Претражи Живе Речи Утехе
Showing results for tags 'иконоборство'.
Found 5 results
-
Познат многима по третирању православља на интернету, проблематиком биометријских личних карата, утицајем информатичких технологија на дух савременог човека и сличним темама. Препоручујем, између осталог, следеће радове: http://www.pravoslavlje.org.yu/broj/907-908/tekst/prevazilazenje-digitalnog-individualizma/ http://www.pravoslavlje.org.yu/broj/910/tekst/veliki-brat-u-malom-izdanju/ http://www.pravoslavlje.org.yu/broj/909/tekst/elektronski-areopag/ http://www.pravoslavlje.org.yu/broj/911/tekst/deca-i-upotreba-racunara/ http://www.pravoslavlje.org.yu/broj/914/tekst/odgovor-na-digitalni-izazov-21-veka/ http://www.pravoslavlje.org.yu/broj/919/tekst/interaktivno-gubljenje-privatnosti/ http://www.pravoslavlje.org.yu/broj/928/tekst/kriticko-ispitivanje-informacionih-tehnologija/ http://www.pravoslavlje.org.yu/broj/929/tekst/internet-portali-u-katihetskoj-nastavi/ http://www.pravoslavlje.org.yu/broj/931-932/tekst/povratak-liturgijskoj-poboznosti/ http://www.pravoslavlje.org.yu/broj/971/tekst/pravoslavlje-i-informacione-tehnologije/ http://www.pravoslavlje.org.yu/broj/907-908/tekst/prevazilazenje-digitalnog-individualizma/ http://www.pravoslavlje.org.yu/broj/916/tekst/ekoloska-kriza-dubinska-analiza/
- 32 нових одговора
-
- глобализација
- иконоборство
-
(и још 6 )
Таговано са:
-
Interesuje me to da u Bibliji piše "Ne stvaraj sebi kipa, niti bilo kakva lika. Ne klanjaj im se niti im se moli", a mi u našim crkvama imamo ikone (likove) a katolici kipove. Zatim me interesuje zašto smo staroslovenske bogove preveli u današnje svece pa imamo Svetog Iliju Gromovnika, pa svetog Tomu moreplovca, pa svetog Trifuna vinogradara i.t.d. Još me interesuje to što se u Bibliji Bog otac spominje kao Jahve, a samo ga Jehovini svedoci zovu imenom. I kako to da je Nedelja dan odmora kad se u Bibliji navodi da je to Subota... Mnogo toga mi nije jasno ali za početak je dovoljno. Biće mi drago da se družimo i hvala unapred...
- 30 нових одговора
-
- јерес
- идолопоклонство
-
(и још 4 )
Таговано са:
-
Икона - откривење у бојама Пред иконом и Светим Писмом стоје исти циљеви: да ce кроз земаљско покаже небеско, кроз материјално - духовно; да ce човек укључи у други - благодатни живот, који стоји ван земаљских ограничења и категорија, да му ce да могућност да дође у додир са вечношћу доживевши je у свом унутрашњем, духовном, религијском искуству. Преподобни Јован Дамаскин je рекао: "Икона je такође Божанско Откривење, само што није написано словима, већ насликано бојама." Због тога пре него што почнемо да говоримо о језику иконе треба да ce дотакнемо језика Библије, језика Светог Писма. Свети Оци тврде да у Светом Писму, како у Старом, тако и у Новом Завету сви текстови имају више нивоа. У њима ce осим буквалног, историјског смисла садрже и други нивои, други смислови: морално-поучни, духовно-символички и тако даље. Неки Оци налазе у њима аналогички, есхатолошки (који ce односи на будуће догаћаје), типолошки (у којем ce одражава пророчко виђење) и други смисао који буквалне, историјске догађаје и појаве описане у Библији претварају у низ перспективних пророчанстава. Читаво Свето Писмо je усмерено ка јединственом циљу - човековом спасењу. Библија je указивање пута од земље ка Небу, пута људске душе ка Богу. Задатак Светог Писма и задатак иконе je да човеку помогну да нађе пут Богоопштења, да пред њим открију духовни свет. Овај циљ je условио одређени специфичан језик, како Светог Писма, тако и иконе. Због своје безграничне дубине, унутрашње величине смисла, Библија ce одликује посебним језиком: с једне стране овај језик je максимално лаконски, с друге - дубоко поетичан. Овде ce употребљавају алегорије, символи, метафоре, метафоричне слике; њихово дешифровање нам омогућава да проникнемо у духовну суштину појава, помаже нам да сагледамо човеку непознате духовне слојеве који ce крију иза буквалног смисла. Неки Оци су говорили: "Колико je речи у Светом Писму, толико je у њему тајни." Само Свето Писмо представља огроман, величанствен, заслепљујуће снежно бели глечер чији ce врх види изнад површине мора, док ce већи део ове огромне ледене планине налази у дубини океана, у бездану Божанских тајни. Језик Светог Писма нам омогућава не само да видимо врх "глечера" него и да замислимо његове обрисе који су скривени од површног погледа. Алегоријска тумачења Библије постојала су још у доба пре Христовог Рођења. Јудејскогрчки философ Филон je приповедајући о животу терапеута (јудејске заједнице сличне монашкој) говорио о томе да су они имали много књига које су алегоријски тумачиле Свето Писмо. Касније су Свети Оци створили читаву науку тумачења Библије - егзегетику. Мећу њима су Св. Атанасије Велики, Св. Григорије Богослов, Св. Василије Велики, Св. Јефрем Сирин, Св. Климент Александријски и многи други. Језик Библије има моћан, непосредан утицај на човекову душу: никакво препричавање Библије, никакво казивање не може да пренесе ону унутрашњу енергију, ону духовну величину који су скривени у речима што су ce излиле из срца Пророка - из срца људи који су били под дејством Светог Духа. Свако препричавање Библије одмах постаје избледело, прозаично, осиромашено, и личи на Свето Писмо не више него што човекова сенка може да личи на њега самог. Дакле, језик Светог Писма je специфичан језик, он омогућава да ce у видљивим догађајима види духовно, невидљиво, оно што човеку омогућава да ce дотакне, да постане удеоничар другог еона - еона вечности. Тако и икона има свој условни језик. Пред иконом и Светим Писмом стоје исти циљеви: да ce кроз земаљско покаже небеско, кроз материјално - духовно; да ce човек укључи у други - благодатни живот, који стоји ван земаљских ограничења и категорија, да му ce да могућност да дође у додир са вечношћу доживевши je у свом унутрашњем, духовном, религијском искуству. Како je настајала икона? По чему ce она разликује од слике? Слика je уметничко приказивање; она je миметичка, односно подражавалачка: у слици уметник тежи да као у огледалу одрази реалију и стварност - што je већа сличност, сматра ce да je слика боља. Међутим, икона има други, сложенији задатак - да пренесе не толико спољашњи колико унутрашњи лик човека. Свети Оци тврде да постоји човеков невидљиви духовни лик - то je нешто као сама идеја, духовни логос човеков, његова идеална богоназначеност; понекад ce то назива унутрашњим логосом који живи у човеку. Дакле, пред иконом стоји задатак да пренесе унутрашњи лик, сачувавши истовремено конкретност личности и догађаја. Сложена синтеза слике миметичког (огледалског, подражавалачког) карактера и символичког лика, спој слике и хијероглифа дали су тло за стварање мистичког знаковног језика хришћанске иконе. Свети Дионисије Ареопагит када пише о свештеним сликама говори да у њима треба да постоји и сличност и несличност. Сличност човеку помаже да препозна у приказаном првообраз (архетип), a несличност истиче: првообраз не може бити приказан портретно, већ кроз одређени језик човек с њим може да дође у додир, да ка њему узнесе ум и срце, да га реално осети. Због тога je икона увек условна: икона није портрет, икона je символ небеског; икона je проналажење пројава утицаја духовног света у нашем земаљском постојању, у нашим земаљским реалијама. Kao што знамо, хришћанско богословље, богословље Источне Цркве, спаја у себи катафатику и апофатику. Катафатичност је узношење ума од нижег ка вишем кроз сличност и кроз аналогије, a апофатичност je негативно богословље; оно истиче да je Бог неизрециво и неисказиво, да je Бог, присуствујући у свему Сам изнад свега. У икони су ce одразила ова два аспекта богословља - катафатика и апофатика. Икона, показујући нам реалију духовног, истовремено говори да je сам прволик много изнад било каквог свог изображења. У икони ce не сусрећемо са једноставним метафоричким мишљењем, већ са символичким мишљењем, a символ je увек постојан. Знаковно-метафоричке слике могу да ce мењају, a символ поседује одређену саборност, постојаност, и због тога верујући човек препознаје иконе насликане пo канонима Православне Цркве увек, ма где да ce налазе. Aко ce говори о различитим школама иконописања, овде ce може навести поређење са многим дијалектима једног језика. He може ce говорити о философији иконе, али ce може говорити о њеном богословљу, о богословљу не као апстрактном мишљењу, него као о унутрашњем искуству живе вере. Икона je оваплоћење мистичког искуства целе Источне Православне Цркве. Понекад ce икона убраја у византијску уметност - то није истинито, нетачно je, то je веома условно. Осим огромне области Источног Римског Царства у православни свет Истока треба убројати и друге области, на пример: Закавказје, западни део Персије, где je једно време цветало Хришћанство, Сирију и тако даље. Осим тога православна икона je упила, усвојила традиције Александрије и Египта, али je одатле узела само сирови материјал - требало га je оцрковити, преосмислити, исправити, одухотворити. Овај текст се налази на насловној страници Поука. Погледајте!
- 3 нових одговора
-
- апофатика
- катафатика
-
(и још 8 )
Таговано са:
-
"Не прави себи идола нити каква лика; немој им се клањати нити им служити" Да мало разјаснимо ову недомицу која се јавља код многих православаца о само наизглед противречности икона и друге Божије заповјести. Да видимо ваше мишљење 0110_hahaha
- 14 нових одговора
-
- иконе
- иконоборство
-
(и још 2 )
Таговано са:
-
У VIII и првој половини IX века Црква је проживљавала велика искушења. Под утицајем јудаизма и ислама са једне, а оригенизма и платонизма са друге стране, јавља се иконоборачка јерес која прво заражава умове византијских властодржаца, да би се недуго потом проширила у редове црквеног клира и лаика уопште. На ту опасну појаву, која је посредно претила да уздрма темеље правоверја, прва реакција је, као и увек, дошла од светих Божјих људи, међу којима се најчешће спомиње свети Јован Дамаскин. Највећу жртву у целом иконоборачком спору поднели су монаси, јер су због тог одлучног иконопоштовања били брутално прогањани и од државе и од епископа-иконобораца. Богословским апологијама и неодступном одлучношћу монаштва да пошто-пото одржи православни став, а пре свега помоћу Божјом, ова подмукла јерес је заувек уништена на простору Православне цркве. На западу је ова јерес у 15. веку поново оживела, утврђујући се упоредо са ширењем протестантизма и његових грана и подграна. Данас свој изразито негативан став према иконама посебно изражавају неке секташке групације присутне и на овим просторима, које често не губе време убеђујући неупућене људе како су православни хришћани идолопоклоници. Нећемо губити време на оповргавање богословски давно оповргнутих јереси, већ ћемо након овог кратког увода само констатовати да је Црква у иконоборачком спору победила и своју победу овековечила саборском одлуком васељенског карактера. Да је питање иконе било само дидактичке природе, или пак питање црквене уметности, илити било каква проблематика из области естетике или неке сличне дисциплине, вероватно би исход био потпуно другачији, узимајући у обзир премоћ силе коју су имали јеретици. Међутим, то ни издалека није био проблем због кога су поднете толике жртве. То можемо назрети из чињенице да је управо монаштво најгрчевитије бранило поштовање икона, што говори о дубокој сотириолошкој димензији самог спора. Чак и они монаси који нису били богословски образовани, ипак су у литургијско-подвижничком животу осећали благодатно дејство икона. Најбољу потврду о томе имао у чудесном житију великог богослова и потоњег браниоца иконопоштовања, светог Јована Дамаскина. Овај богослов, као и остали богонадахнути хришћани, директно је прозрео највећу опасност која се иконоборством надвијала над Црквом, која се огледала у посредном атаку на једну од основних хришћанских догми - догму о Оваплоћењу. Наиме, тврдњом да није могуће иконописати лик Оваплоћеног Господа Исуса Христа, посредно се оспорава и пуноћа догађаја Оваплоћења, а тиме и самог спасења. И овде се, дакле, одмах показало да је сваки спор који је Црква у својој историји водила, у суштини био сотириолошког карактера. У случају иконоборства, опасност је била још већа, јер су догме и њихове сотириолошке импликације биле доведене у питање на један посредан начин, чега често нису били свесни ни сами иконоборци. Савремени хришћани морају бити не само свесни жртве коју је Црква поднела за свете иконе, већ и самог њиховог значаја, као и правилног односа према њима. Иконе су пре свега богослужбени предмети, који без молитвене димензије губе своје назначење. Молитвом икона постаје мост између земаљског и небеског, односно између овог века и есхатона. Ликови са икона носе своје историјске одлике, зависно од службе коју су имали, али су преображени и окупани нествореном светлошћу Божјом, гледајући нас из преображене реалности есхатона, а не из историјске прошлости. Као такви, ликови са икона нам помажу да свој ум узнесемо ка личности изображеној на икони и превазиђемо границе времена и простора, додирујући својим унутарњим бићем есхатолошку реалност. Како су то изложили иконофили, поштујући лик на икони, ми у ствари узносимо поштовање ка прволику, односно молећи се пред иконописаним ликом молимо се личности коју овај изображава, као што љубећи слику неког свог драгог, у ствари изражавамо љубав према њему, а не према папиру на коме је насликан. Молитвеном срцу се тако отварају двери есхатона за продор нестворене благодати Божје. Иако смо рекли да је на православном простору иконоборство до краја усмрћено у свом формалном, првобитном облику, оно се ипак често појављује на један крајње подмукао начин - заоденуто у плашт прикривеног поштовања икона. Иначе, повод за овај текст је управо појава овог вида иконоборства којег многи нису ни свесни. О кризи нашег поимања икона најочевидније сведоче разни привешчићи, ракијске флаше и многи други приручни предмети са ликовима светих који су почели да се продају на сваком ћошку, да би се у консеквентном развоју псеудо-благочашћа појавиле и налепнице за ускршња јаја. Ретко коме је падало на памет питање која је улога тако употребљених икона, да ли је она смањена, ишчезла или је потпуно релативизована и поречена. Истина, и у старим хришћанским временима иконе се нису налазиле само на зидовима храмова или кућа, већ су постављане на разним местима (поред путева, рецимо), али су увек задржавале свој смисао и нису биле нешто што би подсећало на сваки други предмет у правном промету. Данас је то управо тако, јер је секуларизована свест модерних хришћана (којој је Бог само „једна од“, а не највећа и незаменљива вредност), допринела да се иконоборство појави у свом највулгарнијем облику и то као спољашње иконопоштовање. Тако ћете данас видети велики број младих људи који за себе кажу да су православни хришћани, потврђујући своју припадност неком тетоважом крста или светитеља или ношењем великих бројаница око врата. Иако се то најчешће чини из незнања и често из најбоље намере, ипак говори о перцепцији иконе данас, која се своди готово на ниво некаквог модног симбола. Иконопоштовањем прикривена иконокластија највише долази до изражаја када су економски токови у питању. Најчешће ради пуке зараде, а некада чак и из разлога који су по расуђивању правног субјекта благочастиве природе, иконе се почињу штампати и на материјалима чија је намена искључиво употреба у једнократне потрошне сврхе. Тако се у једној продавници на Вождовцу, у улици Војводе Степе, могу наћи у продаји и САЛВЕТЕ са ликовима светитеља (попут ове на слици). Још само да стоји рекламни натпис да су у питању благочастиве салвете којим је пожељно брисати уста на славама и пригодним свечаностима - жалосно, заиста... Исход је потпуно исти као у случају правог иконоборства - уништавање икона и њихово бацање у смеће. Ту већ не може бити речи о некаквом незнању или нехотичној грешци - у питању је директна увреда. Овде је потребна примена прецизне законске легислативе, којом би се санкционисала ова ултра-профанизација. Већ постоје одређене правне норме које регулишу ово поље, али стиче се утисак или да су неадекватне, или да се не примењују у пракси. Аутор овог текста никако не може заборавити ни своју шетњу Рузвелтовом улицом од пре пет-шест година, приликом које је на зиду једне занатлијске радње приметио следећу сцену: на зиду, поред иконе Тројеручице, са леве стране стајала је урамљена слика Јосипа Броза, а са десне Слободана Милошевића. Мислим да је даљи коментар о секуларизацији свести потпуно сувишан... Не треба бити претерано паметан да би се извукао закључак о узроку и последицама модерне иконоборачке кризе. Свест о икони је потамнела у уму модерних хришћана управо зато јер је потамнела свест о Богу. Некада су се хришћани разликовали од осталих грађана управо по есхатолошкој свести, која је инспирисала читав њихов живот и била спиритус мовенс сваке њихове делатности. Данас је та есхатолошка свест супституисана историјским, културним, политичким, националним, и ко зна каквим још доживљајем вере у којој има места само за деистичког, удаљеног и апстрактног Бога, али за Христа Пантократора места нема. Таква ултра-секуларизована свест, одвојена пре свега од свог литургијског источника, довела је и до крајности о којима је реч у тексту. Нажалост, у разговору са младим људима жељним Христа који су често саблажњени и постављају питање тзв. „хипи-православља“ (мислећи управо на горенаведене примере рогобатне духовности) остајемо неми и без правог одговора речима. Једини смислени одговор је у делима, односно у опредмећењу истинске духовности у оквирима сопственог живота. Постоје одлични примери који говоре томе у прилог, попут мисионарске школе при храму Светог Александра Невског, рецимо, која је пре пар седмица прославила 20 година свог постојања. Аутор ових редова је захвалан Господу што се управо у том храму први пут причестио и доживео прву Литургију и прво духовно предавање, који су направили темељ за даље. Стога је за борбу против перфидног вида савременог иконоборства пре свега потребно неговање литургијског етоса насупрот индивидуалистичком и пијетистичком приступу. Треба узети у обзир и чињеницу да време у коме јесмо, са страховитом информационом буком која се шири око нас, погодује различитим манипулацијама над људима слабо изражене критичке свести. То се управо огледа у односу великог броја данашњих номиналних православних хришћана према иконама, односу који би постидео наше православне претке, који ради правилног иконопоштовања нису жалили ни свој живот. Човек који нема правилну представу о икони, нема правилну представу ни о себи, јер сам је икона Божја, створен по образу и подобију Његовом. Хришћанинов однос према икони је однос према својој личности, према својим ближњима са којима је у заједници Цркве, која је и сама икона Царства Божјег и према првом иконописцу - Богу. Презвитер Оливер Суботић Извор: Пријатељ Божији
- 1 коментар
-
- иконоборство
- иконе
-
(и још 2 )
Таговано са:
Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука. Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано. Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.
© ☦ 2021 Сва права задржана.