Сведочење библијског Стварања у свету код теолога и научника

[Justin Waters]

пре 28 минута, о.Горан рече

Лепо сам написао, али теби се од силних пораза овде помутио поглед  .

Пише лепо, цитирам себе, "док нисам дошао да мало оживимо ову тему, Богу хвала". Је ли ово најчитанија тема на форуму тренутно-јесте. Да ли се дуго одржава у динамици и животу-одржава се. Што се осталих топика на форуму тиче, има ту лепих и душекорисних тема, заиста. А што се ове тиче, не мислиш ваљда да је то због Ђуриних празноглавих блебетања, ајде реално кажи.

Ne nije najčitanija

Ova tema ima 1021 stranu, 100% više od ove na kojoj smo sad. 

Nije ni najbrža po broju poruka.

Ova tema je pokrenuta 15 septembra prije 25 dana i ima 97 strana, znači 3.88 strana po danu, a tema koju si ti pokrenuo 23 novembra 2016 ima 1.3 strane po danu, duplo sporije. 

Mnogo si umišljen bre. 

[о.Горан]

Управо сада, Zoran Đurović рече

онда морам да се скинем са ове теме, овде оболех! е, шалио сам се кад сам рекао да се извиниш, није ми и мозак оболео па да сам помислио да ћеш пригрлити хришћански лек. биће добро ако ти Ис то будало узме као празну реч. Јер зна, ваљда и он да ти само лапрдаш, а не да говориш. 

Ма да, види се из наших текстова ко је дошао да пише аргументовано, а ко је дошао да лапрда. Што се тиче израза, сам си тражио, обило ти се о главу све што си сам пискарао, лепо сам ти рекао да се на време повучеш одавде, могао си то елегантно да урадиш, ниси за толико невешт зар не. Али ти беше упоран и шта да ти радим сад. Сад гледај да кидаш одавде, искрен савет, ово би ти и папа рекао веруј ми .

[Bokisd]

пре 7 часа, Justin Waters рече

пре 22 часа, Bokisd рече

Pa, ima i sada bakterije, ali, na tela mnogih svetitelja nemaju uticaj jer ih cuva blagodat Bozija ( iako, je vreme smrti )

Tako je vise i bolje mogao Bog da ustroji prvi svet, nema uticaja truleznosti i raspadanja po prevashodnosti blagodati stvaranja. 

 

Bakterije, virusi, komarci, razne druge klice, i mirkobi su dakle postojali, ali nisu imali nikakvog efekta na ljude u rajskom stanju? Bog ih je stvorio znači unaprijed znavši da će čovjek pasti i povući materiju u smrtno stanje? Svašta čovjek da pročita....

Scenario je po tvojoj prici o bakterijama, pa, kada i danas ne mogu da imaju efekta truljenja na blagodacu i osvecenjem ocuvana tela mnogih svetitelja, onda, ne bi bakterije uticale i u scenariju ( ako bi postojale bakterije i tada ),..... kada je sve stvoreno u prvom blagodatnom i netruleznom stanju ( tamo smo ranije komentarisali kako se sv.Duh dizao nad prvotnom vodom , ....kao spremajuci je za dalje stvaranje zivota, kako kaze sv.Vasilije Veliki,..... velika blagodat je trebala da deluje kod stvaranja sveta i zivota.... )

( ovo oko sveznanja Bozijeg, pa, to vec znaju i Avocado i Cloudking kako funkcionise,...  )

[Јанко]

пре 3 минута, о.Горан рече

Коме се не допада, не мора са мном да комуницира уопште.

Нико и не комуницира, одавно. Комуникација подразумева дијалог.

Човек сам себи реплицира, сам себи одговара, прави се луд на свако питање.

Ово је јеховистички монолог...

Ево, браћо православци са форума! Ако је ово вама пример пастира (а јесте налик многим поповима које нити можеш ухватити нити ишта питати) ја сам неке друге вере. Креациониста да, кретард не.

Јереси које изговара, синкретизам секти које заступа (протестантизам, ислам...), одсуство елементарне жеље за разумевањем ичег осим оног што му звони у глави... Прелест...

Остављам га самог себи, то је једини лек. Све остало је мука.

Завршио и изашао.

[о.Горан]

пре 1 минут, Justin Waters рече

Ne nije najčitanija

Ova tema ima 1021 stranu, 100% više od ove na kojoj smo sad. 

Nije ni najbrža po broju poruka.

Ova tema je pokrenuta 15 septembra prije 25 dana i ima 97 strana, znači 3.88 strana po danu, a tema koju si ti pokrenuo 23 novembra 2016 ima 1.3 strane po danu, duplo sporije. 

Mnogo si umišljen bre. 

И ти си стварно проверавао хахах. Пази, говорио сам о тренутним темама, ова о феминизму се обновила пре сат времена, нисам је ни видео. Није поента у томе "нај", ја од тога не патим, поента је да малтене ништа паметно нисте имали да кажете ти и твоји саборци све ово време, па кад ћете коначно да кренете да пишете нешто паметно човече. Суштина је да не можеш то ни да радиш ако идеш стално у рикверц.

А тема о тренутном расколу( или шта ће већ бити) је јако битна, то није спорно, зато сам и звао игумана Петра Драгојловића да о томе у Лапову говори за манифестацију Дани свете Петке коју организујемо сваке године овде.

[Justin Waters]

пре 7 минута, Bokisd рече

Scenario je po tvojoj prici o bakterijama, pa, kada i danas ne mogu da imaju efekta trulenja na blagodacu i osvecenjem ocuvana tela mnogih svetitelja, onda, ne bi bakterije uticale i u scenariju ( ako bi postojale bakterije i tada ),..... kada je sve stvoreno u prvom blagodatnom i netruleznom stanju ( tamo smo ranije komentarisali kako se sv.Duh dizao nad prvotnom vodom , ....kao spremajuci je za dalje stvaranje zivota, kako kaze sv.Vasilije Veliki,..... velika blagodat je trebala da deluje kod stvaranja sveta i zivota.... )

Boki da li si znao da stvaranje moštiju nije moguće bez bakterija? Mošti se stvaraju u procesu koji se zove saponifikacija u čemu učestvuju anaerobne bakterije. Stvaranjem dovoljnog sloja - voska oko tijela sprečava se dalje truljenje, i mast iz tijela se pretvori u sapun nalik supstancu, zato mošti onako mirišu. 

 

 

[о.Горан]

Каже Јустин да је др Аријел Рот "смећар". Овај научник је др биологије иначе, ево неколико његових текстова из ове две књиге, па сами процените да ли је човек "смећар" или не:

 

Модни трендови у науци

 

Скоро свако може бити научник; скоро нико не може бити добар научник.

Ларисон Кадмор, биолог

 

Парадигме

Мој професор физичке геологије причао је о запањујућем, “слагалици” сличном, типу слагања између источне и западне обале Атлантског океана. Причао је да је деценијама раније човек по имену Вегенер изнео претпоставку да су се, некад давно, Европа и Африка налазиле до Северне и Јужне Америке, и да међу њима није било Атланског океана. Отада се тај велики супеконтинент расцепио на мање континенте, стварајући тако између њих Атлантски океан. Професор је споменуо и да на ту идеју, мада је била занимљива, нико више не обраћа много пажње. Он није знао да ће шест година касније геолошка заједница сасвим променити свој став и од потпуног одбијања прећи на скоро потпуно прихватање Вегенерове идеје.

 

Та нова идеја да су се континенти селили била је револуционарна и утицала на многа геолошка тумачења, укљућујући и представе о томе како су се формирали светски континенти, планине и океани. Уџбеници су се опет морали написати испочетка. Живети током тог великог помака у мишљењу било је и узбудљиво и отрежњавајуће. Било је узбудљиво, јер је изнесено тако много нових тумачења, и јер се испоставило да је Вегенер, тако оштро критикован, нарочито од стране америчких геолога, напослетку ипак био у праву. Нажалост, он је умро много пре него што су његове идеје прихваћене. Тај помак у мишљењу био је и отрежњујућ јер је неке од нас оставио да се питамо колико ће сада исмеваних идеја ускоро постати прихваћене догме. Промена у веровању да су се континенти селили била је драматична и озбиљна. У дебати је често било исмевања и сатире. Пре прихватања нове теорије, нисте могли бити део геолошке заједнице ако сте веровали да су се континенти селили. После тога, веровати да нису клизили површином Земље чинило вас је геолошким аутсајдером. Изгледа да су доминирали социолошки фактори. Збуњивало је то како су тако велике групе научника могле да буду тако сигурне да се континенти нису померали, а затим, врло ускоро после тога, да буду тако сигурни да јесу. То сугерише да научници теже да делују као уједињене групе верне једне другима или некој идеји, уместо као независни истраживачи. Не раде то само научници; видимо ту тенденцију и у другим подручјима, каква су национализам, политика и религија. То може имати дубоке импликације по наше тумачење науке. Да ли је наука постојани напредак ка истини, како многи научници теже да верују, или она зависи од милости групног понашања научника док прелазе са једне идеје на другу?

Присуствовао сам конференцији Међународне асоцијације седиментолога на којој су приређене свакакве техничке репрезентације о томе како идентификовати и тумачити структуре и разне промене које се временом дешавају у геолошким седиментима. Међутим, оно што је вероватно била најважнија презентација конференције није се бавило начином на који се седименти понашају, већ о томе како се понашају сами седиментолози (они који проучавају седименте). Под називом Модни трендови и модели у седиментологији: једна лична перспектива председник асоцијаце говорио је о научницима истичући како они теже да се крећу од једног модерног тумачења ка другом. Осврћући се на прошла тумачења о седиментима показао је како неколико година доминира једна идеја, затим је неколико година у центру пажње друга, коју онда смењује трећа итд. Он је и идентификовао оно што помаже да нека идеја постане модерна. Нарочито важни за стицање признања су: благовременост, једноставност и публицитет. Задовољство је видети да неки водећи научници препознају чињеницу да и други фактори, поред некад наводно непристрасног трагања за истином, могу покретати научни процес. Популарна прихваћеност једне идеје може одражавати понашање, уместо заснованост на убедљивим доказима.

Године 1962. је Томас Кун објавио књигу коју неки учењаци сматрају најутицајнијом анализом понашања научника. Названа Структура научних револуција она оспорава “беспрекорну перцепцију” науке као постојаног напредовања ка истини. Уместо тога, Кун је изнео претпоставку да науком влада више друштвено понашање научника него чињенице науке. Како би се и очекивало, та књига је критикована из разних перспектива, и неки научници нису били баш импресионирани. Више филозофа,  укључујући и мађарског филозофа науке Имреа Лакатоша, притекли су науци у помоћ предлажући мање радикалан сценарио, по којем се научне идеје заиста мењају, али више на основу рационалне корекције него друштвеног понашања.

Кун је претпоставио да нормално научници врше своја истраживања и доносе своје закључке под утицајем широких концепата које он зове парадигме. Парадигме се дефинишу као концепти “који на извесно време дају моделске проблеме и решења.” Било да су парадигме истините или лажне, научници их прихватају, бар за неко време, као истините. Примери би били еволуција, или идеја да се континенти крећу. Раније широко прихваћена идеја да се континенти не крећу такође би била парадигма.

Пошто се парадигме прихватају као истините, објашењења која се не уклапају у парадигму сматрају се лажним или се супротни подаци тумаче као аномални. Поједници који предлажу идеје изван парадигме такође су неприхватљиви. Такав затворен став тежи да ограничи иновацију и помаже да се живот парадигме што више продужи.

 

Подешавање података под прихваћеном парадигмом Кун зове нормалном науком. Понекад се јавља промена у парадигми, и то се зове научна револуција. Промена из веровања да се континенти не крећу у веровање да се крећу била је научна револуција. Кун је окарактерисао научну револуцију као “искуство преобраћења,” што је израз који га није учинио омиљеним у научној заједници, која сматра објективност и разум својим ознакама. Трансформација из једне парадигме у другу је обично тешка, и може представљати помак према или грешци или истини. Кунова гледишта су вероватно екстремна и теже да минимизирају достигнућа науке. Али у једну руку, на основу онога што учимо из историје науке, његов концепт парадигме је перцептивна анали за понашања научника.

Некад се парадигма може вратити одбаченој парадигми. Пример који је раније споменут је идеја да живот може настати спонтано сасвим сам од себе. Та идеја је била дуго општеприхваћена, а затим одбачена због рада Луја Пастера, а сад је опет прихваћена као део натуралистичког еволуционог сценарија. Исто се може рећи и за улогу великих катастрофа у Земљиној историји (кататрофизам). Та идеја била је прохваћена, одбачена, па опет прихваћена. Свака процена науке треба да узме у обзир утицај доминирајућих парадигми на закључке до којих она долази.

 

 

 

[о.Горан]

пре 3 минута, Justin Waters рече

Boki da li si znao da stvaranje moštiju nije moguće bez bakterija? Mošti se stvaraju u procesu koji se zove saponifikacija u čemu učestvuju anaerobne bakterije. Stvaranjem dovoljnog sloja - voska oko tijela sprečava se dalje truljenje, i mast iz tijela se pretvori u sapun nalik supstancu, zato mošti onako mirišu. 

 

 

Добро, ово јесте паметно. Критика злата вреди изгледа...

[о.Горан]

Идемо даље да видимо да ли је тај др Аријел Рот стварно "смећар"...

 

Замршеност сложености

 

 

Изазов потпуног расветљавања тога како се атоми састављају - овде на Земљи, и можда и на другим световима - у жива бића довољно сложена да размишљају о свом настанку је страшнији од било чега другог у космологији.

Мартин Риз, астроном

 

Трагедија

 

 

Вести су биле лоше, а за неколико дана биће још горе. Мој пријатељ Лојд је радио до врло касно у ноћ, и враћао се у колеџ где су га чекали одмор, разреди и задаци. Али проћи ће још много времена док не стигне тамо. Био је исцрпљен и возио је пустим сеоским друмом, умор га је савладао, и ауто му је слетео у реку. Преживео је, али је ускоро сазнао да су му повреде врло озбиљне. Та несрећа му је прекинула нерве у доњем делу кичменог стуба и више није могао да покреће ноге. Остао је до краја живота везан за инвалидска колица.

Лечење, ако се то може тако назвати, било је врло споро. Срећом он није био обичан човек, и био је одлучан да не допусти да га његови проблеми претворе у терет за друштво. Његове јаке менталне способности и истрајност одржале су га у колеџу још деценијама. Био је одличан наставник, капелан и издавач. Али та несрећа није била крај његових физичких мука. Пошто су му нерви били прекинути, ноге су му постале стални извор проблема, и тенденција ка погоршању постала је тако озбиљна да су му пет година после несреће ноге ампутуране.

 

Међусобно зависни делови

 

Невоља коју је Лојд имао са својим ногама након што му је кичмени стуб прекинут илуструје колико је много делова код живих организама зависно од других делова. Мишићи у његовим ногама нису могли функционисати без нерава који би слали импусе који узрокују њихово стезајне. И нерви сами за себе били би некорисни без мишића који би одговарали на послате импулсе, а обоје би било бескокорисно без компликованог контролног система у мозгу који одређује кад је кретање пожељно и тако обезбеђује одговарајући стимуланс да се мишић покрене. Та три дела, један скелетни мишић, нерв и контролни механизам, дају једноставан пример међусобно зависних делова. Ниједан од њих не може да фунционише док нема свих неопходних делова. У случају мог пријате ља, недостајао је нерв, и због тога му ноге нису биле само бескорисне, већ и сметња коју је одлучио да уклони. Као и обично, ми увелико поједностављујемо ствари. У нашем примеру потребно нам је још виталних делова, какви су посебне структуре које преносе нервни импулс из нерава у мишиће. Те структуре луче нарочиту хемикалију коју прима посебни рецептор на мишићу, а тај рецептор кад је стимулисан мења електрични набој на мишићним влакнима и узрокује да се она стежу; има и много других компликованих фактора.

Врло фина издужена влакна која су део нервних ћелија могу бити дужа од метра, а ипак им је пречник само хиљадити део милиметра. Да би та издужена ћелијска влакна функционисала правилно, посебни транспортни системи носе делове и хемикалије напред-назад њиховом великом дужином. Ни мишићи нису једноставна структура. Нашу мишићну снагу обезбеђује много хиљада јединица које садрже сићушне протеинске молекуле које “пузе” дуж влакана да би вукле и стезале мишиће који активирају већину од 206 костију нашег тела.

Контрола мишићне активности је такође врло комплексна ствар, са великим деловима мозга или кичменог стуба који координирају деловање више од 600 мишића у нашем телу. Многи телесни покрети захтевају координисану акцију више мишића истовремено. Без адекватне контроле можемо имати мишићне грчеве и друга озбиљна стања, која илуструје падавица или епилесија. Да би олакшале глатко дејство, постоје посебне вретенасте структуре у мишићима које стално прате мишићну активност.

Тих “вретена” има нарочито много у оним мишићима који контролишу прецизно кретање, као што су то мишићи који покрећу наше прсте. У “вретенима” постоје две врсте модификованих мишићних влакана која одржавају напетост тако да нарочити сензорски нерви на тим влакнима могу пратити мишићну дужину, напетост и кретање. Та “вретена” су помало као минијатурни мишићни системи у самим мишићима и имају сопствене скупове међусобно зависних делова. Нису сви делови тих “вретена” зависни од свих других делова, али већина, ако не и сви, неће функционисати ако нема неких других делова.

И противпровални систем такође илуструје међусобно зависне делове. Било да је у аутомобилу или кући, известан број основних делова је неопходан. Морате имати: (1) сензор који открива уљеза; (2) жице (или преносник) да јави контролном систему; (3) контролни систем; (4) извор струје; (5) жице које укључују аларм; и (6) аларм, који је обично сирена.

Као и пример мишића, нерва и контролног механизма, и више примера датих у последњем поглављу, ово су системи међусобно зависних делова, где систем неће функционисати ако нису присутни сви неопход-ни делови. Они представљају несмањиву комплексност, некад звану и несмањива структура.

Под комплексношћу подразумавамо специфичне системе какав је противпровални аларм, који имају међусобно зависне делове. То није сасвим исто што и компликованост. Многе ствари могу бити компликоване, али нису комплексне, јер њихови делови нису повезани једни са другима и не зависе једни од других. На пример, механички сат са зупчаницима који ротирају и хватају једни друге је комплексан; он се састоји од међусобно зависних делова, неопходних за исправно функционисање сата. Са друге стране, гомила ђубрета може бити врло компликована, имајући више делова него сат, али није комплексна јер њени делови нису међусобно повезани. Странице разних докумената укорпи за отпатке могу бити компликоване, али странице романа су комплексне, повезане су и зависне једна од друге како заплет романа сазрева.

Комплексне ствари су компликоване, али компликоване ствари не морају бити комлексне ако њихови делови нису међусобно повезани. У великом питању о томе да ли наука открива Бога важно је разликовати оно што комплексно и оно то је компликовано. Нажалост многи, укључујући и научнике, мешају та два појма. Већина биолошких система је комплексна; они имају многе међусобно зависне делове који би,као и наши мишићи, били бескорисни да нису присутни и други повезани делови какви су нерви и контролни механизам.

 

Пре два века је енглески филозоф и етичар Виљем Пејли (1743-1805) објавио чувену књигу Природна теологија, која је постала популарна филозофска икона, и имала мого издања. Та књига била је одговор на сугестије да је живот могао настати сам по себи и да не постоји Бог. Пејли је тврдио да жива бића мора да су имала неку врсту творца, и дошао је до тог закључка много пре него што смо имали појма колико су она комплексна. Његов чувени пример је сат. Ако у шетњи наиђемо на неки камен, вероватно не бисмо могли да објаснимо одакле он потиче. Са друге стране, ако нађемо сат на тлу, одмах бисмо закључили да је тај сат неко направио. Морао га је саставити неко ко је разумео његову конструкцију и употребу. Пошто је природа сложенија него сат, мора да је и њу неко направио. Пејли је даље такође тврдио да пошто је инструмент какав је телескоп неко дизајнирао, то мора бити случај и са комплексним очима. Он је оспорио идеју да је еволутивно напредовање резултат мноштва малих промена, и илустровао то говорећи о оној неопходној структури у нашим грлима званој гркљани поклопац. Када гутамо, гркљани поклопац држи храну и пиће ван наших плућа, тако што нам затвара душник. Да се гркљани поклопац дуго постепено развијао, он би највећи део тог времена био бескористан, јер не би затварао душник док не би еволуирао до пуне величине.

Пејлијеви аргументи се дуго оспоравају. Често се тврди да су Дарвин и његов концепт природне селекције повели рачуна о Пејлијевим примерима. У својој књизи Слепи часовничар, оксфордски професор Ричард Докинс нарочито се позабавио Пејлијевим примером сата, истичући да је он “погрешан, славно и сасвим погрешан.” Такође, “једини часовничар у природи су слепе силе физике,” па је “Дарвин омогућио да се буде интелектуално испуњен атеиста.” Изгледа да ништа од овога није тачно. Због скорашњих открића у модерној биологији, која откривају огроман низ међусобно зависних система, многи сумњају да је Пејли са тим исмејаним сатом баш погодио мету.

 

 

 

[Просечан србенда]

пре 7 часа, Justin Waters рече

sama činjenica da je svijet haotičan 

Да је свет хаотичан онда не би ни постојао. Постојање живота и то невероватно сложеног живота и свих потребних животних услова за додржавање истог доказ је да свет није хаотичан већ је устројен да функционише у већ поменуту животну сврху.

 

пре 7 часа, Justin Waters рече

gdje je nemoguće predvidjeti nikakav ishod nekog mjerenja nego samo vjerovatnoću ishoda. Početak raspada atoma nekog hemijskog elementa u potpuno izolovanim uslovima je uvijek slučajan tj nikad nije isti i nije moguće predvidjeti početak raspada itd...

А да овде можда већ не улазиш у мета физику? Превише гордо звучи да наука већ све зна о овоме свету. Ко зна шта све још има да се открије? На пример потрага за црном материјом још увек траје и не зна се ни шта је то ни од чега се састоји. И сто посто сам сигуран да случајност не постоји.

[о.Горан]

Још др Рота па ми реците да ли вам овај човек делује као "смећар"

 

Камбријумска експлозија: еволуциони Велики прасак?

 

 

 

Да ли фосилни запис из стена сугерише да је живот постепено еволуирао током 3,5 милијарди година? Уопште не! Како је горе споменуто,  већина палеонтолога - тј. оних научника који  проучавају фосиле – верује да је живот настао пре око 3,5 милијарди година. Запањује то што за највећи део тог сугерисаног времена од тада буквално нема никавог еволутивног напретка. Наводних три милијарде година касније, што је пет шестина еволуционог времена, већина организама је састаљена од само једне ћелије .

Цело дуго прекамбријумско време не показује никакав значајан пораст комплексности. Како се пењете уз геолошки стуб, изненада се, кад дођете до фаренозојског дела, нађете у ономе што еволуционисти зову Камбријумска експлозија, где се изненада појављује велики број основних животињских типова. Ти типови се зову кола, и представљају различите главне групе животињског царства. Те групе су дефинисане великим разликама у свом телесном плану. Познати примери различитих кола су кола пужева (мекушци), сунђера, морских звезда (ехинодермати) и животиња са кичмама какве имамо и рибе и ви и ја (хордати). Неки еволуционисти говоре о само 5 до 20 милиона година за ову Камбријумску експлозију, али су те временске границе слабо дефинисане. Пропорционално, да је еволутивно време један сат, главнина фосилних животињских кола појавила би се за мање од једне минуте.

Семјуел Баурин са Технолошког института Масачусетс , који је специјалиста за датирање стена, коментарише: “А оно што волим да питам своје пријатеље биологе је, Колико еволуција може бити брза пре него што почну да се осећају непријатно?” Једна свеобухватна студија о фосилној дистрибуцији извештава да се само три јасно одређена плана животњских кола (Цнидариа, Порифера и нека врста трагова црва) појављује у Прекамбријуму, и то не дубоко доле, већ близу камбријумских слојева.  Деветнаест фосилних телесних планова кола појављује се у Камбријуму, а само шест у свим каснијим геолошким периодима који представљају пола милијарде година! Идући навише кроз фосилни запис налазимо мање експлозије, каква је “Палеоценска плацентална експлозија” већине модерних сисарских група. Налазимо исту ситуацију и код већине живих птичјих група. По стандардној геолошкој временској скали те експлозије су трајале 12 милиона година, свака. Ту једва да је имало времена за све претпостављене промене. Једна врста типично постоји у фосилном запису један до неколико милиона година, па према тим доказима има времена само за десетак сукцесивних врста које би произвеле све разне типове главнине живих сисара или птица! Размишљајући о тако кратком времену за еволуцију тако много разних врста сисара, један евоилуциониста коментарише да је то “јасно апсурдно,” и као решење сугерише неку врсту рапидне еволуције. Други еволуционисти покушавају да реше тај проблем сугеришући да се нова врста “изгранала” из настанка фосилних врста веома рано, смањујући тиме време као појаву из другог угла.

 

Међутим, да би се овај временски парадокс значајно смањио, мора се постулирати огромна количина врло срећног “изграњавања”, и очекивао би се врло обилан фосилни запис који би потврдио све те активности-али изгледа да нема буквално никаквог. Покушаји да се те експлозије објасне на тај начин је дефинитивно у категорији посебне врсте правдања. Изненадна појава главних врста животиња и биљака изгледа више као Божје стварање него као постепен еволуциони развој. Еволуцији треба много времена да у њега смести у суштини немогуће догађаје неопходне за производњу разних комплексних животних форми. Међутим, многи фосилни типови који се појављују нагло једва да допуштају било какво време. Са друге стране, они који су склони хипотези о Богу сматрају Камбријумску експлозију доказом Божје стваралачке способности. Неки је специфично тумаче као доказ о првој групи организама затрпаној током катастрофалног библијског Потопа.

 

 

[о.Горан]

Пазите, не кажем да је тај др Рот непогрешив или сл., није ми ни род ни пород, немам разлога да браним човека. Али да ли вам ово делује као писање "смећара", говорим о његовој научној компетенцији.

[Justin Waters]

Управо сада, Просечан србенда рече

Да је свет хаотичан онда не би ни постојао. Постојање живота и то невероватно сложеног живота и свих потребних животних услова за додржавање истог доказ је да свет није хаотичан већ је устројен да функционише у већ поменуту животну сврху.

Svijet nije haotičan jer pod haosom podrazumjevaš "nered" , nego je haotičan zato što je ishod bilo kakvog "kretanja" u svijetu uzrokovan malim inicijalnim varijablama. Tj haotičan svijet je izuzetno osjetljiv na incijalne parametre koji na kraju dovode do velikih divergencija u nauci se to popularno zove (efekat leptira)

пре 6 минута, Просечан србенда рече

А да овде можда већ не улазиш у мета физику? Превише гордо звучи да наука већ све зна о овоме свету. Ко зна шта све још има да се открије? На пример потрага за црном материјом још увек траје и не зна се ни шта је то ни од чега се састоји. И сто посто сам сигуран да случајност не постоји

Gdje sam rekao da nauka sve zna? 

[Zoran Đurović]

пре 46 минута, Рапсоди рече

Aво, mi scusi, оплаках коментар. Ви и када будете предавали Богу душу на истину  ћете  вашим коментарима изазвати  смех...  Трпите и захвалите драгом Богу што вам  у руке није дирао.... 

умрла би кад би видела како јездим на столичици са точковима... 

 

[Bokisd]

пре 14 минута, Justin Waters рече

Boki da li si znao da stvaranje moštiju nije moguće bez bakterija? Mošti se stvaraju u procesu koji se zove saponifikacija u čemu učestvuju anaerobne bakterije. Stvaranjem dovoljnog sloja - voska oko tijela sprečava se dalje truljenje, i mast iz tijela se pretvori u sapun nalik supstancu, zato mošti onako mirišu. 

 

Nisam znao.

Ali, u kontekstu nase price, bakterije uticu i na truljenje i raspadanje tela, zar ne ? I, blagodat je ono sto cuva mosti svetitelja od truljenja. ( inace, bi svi na taj nacin mogli da budemo netrulezni kroz saponifikaciju,... )