Наш опит молитве...

[Срђан Ранђеловић]

Kao slabić, kao manje muško? Javi li vam se nekad misao "ljubav-fuj"...?

 

Мени су 17 пута ломиле срце и ко зна колико пута сам ја некоме сломио срце? Све је то било у неко погрешно време, па је испадало погрешно. Ја волим да волим и волим много људи (на различите начине) и волим то да знају.

 

Никада се нисам осећао као мање мушко, без обзира шта радио, а поготово не због љубави и молитве.

 

Када се молим, осећам се... Ово ми је мало теже да објасним. Не осећам бригу, не осећам страх, не осећам тугу... Хм... Као да "напуним батерије". Глуп израз, али ја стварно имам такав осећај.

 

Сада бих ја могао још свашта да напишем, али боље је да прекинем. Мало сам и отворио душу, па ми немојте замерити.

[Johanes de Silencio]

Imaš li neko uputstvo?

 

 

Да, постоји доста списа о томе како се учи молитва.

Па ипак, мораш ми рећи да ли си почетник или се већ молиш пар година и колико?

Не осећам се добро кад дајем савете људима, иако желим да помогнем ...

 

Ако си почетник, доста ти може помоћи књига "Мој живот у Христу" од светог Јована Кронштатског. То је врло лепо и питко.

Ако си узнапредовао и већ имаш искуства, Добротољубље је закон, незамењиво штиво.

 

Ипак, најважније је следеће: нема упутства и унапред датих рецепата. Најважније упутство је твој лични опит и труд. Да кажем то једноставније: мораш експериментисати (у добром смислу речи) и наћи своју меру.

Добро је и да се саветујеш са неким ко има искуства у молитви: ја се деценијама саветујем са једним старим свештеником, протом београдским.

 

Ето, не знам шта бих ти још рекао. Најважније је увек имати пред собом циљ молитве, а то је заједница са Христом у љубави.

Живот у молитви је слобода.

[JESSY]

@ johanes

ја се деценијама саветујем са једним старим свештеником, протом београдским.

 

da li sme da se zna ko je u pitanju?

[Grizzly Adams]

Баш си ме бацио у размишљање...

 

Молитву доживљавам управо као "службу" и то је онда херојски чин, јер се супротстављам овом свету. Призивам Царство Божије овде где влада пропадљивост и смрт, мир где влада немир. Осећам се више као генерал који у сред битке окружен смрћу смирено командује војском сигуран у победу. Ако то поређење има неког смисла...

[Srdjan Kotur]

Ne znam otkud to meni.

Doduše još kao mali nisam baš simpatisao one koje sam cenio kao slabiće, što prihvataju takvu ulogu.

Pa kad se neko zaljubi, to mi je nekako bilo ...

Valjda se molitva nekako "ukalupila" u tu priču. Ne uvek. Ok je moliti se za druge.

Mislim, napredovao sam ja od tad. Bio i zaljubljen čak...

[Драшко]

 заљубљеност је шок за систем!

 

пар пута се десило ал је дрмало!  

[Putnik Namernik]

Da li neko oseti da je molitva više za one koji ne mogu sami kroz život?

Da li se neko oseti patetično? Snishodljivo? Kao slabić, kao manje muško? Javi li vam se nekad misao "ljubav-fuj"...?

 

Хтели ми да признамо или не, молитва је оружје којег ни храбри не би требали да се одричу.  Сваки дан буде другачије.  Некад се у молитви осећам буквално тополоту око срца и тако спокојство да све бриге овог света нестану за тили час.  Другим данима ми се ум косне разних мисли...а ја тад покушам још боље и још јаче.  Када ми се деси да у молитви осећам хладноћу мога срца, онда почнем да тугујем због тога и Бог ми понекад пробуди моје успавало срце.  Дешавало се да сам недуго након молитве увиђао њене плодове како на другима тако и на себи.  У њену моћ сам се уверио када сам изговоривши једну реченицу од срца упућену молбу Господу био излечен од болести која не тако ретко одводи људе у смрт.  И после свега тога често заборавим на све то и када имам све што ми треба моја молитва постане слабија...То је заиста као и цео наш живот непрестана борба.

[Justin Waters]

Из молитве не треба тражити никаква осјећања. Ко је упоран да у молитви тражи осјећања, доћи ће врло броз до питања знакова, а кад дође до питања знакова прелест је већ пред вратима. Неко ће доћи и рећи послије молтиве, ако се лијепо осјећа, а вјероватно ме посјетила благодат...а кад ће бити другачији негативна осјећај, биће онда јао ђаво ме искушавао. 

 

Молитва укључује мождану активност, и ако се обавља врло често и редовно то може довести до  другчијег стања свијести које ће бити праћено и разним осјећајима како психичким тако и физичким. Због тога су се монаси строго придржавали упута искусних молитвеника и радили молитве према послушању. 

 

За мирјанина молитва треба да је једноствана, као пјесма. Оче наш, богородице дјево, царице тишине, људи ликујте..Пјесма може замјенути молитву. Поготово у нашем данашњем урбаном и убрзаном животу, богомољачке пјесмице су такођер врло погодне као молитвено средство, било кад и било гдје. 

[Srdjan Kotur]

 У њену моћ сам се уверио када сам изговоривши једну реченицу од срца упућену молбу Господу био излечен од болести која не тако ретко одводи људе у смрт.

[Душко Дугоушко]

Није битно како се осећаш, него шта чиниш...

[obi-wan]

Da li neko oseti da je molitva više za one koji ne mogu sami kroz život?

Da li se neko oseti patetično? Snishodljivo? Kao slabić, kao manje muško? Javi li vam se nekad misao "ljubav-fuj"...?

 

Hriscanska molitva nije ropska poniznost, Oci molitvu opisuju kao "stajanje pred Bogom".

 

Tu misle na to da u sebi odrzavamo i negujemo svest da je Bog stalno uz nas, i da je svakodnevno deo naseg zivota. Stojeci pred Bogom, odnosno kad je svestan neprestanog Bozijeg prisustva, covek onda svoj um cesto vezuje za Njega - to je osnovna molitva.

 

I upravo tako molitva postaje neprestana, kako veli Pavle - tako sto o Bogu mislimo neprestano, ili barem sto vise. To onda na nas deluje prosvetljujuce, umirujuce, isceliteljno i nadahnjuje nas na svako dobro...

[JESSY]

морам опет да приметим да су на теми присутни углавном мушкарци (осиме Јадранке и мене) и да се опет''забављам'' читајући њихове коментаре..... .smesko.

Звонко - генерал:

рекао бих да је решење да молитву доживиш као "службу". На пример, као свештеник који служи у храму, свакако не изгледа патетично и као "слабић" већ достојанствено и мужевно. Молитва није "замољавање" већ пре свега служба.

Молитву доживљавам управо као "службу" и то је онда херојски чин, јер се супротстављам овом свету. Призивам Царство Божије овде где влада пропадљивост и смрт, мир где влада немир. Осећам се више као генерал који у сред битке окружен смрћу смирено командује војском сигуран у победу. Ако то поређење има неког смисла...

Срле - мајор:

Doduše još kao mali nisam baš simpatisao one koje sam cenio kao slabiće, što prihvataju takvu ulogu. Pa kad se neko zaljubi, to mi je nekako bilo ... . Mislim, napredovao sam ja od tad. Bio i zaljubljen čak...

Драле - музичар и вероватно војник у покушају:

заљубљеност је шок за систем! пар пута се десило ал је дрмало!

 

  :laugh: 0304_smile4

[Johanes de Silencio]

da li sme da se zna ko je u pitanju?

 

Прота Д. Д. са Топчидера.

Видео сам тамо неке форумаше да се исповедају код њега, али их нисам лично упознао, стидим се.

Код њега се исповедам од 1991. Хвала Богу.

[Johanes de Silencio]

За почетнике су "осећања" врло опасна, јер је почетнику врло теко разликовати шта долази од Духа а шта од природе.

Међутим, на вишим степенима молитве, кад долази и Дух, осећања могу да буду јако важна.

 

Уосталом, човека чине и осећања, а пустињаци су о томе много писали. Читајте писма старца Јосифа Спилеота, он је много давао значај осећањима. Није то тако једноставно у животу: подела на црно и бело (ово је добро ово није, итд.). Ствари су компликоване и треба много разборитиости да се све види и разуме. Има осећања која су природна, али има - Бога ми не лажем, јер мислим да сам имао - и која су натприродна.

[JESSY]

Прота Д. Д. са Топчидера.

Видео сам тамо неке форумаше да се исповедају код њега, али их нисам лично упознао, стидим се.

Код њега се исповедам од 1991. Хвала Богу.

тачно сам знала.....зато сам те и питала....то је и ''мој драги и вољени'' прота....одмах се препознамо ми протини.... .smesko. grouphug1