Отац Оливер Суботић - беседе

[Danijela]

 

 

У чувеној jеванђелској причи о богатом младићу говори се о младом човеку који је живео врлински, али је осећао да његов живот и поред свега тога није био испуњен. Држао је старозаветни закон и Божије заповести, али душа је тражила више (в. Мт 19, 20). Стога се обратио Христу са питањем шта да учини да задобије живот вечни (в. Мт 19, 16). Господ, знајући потенцијале које има душа овог младог човека, позвао га је да разда све што има и да пође за њим ако жели савршен да буде, па ће имати благо на небу. После таквог позива младић је отишао тужан (в. Мт 19, 21–22)...

 

Неких дванаест векова после овог догађаја дешава се слична ситуација. Један богати младић племићког рода живи врлински, али осећа да његова душа тражи више. У једном тренутку добија призив у свом срцу да пође за Христом и све овоземаљско богатство остави другима. За разлику од јеванђелског младића, без иједног тренутка колебања овај младић полази за Христом и одлази на Свету Гору. Био је то Растко Немањић, потоњи монах Сава, чија је одлука имала огроман значај за српски народ у целини.

 

Својим чином Сава јe показао да је његова личност пре свега пријемчива на призив Божији. И не само Божији, већ и на призив свога рода, будући да се после многих година светогорског подвига Сава враћа у српску земљу, утврђује Цркву, гради храмове, манастире, подиже ниво просвете. Он осећа и призив да помогне своме брату у државничким пословима и на том пољу даје знатан допринос. И после свега, на призив свога срца одлази да посети јерусалимске светиње, да би га на крају овоземаљске мисије Господ призвао у своје Вечно Царство. Тако је Свети Сава, будући крајње пријемчив и на позив Божији и на позив ближњих, био истински човек у знаку Крста јер крст носити значи доследно испуњавати вољу Божију о себи и имати однос љубави према Богу и ближњима.

 

С обзиром на то да се данас налазимо под сводовима једне просветне установе, која уз то носи веома лепо име, треба рећи да Свети Сава у просветном смислу нема значај само зато што је Хиландар био први универзитет у малом и зато што су наши манастири били прве учионице. Свети Сава нам је важан пре свега јер је оставио пример своје чудесне личности и показао ко је заиста образован и просвећен. Образован је онај човек који је васпоставио првобитни сјај образа Божијег, образа који постоји у сваком човеку, али је код већине затамњен због греха. А просвећен је онај који је прво просветио себе, у смислу да је срце очистио од страсти и ум од нечистих мисли. Тек после тога он може да просвећује друге. То је у ствари идеал светости који је данас потпуно занемарен, а који је најважнији Савин допринос српском роду. С тим у вези, пре неку годину дана на нашој телевизији су једну девојчицу, које је била отприлике други или трећи разред основне школе, питали ко је био Свети Сава. Она је овако одговорила: „Свети Сава је био племић, монах, просветитељ, први српски архиепископ... он је у ствари био један много добар човек!“. Ето, детиња душа је видела оно суштинско што нама старијима често промиче јер смо склони да безразложно компликујемо ствари.

 

И на крају, треба рећи још једну важну ствар: ми смо посебно почаствован народ тиме што имамо Светог Саву. Када бисмо историјске чињенице о Светом Сави испричали некоме са Далеког Истока, а да тај човек не зна да је Сава историјска личност, он би вам рекао да и његов народ има сличну легенду. Но када би сазнао да је реч о историјској личности, сигурно би остао без коментара. Пример Светог Саве не можете наћи готово нигде и то не само да нас чини почаствованим, него нас и обавезује. Све нас, а поготово просветне раднике: да радимо прво на свом образовању и просвећењу, које обухвата рад и на унутрашњем и на спољашњем човеку, а потом да се предамо образовању и просвећењу других. Нека би нам Свети Сава Равноапостолни био на помоћ у оба задатка, амин.

 

Свештеник Оливер Суботић

26 / 01 / 2015

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/76794.htm

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Данче*]

Видовдански етос у времену глобализације

 

Често имамо прилику да чујемо констатацију да је време у коме живимо тешко. То није у потпуности тачно, поготово у односу на тежину времена косовских јунака и и времена које је уследило после Косовске битке. Опет, не можемо рећи ни да живимо у лагодном времену – довољно је да се окренемо око себе и приметимо толико несрећних људи који живе на рубу материјалне егзистенције. Како онда можемо окарактерисати наше време? Прави одговор је да живимо у сложеном времену које одликује један изузетно сложен феномен, а то је глобализација. Тај феномен није могуће свести на једну раван, економско-финансијску, мада се то најчешће чини. Глобализација, међутим, не мења само нашу економско-финансијску сферу деловања, већ и културу, политику, начин размишљања, психолошки профил личности… За концепт глобалног повезивања људи, роба, услуга, информација не можемо рећи ни да је сам по себи лош ни добар, али је императив да његове примењене одлике што боље идентификујемо и јасно укажемо на позитивне и негативне аспекте у реалном животу.

 

    

За глобализациони феномен потрошачког друштва сасвим сигурно можемо рећи да је цивилизацијски разоран. У њему је човек пре свега и изнад свега стављен у улогу потрошача и поседника материјалних добара. И у ранијим епохама су материјална средства била важна, али никада нису представљала суштину нашег битовања, док је у потрошачкој цивилизацији човек остварен онолико колико поседује. У њој не постоји проблем греха и неморалности (у дневној штампи ћете редовно читати о „контроверзним бизнисменима“ који се не могу подичити моралним животом, али су ипак успешни), али постоји проблем неостварености каријере и материјалног богатства. Таквог финансијски неоствареног човека једноставно називају губитником.

Логика потрошачке цивилизације гута све на шта наиђе, па тако и самог човека, који желећи да у њој пронађе задовољавање својих материјалних потреба и сам на крају постаје сводив на економски одредиве категорије и постаје објекат у суровом систему. И то још није крај – у потрошачкој цивилизацији се и духовне вредности покушавају свести на потрошачке потребе: срећемо многе хришћане који кажу да не налазе свој идентитет у Цркви, али да у њу иду када осете духовну потребу, што је одраз типично потрошачког менталитета, само на духовној равни.

Потрошачко друштво је изнедрило велики број проблема, а један је у свој својој величини видљив управо сада – глобална финансијска криза. Она није ништа друго до производ девијације конзумеризма на пољу људске личности и њен корен је у огромној, до сада невиђеној похлепи и себичности. Та похлепа је довела до тога да савремени човек покуша да умножи капитал који још увек није стекао, капитал који је само фиктивно његов. Финансијске анализе штуро указују да је то кредитна, дужничка криза, али у антрополошком преводу то значи да је савремени човек желео да се обогати и умножавањем оног богатства које још није стекао. Тај вид похлепе се по први пут среће у људској историји.

Има ли какве везе видовданска етика са проблемом глобалног конзумеризма и глобалне финансијске кризе? Није ли беспредметно разговарати о видовданским вредностима у 21. веку? Одговор је једноставан: управо је видовданска етика кључ за решавање нагомиланих проблема и огромних девијација савременог друштва. Уколико смо напред констатовали да је основни проблем савремене цивилизације похлепа, себичност и крајњи индивидуализам, онда је решење за тај проблем једино у афирмацији етоса жртве за другог. Препознавања другог човека у његовом лику, личности, имену, а не у броју и квантитативно одредивим категоријама потрошачке цивилизације. Такав етос жртве за другог су управо показали косовски јунаци којих се сећамо ових дана, на челу са својим светим и честитим кнезом Лазаром.

Свети кнез је са својом војском кренуо на Косово поље не ради витешког обрачуна и ратничког похода. Не треба наседати на тезу да су православни Срби тобоже ратнички народ и да баштинимо ратничку традицију јер то просто није тачно – православни Срби су домаћински народ, везан за породицу, огњиште, родно место… Војска коју је водио часни кнез се састојала пре свега од људи који су пошли у бој да би заштитили породице и ближње, знајући би их Отоманска империја поробила не само физички, већ и духовно. Са друге странем, кнез Лазар је могао, по принципа потрошачког друштва, да размишља само о свом интересу и склопи пакт са султаном, у ком случају би сугурно напредовао у земаљској служби (данас: „каријери“). Али честити кнез није размишљао на тај начин јер се није руководио етиком личне добити, већ етиком жртве за другог. То што му је Бог подарио службу да буде управитељ једног дела српске територије је схватао као одговорност за другог, а не као службу господарења над другим. И зато је толико велики у свести нашег народа, а његова жртва није само историјски важна, већ је актуелна до краја света и века.

У времену глобализације примећујемо колико је етос видовданске жртве важан. Неко ће можда упитати са киме то ми треба да се боримо у данашњем времену? Одговор је: највише против сопственог егоизма с обзиром да смо у великој мери постали баштиници потрошачке културе, а не етоса видовдански ратника. Баштиници културе идола и смрти, а не културе живота (вечног). Већина наших суграђана данас размишља на потрошачки начин: битно је за себе стећи и обезбедити, а није важно у каквом је положају онај други. То је оно што наше свете заступнике пред Престолом Господњим веома жалости, али они ипак не одустају од нас и једнако заступнички се моле и сада. А ген видовданског етоса, тај дубоко укорењени хришћански осећај жртве за другог још увек живи у овом народу – није преовлађујући у броју, али је моћнији. Као што мало соли да укус целом јелу, тако и тај мали број носилаца аутентичног етоса пожртвовања може учинити да Србија опет просија видовданским надахнућем.

Не треба да наседамо на лажи да ће нам бити боље за годину, две, пет… Не треба да се лажемо већ да говоримо отворено. Потребно је да се појаве људи који ће отворено рећи да је ово тренутак жртве за оне који долазе после нас, за нашу децу, и њихову децу, а да за себе лично не очекујемо бољитак. Када Господ пошаље такве људе који ће својим личним животом и пожртвованошћу показати да не треба да тражимо само за себе, већ и за друге, као што свети кнез Лазар и његова света војска нису тражили за себе, већ су себе дали у жртву за друге, то ће бити почетак преображаја Србије у институционалном погледу. И тај тренутак ће, ако Бог да, доћи. Ипак, етос жртве за другог не треба да тражимо само од наших представника у институционалном систему и да пасивно чекамо да се ствари промене. Промена првенствено мора да се деси у нашем сопственом животу. То и јесте вечити одговор хришћана на изазове времена, одговор који није на равни институција, већ на равни личности. Ако свако од нас промисли колико има људи у својој околини који оскудевају у било ком другом смислу и ако било шта конкретно учини у том погледу, па нека је то удељивање и корице хлеба, Србија ће се преобразити. Морамо поћи сами од себе и не заборављати људе око себе, без чега не треба размишљати о неким великим „пројектима“ преображаја целог друштва. На Страшном Суду ћемо дати одговор за конректне људе из наше околине, људе са именом и презименом. Сетимо се само приче о убогом Лазару и богаташу анонимном [= безличном – богаташ убогог Лазара није удостојио ни погледа, а Господ њега у еванђелској причи није удостојио ни имена]. Када се буду испитивале најтананије мисли сваког од нас, Господ неће постављати питање генијалних решења за глобалну финансијску кризу, већ ће нас питати за решавање кризе нашег личног живота и односа према другом човеку. Питаће нас колико смо у свом животу показали Видовдански етос жртве за другога, колико смо уопште видели човека са свим његовим потребама и патњама. И по томе ћемо се и овде и у Царству Божијем одмерити јесмо ли на страни честитога кнеза Лазара или на оној другој.

Свештеник Оливер Суботић

Саборна црква у Београду

[Иван Ивковић]

Тема: Биометрија и Откривење - отац Оливер Суботић

[Иван Ивковић]

Није храм супермаркет за духовне потребе      

 

Будући да је ово сајбер век и да интернет увелико доминира многим сферама живота и убрзано осваја религијски домен, отвара се питање сврсисходности постојања верских богомоља.

О најновијим тенденцијама формирања виртуелних богомоља, те верских интернет социјалних мрежа и дискусионих група, за "Вести" говори презвитер Оливер Суботић, свештеник и стручњак за дигиталне технологије, који је управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија при Српској православној цркви.


Шта ера бинарног кода значи религијским заједницама? 
- Цивилизација бинарног кода је сама по себи изазов за све, па и за хришћане. С једне стране, отвара нам могућности осмишљавања нових видова мисије, организационих шема, побољшања комуникације међу помесним црквама, што је добро и корисно. Са друге стране, међутим, пред нама су нови видови отуђења, зависности, нарушавања приватности, виртуелних идентитета и много чега другог што је прилично штетно.

Које су предности, а које су мане упражњавања верских потреба преко интернета? 
- У православном хришћанству не постоји нешто попут "задовољавања духовних потреба" јер је то одлика потрошачког менталитета. Православно хришћанство позива на сусрет са Богом у заједници Цркве, сусрет који је жив и отворен, сусрет у коме човек изнова проналази свој изгубљени лик и истински га остварује. Дакле, питање припадности Цркви је питање суштинског идентитета у Христу, а не задовољавања било какве духовне потребе у потрошачком маниру. У том контексту, интернет сајтови и друштвене мреже могу бити помоћник да човек дође до одређене информација и да лакше приђе црквеној заједници тако што ће се претходно "информисати", али никада не могу и не смеју да буду замена за живо, физичко учешће и општење које захтева подвижнички начин живота.

Да ли интернет приступ религији може утицати на појаву вишка богомоља и традиционалних религијских заједница у свету?
- То се може десити једино код оних хришћана који немају изграђену подвижничко-литургијску свест. А ако те свести нема, онда изазов неће бити само интернет, већ било шта друго где се пројављује псеудозаједништво, попут дискотеке, стадиона или томе слично. Није проблем уколико је неко присутан на електронском форуму или друштвеној мрежи, поготово ако за то не издваја много времена, али је и те како проблем ако осећа већу припадност форуму-мрежи него својој литургијској заједници. Да и не говоримо о покушајима преноса литургије у виртуелну сферу, ту врсту промашаја је излишно и коментарисати.

Да ли се дигиталном пастирском мисијом губи стварни контакт са паством?
- Све зависи од тога да ли је пастир успео да пронађе баланс у том домену. Постоје одређене границе које не треба прелазити. Примера ради, ако неко има духовни проблем и треба му хитна помоћ, а не може наћи духовника или је он километрима далеко, онда је јасно да електронска пошта или СМС порука заиста могу бити од помоћи. Но уколико таква врста комуникације пређе у навику, онда духовник постаје нека врста електронског сервиса, што је веома проблематично. Не можемо очекивати од свештеника да буде "онлајн" и да га можемо добити притиском на дугме, иако не треба превиђати чињеницу да све више људи управо у електронској сфери проводе највећи део своје комуникације са спољним светом. Суштина је да користећи савремене технологије останемо верни живом контакту и сусрету са човеком лицем у лице.

Без сурфовања упразно

Колико је интернет користан за хришћане?
- Ово је широко питање, али можемо поставити једну једноставну поставку која га решава. Уколико је коришћење интернет сфере у сагласју са подвижничко-литургијским животом, онда је то сасвим у реду и остаје да искористимо шансе које су пред нама. Конкретније речено, уколико се интернет користи одмерено (временски), пробрано (у погледу одабира информација), циљано (у погледу избегавања сурфовања "упразно"), без жеље за заменом живог општења и без идеја за стварањем такозване електронске цркве, онда и те како може бити користан у организационом, комуникационом и мисионарском смислу.

Извор: Вести- online 

[Иван Ивковић]

Реч пастира - Отац Оливер Суботић: Мисионарење и освајање унутрашњих простора

 

Колико је важно мисионарење, на које начине се оно врши, шта подразумева, које теме интересују верни народ, само су неке од тема на које је данас беседио презвитер др Оливер Суботић, парох храма Вазнесења Господњег у Жаркову. Отац Оливер је главни и одговорни уредник листа "Православни мисионар", члан Мисионарског одељења и управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ, па су слушаоци имали прилику да се детаљније упознају са радом ових институција. "Црква је увек била и биће савремена, али не и модерна" истакао је отац Оливер.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/15/07/15.07.15_rec_pastira_o_oliver_subotic_64kbps_.mp3

 

Преузми аудио

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Иван Ивковић]

Презвитер Оливер Суботић: Свети Јован Златоусти     

 

 

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Сваки Светитељ кога Црква прославља има нешто специфично и непоновљиво јер је и свака људска личност јединствена. Неким од Светитељâ Црква је због посебног доприноса који су дали доделила и посебан епитет. Тако имамо неколико Богословâ, Великих, Мелодâ... И само једног кога зовемо Златоуст – Светог Јована, патријарха цариградског, кога данас славимо.

Светог Јована Црква је назвала Златоустим због изузетног беседничког дара и чињенице да је протумачио цело Свето Писмо као нико пре и нико после њега. Када читамо његове беседе и тумачења не можемо се отети утиску да је свака реченица дубоко надахнута Духом Светим. Једино је тако могуће објаснити решења која је он налазио за тешко разумљиве ствари или, пак, за места Светог Писма која нам споља делују контрадикторно. Златоусти је то тако лепо објаснио да су се сви каснији тумачи ослањали на њега. Можемо слободно рећи: ако би се којим случајем десило да нам је од тумачења Светог Писма до дана данашњег остало само оно што је Златоусти написао, било би сасвим довољно да имамо комплетан увид.

У црквеном предању је остала повест да је Златоусти био лично од Апостола Павла вођен приликом тумачења Светог Писма. И као што Апостол Павле није био међу сведоцима Христовог овоземаљског живота, али је откривењски лично од Христа био научен (Гал 1, 12) и због тога назван „устима Христовим“, тако и Златоусти није живео у времену и у близини Павловој, али је лично од Павла благодаћу Божијом добио помоћ приликом разумевања Светог Писма, и био назван „устима Павловим“.

Што се дара беседништва тиче, никада није било таквог беседника у Цркви. Колико год да је трајала његова беседа, народ ју је помно слушао. Није ту само реч о красноречивости – његова реч је имала посебну силу да сеже до највећих дубина бића и да попут сечива отклања све оно што је нечисто. Те беседе су имале енергију да верни народ покрећу на духовни живот, да га поправљају и надахњују на путу ка Христу.

 

У својим беседама Златоусти није штедео оне који су били противници Цркве. Тако је стекао доста непријатеља, а међу њима и саму царицу, на чију је наредбу и прогнан. Но управо је у прогонству просијао, изговоривши чувену реченицу која је врхунац његовог духовног стваралаштва: „Слава Богу за све!“. Јован је на тај начин показао како се треба односити према сваком искушењу: тако што ћемо дати славу Богу. И Господ коме је он дао славу је брзо и Сам узвеличао свога незаборавног слугу – недуго после Златоустове смрти прославили су га не само верни народ, пријатељи и Црква уопште, већ су и потомци његових непријатеља морали да клекну пред његовим моштима и да замоле за опроштај греха својих предака.

 

Ми се сећамо овог Светитеља не само данас, већ сваке свете Литургије, будући да служимо литургијску форму коју је управо Свети Јован Златоусти уобличио од литургије Светог Василија Великог. Приликом Проскомидије, када издвајамо честице за различите чинове светих, посебну честицу издвајамо за овог Светитеља, што говори о части коју му Црква признаје. Јовановом личношћу је посебно био очаран наш Ава Јустин Ћелијски, који је написао дванаест томова Житија Светих, али је међу свим тим Светитељима срцем највише био везан управо за Златоуста. Помолимо се Светом Јовану Златоустом, да се његовим молитвама и ми просветимо умом и срцем, те да свагда, и у добру и у злу, можемо рећи: „Слава Богу за све!“, амин.

 

Из књиге Празничне беседе (Бернар, 2014), презвитера Оливера Суботића

[Иван Ивковић]

Презвитер Оливер Суботић: Преподобни Порфирије Атонски     

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Данас су нам, драга браћо и сестре, више него икад потребни Светитељи Божји. Имамо толико духовних књига, које су нам свакако корисне, али су нам далеко потребније Живе ипостасне Књиге у које се уселила Реч Божја. Имамо и стотине храмова и они су нам свакако потребни, али су нам далеко потребнији Живи ипостасни Храмови у које се уселио Дух Свети.

Имамо и доста проповедника и проповед је потребна, али су далеко потребнији Живи Сведоци Живога Бога. Једног од таквих савремених богоносаца и сведока Христових се литургијски сећамо данас. Сећамо се човека који је био својеврсна „привилегија“ нашег поколења, с обзиром на то да се упокојио крајем 20. века. Пре неколико дана [1]на општу радост свих православних, овај Божји угодник је канонизован од стране Цариградске патријаршије. Старац Порфирије Кавсокаливит, човек чији литургијски помен данас празнујемо, је толико посебан не само међу хришћанима, већ и међу благодатним старцима уопште, да нећемо претерати ако кажемо да се такав Старац појављује једном у неколико столећа.

Није могуће у једној проповеди ни приближно осликати његову величину, али је могуће исцртати обрисе његовог дивног духовног лика који је тако посебан. Љубав је била прва његова типична особина. Из љубави је пошао на Свету Гору да би се потпуно предао Христу, из љубави према Христу је служио својој Цркви и свима који су му долазили за помоћ, у љубави Христовој све је посматрао и она га је у свему инспирисала и водила. То није била нека сентиментална, индивидуалистичка љубав којој су склони многи: била је то жртвена љубав која је доживљавана и проживљавана кроз Цркву као богочовечански организам. Из те „луде“ љубави Старац Порфирије је умео Христа да види и препозна свуда: тражио је Његов траг у цвећу, птицама, звездама... чак је и са стенама и камењем беседио о духовним стварима које му је Господ откривао.

Ова љубав је била праћена болом, од најранијег детињства – Старац је целог живота носио крст многобројних телесних бољки. Болести које је код других молитвом благодатно исцељивао, код себе је свесно подносио желећи да што дубље састрадава са невољницима и страдалцима. Због такве жртвене љубави се удостојио благодатних дарова какви се ретко виђају: пред Порфиријем су нестајале временске и просторне баријере, а откривале се ширине и дубине људских душа и срца. Све је пред његовим умом постало прозирно као стакло. Таквих благодатних дарова се удостојио већ као млади послушник у светогорском манастиру, у другој деценији живота, добивши их преко руског подвижника Димаса на посве специфичан начин. Можемо слободно рећи да је после љубави, послушање било врлина која га је удостојила толиких благодатних дарова. Порфирије је гајио безрезервно послушање према својим старцима Светогорцима, чак и онда када је од њих добијао супротстављене заповести. И касније, као јеромонах, увек је инсистирао на послушању Цркви, говорећи да молитва не може да се уздигне до Господа ако имамо било шта у срцу или уму против свог епископа. То је веома поучна ствар за наше време када свако налази за сходно да говори о црквеној јерархији са непоштовањем.

Посебна oдлика Старца Порфирија је био његов начин подвизавања. Он је говорио да постоји пут борбе против страсти, када се каже „дај крв и прими Духа“, али да је он изабрао други пут који препоручује. Тај други пут јесте пут сталног смиреног усмеравања ума и срца ка Христу, сталног стремљења ка Њему, ка испуњавању Заповести Божијих и задобијању љубави према Господу. Често је умео да говори да не треба истеривати мрак из собе, већ напросто отворити рупицу на зиду да уђе светлост и тада ће мрак сам по себи нестати. Јер, како то објашњава блажени Старац, када Христос дође, силе таме немају шта да траже у нама. Стога је задобијање Христа била суштинска ствар коју је тражио од својих духовних чеда. Данас када људи више причају о Антихристу него о Христу, ово је веома важна препорука.

Још једна посебна одлика Старца јесте његов дар за истраживање разних наука и за проналазаштво. Сетимо се да је својевремено пронашао специфичну рецептуру тамјана спојеног са брикетом, а једном приликом је сам конструисао радио пријемник да би слушао црквени радио. Редовно се занимао за достигнућа медицине, физике и других наука и консултовао се са стручњацима из наведених области. Све то, дакле, чинио је човек који је у формалном смислу имао два разреда основне школе!

Старац Порфирије је још по нечему био посебан – ону детињу радост и непосредност коју је имао са дванаест година када је отишао на Свету Гору задржао је целога свога живота. Када гледамо његове слике, увек видимо један радостан и отворен лик, са кога сија благочестив и смирен осмех. Таквом човеку је лако прићи и такав човек свакога придобија за Христа.

И на крају, наведимо још једну његову одлику: Старац Порфирије је много волео српски народ и међу Србима је имао доста духовних чада. Када је богоборна комунистичка кула на овим просторима полако почела да се урушава средином осамдесетих, Старац је рекао како види Христа који иде српском земљом и одабира оне који су његови, што се недуго потом заиста и остварило. Нека би молитвама Светог Старца Порфирија и ми били међу онима које је Христос одабрао да би живели за Њега свим својим бићем, амин.

*Из књиге Празниче беседе (Бернар, 2014) презвитера Оливера Суботића

Беседа је произнета 2. децембра 2013. године.

[Иван Ивковић]

Пост некада и сада

 

Предавање у Ваљеву у организиацији Епархије ваљевске. Погледајте видео запис:

 

[Иван Ивковић]

Оливер Суботић: Пост као информациона апстиненција     

 

Тешко је пронаћи макар једну особу из најближег окружења која нема (у мањој или већој мери) устаљену навику праћења потпуно бескорисних аудио/видео садржаја. У неким случајевима, временски консеквентно продужена пракса примања информација празног садржаја прелази у очигледну зависност.

То се видело и за време не тако давних рестрикција струје: људи су били нервозни и утучени махом зато што нису могли да отпрате омиљену ТВ серију, информативну емисију, филм или пак да одиграју неку видео игру или да сурфују интернетом. Одсечен од светотајинског живота, савремени човек је до неслућених граница развио потребу за „информационо-технолошким причешћивањем", задовољавајући своју метафизичку жеђ свим другим, само не Извором воде живе. Нажалост, под налетом секуларизма од овога често нису имуни ни хришћани.

Дубински смисао Великог поста
Општа информациона инфлација и њихово апсорбовање од некритичких конзумената сигурно су на првом месту проблематичних питања данашњице. Са свих страна човек је буквално бомбардован низом информација преко модерних технолошких (углавном дигиталних) средстава. Бујица информација која стиже са ТВ екрана, компјутерског монитора или пак слушалица МП3 плејера, често варира од посредно штетних (у најбољем случају бескорисних) до очигледно духовно опасних. Веома је тешко наћи баланс између крајњег изолационизма и искључивости, са једне, и некритичког примања информација и информационог либерализма са друге стране. Нажалост, велика већина људи не само да не тражи решење за овај проблем, већ своју зависност од разних информационих садржаја сматра за најнормалнију ствар. Крајња последица је феномен познат као информацијско-чулна преоптерећеност. Модерни човек ће ту преоптерећеност покушати да заборави неком од „техника заборава", али је неће решити. Ако је у питању верујући човек, и ако благодаћу Божјом постане свестан те преоптерећености, најбоље време за обнову је управо време Великог поста.

 

У једном преносном и дубинском значењу, Часни пост проживљавамо подвигом старозаветног Израиља, његовим проласком кроз пустињу до Обећане земље. Усвајајући такав смисао, хришћанин време овог поста види као сопствени седмонедељни пролазак и борбу са пустињом својих страсти да би га овенчао Пасхом, учешћем у васкршњој радости. Пут правилног усмеравања бића узводи нас до назначеног циља целе творевине, до заједнице са Богом кроз Васкрслог Господа Христа, наше обећане земље - Земље живих. Великопосна обнова нашег бића управо је пролеће душе, како се о томе дивно изразио отац Александар Шмеман.

 

Барем за тренутак усвајајући логику Великог поста, хришћанин долази у директан судар са устаљеним навикама, које на први поглед често немају ничег заједничког са духовним животом, али раслабљују умну сферу личности уколико нису под јаком уздом. Потребно је имати искрености и одлучности, јер се поставља само једна дилема: да ли ићи у директну конфронтацију са старим навикама или пак усвојити лаганији приступ? За решавање овог питања нема просте формуле, већ је најбоље слушати савет искусног духовника, који ће по структури личности најбоље оценити која је тактика најпогоднија.

Почетак у категоријама негације
Отац Александар Шмеман у својој изврсној студији о Великом посту подвлачи да је немогуће спојити покајничку великопосну атмосферу са најновијим шоу програмом на телевизији. У контексту наше ситуације, можемо рећи да је немогуће спојити усмереност ума ка васкршњем циљу са информационом инфлацијом у нашем окружењу. Почетак решавања овог проблема мора бити у категоријама негације, у смислу да се напором воље елиминишу сви сувишни извори информација. Логично је да човек и за време поста, да би нормално функционисао у друштву, мора колико-толико да прати информативне емисије, но да ли мора да прати и све остале емисије? Са друге стране, да ли је потребно пратити баш сваку информативну емисију (осим ако је то повезано са професијом, као у случају новинара)?

 

У молитви светог Јефрема Сирина, која се чита током Великог поста, између осталог молимо за дух целомудрености, односно умне целовитости нашег бића. Ова првобитна целовитост је распарчана и фрагментована прародитељским падом у рају и потребан је подвиг воље да би се она постигла. Тај циљ је немогуће постићи у амбијенту пренатрпаном разноврсним информацијама, било да је то музика која, као каква илустрација стварности, нон-стоп иде у позадини, или непрестано смењивање берзанских цифара на екрану (на каналима попут ЦНН-а). Ако већ није могуће у потпуности елиминисати прилив сличних информација, могуће је бити избирљивији по питању њиховог садржаја и количине. Лавина информација различитог садржаја увек је била главни противник сабирања ума, о чему сведочи подвижничка пракса Цркве. Тако у Старечнику и Филокалији налазимо савете да се клонимо од рада који расејава мисли, колико до нас то стоји.

 

Није проблем само у расејаности као таквој, већ и у некаквој чудној равнодушности и пустоши душе која је често прати. Наиме, за време поста смо и те како позвани да размишљамо о потребама својих ближњих, пре свега у смислу милосрђа. Оно увек бива подстакнуто благодаћу Божјом, али не противно човековој вољи, јер би супротно била тиранија попут оне којом западни „доброчинитељи" утерују срећу по свету. Осетљивост срца је знатно снижена код просечног медијског конзумента који у току једног дана само са телевизије прикупи огроман број података различитог садржаја (радосног, тужног, лепог, ружног, здравог, болесног...) и то насумично поређаних (без реда се смењују информације различите тематике и опсега). Пред чулима се секвенцијално одвијају поплаве, земљотреси, затим прославе, шоу-програми, квизови... Таква динамика улазних информација напросто меље гносеолошко-критички апарат ума који не успева да се избори са огромним приливом информација различитог типа. Критички апарат постепено отупљује и духовна учмалост је неминовна (тј. онај дух празности на почетку поменуте молитве Јефрема Сирца).

 

Било због професије, било због потребе сазнања информација битних за функционисање у друштвеном систему, многи од нас нису у могућности да за време поста потпуно држе искључен ТВ, радио или компјутер. И у таквим околностима постоји начин да се све сведе на разумну меру. Уколико имате рачунар и пратите вести са интернета, паметније је да направите списак сајтова који су заиста потребни, и да у оквиру њих листате оне категорије које су од интереса. Тиме се бар донекле елиминише праћење сувишног материјала. Тај задатак је већ мало тежи код телевизије. Примера ради, човек који на телевизији прати збивања са српским народом на Косову, најчешће прво мора да погледа низ умарајућих вести везаних за политичка препуцавања, или серију рекламног материјала, што опет води до поменутог проблема релативизације.

 

На крају, изузетно је битно истаћи да се све не своди на „информациону дијету" до следећег „мрсног периода", већ је циљ да се сазнајни апарат изоштри до те мере да лакше препознаје корисне од бескорисних (и штетних) информација и убудуће.

Дијахронично време
Велики пост са својом посебном динамиком помаже да се схвати цела проблематика о којој је реч, јер заглушујућој буци информација са свих страна противставља говор тишине. Свету који је навикао да живи по овоземаљским похотама и да се оријентише гастрофилософијом, посни став је лудост. Хришћанин, са друге стране, свој живот обликује управо преко свештеног времена, односно преко седмичног богослужбеног циклуса, овенчаног недељом, и годишњег круга празника и постова, са Васкрсом у центру. Чак и да под утицајем омамљујућих спољних информација његов критички апарат утоне у сан, лако му је да се врати у истинску реалност ако живи часовником Цркве.

Време које Црква доживљава је дијахронично и не познаје дистинкцију између прошлости, садашњости и будућности. Све је повезано у односу на есхатон, који је Истина, по светом Максиму Исповеднику. Велики петак стога није комеморација на тужан дан од пре два миленијума, већ директно духовно проживљавање Голготе. Хришћанин се тада ставља у положај Јована Јеванђелисте који стоји под Крстом, гледајући свог љубљеног Господа како страда. Зар би такав дан требао да буде испуњен посетом биоскопу или пак гледањем омиљене ТВ серије? И да ли је Васкрс дан када баш морамо да ревносно прегледамо све вести светских медијских кућа?

 

Антиномични закључак
Заиста је антиномична ситуација да информатичар говори о потреби за информационом апстиненцијом. Но, читалац који разуме антиномије Светог Писма и који је проживео антиномију радосне туге (феномен јединствен за православни етос), разумеће и овај позив. То није позив у смислу радикалног изолационизма, већ упућивање на критичко преиспитивање количине и каквоће информација које преко модерних технолошких средстава допиру до наших чула, често их отупљујући до жалосних граница.
Апстиненцијом од преобилних информација открићете још једну антиномију, антиномију Великог поста који у себи обједињује средство и циљ. Средство, јер нам помаже да уредимо свој дух кроз сваковрсни, па и информациони пост; циљ, гледано кроз призму свештеног времена, односно годишњег богослужбеног круга, јер кроз учествовање у празнику Васкрсења Христовог иконично испуњавамо своју есхатолошку веру и наду.

презвитер Оливер Суботић, Православље бр. 913

[Иван Ивковић]

Савремено иконоборство      

 

Иако је борба против иконоборачке јереси одавно добијена, чини се да против лажног и погрешног, па често и богохулног, "поштовања икона" – тек почиње. Дух овога света унео је чак и у односу према светим иконама један нови садржај: њихову злоупотребу, најчешће мотивисану јагмом за брзом зарадом. Најтеже је ипак то што тога нисмо ни свесни. Скрнавимо иконе, а тиме и своју богочовечанску икоичност, мислећи да Богу и светима служимо.

У VIII и првој половини IX века Црква је проживљавала велика искушења. Под утицајем јудаизма и ислама са једне, а оригенизма и платонизма са друге стране, јавља се иконоборачка јерес која прво заражава умове византијских властодржаца, да би се недуго потом проширила у редове црквеног клира и лаика уопште.

На ту опасну појаву, која је посредно претила да уздрма темеље правоверја, прва реакција је, као и увек, дошла од светих Божјих људи, међу којима се најчешће спомиње свети Јован Дамаскин. Највећу жртву у целом иконоборачком спору поднели су монаси, јер су због тог одлучног иконопоштовања били брутално прогањани и од државе и од епископа-иконобораца. Богословским апологијама и неодступном одлучношћу монаштва да пошто-пото одржи православни став, а пре свега помоћу Божјом, ова подмукла јерес је заувек уништена на простору Православне цркве. На западу је ова јерес у 15. веку поново оживела, утврђујући се упоредо са ширењем протестантизма и његових грана и подграна. Данас свој изразито негативан став према иконама посебно изражавају неке секташке групације присутне и на овим просторима, које често не губе време убеђујући неупућене људе како су православни хришћани идолопоклоници. Нећемо губити време на оповргавање богословски давно оповргнутих јереси, већ ћемо након овог кратког увода само констатовати да је Црква у иконоборачком спору победила и своју победу овековечила саборском одлуком васељенског карактера.

 

Да је питање иконе било само дидактичке природе, или пак питање црквене уметности, илити било каква проблематика из области естетике или неке сличне дисциплине, вероватно би исход био потпуно другачији, узимајући у обзир премоћ силе коју су имали јеретици. Међутим, то ни издалека није био проблем због кога су поднете толике жртве. То можемо назрети из чињенице да је управо монаштво најгрчевитије бранило поштовање икона, што говори о дубокој сотириолошкој димензији самог спора. Чак и они монаси који нису били богословски образовани, ипак су у литургијско-подвижничком животу осећали благодатно дејство икона. Најбољу потврду о томе имао у чудесном житију великог богослова и потоњег браниоца иконопоштовања, светог Јована Дамаскина. Овај богослов, као и остали богонадахнути хришћани, директно је прозрео највећу опасност која се иконоборством надвијала над Црквом, која се огледала у посредном атаку на једну од основних хришћанских догми - догму о Оваплоћењу. Наиме, тврдњом да није могуће иконописати лик Оваплоћеног Господа Исуса Христа, посредно се оспорава и пуноћа догађаја Оваплоћења, а тиме и самог спасења. И овде се, дакле, одмах показало да је сваки спор који је Црква у својој историји водила, у суштини био сотириолошког карактера. У случају иконоборства, опасност је била још већа, јер су догме и њихове сотириолошке импликације биле доведене у питање на један посредан начин, чега често нису били свесни ни сами иконоборци.

 

Савремени хришћани морају бити не само свесни жртве коју је Црква поднела за свете иконе, већ и самог њиховог значаја, као и правилног односа према њима. Иконе су пре свега богослужбени предмети, који без молитвене димензије губе своје назначење. Молитвом икона постаје мост између земаљског и небеског, односно између овог века и есхатона. Ликови са икона носе своје историјске одлике, зависно од службе коју су имали, али су преображени и окупани нествореном светлошћу Божјом, гледајући нас из преображене реалности есхатона, а не из историјске прошлости. Као такви, ликови са икона нам помажу да свој ум узнесемо ка личности изображеној на икони и превазиђемо границе времена и простора, додирујући својим унутарњим бићем есхатолошку реалност. Како су то изложили иконофили, поштујући лик на икони, ми у ствари узносимо поштовање ка прволику, односно молећи се пред иконописаним ликом молимо се личности коју овај изображава, као што љубећи слику неког свог драгог, у ствари изражавамо љубав према њему, а не према папиру на коме је насликан. Молитвеном срцу се тако отварају двери есхатона за продор нестворене благодати Божје.

 

Иако смо рекли да је на православном простору иконоборство до краја усмрћено у свом формалном, првобитном облику, оно се ипак често појављује на један крајње подмукао начин - заоденуто у плашт прикривеног поштовања икона. Иначе, повод за овај текст је управо појава овог вида иконоборства којег многи нису ни свесни. О кризи нашег поимања икона најочевидније сведоче разни привешчићи, ракијске флаше и многи други приручни предмети са ликовима светих који су почели да се продају на сваком ћошку, да би се у консеквентном развоју псеудо-благочашћа појавиле и налепнице за ускршња јаја. Ретко коме је падало на памет питање која је улога тако употребљених икона, да ли је она смањена, ишчезла или је потпуно релативизована и поречена. Истина, и у старим хришћанским временима иконе се нису налазиле само на зидовима храмова или кућа, већ су постављане на разним местима (поред путева, рецимо), али су увек задржавале свој смисао и нису биле нешто што би подсећало на сваки други предмет у правном промету. Данас је то управо тако, јер је секуларизована свест модерних хришћана (којој је Бог само „једна од“, а не највећа и незаменљива вредност), допринела да се иконоборство појави у свом највулгарнијем облику и то као спољашње иконопоштовање. Тако ћете данас видети велики број младих људи који за себе кажу да су православни хришћани, потврђујући своју припадност неком тетоважом крста или светитеља или ношењем великих бројаница око врата. Иако се то најчешће чини из незнања и често из најбоље намере, ипак говори о перцепцији иконе данас, која се своди готово на ниво некаквог модног симбола.

 

Иконопоштовањем прикривена иконокластија највише долази до изражаја када су економски токови у питању. Најчешће ради пуке зараде, а некада чак и из разлога који су по расуђивању правног субјекта благочастиве природе, иконе се почињу штампати и на материјалима чија је намена искључиво употреба у једнократне потрошне сврхе. Тако се у једној продавници на Вождовцу, у улици Војводе Степе, могу наћи у продаји и САЛВЕТЕ са ликовима светитеља (попут ове на слици). Још само да стоји рекламни натпис да су у питању благочастиве салвете којим је пожељно брисати уста на славама и пригодним свечаностима - жалосно, заиста... Исход је потпуно исти као у случају правог иконоборства - уништавање икона и њихово бацање у смеће. Ту већ не може бити речи о некаквом незнању или нехотичној грешци - у питању је директна увреда. Овде је потребна примена прецизне законске легислативе, којом би се санкционисала ова ултра-профанизација. Већ постоје одређене правне норме које регулишу ово поље, али стиче се утисак или да су неадекватне, или да се не примењују у пракси.

 

Аутор овог текста никако не може заборавити ни своју шетњу Рузвелтовом улицом од пре пет-шест година, приликом које је на зиду једне занатлијске радње приметио следећу сцену: на зиду, поред иконе Тројеручице, са леве стране стајала је урамљена слика Јосипа Броза, а са десне Слободана Милошевића. Мислим да је даљи коментар о секуларизацији свести потпуно сувишан...

 

Не треба бити претерано паметан да би се извукао закључак о узроку и последицама модерне иконоборачке кризе. Свест о икони је потамнела у уму модерних хришћана управо зато јер је потамнела свест о Богу. Некада су се хришћани разликовали од осталих грађана управо по есхатолошкој свести, која је инспирисала читав њихов живот и била спиритус мовенс сваке њихове делатности. Данас је та есхатолошка свест супституисана историјским, културним, политичким, националним, и ко зна каквим још доживљајем вере у којој има места само за деистичког, удаљеног и апстрактног Бога, али за Христа Пантократора места нема. Таква ултра-секуларизована свест, одвојена пре свега од свог литургијског источника, довела је и до крајности о којима је реч у тексту. Нажалост, у разговору са младим људима жељним Христа који су често саблажњени и постављају питање тзв. „хипи-православља“ (мислећи управо на горенаведене примере рогобатне духовности) остајемо неми и без правог одговора речима. Једини смислени одговор је у делима, односно у опредмећењу истинске духовности у оквирима сопственог живота.

 

Постоје одлични примери који говоре томе у прилог, попут мисионарске школе при храму Светог Александра Невског, рецимо, која је пре пар седмица прославила 20 година свог постојања. Аутор ових редова је захвалан Господу што се управо у том храму први пут причестио и доживео прву Литургију и прво духовно предавање, који су направили темељ за даље. Стога је за борбу против перфидног вида савременог иконоборства пре свега потребно неговање литургијског етоса насупрот индивидуалистичком и пијетистичком приступу. Треба узети у обзир и чињеницу да време у коме јесмо, са страховитом информационом буком која се шири око нас, погодује различитим манипулацијама над људима слабо изражене критичке свести. То се управо огледа у односу великог броја данашњих номиналних православних хришћана према иконама, односу који би постидео наше православне претке, који ради правилног иконопоштовања нису жалили ни свој живот.

 

Човек који нема правилну представу о икони, нема правилну представу ни о себи, јер сам је икона Божја, створен по образу и подобију Његовом. Хришћанинов однос према икони је однос према својој личности, према својим ближњима са којима је у заједници Цркве, која је и сама икона Царства Божјег и према првом иконописцу - Богу.

 

Презвитер Оливер Суботић

 

Извор: Пријатељ Божији 

[Иван Ивковић]

Дигитални изазов – путеви хришћанства у цивилизацији бинарног кода     

Књига презвитера Оливера Суботића Дигитални изазов, објављена у издању ку­ће Бернар, прави је „изазов“ за српско читалаштво.

Као и прет­ходне студије о. Оливера, и ова књига прија духу и срцу читаоца и придобије му пажњу толико да се чита у једном даху. Иако није написана у штуром академском маниру, што је и био ауторов циљ, дело обилује дубоким интелекту­алним увидима о. Оливера, који се не устручава да своје богослов­ске ставове стави на суд, пре све­га, Оцима Цркве, а онда чувеним мислиоцима нашег века, какав је Мартин Хајдегер, Зигмунд Ба­уман. Ипак, оно што је највред­није, по нама, у овој књизи, јесте ауторово расуђивање у погледу проблематике којом се бави, из угла сопственог искуства. Лични, пре свега хришћански, а потом и свештенички и, на крају, опит ин­форматичара, дају посебну драж овом делу. Јер у свету бинарне ци­вилизације, која је тема ове књи­ге, много је изрекламираних ми­шљења, блогерске дијалектике, твитерских стослова, а тако мало личног, тј. истинског искуства.

Бинарна цивилизација, коју ау­тор овде анализира, јесте наше доба које својим техничких достиг­нућима чини да један потпуно имагинаран свет постане стваран толико да му успева да завла­да нама, а да тога нисмо ни све­сни. Опасност тог света коју нам аутор, освешћује крије се у њего­вом позивању на „учествовање“. Међутим, учествовање и прису­ствовање у том свету, у ствари је наше потпуно одсуствовање из свакодневног, па онда и црквеног живота. Наводно, друштвени свет а у суштини асоцијалан, тобоже колективан а у ствари крајње ин­дивидуалан. Мобилни телефони, телевизија, рекламе, друштве­не мреже, видео игрице, постају модус нашег постојања, па, како аутор примећује, попримају он­толошке димензије. Ми смо им потпуно посвећени. Заправо, би­нарна цивилизација фалсификује црквени начин постојања. Пози­ва на заједницу, активност, етос, укида границе простора и време­на, нуди лек бесмртности, па има и своју модернистичку есхато­логију, зачиње идеју електронске Цркве, а то све може да пољуља темеље наше изворне црквено­сти. Несумњиво, ово је изазов за нас савремене хришћане.

Изазови – οἰ ἐρεθισμοί – у тер­минологији раних Отаца Цркве православног Истока (нпр. Ата­насија Великог и Василија Вели­ког) подразумевали су „авантуре“ духа које човеку приређује њего­во сопствено тело, путем пожуде, страсти, маштања. Изазов је, за­право, провокација нашег бића од стране света фантазије који жели да искуша нашу веру. Отуда, како аутор указује, Дигитални изазови, колико год футуристички звуча­ли, држе се свог изворног пола­зишта на које су нам указивали учитељи Цркве. Они превасход­но делују на чулни и имагинарни ниво нашег бића. Звучи апстракт­но позивати се на аскетске Оце Цркве старије и новије историје, када се говори нпр. о фејсбуку, и при том као решење за ова техно­лошка искушења понудити једну исихастичку теологију. Али након озбиљних анализа аутор доказу­је да то и јесте кључ за правилно разумевање бинарне цивилизаци­је, коју с правом поставља на ниво антрополошког или, још тачније, црквеног проблема, што у својој основи она и јесте.

Овде је потребно напоменути да др Оливер Суботић није саблажњен. Он говори о позитивним аспек­тима савремене технологије, ко­ји олакшавају црквену мисију. С поштовањем говори о право­славним интернет порталима, „сајбер“ духовницима као успе­шним мисионарима, о предности­ма електронске верзије Библије и молитвеника на Ајподу. Међу­тим, у једноме је аутор искључив, а то је у становишту да живи Бог и Његова Црква не могу имати виртуелну имитацију. Зато се, презвитер Оливер на много ме­ста у овој књизи позива на чуве­но библијско место, које је уједно аутентично искуство Цркве, „До­ђи и види“ (Јн 1, 46). То је запра­во позивање на сâм живот који је имун на copy­paste логику.

Коначно, читајући ову изврсну књигу др Суботића, питали смо се много пута, како би велики учи­тељи Цркве расуђивали о овоме што нас данас дигитално „изази­ва“. Одговор би био измишљен, а то би већ била тековина бинарне цивилизације. Но, оно што је ре­ално, а то је да се ове књига мо­же читати са Добротољубљем, јер оставља исте духовне ефекте. За­то, са великим задовољством пре­поручујемо је свакоме на читање.

 

Илија Ј. Ромић

Извор: СПЦ

[JESSY]

@, 8086.gif

[Иван Ивковић]

Зашто јога смета Православној Цркви?

 

 

Da li joga stvarno smeta crkvi i zašto? Posle anateme kojom je onima koji vežbaju jogu zapretio makedonski vladika Ilarion, N1 je istraživao da li pravoslavlje i joga mogu zajedno?

 

Nedavno je za "Svetski dan joge" proglašen 21. jun. Ali iz nekanonske Makedonske pravoslavne crkve tvrde da njoj nije mesto u životu hrišćana.

Sa tim se slaže i Srpska pravoslavna crkva. Prema rečima sveštenika Olivera Subotića, za to postoje bar dva razloga.

"Joga nije samo sistem telesnih vežbi, već i duhovnih vežbi, koje svoj izvor imaju u hinduizmu, a pri tom telesne vežbe koje se rade, na tim treninzima, u velikoj meri u svojim pokretima, u pozama koje se zauzimaju, zapravo predstavljaju ritualno nasleđe hinduizma. Tako neke poze predstavljaju poze blagodarenja hinduističkim božanstvima”, navodi Subotić.

 

Iz joga udruženja poručuje da se vežbanjem takođe postiže duhovnost, ali i da joga nije relgija. Ipak, stav pravoslavnih crkava neće da komentarišu.

Novinarka Jelica Greganović, koja praktikuje jogu, komentare crkve smatra uvredljivim. "Ne samo za tu disciplinu, koju kao što sam rekla ja smatram naukom i filozfijom, već i za na kraju krajeva državu Indiju, koja je, koliko znam, ove godine odlučila da jogu jednostavno predstavi svetu kao deo sebe. Kao što recimo poznajemo Italiju po njenom slikarstvu, po njenim umetnicima, tako i Indija želi sebe da predstavi kroz jogu”, kaže ona.

 

 

Извор: http://rs.n1info.com/a72377/Vesti/Crkva-protiv-joge.html

[Иван Ивковић]

Отац О. Суботић: Мисионарење и освајање унутрашњих простора   

 

Колико је важно мисионарење, на које начине се оно врши, шта подразумева, које теме интересују верни народ, само су неке од тема на које је данас беседио презвитер др Оливер Суботић, парох храма Вазнесења Господњег у Жаркову. Отац Оливер је главни и одговорни уредник листа "Православни мисионар", члан Мисионарског одељења и управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ, па су слушаоци имали прилику да се детаљније упознају са радом ових институција. "Црква је увек била и биће савремена, али не и модерна" истикао је отац Оливер.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/15/07/15.07.15_rec_pastira_o_oliver_subotic_64kbps_.mp3

Преузми аудио

[Иван Ивковић]

јереј Оливер Суботић: Антиисихазам модерне цивилизације

 

 

Преузми аудио