Putnik Namernik

Да, заборавих за Хопкове књиге...тако нешто тражим. Да ли има још којих са сличних? Заиста сам захвалан на помоћи.

Хвала на предлозима...али мислио сам више на књиге попут Orthodox Church од владике Калистоса...дакле историја Православља уз објашњење светих тајни и осталих освновних појмова Православља.

Мислио сам на књиге које ће објаснити основе Православља, попут светих Тајни и слично. Већ имам Катахизис од св. Николаја...дакле интересују ме књиге таквог садржаја уз одређену по могућности краћу верзију историје.

Помаже Бог! Желим да купим пар књига за пријатеље који желе да се боље упознају са Православљем. Да ли ми можете предложити неколико најбољих књига о Православљу за почетнике на српском језику. Хвала! 8086.gif

Може и на српском и на енглеском...Ове на енглеском могу купити и овде у иностранству, него не интересује шта се може наћи у продавницама у Србији...

Имам жељу да купим неколико ДВД-ева са православном тематиком. На интернету сам наишао на ДВД зван ИКОН www.ikona.eparhijaniska.rs Па бих волео да упитам да ли има још оваквих ДВД-ева да се купи у Србији и где. Посебно би ме интересовали ДВД-еви са преводом на енглески. Благодарим на помоћи! пс. Извињавам се администрацији ако сам поставио тему на погрешном делу форума.

Hristos Voskrese! Interesuje me dakle misionarska delatnost nase SPC. Da li postoji neki plan-program ili se to radi na osnovu potreba kao recimo u tom i tom gradu ima dosta Pravoslavnih Srba pa ajde da napravimo Crkvu...Predstavite primere i vasa misljenja o tome kao sta je alternativa trenutnoj situaciji...ovde se odnosi kako na maticu tako i na inostranstvo. Da li znate nekoga ko je misionario i da li je iko od vas ikada nameravao tako nesta kao recimo da se odvazi da ode. Ar u ekonomsko razvijenije drzave ako vec ne zeli u Afriku. Sta mirjani mogu raditi po ovom pitanju?

По тој логици ни дела владике Николаја, аве Јустина и патријарха Павла не бих могао да преводим без предходнох одобрења власника ауторских права? А ко је тренутни власник тих права, да ли СПЦ, један од њихових потомака или неко трећи? пс. Питање за све: Да ли на интернету где постоје дела наших богослова (свештеника, монаха, владика, мирјана...) а да су аутори тих дела преминули пре 1943 године. Хвала. Сматрам да дела наших богослова нису довољно заступљена у енглеском говорном подручју, па бих ја желео да мало помогне на том пољу као и да можда управо да дела пострекну неког у духовном сазревању....не бих преводио целе књиге него само чланке или делове књига...

Шта се карактерише као сопствена употреба? Ако ја рецимо желим та дела да преведем ради мисионарског (тј духовног и образовног разлога) да ли делење ток текста више не претставља сопствену употребу? Свестан сам да да бих ја имао ауторско право на превод као што је учинио владика Калистос са преводом Добротољубља на енглески, али у његовом случају текст који је преводио није имао ауторско право јер је у питању дело које је написао давно...

Постоји ово што је Авокадо рекао, тј 70 година након смрти. Само не знам како се то односи на људе које немају биолошке потомке. Да ли се у Случају рецимо Св. Николаја ауторска права преносе на СПЦ?

Имам намеру да направим блог на ком ћу углавном преводити православна дела са српског на енглески. Пошто не желим да нарушавам ауторска права (нити нешта слично), интересује ме која су правила у мом примеру. Да ли је довољно само поставити линк односно извор (ако је у питању део из књиге или часописа) на српском језику или је ствар мало компликованија? Углавном бих преводио дел људи коју су преминули: св. Николаја, Јустина, патријарха Павла...и то би били исечци из књига, краћи чланци, изреке и слично...Дакле, нећу штампати нити ћу уопште зарађивати на томе...два главна разлога су мисионарење као и промоција дела писаца који иначе нису толико познати, тешко је до њих доћи или уопте нису преведена...па ме интересује какви су критеријуми. Хвала

грешком сам наслов написао великим слвима, паако уредништво жели може то да промени...

ВЕСТИ И ДЕШАВАЊА - понедељак, 4. март 2013 године Свештеник др Василије Вранић РАЗВОЈ БОГОСЛОВСКОГ ОБРАЗОВАЊА КАО СТРАТЕГИЈА ОПСТАНКА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ НА АМЕРИЧКОМ КОНТИНЕНТУ Пре неколико недеља у весницима наше Цркве осванула је изузетно интересантна и охрабрујућа вест да је Православни Богословски факултет из Београда потписао споразум о научној сарадњи са Академијом Светог Владимира у Њујорку. Свакако да ће ова сарадња и размена искустава допринети развоју академског дијалога у Србији, а исто тако, српска теологија ће заузврат освежити и научна настојања Академије Светог Владимира. Наравно, Срби који се баве богословљем на северноамеричком континенту са великим одушевљењем и надом гледају на ширење академског деловања Српске Цркве и са ове стране Атлантика. Несумњиво је да ће ”Српска кућа” при световладимирској Академији бити достојан додатак образовним настојањима Срба на северноамеричком континенту, која су започета пре 27 година оснивањем Богословског факултета при манастиру Светог Саве у Либертивилу. Оснивање Факултета је имало како краткотрајан циљ, тако и далекосежну визију. Најпре, требало је обезбедити опстанак и нормално функционисање Српске Цркве, те је основни задатак Факултета био образовање и припрема кандидата за свештеничку службу за прилике парохијског живота у Америци, а ради попуне упражњених парохија у САД. Овај задатак Факултет је достојно испунио изнедривши следећу генерацију свештенства на Америчком континенту. Тиме је продужено несметано деловање наше Цркве за следећих неколико деценија. Поред тога, Факултет је подарио нашој Цркви и одређени број дипломираних богослова који данас заузимају веома истакнута места у животу Цркве и са великим успехом обављају најодговорније послове како у Матици, тако и у Дијаспори. Визија, пак, оснивања Факултета Светог Саве била је унапређење богословске науке кроз дијалог са другим академским институцијама. У овоме Факултет је остварио скроман резултат, али није био у потпуности неуспешан. Иако је током 27 година постојања Факултет изнедрио релативно мали број дипломаца (просечно се сваке године упише око 7 студената), многи су наставили школовање на магистарским студијама, а чак четворица су и успешно одбранили докторате на чувеним универзитетима у Америци и Европи. Број постдипломаца у односу на укупан број студената је веома импресиван. Неопходно је, ипак, стремити ка напретку и већим успесима. Места за унапређење садашњег квалитета наставе има доста. Такође, требало би значајно унапредити приступ научним материјалима (било штампаним или дигиталним). Потребно је уложити новог труда и ентузијазма да би се првобитна визија оснивања Факултета у потпуности испунила. Побољшање је неопходно у многим аспектима рада Факултета, али уложени напор свакако да ће се вратити многоструким добром целокупној Српској Цркви. Најпре, треба имати на уму стратешки значај постојања Богословског факултета Српске Православне Цркве у Америци. На овом континенту, где нашем народу на сваком кораку прети опасност од асимилације и разводњавања етничке самосвести, Богословски факултет шаље јасну поруку свету да Срби имају чврсту намеру да опстану. Веома је похвално и охрабрујуће што и Срби у Аустралији имају визију о својој будућности, те граде Колеџ Светог Саве са намером да учврсте своје образовне напоре. Срећом, за Србе у Америци то је урадила претходна генерација. На нама је одговорност да као достојни наследници одржимо и унапредимо оно што су нас ради наши претходници са визијом упоставили. Познаваоци прилика у Америци зацело примећују потребу за потпунијим православним богословским школством на Средњем Западу (где се налази и Факултет Св. Саве). Наиме, на истоку САД налази се неколико богословских школа (Академија Св. Владимира и Семинарија Св. Тихона Америчке Православне Цркве, Академија Св. Крста Грчке Архиепископије, као и Семинарија Св. Тројице Руске Заграничне цркве). На Западу Америке такође постоје две православне високошколске установе (Атинагорин Институт и Колеџ Св. Катарине Грчке Архиепископије). На Средњем Западу, осим Факултета Св. Саве, не постоји ни једна православна богословска школа. Ово је прилика да се наш Факултет прикаже као озбиљна академска институција. Од тога би Српска Православна Црква имала вишеструку корист: 1. показала би се као једна од водећих црквених јурисдикција у Америци, а 2. истовремено би претекла неку другу јурисдикцију да попуни ову празнину на Средњем Западу и послала јасну поруку да је Српска Православна Црква озбиљна у својим намерама да опстане као аутокефална јединица на северноамеричком континенту, као и да има шта да понуди Православљу у Америци. Српска Православна Црква већ има своју богословску школу коју уз мало добре воље може да преобрази у озбиљну богословско-академску установу. У том случају не би постојала потреба да се у будућности наши свештенички кандидати шаљу на образовање у богословске школе других јурисдикција у Америци. Овако унапређена школа имала би потенцијал да привуче кандидате других јурисдикција, као и да неметне Православље у контексту српске литургичке праксе и српског духовног и културног наслеђа. Баш као што Академија Св. Владимира инсистира на поштовању литургичке и културне традиције Православља израженог кроз америчку културу, тако би се на Факултету Св. Саве у Либертивилу практиковало богословље коме је српско наслеђе дало израз. Сада када су директне потребе за попуњавањем парохија у Северној Америци махом задовољене, Факултет би коначно могао да се посвети унапређењу науке. Извесно је да је потребан озбиљан рад на том пољу, што би требало започети већ у наредним месецима. Несумњиво је, пак, да би озбиљна сарадња и научна размена са нашим Факултетом у Београду била од непроцењиве користи у овом процесу. Можда је управо сада време да се договор о сарадњи, сличан ономе са Академијом Св. Владимира, коначно склопи и између Факултета у Београду и Факултета у Либертивилу, где би искуство и висока стручност колега из Београда помогли нашој Цркви на овом континенту да изнедри озбиљну научну установу која би свима служила на част. Наша Црква би од овакве високошколске установе имала многоструку корист, како у смислу унапређења квалитета пастирске службе и мисије, тако и у смислу чвршћег повезивања Дијаспоре са Матицом и опстанка српског имена у далеком свету. Извор: http://serborth.org/03042013.html

Пре неки дан га одгледах...заиста квалитетан филм.

На жалост си потпуно у праву. Многи нису свесни значаја парохијских библиотека, које не морају само да се састоје од књига него и образовних двд-ева и цд-ева. Био би прави потез када би врх СПЦ-а покренуо ту иницијативу да рецимо свака парохија мора да има малу библиотеку која би користила онима који похађају веронауку као и знатижељнима, јер ипак није баш свугде лако нађи православне књиге изузев рецимо већих градова. Сами тим би требало успоставити уску сарадњу ПБФ библиотеке са ти парохијским библиотекама. Мени је просто необично да ни дан данас поред силног броја парохијских библиотека (а на нету се то може потврдити) не постоји Савез Православних Библиотека из целог света...Но, као што и сам видиш никога то не интересује...још време није сазрело, а да ли ће кад - питање је. Хвала на одговору.

Значи нико нема ништа да каже. Очигледно тема није довољно контраверзна ни интересантна...

Библиотеке Српске Православне Цркве Црквене библиотеке као чувар културног наслеђа Аутор: мр Ана Стјеља, Број 1074, Рубрика Историја Српска Православна Црква је имала ту част да у српској културној историји буде прва која ће у свој храм ради богослужења унети штампану књигу. Црква је прва прихватила да прикупља, преписује и чува књиге и од њих формира библиотеке које данас представљају опште културно наслеђе нашег народа. Кроз историју свих православних народа забележена је нераскидива веза између Цркве и државе. Свако национално, државно и културно уздизање српског народа доводило је и до духовног уздизања. Држава и Црква су се међусобно допуњавале и тако формирале јединствено национално биће. Када је држава посустајала, дух Цркве је увек био довољно снажан да препозна и прихвати народне потребе и да их упути у реализовање националних тежњи и идеала. Заслуге Српске Православне Цркве као иницијатора прве српске књиге су велике и никада нису биле оспораване. Српска Православна Црква је имала ту част да у српској културној историји буде прва која ће у свој храм ради богослужења унети штампану књигу. Оснивање првих библиотека код Срба везано је за подизање храмова и манастира одмах по примању хришћанства. Библиотеке су доживеле велики успон у доба Светог Саве и средњовековне српске државе. Стагнацију у развоју, библиотеке су доживеле за време Турака. Када су се српске цркве, које су до тада биле расцепкане на неколико обласних цркава, ујединиле, библиотеке су већ биле добро организоване а њени књижни фондови богати. Без обзира на ратове и уништавање цркава и манастира, скоро да није било ниједног храма нити црквене општине у којима није постојала мања или већа библиотека. Иако у почетку скромних капацитета, библиотеке су одиграле велику улогу у ширењу књиге међу народом. Црква је прва прихватила да прикупља, преписује и чува књиге и од њих формира библиотеке које данас представљају опште културно наслеђе нашег народа, не само по садржини књига него и по месту где су осниване. Из биографије Светог Саве сазнајемо да је он из Свете Горе, Солуна и других крајева донео много књига у манастире Студеницу и Жичу. Он је приликом одласка у сваку епархију, епископима даривао потребне књиге како би формирали своје стручне библиотеке. Потпуно је разумљиво што су први и најбројнији преписивачи или „писци“ наших старих књига били дијаци или презвитери, односно парохијски свештеници. Калуђери су посао преписивања књига почели да обављају у својим келијама или заједничким просторијама које су се називале скрипторијуми. Наша најстарија библиотека је библиотека Манастира Хиландар на Светој Гори и она је настала управо захваљујући прегалаштву калуђера. Црквене библиотеке су попуњаване књигама које су куповали владари, властела, црквени представници, занатлије, али и сиромашни сељаци. Како се о књигама водило рачуна у време њиховог настајања, може да се оцени и на основу места њиховог чувања. Манастирски и црквени пиргови изабрани су као најсигурнија места за чување књига од пожара и крађа. Књиге нису биле поштеђене уништавања ни од стране Турака, те је добар део тог културног блага, упркос залагању да се сакрије и сачува, био уништен. Када су се појавиле прве штампарије, наш народ је био под турском влашћу, тако да се начин умножавања књига није много изменио. Књиге су се и даље појављивале у рукописном издању све до појаве савремених библиотека. Може се закључити да су црквене библиотеке својеврсни чувар српског културног наслеђа. Важно је нагласити да су се библиотеке развијале и у време када је српски народ преживљавао најтеже тренутке у својој историји. Захваљујући преданости и сналажљивости, а пре свега огромној љубави према књизи, оних личности које су биле непосредно везане за цркву, као што су знаменити епископи и друга свештена лица, књига се очувала међу народом а самим тим и његов духовни и културни интегритет. Након Другог светског рата велики књижни фонд је уништен или му се услед крађа губи сваки траг, а процес његовог допуњавања и обнављања још увек траје. Поред библиотеке Манастира Хиландар, свакако да најзначајније место заузима Патријаршијска библиотека. Осим ње, међу најзначајније библиотеке Српске Православне Цркве спадају библиотека Музеја Српске Православне Цркве и школске библиотеке СПЦ. Преко фондова ових, али и других библиотека у саставу СПЦ може се пратити и развој књижевно-научне мисли код Срба, што је нека врста историјске потврде о великој вредности књиге и њеног пута од Светог Саве до данас. Извор: http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1074/tekst/crkvene-biblioteke-kao-cuvar-kulturnog-nasledja/

Да ли ваша парохија има библиотеку? Да ли је користите илi за православну граћу користите градску библиотеку и-ли првенствено купујете? Који је значај црквених библиотекa у мисионарењу? Да ли би СПЦ (као и остале помесне Православне Цркве) требала да покрене пројекат о отварању малих библиотека у свакој парохији са рецимо стотињак књига са првенствено православном тематиком? Колико би овакве библиотеке биле корисније у мањим парохијама и-ли у иностранству у рецимо већим градовима ради ради очувања Православља и српског језика као мисионарења?

Хвала брате на појашњењу.

Интересује која је то територија у питању? Да ли је Дукља као Црна Гора или нешта друго? Благодарим на одговору.

Једну ствар коју бих рекао да многи који су рођену као Православци заборављају је да би неко (п)остао Православац потребно је да та особа од срца прихвати Православље. Џаба све уџење, званично припадање СПЦ-у и остало ако особа није од срца прихватила Православље и увидела његову лепоту. Имао сам прилику да упознам такве људе...заиста је лепо видети срце духовно сито. Због свега овога ме интересује како је код Срба...пошто иако у већини случајева није у питању зашто је неко постао Православац (углавном су овде у питању људи чији су родитељи и-ли преци Православци)...али питање је зашто је неко одлучио да остане Православац. Мислим да су урадили праву ствар, али бих рекао не треба разлог да буде само наследство-традиција јер Православље нуди много више од тога. Ево детањнијих прича кога интересује http://www.orthodoxchristianity.net/forum/index.php/topic,20150.0.html http://www.orthodoxchristianity.net/forum/index.php/topic,44567.0.html http://www.orthodoxchristianity.net/forum/index.php/topic,30486.0.html

Нисам хтео у почетној теми да дам линк да не би испало да их рекламирам...Видећу да неке одговоре преведем за оне који не знају енглески. http://www.orthodoxchristianity.net/forum/index.php/board,6.0.html Ево неких одговора (занемарите редослед) -изучавајучи Римокатолицизам сазнали су о Православљу -читајући The Way of a Pilgrim and The Pilgrim Continues His Way -празнина у Протестантизму -потрага за правом Апостолском Црквом -Христос и књига Добротољубље -браћа Карамазов -присуствовање Светој Литургији -Atheism/atheists, GK Chesterton, Dostoevsky, Kallistos Ware -пример животи светаца -приче оних који су примили Православље има и нешто чуднијих одговора попут -читања новинског чланка о америчког фудбалеру Troy Polamalu који је Православац Има и дужих прича...

Пре неко време сам се придружио једном православном форуму на енглеском језику и просто су ме очарале приче разлога зашто су постали Православни Хришћани...има их од пагана, римокатолика, протестаната...ситуације и разлози су разнолики. Сваки пут када прочитам једну такву сличну причу, просто се одушевим. Не знам да ли је неко већ поставио овакву тему, али нема везе...Интересује ме шта је вас навело да постанете или останете у Православљу.

Брате Марко, ако ми дозволиш, ја бих пре рекао да они нису исправно схваћени. Радио Светигора је посветила емисију ДЈЕЦА АПОКАЛИПСЕ том феномену који је Серафим начео у свом чувеном Нихилизму. http://www.svetigora.com/category/2/110

YONKERS, NY [sVOTS Communications] – St. Vladimir’s Orthodox Theological Seminary, Yonkers, NY, and the Faculty of Orthodox Theology at the University of Belgrade have made a formal agreement to work together with the aim of establishing a Serbian House of Studies on the campus of St. Vladimir’s Seminary. The House of Studies has several goals, including the promotion of sustained dialogue and educational exchanges between Orthodox Christians in America and Serbia. The Serbian House of Studies is one of many endeavors outlined in the Seminary’s newly crafted “SVS Strategic Plan 2020,” and the first to be implemented. The Strategic Plan-which sets forth the Board’s vision for St. Vladimir’s Seminary for the next decade-actually calls for several such foreign houses of study, together comprising “The International Center of Orthodox Christian Studies,” eventually to be located in the historic stone “Germack Building” on campus. The agreement between St Vladimir’s Seminary and the University of Belgrade had been in negotiation for some time, including review and reception by the Holy Synod of the Serbian Orthodox Church. An opportunity to formally sign the agreement came when His Grace, the Right Rev. Maxim, bishop of the Western American Diocese of the Serbian Orthodox Church in North and South America, and a member of the Board of St Vladimir’s, together with Protopresbyter Stauvrophor Dr. Predrag Puzović, dean of the Faculty of Orthodox Theology, University of Belgrade, visited St Vladimir’s for the Feast of the Three Hierarchs. “There are many advantages to our envisioned ‘International Center,’ said The Very Rev. Dr. John Behr. “Firstly, these houses of study will ‘formalize’ our existing relationships with other Orthodox schools around the world; ultimately, St. Vladimir’s will be the only place on the planet where Orthodox Christian faculty and students are living, working, and studying while fostering international dialogue. “Secondly, student exchanges between two countries will enrich the whole student body,” he continued. “In this case, American Serbian seminarians will get to experience church life in the country of theirhome jurisdiction, while foreign students will train here and get to understand the American Orthodox scene. This will help our American students better understand and incorporate their heritage, including Serbian history and liturgical practices, into their ministry. “Thirdly, our seminary campus will be the locus for further theological research by a faculty member from Belgrade University, who will remain in residence for one year and share his particular knowledge with our own student body, while overseeing Serbian exchange students. “And finally,” Fr. John concluded, “the Serbian House of Studies will act as a liaison and center for alumni of Serbian descent from theological schools around the world. We plan to run alumni events throughout the year from this new center, and we plan to publish a newsletter reporting on those events. The Very Rev. Dr. Chad Hatfield, seminary Chancellor/CEO, also enthusiastically endorsed the agreement, saying, “This is only the first of many proposed Houses within the International Center for Orthodox Christian Studies. It should be noted that the long-term plan is to include various Oriental Orthodox Houses as well, and their inclusion will build upon our Seminary’s history as a place of serious exchange between Eastern and Oriental Orthodox Christians.” Anyone wanting to explore enrollment in the Serbian House of Studies may contact Protodeacon Joseph Matusiak, director of Admissions and Alumni Relations, 914-961-8313 ext. 328 or [email protected]. Source: http://ocl.org/serbian-house-of-studies-to-be-founded-at-st-vladimirs-seminary/