћелије по целом телу и истовремено прикупљање непотребних и штетних материја и пренос тих материја да би се избациле из тела, учини своје. Посустала, повређена и са пробијеном мембраном која је процурела, црвена крвна ћелија односи последњи товар кисеоникa у јетру и слезину. To је смрт радника црвене крвне ћелије, али и у она и даље наставља службу. У јетри и слезини ћелија се очисти, раставља у делове као што је амино-киселина, и друге састојке, док се гвожђе из хемаглобина шаље назад у коштану срж за рођење нове црвене ћелије. Тако, епитаф нашој црвеној крвној ћелији је у исто време поздрав новорођеној ћелији. Црвена крвна ћелија нема способност репродукције и зато се све нове ћелије формирају у коштаној сржи. Код новорођеног детета сва коштана срж производи крвне ћелије, док се у зрелом добу стварају само у лобањи, ребрима, грудњачи, бедрима, кичменој кости и на крајевима дугих костију руку и ногу. Одмах по стварању црвених и белих крвних ћелија као и крвних плочица, новостворене ћелије прелазе из коштане сржи у капиларе и циклус рада се продужава.

Heгдe око 0,9% од укупног броја црвених крвних ћелија (од укупно 25 милиона милиона) се репродукује у костима сваких 24 сата, или 230.000  милиона на дан, или 2,7 милиона у секунди.

Свака од тих 25.000.000.000.000 црвених крвних ћелија носи у себи 280.000 до 300.000 молекула хемоглобина, који су састављени, као што раније навели, од 9.508 атома: Сзоз2 H4812 N750 Fe4 О872 S12. Хемијска комбинација у молекулу хемоглобина даје крви карактеристичну црвену (плазма у крви је безбојна). Атоми хемоглобина се групишу око критичних четири атома гвожђа и са тим хемијским својством хемоглобин купи атоме кисеоника као са магнетом. Тако, хемоглобин (Hb) има критичну улогу у црвеној крвној ћелији тиме што апсорбује кисеоник из плућа, шаље гa у ћелије по целом телу и такође прикупља угљен-диоксид који је створен ћелијским метаболизмом.

Хемоглобин је протеин са садржајем 34% еритроцита. Једна ће садржи 32 пг (пикограм = 10~¹² грама) хемоглобина (280.000 до 300.000 молекула).

Сваки од ових хемоглобин молекула је комплексан протеин који се стоји од глобина (грчка реч глобус - сфера) који је повезан са компонентом која има гвожђа (кроз четири полипептидна ланца). Због ова четири ланца, овај протеин је познат као тетрамерик протеин (грчка реч тетра- четири). Два ланца садрже 141 аминокиселину (а - ланац) а друга два имају 146 аминокиселина (б - ланац). Нормалан хемоглобин одрасле означује се као Нb-а2-b2, или једноставније HbA. Тачна секвенција киселина у овим ланцима је од критичне важности за структуру глобин молекула. Мала абнормалност у овој структури доводи до опасности. У саставу четири пирол (C4H5N) прстена, који су повезани са метионинским мостом (-СН=), хем (C34H32N4Fe), постоји бивалентан атом гвожђа у његовом центру. Кисеоник може да буде прикључен за тај централни атом гвожђа а да не мења своју хемијску валенцу (способност атома једног елемента да се  повеже хемијски са другим или групом атома).

Оваква фантастична структура без које живот не би могао да се одржи је само могла да буде Богом створена. Погледајмо само на овај фактор. Нормално, у присуству воде и кисеоника у слободном хему гвожђе се оксидише у тровалентно гвожђе, хем прелази у хематин и као такав не може да апсорбује кисеоник. Бог je спречио ту реакцију са уобличавањем глобин ланца тако да створи заштитни слој који има неколико важних својстава. Прво, апсорбција кисеоника може да се врши у оба правца, пошто не зависи од хемијске споне. У случају да постоји хемијска веза била би неопходна енергија да се та веза прекине. Друго, квантитет кисеоника који се апсорбује или отпушта, може да буде регулисан, и тиме се омогућује набавка и редистрибуција нивоа кисеоника који се шаље периферним ћелијама у телу. Људски живот не би био могућ без тог молекуларног својства хемоглобина.

Цео молекул се састоји од 9.508 атома и има молекуларну тежину око 68.000( у поређењу Н₂0: 18; С0₂: 44: инсулин: 41.000). Кад је придодат кисеоник, боја крви се мења од љубичасте (као венска крв са исцрпљеним кисеоником) у јасно црвену (боја крви која је обогаћена кисеоником). Када је кисеоник придодат хемоглобину он се зна као окси-хемоглобин. Теоретски капацитет кисеоника у 5-6 литара крви који се налази у телу је 1.100 и 1.400 ml, али само 25% од те количине је стварно искоришћено. У истој запремини воде, 5-6 литара, на 20°С само 150-180 ml може да се раствори (још мање на 37°С). Кад је удахнут угљен моноксид (CO), он земењује кисеоник, зато што се чвршће везује са хемоглобин. То објашњава високу токсичност чак и мале количине у ваздуху угљен-моноксида.

Мали деo кисеоника се транспортује кроз крв у форми раствореног кисеоника. Иако је ова количина кисеоника (0,3 ml на 100 ml крви) мала, она је врло важна зато што кисеоник једино може да се дифузира у ткиво кад је физички растворен. Али већи део кисеоника који је транспортован кроз крв је повезан са хемоглобином (максимални однос четири молекула кисеоника на један  молекул хемоглобина). По тој скали један грам хемоглобина може да апсорбује 1,36 ml кисеоника (Хафнеров број). Хомоглобин молекули се повезују са молекулима кисеоника у капиларима плућа где се врши отпушгање молекула угљен-диоксида, омогућавајући транспорт 56.000.000.000.000.000.000.000 (56 септилијона) кисеоникових атома на минут. Просечан мушкарац има 15,3 грама хемоглобина на 100 ml крви, а жена има 15 грама, тако да сваких 100 ml човечије крви може да носи 20,8 ml 02 (19.7 у случају жене) кад су све хеме попуњене кисеоником. Тотални број хемоглобина у 5,5 литара крви је између 745 и 820 грама (Вернер, „Чудо човека " стр. 60).

Кад кисеоник уђе из плућа у крв он се припија уз хемоглобин у црвеним крвним ћелијама и путем крвотока бива расподељен ћелијама по целом телу.

 

Може да се постави питање зашто би хемоглобин који је по свом својству саграђен да прикупи уз себе молекуле кисеоника, сад добровољно отпуштао те исте молекуле у ћелије по телу. Одговор на то је да хемоглобин држи молекул кисеоника само под одређеним условима, a то је у стању крвних судова који су осиромашени кисеоником кад се налазе у близини алвеола које садрже кесе новопримљеног кисеоника. Поред тога, хемијска композиција и температура крви у реону алвеола чини да се кисеоник припаја лако уз хемоглобин.

Кад крв стигне до ћелија у телу, ситуација се мења. Садржај кисеоника у ћелији се мери са милиметрима живе (количина притиска кисеоник; на ћелију). Нормалан притисак кисеоника у ћелији је 40 mm живе у ћелији док је притисак кисеоника у црвеној крвној ћелији 60 mm живе. На тај начин хемоглобин отпушта новодонешени кисеоник и предаје га ћелији. Други фактори као што су температура и хемијски састав утичу на спремност хемоглобина да преда кисеоник. Ти фактори су допунска заштита телу, зато што се под различитим условима ћелијска потреба за кисеоником мења. Ако је телесна температура повишена, ћелије захтевају више кисеоника, и хемоглобин отпушта више кисеоника.

Кад се молекули кисеоника отпусте из крви и дифузирају у ћелију, почиње врло компликован процес метаболизма (види детаљнији опис у тексту под насловом „Ћелија"). Огроман број хемијских процеса мора да се догоди да би се трансформисала енергија коју тело треба. Упрошћено, метаболизам је процес у којем кисеоник реагује са хемијском материјом којг се већ налази у ћелији - и која је оригинално унета као храна. Ова хемијска реакција раскида неке од веза које држе молекуле заједно. Кад су те везе прекинуте, оне отпуштају енергију. Два споредна производа од тог отпуштања енергије су вода и угљен-диоксид.

Наш молекул кисеоника је завршио свој пут путујући из ваздуха у плућа, из плућа у крвоток и из крвотока у тело ћелије. У ћелији кисеоник је употребљен у процесу метаболизма (стварања енергије). Кад се то заврши, супстанца која је створена у том процесу, угљен-диоксид, мора да буде избачена из тела.

Као што је кисеоник дифузиран из плућа у капиларе, тако исто је угљен-диоксид дифузиран из ћелије у телу назад у капиларе, зато што су количина и притисак угљен-диоксида већи у ћелији него у крви. Са преласком у крв, угљен-диоксид се односи у плућа на два начина: нешто угљен-диоксида се раствара у плазми, други део улази у црвене крвне ћелије.

У крвним ћелијама нешто угљен-диоксида се раствара у ћелијској води, један део је узет од хемоглобина, а преостали део у унутрашњости крвне ћелије се хемијски комбинује са молекулом воде да би формирао угљену киселину (хемијска формула Н2СО3). Кад црвена крвна ћелија стигне до капилара на повратку назад ка алвеолама у плућима, молекул угљене киселине се дехидрира (ослобађа се воде), водени молекул излази напоље и оставља молекул угљен-диоксида.

Сад поново, пошто има више угљен-диоксида у крви него у алвеолама у плућима, молекул угљен-диоксида дифузира из дела веће концентрације, црвене крвне ћелије, и улази у мању концентрацију, алвеоле и одатле се избацуje из тела. Цео овај процес транспорта кисеоника и ћелијског метаболизма ма је далеко компликованији него што је овде објашњено, али и све што је речено показује задивљујућу комплексност циркулаторног и респираторног система, поготово што се све ово догађа у истом тренутку. Сва та размена и хемијски процеси се дешавају истовремено. На пример, црвена крвна ћелија узима из плућа кисеоник у истом тренутку кад се ослободи угљен-диоксида - цео тај комплексни процес траје мање од секунде.

Друго, сви ти системи иако имају своје јединствене хемијске и физичке процесе, сарађују и апсолутно зависе један од другог. Крв не би могла да носи свој витални товар без рада срца. Респираторни систем има свог значаја једино због рада кардиоваскуларног система. Треће, ти системи, као и сви остали системи у телу, надокнађују један другог чим се појави потреба помоћи.

Ако плућа не функционишу максимално, срце ради убрзаније да би ублажило дефицит. Ако срце не ради оптимално, плућа раде убацујући више кисеоника и избацујући више угљен-диоксида кроз убрзану респирацију. Због тога особа која има срчане мане осећа недостатак ваздуха. Обољење плућа доводи до убрзаног срчаног рада.

Други системи у телу исто тако учествују у циркулаторном и респираторном процесу. Угљена киселина, на пример, има тенденцију да повећа количину киселине кроз бубрег тако да, ако плућа не функционишу и не избацују довољно угљен-диоксида, тело he да осети присуство вишка киселине и бубрег ради убрзано да би је избацило. У исто време, ако бубрег нe избацује довољну количину киселине, тело покушава да избаци више угљен-диоксида тиме што убрзава дисање са којим смањује киселину.

Ако метафорично кажемо за црвена крвна зрнца да су неуморни радници тела, онда може да се каже за бела крвна зрнца да су беспрекорнн војници који су у одбрани и заштити тела спремни за самоубиство да би са тим уништили непријатеља.

За разлику од црвених крвних ћелија које су у непрекидном кретању утоварања и истоварања, беле крвне ћелије изгледају као лењи залудни чланови у човечијем организму који врви од милиона хемијских процеса, трансакција, регенерација, стварања нових ћелија, одбацивања вишка материје и одржавања.

Др Бранд и Јанси имају интересантан аналогни опис беле крвне ћелије

Са првим знаком повреде или заразе, бројни системи у човечијем телу одазивају се на узбуну. Капилари се проширују да би пропустили наоружане браниоце у зону где се води битка. Пет различитих врста белих ћелија формирају прву борбену линију. Провидне, наоружане разним оружјем и акробатском способношћу да се у хитним случајевима прогурају поред других ћелија, бела крвна зрнца су принципијелна одбрана људског организма.

Кад су спљоштена под микроскопом бела крвна зрнца изгледају као испечена јаја посута бибером, свака тачка означава смртоносно хемијско оружје. Кад бела крвна зрнца (заједно са црвеним крвним ћелијама) циркулишу кроз крв, имају сферни облик, бесциљно се мувајући по телу. Кад дође до инвазије тренутно се пробуде.

Неке беле ћелије су наоружане простим сировим хемикалијама, служећи као прва борбена линија која покушава да савлада непријатеља чистом многобројношћу. Друге, које су масивно оклопљене долазе са тежим наоружањем, слично тенковским трупама. Тактика напада се такође разликује. Неке од ћелија слободно

 

плове кроз крвоток пасивно стражарећи и може да се каже леги- тимишући пролазнике у свим зонама тела у случају инфилтрације непријатеља. Неке будно стражаре над виталним органима где је хитна одбрана критична. У случају упада уљеза неке беле ћелије их опкољавају у тврђавама лимфних жпезда да би их потом погубили на лицу места. Друге које су санитарне јединице, чекају изван бојишта, да би касније покупиле усмрћене остатке непријатеља, као и настрадалих белих крвних зрнаца, и њихов задатак је чишћење процуреле протоплазме и жртава на бојишту.

У периоду када је људско тело здраво, негде око 25 милијарди белих крвних ћелија или зрнаца, циркулише кроз крвоток, a 25 осталих милијарди се држи у приправности у крвним зидовима. Кад се догоди инфекција, милијарде нових белих крвних зрнаца се ствара у коштаној сржи, и као нови регрути се шаљу на поприште битке. Људско тело може брзо да мобилише десет пута већи број белих крвних ћелија; фактично лекари испитују њихов број који предсказује озбиљност инфекције.

Људима је потребан велики број белих крвних ћелија из овог разлога: лимфоцити су специфични браниоци, програмирани за борбу против само једне врсте болести. У стварности, војска белих крвних зрнаца која се боре против бактерија или вируса је константно обнављана. Живот беле крвне ћелије траје само десет сати. Али изабрани мали број може да живи шездесет, седамдесет година, и те ћелије презервирају хемијску меморију опасних нападача. Све беле крвне ћелије рапортирају одређеним лимфним станицама сваких неколико минута. Ове важне ћелије обезбеђују или чувају хемијске тајне које упозоравају тело како да реагује на нападаче са којима је раније већ дошло до сукоба.

У тренутку борбе, беле крвне ћелије морају да нађу непријатеља који је камуфлиран у димној завеси или рушевини ћелија које су процуреле због покиданих мембрана. У том моменту антитела (погрешан израз, јер ниједна супстанца у телу није толико важна за тело као антитела), воде беле крвне ћелије кроз окршај. Само 1/1000 величине бактерије, антитела се приљубе уз непријатеља као маховина на дрвету омекшавајући га пре него што бела крвна зрнца стигну, неутралишући деструктивне способности освајача. Антитела заштићују само против неке одређене болести; на пример, антитела за богиње немају ефикасност против дечје парализе.

Огроман број болести напада људско тело током живота, и зато тело мора да има велики арсенал одбране.

Ако ја посечем руку, антитела одмах обележе нападача или антигена. У случају да се нађе нова врста нападача, лимфоцитна ћелија их додирне, запамти облик и одлази до најближег лимфног чвора. Тамо лимфоцити, као у великој хемијској фабрици, испоручују информације хиљадама других лимфоцита које производе милијарде антитела. Оног тренутка када лимфоцит створи антитело, он за увек сачува ту информацију и формулу одбране у случају новог напада".

(Др Бранд и др Јанси, „У Христовом облику", стр. 83)

Важан моменат у одбрани новог људског бића се дешава кад новорођено дете изађе из мајчине стерилне материце у спољни смртоносни свет. У том тренутку тело обезбеђује заштиту за нови живот који није био изложен бацилима. Пред сам порођај мајчина постељица преплави крвоток нерођеног детета гама глобулином који садржи агенте за борбу против шарлаха, великог кашља, тифуса, пнеумоније, дифтерије, тетануса, средњих богиња, заушки, малих богиња, полиа, и свих других болести које је мајка имала. Поред тога, имунитет се додаје кроз мајчино млеко све док беба не почне да ствара своја антитела.

Поред тога, од момента рођења, беба мора да се адаптира на нову независну егзистенцију. Пупчана врпца више не снабдева дете кисеоником и хранљивим материјама које долазе из мајчиног тела, нити односи штетнеодбачене продукте као што је угљен-диоксид. Новорођено дете мора само да врши једну функцију - дисање. Први удисај ваздуха је вероватно најтежи у животу бебе зато што су плућа скоро попуњена течношћу. Са првим уздахом новорођено дете мора да избаци велики део те течности. После тога дисање постаје лакше.

Једна супстанца која помаже беби да се адаптира на дисање је пулмонални сурфактант који се ствара у бебиним плућима пре рођења. Сурфав тант се налази у течности која прекрива алвеоле (џепове ваздуха). Оног момента кад новорођено дете удахне, сурфактант смањи површинску напрегнутост течности која окружује ваздушне џепове и на тај начин помогне да се џепови ваздуха држе отворени, да се не сруше на себе кад беба избаци ваздух. На тај начин, градећи мехур сурфактант држи ваздушне џепове отвореним (опширније о томе биће у делу "Биохемија").

У истом тренутку док се бебина плућа отварају, срце такође мора да се адаптира на нову ситуацију дисања. Пре рођења, срце је пумпало крв, али кисеоник који је улазио у крв је долазио из мајчиних плућа, која су исто тако избацивала угљен-диоксид из крви. Али после рођења, бебино срце и плућа морају да раде у заједници да би прибавили кисеоник из спољњег ваздуха, да га пренесу из плућа у крв и да га пошаљу у ћелије где је потребан. У међувремену, угљен-диоксид мора исто тако да се избаци из тела, од ћелија у крв, из крви у плућа и напо- ље кроз издисај.

Беле крвне ћелије које у стању мира изгледају троме и лење, постају љути ратници који по потреби, кад апсорбују бактерију, отпуштају хемијски експлозив који се налази у њиховој унутрашњости детонирајући и уништавајући и непријатеља и себе.

Ефективност одбране тела зависи од три фактора: препознавања, спецификације и меморије.

Прво, способност препознавања шта је материја тела а шта није, је важна почетна фаза имунолошке одбране која се активира чим страна материја уђе у тело. Супстанца која покреће имуни систем стављајући га у стање одбране зове се антиген.

Други кључни део имунолошког система је капацитет спецификације -способност да се распозна разлика између две врло сличне органске материје и да се правилно изабере дефанзивна акција против једне, а не против друге. Спецификација је могућа због тога што молекули нападача стварају особиту спољну структуру на неким деловима материје од које се нападач састоји. Имунолошки систем има способност да распозна различите типове нападача. Зато при вакцинацији која садржи мртве или ослабљене вирусе, тело ствара одбрану против специфичне инфекције без трошења енергије на сличне или мање акутне проблеме.

 

Трећи кључни део је меморија - способност тела да препозна инвазију сграних тела зато што их је упознала и регистровала карактеристике,
тако да их одмах препозна и успостави ефикасну борбу у случају поновљеног напада. Меморија имуног система припада специјалној ћелији Б која циркулише у телу после реакције на неки антиген, програмирана кроз апсорпцију антигена. Зато вакцинација штити тело против болести. Од тренутка кад се ослабљени или мртав материјал убаци у тело, ћелије задужене за меморију остају у приправном стању дуго време или чак и за дужину живота.

Сва три степена заштите су одговорност белих крвних ћелија које циркулишу у крви и лимфним каналима. Због огромног броја ћелија и paзличитих супстанци које су саставни део имунолошког система, лакше је pазумети њихов рад ако се осврнемо на једноставну инфекцију као што је што је кијавица.

Када вирус који проузрокује кијавицу уђе у тело кроз нос или yста, у току једног сата ћелије реагују стварајући хемикалију која се зове простагландин, која извлачи бела крвна зрнца неутрофиле да би се борили против вируса. Кад стигну у зону вирусне активности неутрофили опкољавају и сваре све вирусе који се налазе изван ћелија и тиме спречавају даљу инфекцију. Неутрофили који сачињавају две трећине наше залихе белих крвних зрнаца проузрокују оток инфицираног ткива. To је важна функција имунолошког система зато што ствара отворен простор између ћелија које су нападнуте и капилара који се налазе око њих. Тим начином плазма може да процури, тј. да се пробије кроз те отворе доносећи више неутрофила који се боре против нападача. Плазма такође повећава телесну температуру у ћелији што има критичну важност јер успорава репродуковање бацила.

У исто време ћелије које су инфициране отпуштају супстанцу која се зове хистамин, хемикалија у имунолошком систему која је важна за телесне нервне болне надражаје. Хистамин чини да крвни судови постану пропустљиви за плазму из капилара. Носне ћелије луче више слузи тако да се вируси заробе и залепе у лепљивој слузи.

Ако неутрофили и хистамини нису довољни да зауставе инвазију страних тела, две друге врсте белих крвних ћелија моноцити и лимфоцити се придружују.

Моноцити сачињавају само 5% или 10% белих крвних зрнаца, али су врло ефикасни имунолошки борци.

Лимфоцити који сачињавају 25% белих крвних зрнаца су још ефикаснији. У миру, они се налазе у имунолошком систему лимфних жлезда. Једна врста лимфоцита је Б ћелија која се ствара у коштаној сржи. Б ћелија ствара антитела или имуноглобулин који зауставља вирусе да се приљубе уз ћелију. Б ћелије су такође одговорне за меморију имунолошког система.

Друга врста лимфоцита Т ћелија, такође се ствара у коштаној сржи, али сазрева у лимфним жлездама органа тимус, који се налази испод грудне кости. Петнаест до двадесет посто белих крвних ћелија су Т ћелије. При инфламацији, Т ћелије се активирају и постају врло ефективни елиминатори страних организама. Једна врста Т ћелија помаже Б ћелијама да стварају више имуноглобулина. У још једној улози Т ћелије после битке преузимају улогу „заташкавања". To је врло важна улога јер без заустављања борбе имунолошки систем не би знао да се искључи, и тело би било исцрпљено борбом против непријатеља кога више нема.

Т  ћелије такође стварају супстанцу која помаже имунолошком систему да се бори против инфекције. Једна супстанца је макрофаг („прождрљивацj") која гута уљезе.

Још један продукт Т ћелија је интерлеукин-1, који подиже температуру у телу. Ова супстанца прелази из крви у мозак, који шаље поруку да се температура тела повиси, чиме се успорава репродукција клица и у исто време повећава активност Т и Б ћелија.

Финално, Т ћелије стварају интерферон (заједничко име за преко 20 ризличитих хемијских супстанци које су важне за имунолошки систем). У случају инфекције интерферон врши две дужности. Прва је подстицање Т ћелије да уништи ћелије које су инфициране. Друго, да подстакну неинфициране ћелије да праве антивирусне протеине. Није јасно како се то догађа али се зна да ћелија која је изложена антивирусном протеину не допушта вирусима да преузму ћелију. Вируси и друге клице могу да изврше инвазију ћелије која је заштићена антивирусним протеином, али не могу да се репродукују у унутрашњости ћелије, нити могу да је убију.

Поред поменутих супстанци имунолошког система, постоји преко 20 протеина који циркулишу у плазми тела који такође помажу у борби против инфекције. Ти протеини ухвате вирусе и држе их док их макрофаги не идентификују и потом униште. Исто тако, они маркирају инфициране, болесне или мртве ћелије које Т ћелије морају да рашчисте. Сви ти љути ратници који штите наше тело имају још једну уграђену одлику. Они никад не нападају - одбрамбени механизам реагује само на напад, вршећи противнапад иначе би тело увек било у опасности да буде нападнуто од ћелија које би требало да га бране.

 

 

 

Бранислав Кевић, `Иза кулиса`

[о.Горан]

Ово сам изнео да би људи видели колико су безвезне и непоткрепљене те креационистичке књиге...

[grigorije22]

  On 25. 11. 2016. at 14:03, о.Горан рече

И папагај може да прича па то не значи да смо еволуирали од папига. Генетска и сличност органа сведочи о заједничком Створитељу, а не о случајној еволуцији-не треба човек да буде неки геније да види да су нам шимпанзе најприближније од животиња.

И треба научити мислити својом главом...Има прича о лисици и сиру, препоручујем је онима који мисле туђом главом http://majkaidijete.ba/poucne-price/narodne-price/item/2889-pohlepni-medvjedici

Expand  

Prvo, ne radi se o slicnosti vec identicnoti. Slicnost ne znaci nista ako uzmemo primer delfina koji je izuzetno slican ribama a u pitanju je sisar. Drugo, pitanje je bilo zasto ta identicnost postoji tamo gde je bas TE predvidja? Identicne mutacije su objasnjive samo kroz proces nasledjivanja. Tako se utvrdjuje ocinstvo ili maternistvo i uopste srodstvo.

[о.Горан]

И ћорава кока убоде по неко зрно.

[cloudking]

  On 25. 11. 2016. at 14:14, о.Горан рече

Ово сам изнео да би људи видели колико су безвезне и непоткрепљене те креационистичке књиге...

Expand  

Kad smo kod ljudske anatomije i inteligentnog dizajna, kolko je inteligentan dizajner koji centar za zabavu i centar za kanalizaciju stavlja jednog pored drugog?

[о.Горан]

Нисам стручан по том питању, шта ћу кад не глумим да знам шта се десило у току неколико милијарди година( поједини математичари су рачунали да би овај хипотетички еволуциони процес морао да траје далеко више, али су наравно брзо ућуткани). Ово сам нашао на нету http://www.creationliberty.com/articles/erv.php

[Volim_Sina_Bozjeg]

  On 25. 11. 2016. at 14:48, cloudking рече

Kad smo kod ljudske anatomije i inteligentnog dizajna, kolko je inteligentan dizajner koji centar za zabavu i centar za kanalizaciju stavlja jednog pored drugog?

Expand  

Zabavljas se a ne cistis?

[о.Горан]

Кад сам већ поменуо математичаре ево једнога који се бавио проблемом дарвинизма, вероватноће, комплексности:

 

Marcel-Paul Schützenberger: 
The Miracles of Darwinism

 

Introduction

Until his death, the mathematician and doctor of medicine Marcel-Paul Schützenberger (1920-1996) was Professor of the Faculty of Sciences at the University of Paris and a member of the Academy of Sciences. [See "From the Editors" for additional biographical information.] In 1966, Schützenberger participated in the Wistar Symposium on mathematical objections to neo-Darwinism. His arguments were subtle and often misunderstood by biologists. Darwin's theory, he observed, and the interpretation of biological systems as formal objects, were at odds insofar as randomness is known to degrade meaning in formal contexts. But Schützenberger also argued that Darwin's theory logically required some active principle of coordination between the typographic space of the informational macromolecules (DNA and RNA) and the organic space of living creatures themselves -- which Darwin's theory does not provide. In this January 1996 interview with the French science monthly La Recherche, here published in English for the first time, he pursued these themes anew, finding inspiration for his ideas both in the mathematical ideas that he had pioneered and in the speculative tradition of French biological thought that stretched from Georges Cuvier to Lucien Cuenot. M.P. Schützenberger was a man of universal curiosity and great wit; throughout his life, he was both joyful and unafraid. The culture that he so brilliantly represented disappears with him, of course. It was his finest invention and it now belongs to the inventory of remembered things.

---

Q: What is your definition of Darwinism?

S: The most current, of course, a position generically embodied, for example, by Richard Dawkins. The essential idea is well-known. Evolution, Darwinists argue, is explained by the double action of chance mutations and natural selection. The general doctrine embodies two mutually contradictory schools -- gradualists, on the one hand, saltationists, on the other. Gradualists insist that evolution proceeds by means of small successive changes; saltationists that it proceeds by jumps. Richard Dawkins has come to champion radical gradualism; Stephen Jay Gould, a no less radical version of saltationism.

Q: You are known as a mathematician rather than a specialist in evolutionary biology...

S: Biology is, of course, not my specialty. The participation of mathemeticians in the overall assessment of evolutionary thought has been encouraged by the biologists themselves, if only because they presented such an irresistible target. Richard Dawkins, for example, has been fatally attracted to arguments that would appear to hinge on concepts drawn from mathematics and from the computer sciences, the technical stuff imposed on innocent readers with all of his comic authority. Mathematicians are, in any case, epistemological zealots. It is normal for them to bring their critical scruples to the foundations of other disciplines. And finally, it is worth observing that the great turbid wave of cybernetics has carried mathematicians from their normal mid-ocean haunts to the far shores of evolutionary biology. There up ahead, Rene Thom and Ilya Prigogine may be observed paddling sedately toward dry land, members of the Santa Fe Institute thrashing in their wake. Stuart Kauffman is among them. An interesting case, a physician half in love with mathematical logic, burdened now and forever by having received a Papal Kiss from Murray Gell-Mann. This ecumenical movement has endeavored to apply the concepts of mathematics to the fundamental problems of evolution -- the interpretation of functional complexity, for example.

Q: What do you mean by functional complexity?

S: It is impossible to grasp the phenomenon of life without that concept, the two words each expressing a crucial and essential idea. The laboratory biologists' normal and unforced vernacular is almost always couched in functional terms: the function of an eye, the function of an enzyme, or a ribosome, or the fruit fly's antennae -- their function; the concept by which such language is animated is one perfectly adapted to reality. Physiologists see this better than anyone else. Within their world, everything is a matter of function, the various systems that they study -- circulatory, digestive, excretory, and the like -- all characterized in simple, ineliminable functional terms. At the level of molecular biology, functionality may seem to pose certain conceptual problems, perhaps because the very notion of an organ has disappeared when biological relationships are specified in biochemical terms; but appearances are misleading, certain functions remaining even in the absence of an organ or organ systems. Complexity is also a crucial concept. Even among unicellular organisms, the mechanisms involved in the separation and fusion of chromosomes during mitosis and meiosis are processes of unbelieveable complexity and subtlety. Organisms present themselves to us as a complex ensemble of functional interrelationships. If one is going to explain their evolution, one must at the same time explain their functionality and their complexity.

Q: What is it that makes functional complexity so difficult to comprehend?

S: The evolution of living creatures appears to require an essential ingredient, a specific form of organization. Whatever it is, it lies beyond anything that our present knowledge of physics or chemistry might suggest; it is a property upon which formal logic sheds absolutely no light. Whether gradualists or saltationists, Darwinians have too simple a conception of biology, rather like a locksmith improbably convinced that his handful of keys will open any lock. Darwinians, for example, tend to think of the gene rather as if it were the expression of a simple command: do this, get that done, drop that side chain. Walter Gehring's work on the regulatory genes controlling the development of the insect eye reflects this conception. The relevant genes may well function this way, but the story on this level is surely incomplete, and Darwinian theory is not apt to fill in the pieces.

Q: You claim that biologists think of a gene as a command. Could you be more specific?

S: Schematically, a gene is like a unit of information. It has simple binary properties. When active, it is an elementary information-theoretic unit, the cascade of gene instructions resembling the cascade involved in specifying a recipe. Now let us return to the example of the eye. Darwinists imagine that it requires what? A thousand or two thousand genes to assemble an eye, the specification of the organ thus requiring one or two thousand units of information? This is absurd! Suppose that a European firm proposes to manufacture an entirely new household appliance in a Southeast Asian factory. And suppose that for commercial reasons, the firm does not wish to communicate to the factory any details of the appliance's function -- how it works, what purposes it will serve. With only a few thousand bits of information, the factory is not going to proceed very far or very fast. A few thousand bits of information, after all, yields only a single paragraph of text. The appliance in question is bound to be vastly simpler than the eye; charged with its manufacture, the factory will yet need to know the significance of the operations to which they have committed themselves in engaging their machinery. This can be achieved only if they already have some sense of the object's nature before they undertake to manufacture it. A considerable body of knowledge, held in common between the European firm and its Asian factory, is necessary before manufacturing instructions may be executed.

Q: Would you argue that the genome does not contain the requisite information for explaining organisms?

S:Not according to the understanding of the genome we now possess. The biological properties invoked by biologists are in this respect quite insufficient; while biologists may understand that a gene triggers the production of a particular protein, that knowledge -- that kind of knowledge -- does not allow them to comprehend how one or two thousand genes suffice to direct the course of embryonic development.

Q: You are going to be accused of preformationism...

S: And of many other crimes. My position is nevertheless strictly a rational one. I've formulated a problem that appears significant to me: how is it that with so few elementary instructions, the materials of life can fabricate objects that are so marvelously complicated and efficient? This property with which they are endowed -- just what is its nature? Nothing within our actual knowledge of physics and chemistry allows us intellectually to grasp it. If one starts from an evolutionary point of view, it must be acknowledged that in one manner or another, the earliest fish contained the capacity, and the appropriate neural wiring, to bring into existence organs which they did not possess or even need, but which would be the common property of their successors when they left the water for the firm ground, or for the air.

Q: You assert that, in fact, Darwinism doesn't explain much.

S: It seems to me that the union of chance mutation and selection has a certain descriptive value; in no case does the description count as an explanation. Darwinism relates ecological data to the relative abundance of species and environments. In any case, the descriptive value of Darwinian models is pretty limited. Besides, as saltationists have indicated, the gradualist thesis seems completely demented in light of the growth of paleontological knowledge. The miracles of saltationism, on the other hand, cannot discharge the mystery I have described.

Q: Let's return to natural selection. Isn't it the case that despite everything the idea has a certain explanatory value?

S: No one could possibly deny the general thesis that stability is a necessary condition for existence -- the real content of the doctrine of natural selection. The outstanding application of this general principle is Berthollet's laws in elementary chemistry. In a desert, the species that die rapidly are those that require water the most; yet that does not explain the appearance among the survivors of those structures whose particular features permits them to resist aridity. The thesis of natural selection is not very powerful. Except for certain artificial cases, we are yet unable to predict whether this or that species or this or that variety will be favored or not as the result of changes in the environment. What we can do is establish after the fact the effects of natural selection -- to show, for, example that certain birds are disposed to eat this species of snails less often than other species, perhaps because their shell is not as visible. That's ecology: very interesting. To put it another way, natural selection is a weak instrument of proof because the phenomena subsumed by natural selection are obvious and yet they establish nothing from the point of view of the theory.

Q: Isn't the significant explanatory feature of Darwinian theory the connection established between chance mutations and natural selection?

S:With the discovery of coding, we have come to understand that a gene is like a word composed in the DNA alphabet; such words form the genomic text. It is that word that tells the cell to make this or that protein. Either a given protein is structural, or a protein itself works in combination with other signals given by the genome to fabricate yet another protein. All the experimental results we know fall within this scheme. The following scenario then becomes standard. A gene undergoes a mutation, one that may facilitate the reproduction of those individuals carrying it; over time, and with respect to a specific environment, mutants come to be statistically favored, replacing individuals lacking the requisite mutation. Evolution could not be an accumulation of such typographical errors. Population geneticists can study the speed with which a favorable mutation propagates itself under these circumstances. They do this with a lot of skill, but these are academic exercises if only because none of the parameters that they use can be empirically determined. In addition, there are the obstacles I have already mentioned. We know the number of genes in an organism. There are about one hundred thousand for a higher vertebrate. This we know fairly well. But this seems grossly insufficient to explain the incredible quantity of information needed to accomplish evolution within a given line of species.

Q: A concrete example?

S: Darwinists say that horses, which were once mammals as large as rabbits, increased their size to escape more quickly from predators. Within the gradualist model, one might isolate a specific trait -- increase in body size -- and consider it to be the result of a series of typographic changes. The explanatory effect achieved is rhetorical, imposed entirely by trick of insisting that what counts for a herbivore is the speed of its flight when faced by a predator. Now this may even be partially true, but there are no biological grounds that permit us to determine that this is in fact the decisive consideration. After all, increase in body size may well have a negative effect. Darwinists seem to me to have preserved a mechanic vision of evolution, one that prompts them to observe merely a linear succession of causes and effects. The idea that causes may interact with one another is now standard in mathematical physics; it is a point that has had difficulty in penetrating the carapace of biological thought. In fact, within the quasi-totality of observable phenomena, local changes interact in a dramatic fashion; after all, there is hardly an issue of La Recherche that does not contain an allusion to the Butterfly Effect. Information theory is precisely the domain that sharpens our intuitions about these phenomena. A typographical change in a computer program does not change it just a little. It wipes the program out, purely and simply. It is the same with a telephone number. If I intend to call a correspondent by telephone, it doesn't much matter if I am fooled by one, two, three or eight figures in his number.

Q: You accept the idea that biological mutations genuinely have the character of typographical errors?

S: Yes, in the sense that one base is a template for another, one codon for another, but at the level of biochemical activity, one is no longer able properly to speak of typography. There is an entire grammar for the formation of proteins in three dimensions, one that we understand poorly. We do not have at our disposal physical or chemical rules permitting us to construct a mapping from typographical mutations or modifications to biologically effective structures. To return to the example of the eye: a few thousand genes are needed for its fabrication, but each in isolation signifies nothing. What is significant is the combination of their interactions. These cascading interactions, with their feedback loops, express an organization whose complexity we do not know how to analyze (See Figure 1). It is possible we may be able to do so in the future, but there is no doubt that we are unable to do so now. Gehring has recently discovered a segment of DNA which is both involved in the development of the vertebrate eye and which can induce the development of an eye in the wing of a butterfly. His work comprises a demonstration of something utterly astonishing, but not an explanation.

Q:But Dawkins, for example, believes in the possibility of a cumulative process.

S: Dawkins believes in an effect that he calls "the cumulative selection of beneficial mutations." To support his thesis, he resorts to a metaphor introduced by the mathematician Emile Borel -- that of a monkey typing by chance and in the end producing a work of literature. It is a metaphor, I regret to say, embraced by Francis Crick, the co-discoverer of the double helix. Dawkins has his computer write a series of thirty letters, these corresponding to the number of letters in a verse by Shakespeare. He then proceeds to simulate the Darwinian mechanism of chance mutations and selection. His imaginary monkey types and retypes the same letters, the computer successively choosing the phrase that most resembles the target verse. By means of cumulative selection, the monkey reaches its target in forty or sixty generations.

Q: But you don't believe that a monkey typing on a typewriter, even aided by a computer...

S:This demonstration is a trompe-l'oeil, and what is more, Dawkins doesn't describe precisely how it proceeds. At the beginning of the exercise, randomly generated phrases appear rapidly to approach the target; the closer the approach, the more the process begins to slow. It is the action of mutations in the wrong direction that pulls things backward. In fact, a simple argument shows that unless the numerical parameters are chosen deliberately, the progression begins to bog down completely.

Q:You would say that the model of cumulative selection, imagined by Dawkins, is out of touch with palpable biological realities?

S: Exactly. Dawkins's model lays entirely to the side the triple problems of complexity, functionality, and their interaction.

Q: You are a mathematician. Suppose that you try, despite your reservations, to formalize the concept of functional complexity...

S: I would appeal to a notion banned by the scientific community, but one understood perfectly by everyone else -- that of a goal. As a computer scientist, I could express this in the following way. One constructs a space within which one of the coordinates serves in effect as the thread of Ariane, guiding the trajectory toward the goal. Once the space is constructed, the system evolves in a mechanical way toward its goal. But look, the construction of the relevant space cannot proceed until a preliminary analysis has been carried out, one in which the set of all possible trajectories is assessed, this together with an estimation of their average distance from the specified goal. The preliminary analysis is beyond the reach of empirical study. It presupposes -- the same word that seems to recur in theoretical biology -- that the biologist (or computer scientist) know the totality of the situation, the properties of the ensemble of trajectories. In terms of mathematical logic, the nature of this space is entirely enigmatic. Nonetheless, it is important to remember that the conceptual problems we face, life has entirely solved; the systems embodied in living creatures are entirely successful in reaching their goals. The trick involved in Dawkin's somewhat sheepish example proceeds via the surreptitious introduction of a relevant space. His computer program calculates from a random phrase to a target, a calculation corresponding to nothing in biological reality. The function that he employs flatters the imagination, however, because it has that property of apparent simplicity that elicits naïve approval. In biological reality, the space of even the simplest function has a complexity that defies understanding, and indeed, defies any and all calculations.

Q: Even when they dissent from Darwin, the saltationists are more moderate: they don't pretend to hold the key that would permit them to explain evolution...

S: Before we discuss the saltationists, however, I must say a word about the Japanese biologist Mooto Kimura. He has shown that the majority of mutations are neutral, without any selective effect. For Darwinians upholding the central Darwinian thesis, this is embarrassing... The saltationist view, revived by Stephen Jay Gould, in the end represents an idea due to Richard Goldschmidt. In 1940 or so, he postulated the existence of very intense mutations, no doubt involving hundreds of genes, and taking place rapidly, in less than one thousand generations, thus below the threshold of resolution of paleontology. Curiously enough, Gould does not seem concerned to preserve the union of chance mutations and selection. The saltationists run afoul of two types of criticism. On the one hand, the functionality of their supposed macromutations is inexplicable within the framework of molecular biology. On the other hand, Gould ignores in silence the great trends in biology, such as the increasing complexity of the nervous system. He imagines that the success of new, more sophisticated species, such as the mammals, is a contingent phenomenon. He is not in a position to offer an account of the essential movement of evolution, or at the least, an account of its main trajectories. The saltationists are thus reduced to invoking two types of miracles: macromutations, and the great trajectories of evolution.

Q: In what sense are you employing the word 'miracle'?

S:A miracle is an event that should appear impossible to a Darwinian in view of its ultra-cosmological improbability within the framework of his own theory. Now speaking of macromutations, let me observe that to generate a proper elephant, it will not suffice suddenly to endow it with a full-grown trunk. As the trunk is being organized, a different but complementary system -- the cerebellum -- must be modified in order to establish a place for the ensemble of wiring that the elephant will require to use his trunk. These macromutations must be coordinated by a system of genes in embryogenesis. If one considers the history of evolution, we must postulate thousands of miracles; miracles, in fact, without end. No more than the gradualists, the saltationists are unable to provide an account of those miracles. The second category of miracles are directional, offering instruction to the great evolutionary progressions and trends -- the elaboration of the nervous system, of course, but the internalization of the reproductive process as well, and the appearance of bone, the emergence of ears, the enrichment of various functional relationships, and so on. Each is a series of miracles, whose accumulation has the effect of increasing the complexity and efficiency of various organisms. From this point of view, the notion of bricolage [tinkering], introduced by Francois Jacob, involves a fine turn of phrase, but one concealing an utter absence of explanation.

Q: The appearance of human beings -- is that a miracle, in the sense you mean?

S: Naturally. And here it does seem that there are voices among contemporary biologists -- I mean voices other than mine -- who might cast doubt on the Darwinian paradigm that has dominated discussion for the past twenty years. Gradualists and saltationists alike are completely incapable of giving a convincing explanation of the quasi-simultaneous emergence of a number of biological systems that distinguish human beings from the higher primates: bipedalism, with the concomitant modification of the pelvis, and, without a doubt, the cerebellum, a much more dexterous hand, with fingerprints conferring an especially fine tactile sense; the modifications of the pharynx which permits phonation; the modification of the central nervous system, notably at the level of the temporal lobes, permitting the specific recognition of speech. From the point of view of embryogenesis, these anatomical systems are completely different from one another. Each modification constitutes a gift, a bequest from a primate family to its descendants. It is astonishing that these gifts should have developed simultaneously. Some biologists speak of a predisposition of the genome. Can anyone actually recover the predisposition, supposing that it actually existed? Was it present in the first of the fish? The reality is that we are confronted with total conceptual bankruptcy.

Q:You mentioned the Santa Fe school earlier in our discussion. Do appeals to such notions as chaos...

S:I should have alluded to a succession of highly competent people who have discovered a number of poetic but essentially hollow forms of expression. I am referring here to the noisy crowd collected under the rubric of cybernetics; and beyond, there lie the dissipative structures of Prigogine, or the systems of Varela, or, moving to the present, Stuart Kauffman's edge of chaos -- an organized form of inanity that is certain soon to make its way to France. The Santa Fe school takes complexity to apply to absolutely everything. They draw their representative examples from certain chemical reactions, the pattern of the sea coast, atmosphere turbulence, or the structure of a chain of mountains. The complexity of these structures is certainly considerable, but in comparison with the living world, they exhibit in every case an impoverished form of organization, one that is strictly non-functional. No algorithm allows us to understand the complexity of living creatures, this despite these examples, which owe their initial plausibility to the assumption that the physico-chemical world exhibits functional properties that in reality it does not possess.

Q: Should one take your position as a statement of resignation, an appeal to have greater modesty, or something else altogether?

S: Speaking ironically, I might say that all we can hear at the present time is the great anthropic hymnal, with even a number of mathematically sophisticated scholars keeping time as the great hymn is intoned by tapping their feet. The rest of us should, of course, practice a certain suspension of judgment.

 

 

http://www.arn.org/docs/odesign/od172/schutz172.htm