Хришћанство и јога

[Александар Милојков]

Кликнеш на ове коментаре испод поста и слике и отвориће ти се.

[Kafanski amater]

On 17.9.2019. at 0:51, Александар Милојков рече

Рекација српских јогија. Не знам шта им је, баш сам био толерантан.

 

 

 

On 17.9.2019. at 0:58, Bokisd рече

Aleksandar Milojkov doktor bogoslovskih nauka kao i većina popova, mada do sada nisam čuo ni za jedan izuzetak, ne razumeju suštinu hrišćanstva, i time prenose zablude,

 

On 17.9.2019. at 1:03, Вукашин рече

Dirnuo si u osinjak 

Nalupetali su se za sve pare u komentaru. Poslusacu emisiju pred spavanje.

http://pomozboznica.com/јога-странпутица-која-разара-здравље/

[Вукашин]

Цитат

Пут наших отаца захтева јаку веру и стрпљивост, док наши савременици, међутим, покушавају да присвоје све духовне дарове, укључујући чак и непосредно сагледавање Апсолутног Бога, за кратко време и користећи притисак. Често се може срести склоност да се изводе паралеле између молитве Исусовим Именом и јоге, или „трансценденталне медитације“ и томе слично. Мислим да је неопходно да укажем на опасност која прети од такве заблуде – опасност да се на молитву гледа као на просто и лако „техничко“ средство које нас доводи до непосредног сједињења са Богом. Сматрам неопходним да категорички нагласим радикалну разлику између Исусове молитве и свих осталих аскетских теорија. Варају се сви они који теже да се интелектуално ослободе од свега пролазног, релативног, како би прекорачили неки невидљиви праг, довели до свести своју беспочетност, своју „идентичност“ са Извором свега постојећег; како би се вратили Њему, стопили се са Њим, безименим трансперсоналним Апсолутом; како би у океану надмисленог растворили и своју личност коју бркају са индивидуализованом формом природног постојања. Аскетски напори такве врсте омогућили су некима да се уздигну до металогичког сагледавања постојања; да осете известан мистички трепет, да упознају стање тиховања ума, када овај зађе иза граница временских и просторних димензија. За време сличних искустава човек може осећати мир занемаривања непосредно промењивих појава видљивог света; може да се отвори за слободу духа и да сагледава умну лепоту.
Многе је даљи развој овакве имперсоналне аскетике довео до увиђања божанског принципа у самој природи човека; до тенденције самообожења, која лежи у основи великог пада; довео их је да у себи самима виде некакву „апсолутност“ која у суштини није ништа друго до одраз Божије Апсолутности у ономе ко је створен по образу. Последица је тежња ка повратку у то стање мира у коме је човек, наводно, био пре свог доласка на свет; у сваком случају, после искуства занемаривања услова овог света, у уму се може родити ова врста интелектуалне аберације. Није ми сада циљ да набројим све могуће варијације интелектуалних интуиција. Рећи ћу из свог сопственог искуства да Истинитог, Живог Бога, то јест Онога који је ὁ ὄντως Ὤν, у свему томе НЕМА. Све је то природни гениј људског духа у његовим сублимираним покретима ка Апсолуту. Сва виђења која се могу постићи на овом путу, јесу самосагледавања, а не Богосагледавања. У свему томе ми за себе откривамо лепоту која је још увек само тварна, а никако и Пра-Биће. И у свему томе, за човека, нема спасења.
Почетак истинитог избављења је у несумњивом, целовитом прихватању Откривења: Aзъ Есмь сый, Ја сам алфа и омега, први и последњи (Отк. 1,17). Бог је Лични Апсолут, Тројица јединосуштна и нераздељива: на овом Откривењу је заснован целокупан наш хришћански живот. Овај Бог нас је извукао из небића у живот. Познавање овог Живог Бога и улажење у тајну Његових путева ослобађа нас мрака наших сопствених, ниских идеја о Апсолуту; спасава нас тежње, несвесне, али ипак погубне, за напуштањем сваког постојања-бивствовања. Ми смо саздани зато да бисмо се приопштили Божанском Бићу заиста Постојећег. Христос нам је показао овај тежак и дуг пут: Јер су уска врата и тесан је пут што воде у живот (Мт. 7,14). Упознајући дубоку мудрост Творца, ми прихватамо и страдања којима се стиче вечност Божија. И када нас обасјава Његова Светлост, ми истовремено видимо оба краја бездана: са једне стране је мрак пакла, са друге – славље победе. На најконкретнији начин смо уведени у област Божанственог нетварног Живота. Пакао губи власт над нама. Даје нам се благодат да живимо стање Оваплоћеног Логоса-Христа, који силази у пакао као Победник. У том тренутку ми, снагом Његове љубави, сву творевину обухватамо у молитви:
„Господе, Сведржитељу Добри, помилуј нас, и Твој свет“.
Откривење Личног Бога свему придаје овај задивљујући карактер. Постојање није неки детерминисани козмички процес, него Светлост неописиве љубави Божанских и тварних личности; слободно кретање духова, испуњено разумним познањем свега постојећег и самосвешћу. Наша молитва постаје живи сусрет наше тварне личности са Личношћу Божанском, то јест апсолутном. И она се изражава обраћањем Очевом Слову:
„Господе, Исусе Христе, Сабеспочетни Слове Беспочетног Оца, помилуј нас, усели се у нас, спаси нас, и Твој свет“.

Sofronijevo iskustvo.