cpn.rs: Веровање у бољи свет

[Џуманџи]

Приписивање одговорности особи за доживљену несрећу долази од механизма који социјални психолози називају „веровање у праведан свет“

Доступност интернета и могућност коментарисања на информативним сајтовима учинили су да свако ко чита вест може пред виртуелну јавност да изнесе сопствене утиске и мишљења о догађајима. Тако су коментари вести постали права ризница грађе феномена који проучава социјална психологија.

Ако прочитамо вест о саобраћајној несрећи, готово је сигурно да ће се појавити мишљење како је возач сам крив за сопствену повреду или смрт, јер је возио под дејством алкохола или преко дозвољенох ограничења брзине. Није немогуће чути или прочитати да су и сапутници делимично одговорни, јер је требало да процене да ли је безбедно возити се с том особом.

Потоњи образац је скоро уобичајен ако је реч о жени која је преживела силовање или физичко насиље, поготово ако је била у блиским односима с насилником: претпоставиће се како је могла да препозна ту особину код њега и реагује на време, или је вероватно учинила нешто што је довело до тог чина. Ако се, пак, прича о некоме ко је болестан од тешке хроничне болести, људи ће се често запитати како се та особа храни, да ли вежба и да ли је пушач.

ВЕРОВАЊЕ У ПРАВЕДАН СВЕТ

Приписивање одговорности особи за доживљену несрећу долази од механизма који социјални психолози називају „веровање у праведан свет“. Ово веровање се базира на претпоставци да је живот уређен на логичан начин, и да се неком немилом догађају увек може пронаћи „узрок“ или „разлог“.

Идентификовањем узрока људи имају доживљај да такве догађаје на неки начин држе под контролом: ако претходно не учине нешто од понашања која везују за несрећни исход, они верују да им се он неће ни десити. При овом превасходно одбрамбеном маневру, изоставља се низ ситуација у којима се „узрок“ и „последица“ нису повезали, односно они догађаји које не могу објаснити тиме да је “неко заслужио то што му десило”.

Одбрамбеност овакве грешке у расуђивању се односи на превладавање страха од неизвесности и непредвидивости животних ситуација. Ако приступамо с веровањем да је нешто могуће предвидети, страх и неизвесност се умањују. Међутим, када добију информације које се не уклапају у ово веровање, ирационални механизми као што су порицање или редефинисање утичу да се и те информације некако уклопе а не наруше веровање да постоји некакав иманентан животни поредак.

Данас је за једну врсту ових перцепција устаљен назив “окривљавање жртве”. Некад такав став многима може изгледати сасвим необјашњиво, јер га има и исказује неко ко се лако може идентификовати са жртвом. Ствари постају јасније кад се сагледају путем објашњења да то ум чини како би се одбранио од страха и непријатности да би се несрећа или насиље могли десити и тој особи.

На ову тему је урађено много истраживања почевши од седамдесетих година прошлог века. Ради бољег разумевања феномена, провераване су и многе корелације, односно шта је све повезано с тим да је неко склон оваквом објашњавању дешавања. Веровање у вишу правду заједничко је многим културама, и проналази се по народним изрекама. Код нас се може препознати у пословици “како посејеш, тако ћеш и пожњети”, и изреци “шта је тражио, то је и добио”.

Иако је веровање у праведан свет заједничко многим културама, постоје неке правилности: значајно су чешће у друштвима где постоје велике економске и статусне разлике . На пример, у истраживању у неколико земаља које је извео Фурнам 1993. године, највиши резултати добијени су у Јужноафричкој републици и Индији, а најнижи у Великој Британији и Израелу.

Истраживања су показала да су припадници виших слојева у тим друштвима склони у већој мери да сиромашне опажају као одговорне за своју финансијску ситуацију. Придајући особине лењости, неиницијативности или несналажљивости особама ниског економског статуса, они на извансвесном нивоу превладавају туробност екстремних разлика међу њима. С друге стране, особе нижих економских слојева на основу животног искуства у већој мери опажају непредвидивост животних ситуација и да постоје бројни чиниоци на које не можемо да утичемо.

ПРЕДРАСУДЕ

С друге стране, истраживања показују да се културолошке разлике могу пронаћи и међу становницима исте државе (САД), уколико су они различитог порекла: испитаници Азијати су показали мање склоности веровању у праведан свет, него они који нису азијског порекла. Овакав налаз се објашњава тиме да колективистичке културе имају више разумевања за ситуационе чиниоце, па стога мање приписују индивидуалну одговорност за догађаје.

Неки аутори су повезивали особине личности са склоношћу ка овом веровању: они су поставили тезу да особе које имају десничарске ставове и ауторитарну структуру личности, свој доживљај света као пуног претњи, ублажавају чвршћим уверењем да су жртве несрећа саме одговорне за преживљене догађаје. Осим тога, пронађене су позитивне корелације с религиозношћу. Овакви резултати указују да се веровање у праведан свет може комбиновати с другим ставовима или предрасудама, и бити појачано њима.

Једна од тема у којој је овај начин мишљења посебно истакнут су заразне болести, нарочито AIDS. Оболели од сиде и заражени вирусом HIV стално се сусрећу с предрасудама и дискриминаторним понашањем заједнице, где се одржава веровање да су сами одговорни, па чак и криви за своју болест. Неретко се уз то испољавају предрасуде према сексуалној оријентацији или болестима зависности.

Да предрасуде и веровање у праведност света иду руку под руку, показало се и у реакцијама на велике елементарне непогоде, као што су били цунами 2004. године који је захватио неколико азијских земаља, или велики земљотрес на Хаитију 2010. године. Ове догађаје неретко су пратили коментари да су се становници морали боље осигурати градњом кућа, будући да живе на ризичном тлу.

Прављена су и поређења с Јапаном, где су земљотреси мање разорни због феноменално пројектованих грађевина. У оваквој перцепцији, занемарује се низ фактора као што је, на пример, степен развијености земље, док је учитавање одговорности изражено и вероватно појачано етничким и расним стереотипима.

На крају, теоретичари се слажу у томе да је веровање у праведан свет функционалан и здрав механизам суочавања с трауматичним догађајима. Показало се да особе које ово веровање примењују на себи, боље подносе стрес и мање су склоне депресији. Заиста, његова одбрамбеност је неспорна, и већ у самој дефиницији садржи објашњење да служи у превлађивању неизвесности и непредвидивости света.

Међутим, као начин опажања других, ова грешка у тумачењу догађаја може бити кобна по жртву трагичног догађаја или злостављања. Било да је у питању шира јавност или у одређеним професијама које раде са жртвама, веома је важно подизати свест о погешном опажању узрочности приликом насиља или катастрофа, како би се спомињана правда заиста и достигла. 

http://elementarium.cpn.rs/teme/verovanje-u-bolji-svet/

 

[Paradoksologija]

Sjajna tema.

Kao hrišćani, teško da možemo da verujemo u potpuno 'pravedan svet' - a Hristos nam je više puta rekao da to ne činimo, čak eksplicitno odvajajući teška i tragična stanja od ličnog ili porodičnog greha (Jn 9:3; Lk 13: 1-5); da ne pominjem stihove gde obećava da će Njegovi učenici imati neprilike u svetu.

[Pancakes]

zanimljiv fenomen. 

judaizam ima neka ocekivanja na temu Mesije, islam je sav u pravednosti u obracanju nevjernika, hriscanstvo je kroz istoriju isopljavalo te ambicije sireci zemaljska carstva [vizantija, rim etc]...

zapisao sam ovo u mojoj maloj biljeznici:

'Ne nazivaj Boga pravednim, jer se Njegova pravednost ne vidi u Njegovim djelima. Gdje je pravednost Bozija? Jer, blag je, vele, prema zlima i bezboznima' [sacuvana askesttska djela slovo 58 i 60]

[Џуманџи]

12 hours ago, Paradoksologija рече

Sjajna tema.

Kao hrišćani, teško da možemo da verujemo u potpuno 'pravedan svet' - a Hristos nam je više puta rekao da to ne činimo, čak eksplicitno odvajajući teška i tragična stanja od ličnog ili porodičnog greha (Jn 9:3; Lk 13: 1-5); da ne pominjem stihove gde obećava da će Njegovi učenici imati neprilike u svetu.

Хм, да, овде се свакако слажемо, али баш из примера Јн и Јова видимо да људи од давнина имају потребу да објашњавају "узроке" (па, све, заправо). Е, сад, (чини ми се) оно где се хришћани и не сналазе баш јесте Промисао вс. смисао.

1. Можемо ли да тврдимо да баш све (недаће, рецимо) имају неког (мета)смисла (у овом случају дајемо и злу смисао)?

2. Ако не, да ли то онда значи да:

 а) да у Промислу може бити места за нешто бесмислено, или

 б) да Промисао не обухвата нужно све варијанте (и како је то уопште могуће, ако је уопште могуће?)? 

Измењено Јун 17, 2016 од Џуманџи

[Дијана.]

Vjerovanje u pravedan svijet - predvidiv svijet, objašnjiv, sa jasnim slijedom uzrok-posljedica, akcija-reakcija, pravda, smislenost, mogućnost oa i izvjesnost pobjede dobra - je možda logično i prisutno u kulturama, književnosti, mitovima i religijama, kako kaže tekst, ali za hrišćanina ono dobija drugo značenje. U SZ je puno obećanja pravednog svijeta, ovog svijeta, ljudskog, u psalmima to stalno nalazim, da će Bog kazniti bezbožnika, a sveca da će sačuvati itd. (Sad, znam da ima meta-tumačenje koje se odnosi na duhovni svijet, izvan bukvalnog značenja koje bi obuhvatalo samo materijalni svijet). Islam zadržava, preuzima od SZ taj nivo svijesti: Bog ljubomoran, pravedan, koji kažnjava nepravde, iako se već u SZ nazire da Bog ne kažnjava uvijek već je i milostiv itd. 

Hrišćanin, sa paradoksom otjelovljenja, poniženja, stradanja samog Boga, ne može da zadrži više takvu percepciju, i mora da obuhvati cjelokupni stvoreni svijet, i materijalni i duhovni, i vanvremeno, ili vječno, i tek tu da nasluti pravdu, ali tek uz izmjenu-oboženje-vaskrsenje tvorevine, u tako čovjekovim naporom i Božijom voljom povraćeno jedinstvo sadašnje dihotomije materijalnog i duhovnog svijeta...

E sad, tvoja naknadna pitanja su teška i zanimljiva.

Da, možemo da damo svemu meta-smisao (i zlu, zašto da ne, ako je tu, ima neki smisao, ako ništa drugo, on se ogleda u prevazilaženju i nadvladavanju njegovom).

Drugo pitanje bi značilo kako ja shvatam da promisao ne obuhvata sve, tako da ima mjesta slučajnosti, tj. nečemu na šta Bog nije imao upliva - ne vjerujem da je to tačno. Posredno, preko čovjeka, sa njegovom slobodom, preko svijeta koji je stvorio sa svim njegovim zakonima i determinizmima, ima upliva u svemu. 

[Рапсоди]

СИМВОЛИ И СИГНАЛИ - Свети Николај Жички /

 

ДОГАЂАЈИ КАО СИГНАЛИ / фрагмент  /   

1. У дане Спаситељеве догодиле су се две погибије људи, које је сам Спаситељ протумачио као сигнале. Пилат поби неке Галилејце, и њихову крв помијеша са жртвама њиховијем. Када то саопшти Исусу, Он одговори: мислите ли да су ти Галилејци били најгрешнији од свих Галилејаца? Не, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути. То јест: они су били грешни, за то су и пострадали. Али они нису били грешнији од свију вас. То вам је сигнал од Бога, да се брзо покајете. Не схватите ли и не примите ли овај сигнал, сви ћете тако изгинути (Лк. 13, 1).

2. Друга погибија би не од људи него од пада куле Силоамске. Том приликом погибе њих осамнаест Јерусалимљана. Погрешно би било мислити, по речима Христовим, да су они били најкривљи од свих Јерусалимљана - не, кажем вам, него ако се не покајете сви ћете тако изгинути. Опет, дакле, сигнал људима. По речима Теофилакта Охридског, "они се зато кажњавају, да би се ми поправили; ако ли се ми не поправимо, снаћи ће нас већа беда" (Теофилакт: Толк. Луке).

3. Сличан сигнал је за безаконике и смрт Иродова. Преоптерећен злочинима Ирод место да смири своју охолост он се већма надимаше охолошћу. И једном кад седе на престо и поче охоло говорити народу удари га анђео господњи. јер не даде славу Богу, и будући изједен од црви издахну (Дела Ап. 12, 21). Ево сигнала Божјега свима охолицама и безбожницима. О ви охоли људи, који Богу не дајете Божје, сви ћете тако изгинути, ако се не покајете.

4. Сигнал беше и изненадна смрт Ананија и Сапфире, који слагаше апостола Петра. Тим сигналом Свевишњи је хтео опоменути младу цркву хришћанску, да мора ходити чистим путем истине (Дела Ап. 5).



11. Ми често у добри час сретамо човека, који и нехотично разгони облаке у нашој души решавајући неки наш интимни проблем. Често чујемо у друштву реч, која нам је добро дошла; често изречемо изненадно неку реч, која је слушаоцу добро дошла. Или добијемо писмо од некога баш онда кад треба. Или замршени у ткиво животно ми очајно резонујемо по нашој маленој памети, како ће се то све размрсити, док се изненадно не догоди нешто, што размршава и рашчишћава наш положај. И сусрет, дакле, и реч, и писмо, и догађај - све су то сигнали било за казну, било за опомену, уразумљење, охрабрење, подстрек или покајање.

 

Е сад моје лично мишљење. Свако "зашто " има своје "зато ", а  то....  "зашто нешто ",   одговор на " то зашто "  је врло често одмах недокучив...некада добијемо одговор после  одређеног времена, некада и не добијемо / или нећемо или не смемо   да завиримо у то " зато " / врло често сигнале и символе не умемо или нећемо / не желимо / из ко зна којих разлога да тумачимо/прочитамо/....али то не значи да свако  "зашто ", нема своје " зато "....

 

Мени лично омиљена старозаветна прича о Праведном Јосифу и о томе како су га браћа продала у Египат и зашто.... 

[JESSY]

Pilipenda

 Pilipenda je bio hrabri i prkosni dalmatinski seljak pravoslavne vere koji ni po koju cenu nije hteo da proda svoju veru, iako je živeo teškim i mukotrpnim životom. Više je voleo da umre od gladi nego da izda svoja uverenja i izgubi svoju čast..

Surova zima, neimaština i glad, stavili su Pilipendu pred veliko životno iskušenje, da li da nastavi život u bedi i umre kao pošten i častan čovek sačuvavši svoju veru i svoj obraz ili da prihvati tuđu veru i tako obezbedi sebi i svojoj ženi bolji život. Mnogi njegovi sunarodnici su iz dubokog očaja poklekli pred ovim iskušenjem, ali Pilipenda se nije dao. Bio je odlučan i istrajan čovek, čvrstog karaktera, izražene nacionalne svesti i ogromne duhovne snage jače og golog fizičkog opstanka. Promenu vera radi povlastica smatrao je izdajom i sramotom, a one koji su pod pritiscima poklekli i svoju veru odbacili osuđivao je i duboko prezirao. Njegova uverenja su bila čvrsta i neuništiva, a proisteka su iz njegovog srca i osećanja da je obraz čoveka važniji od punog stomaka.

Snagu da se odupre iskušenju pred koji ga je život stavio Pilipenda je crpeo iz svoje velike pobožnosti. Bio je pravi vernik, tvrdokoran i moralno jak čovek, krajnje odan svom poreklu. Ni po koju cenu nije hteo da se odrekne svojih srpskih pravoslavnih svetaca, jer je smatrao da vera u njih određuje njegovo biće i da bi njenim gubitkom izgubio svoju dušu. Pilipenda nije bio verski zaluđenik koga je vera otuđila od stvarnog sveta i naterala na mučeništvo. Bio je samo ponosan i nepokolebljiv čovek koji je pravoslavlje voleo iznad svega. Njegova vera je bila jaka, a težak život, beda i oskudica su su je još više ojačali i produbili. Iako je osećao nepravdu oko sebe nije je razumeo. Smatrao ju je božjim voljom i kroz molitve bogu tražio je objašnjenje.

Težak i mukotrpan život, velika glad i siromaštvo uništavaju čoveka na svim poljima i samo oni najjači i najistrajniji mogu da opstanu u toj surovoj borbi za goli opstanak. Pilipenda je izdržao sva životna iskušenja i ostao dosledan svojim uverenjima. Velikom istrajnošću u borbi za sopstveni indetitet pokazao je da čoveka visokih moralnih vrednosti ništa ne može naterati da izgubi svoju veru, čast i dostojanstvo.

 

http://www.boske.rs/stranice/pilipenda.html

[Џуманџи]

1 hour ago, Рапсоди рече

Мени лично омиљена старозаветна прича о Праведном Јосифу и о томе како су га браћа продала у Египат и зашто.... 

И мени је то један од најјачих plot twist-ова. 

Али, шта ћемо са, нпр. Уријом Хетејином? Умро је зато што је веровао цару Давиду и ту се његова прича завршава. Није умро као Јеврејин, није веровао у Јахвеа... Само је био поштен и одан Давиду. Шта је са њиме, какав је смисао његове смрти? Ок, Давид се покајао, добио Соломона итд, итд. Али о Урији нема ништа...

[Рапсоди]

20 hours ago, Џуманџи рече

И мени је то један од најјачих plot twist-ова. 

Али, шта ћемо са, нпр. Уријом Хетејином? Умро је зато што је веровао цару Давиду и ту се његова прича завршава. Није умро као Јеврејин, није веровао у Јахвеа... Само је био поштен и одан Давиду. Шта је са њиме, какав је смисао његове смрти? Ок, Давид се покајао, добио Соломона итд, итд. Али о Урији нема ништа...

Витсавеја  жена  Урије Хетејина, а не Давидова, и где се год њено име спомене спомене се и име Урије Хетејина. И Урије није умро зато што је веровао цару Давиду, и ту се његова прича не завршава, његово име се и дан данас помиње када год се помене име Његове жене ....Његова прича и дан данас траје, траје као поука, опомена, знак, сигнал....

Излишно би било причати о смислу његове смрти, можда пре о смислу његовог вечног живота, живота у који је ушао као неко ко је послушан, одан, добар човек, пострадао због људске  слабости / страсти, зависти/ ...и тиме можда искупио мноштво греха, за које ми не знамо, кажем можда, јер не знамо....

А уосталом и да је трагични иницијатор  најлепших покајних Псалама осмислио је свој живот...занавек....        

[Џуманџи]

On 6/17/2016 at 9:40, Џуманџи рече

1. Можемо ли да тврдимо да баш све (недаће, рецимо) имају неког (мета)смисла (у овом случају дајемо и злу смисао)?

2. Ако не, да ли то онда значи да:

 а) да у Промислу може бити места за нешто бесмислено, или

 б) да Промисао не обухвата нужно све варијанте (и како је то уопште могуће, ако је уопште могуће?)? 

А пропо овога... http://bigthink.com/the-proverbial-skeptic/everything-happens-for-a-reason-really?utm_campaign=Echobox&utm_medium=Social&utm_source=Facebook#link_time=1482448091

[Кратос]

On 6/28/2016 at 19:49, Џуманџи рече

Шта је са њиме, какав је смисао његове смрти?

Pa da oslobodi mesto kraj Bat-Šebe Davidu.David ga je namontirao da pogine.

[Ненад Р.]

On 28.6.2016. at 17:55, Рапсоди рече

СИМВОЛИ И СИГНАЛИ - Свети Николај Жички /

 

ДОГАЂАЈИ КАО СИГНАЛИ / фрагмент  /   

1. У дане Спаситељеве догодиле су се две погибије људи, које је сам Спаситељ протумачио као сигнале. Пилат поби неке Галилејце, и њихову крв помијеша са жртвама њиховијем. Када то саопшти Исусу, Он одговори: мислите ли да су ти Галилејци били најгрешнији од свих Галилејаца? Не, кажем вам, него ако се не покајете, сви ћете тако изгинути. То јест: они су били грешни, за то су и пострадали. Али они нису били грешнији од свију вас. То вам је сигнал од Бога, да се брзо покајете. Не схватите ли и не примите ли овај сигнал, сви ћете тако изгинути (Лк. 13, 1).

2. Друга погибија би не од људи него од пада куле Силоамске. Том приликом погибе њих осамнаест Јерусалимљана. Погрешно би било мислити, по речима Христовим, да су они били најкривљи од свих Јерусалимљана - не, кажем вам, него ако се не покајете сви ћете тако изгинути. Опет, дакле, сигнал људима. По речима Теофилакта Охридског, "они се зато кажњавају, да би се ми поправили; ако ли се ми не поправимо, снаћи ће нас већа беда" (Теофилакт: Толк. Луке).

3. Сличан сигнал је за безаконике и смрт Иродова. Преоптерећен злочинима Ирод место да смири своју охолост он се већма надимаше охолошћу. И једном кад седе на престо и поче охоло говорити народу удари га анђео господњи. јер не даде славу Богу, и будући изједен од црви издахну (Дела Ап. 12, 21). Ево сигнала Божјега свима охолицама и безбожницима. О ви охоли људи, који Богу не дајете Божје, сви ћете тако изгинути, ако се не покајете.

4. Сигнал беше и изненадна смрт Ананија и Сапфире, који слагаше апостола Петра. Тим сигналом Свевишњи је хтео опоменути младу цркву хришћанску, да мора ходити чистим путем истине (Дела Ап. 5).



11. Ми често у добри час сретамо човека, који и нехотично разгони облаке у нашој души решавајући неки наш интимни проблем. Често чујемо у друштву реч, која нам је добро дошла; често изречемо изненадно неку реч, која је слушаоцу добро дошла. Или добијемо писмо од некога баш онда кад треба. Или замршени у ткиво животно ми очајно резонујемо по нашој маленој памети, како ће се то све размрсити, док се изненадно не догоди нешто, што размршава и рашчишћава наш положај. И сусрет, дакле, и реч, и писмо, и догађај - све су то сигнали било за казну, било за опомену, уразумљење, охрабрење, подстрек или покајање.

 

Е сад моје лично мишљење. Свако "зашто " има своје "зато ", а  то....  "зашто нешто ",   одговор на " то зашто "  је врло често одмах недокучив...некада добијемо одговор после  одређеног времена, некада и не добијемо / или нећемо или не смемо   да завиримо у то " зато " / врло често сигнале и символе не умемо или нећемо / не желимо / из ко зна којих разлога да тумачимо/прочитамо/....али то не значи да свако  "зашто ", нема своје " зато "....

 

Мени лично омиљена старозаветна прича о Праведном Јосифу и о томе како су га браћа продала у Египат и зашто.... 

Ништа нема необјашњиво, све има своје узроке.

Како може да буде нешто праведно, а да кривицу сваљујемо на друге,најчешће жртве?

Јесте, често се каже да онај који је погинуо крив, али тако је најлакше. Најлакше је пребацити одговорност на онога који није у стању да исприча своју верзију догађаја. Па где је ту праведан свет?