Мучи ме чамотиња, туга, очајање без разлога...

[Igor87]

Promene raspoloženja kod žena i muškaraca su normalne promene.Problem je ako tuga potraje duže i ako ima tendeniciju da se vremenom povećava njen intenzitet.

Moj savet je da prvo promeniš način ishrane,da jedeš samo voće i povrće,da izbegavaš beli hleb,alkohol....cigarete i tako će tvoj metabolizam da se vrati u ravnotežu.Moraš da piješ 2 l vode dnevno,da spavaš redovno,da se fizički aktiviraš,najbolja je šetnja u prirodi,da nadješ kućnog ljubimca,da se povežeš sa prijateljima...možda bi mogao da nadješ načina da pomažeš ljudima,starima ,bolesnima jer to donosi veliku radost.

Ne smeš da zaboraviš da ideš nedeljom u crkvu....ispovedi se i sveštenik će te uputiti kako i koliko da postiš.Post je u toku,možeš i da se pričestiš.

Hvala puno

[brana]

Конкретно и дјелује, кнјига О.Јована Крестјанкина,

http://www.e-slovo.net/Products/871-sveti-jovan-krestjankin-najvaznije-je-biti-sa-bogom.aspx

 

У кнјизи су молитве у тренутцима туге и чамотиње, не знам дал постоји, негде бесплатан пдф формат, ја га нисам нашла,

ово је за купити.

лп

и свако добро од Господа, и пуно оптимизма ти шаљем.

[Дијана.]

Čitao sam baš skoro kada je Svetog Antonija Velikog uhvatila tuga, i nije znao kako da se toga riješi, samo je jednog dana ugledao jednog čovjeka koji nešta radi u sred pustinje gdje se molio, i njemu pridje sveti Antonije i pita ga šta to radiš? On njemu evo radim i molim se, i odjednom nestade. Sveti Antonije je bio veliki Božiji ugodnik, i sam Bog mu je poslao Andjela da mu pokaže kako da se oslobodi tuge

"ora et labora", "besposlen um đavolja radionica", zato su monasi zabavljeni "rukodjeljem" i poslušanjem kad nisu na molitvi.

Tuga i čamotinja jesu teška stanja, kad upravo nemaš volje ni snage za ono što ti može pomoći - molitvu. ali treba se ipak moliti, ako nemaš snage "po tipiku", onda svojim riječima, vapajem srca, Bog čuje; kad nemaš snage stojeći, a onda sjedeći,klečeći, ležeći, Bog vidi i prašta našu slabost. Kad nemaš volje da odeš do crkve, na kakvu službu, otiđi baš zainat. Jer to neprijatelj baš i želi, što da mu ugodiš? Čitaj psalme, nešto utješno iz Jevanđelja i poslanica. I druži se s ljudima, ne zatvaraj se u svoju samicu. Božijim ugodnicima poslaće Bog anđela, nama običnima može pružiti pomoć preko ljudi, ako se otvorimo za nju. 

[Igor87]

"ora et labora", "besposlen um đavolja radionica", zato su monasi zabavljeni "rukodjeljem" i poslušanjem kad nisu na molitvi.

Tuga i čamotinja jesu teška stanja, kad upravo nemaš volje ni snage za ono što ti može pomoći - molitvu. I druži se s ljudima, ne zatvaraj se u svoju samicu. Božijim ugodnicima poslaće Bog anđela, nama običnima može pružiti pomoć preko ljudi, ako se otvorimo za nju.

Hvala Dijana, dobro se osjecam uz pomoc vas dobrih ljudi i uz pomoć Boga , prebrodio sam!!!Sada nema posustajanja ...Bog te blagoslovio

Конкретно и дјелује, кнјига О.Јована Крестјанкина,

http://www.e-slovo.net/Products/871-sveti-jovan-krestjankin-najvaznije-je-biti-sa-bogom.aspx

Hvala od srca, Bog ce nagraditi vašu brigu ...Bog te blagoslovio!

[Volim_Sina_Bozjeg]

Čitao sam baš skoro kada je Svetog Antonija Velikog uhvatila tuga, i nije znao kako da se toga riješi, samo je jednog dana ugledao jednog čovjeka koji nešta radi u sred pustinje gdje se molio, i njemu pridje sveti Antonije i pita ga šta to radiš? On njemu evo radim i molim se, i odjednom nestade. Sveti Antonije je bio veliki Božiji ugodnik, i sam Bog mu je poslao Andjela da mu pokaže kako da se oslobodi tuge

Ako uzmeš ovaj recept onda ćeš brate moj naučiti da lenjost prepoznaš i 5 kilometara pre nego što stigne do tebe i obuzme te. Odmah ustani odradi neku obavezu sa sve unutrašnjom molitvom i čamotinja više neće znati ni umeti da te pronadje.

[Tumaralo.]

Како се изборити са унинијем?...

Nikada nisam upoznao nekog ko se izborio sa uninijem.

[JESSY]

Nikada nisam upoznao nekog ko se izborio sa uninijem.

ali ja eto, iskreno verujem da takvi postoje.....u Gospodu je sve moguce...

[Бојан Сарачевић]

Кад год очитам акатист Светом Архангелу Михајлу, повратим се из унинија. Униније је мрзовоља, лењост узрокована нераскајаним гресима. Врло брзо после дође ми осећај покајања и униније нестане.

[Arsenija]

Nikada nisam upoznao nekog ko se izborio sa uninijem.

To je borba neprestana.

[Дијана.]

Nikada nisam upoznao nekog ko se izborio sa uninijem.

Nemoj tako... Itekako se može i boriti i izboriti s tim... Uninije je sveopšta duhovna bolest, i napada svakog, od ateista, slabih u vjeri, do monaha i svetitelja. Sveti Oci su dosta pisali o tome - na osnovu čega - pa svog opita. Jedino, što si više utvrđen u vjeri, jači si protiv tog zla. Pa zavisno od stepena duhovnog rasta, a i težine "napada", poprima oblike čamotinje, tj. beznađa, bezvoljnosti, do očajanja i želje za smrću, nestankom. A to je krajnja i najteža pobjeda duhovnog neprijatelja. Jer nema nestanka... Ovo zadnje je opisao Dostojevski u Zlim dusima u liku Stavrogina, kad mu Verhovenski kaže "pa zar je vama zbilja sve svejedno?" - toliko svejedno, da ga ne mogu drugi spasiti na silu ni svojom ljubavlju, jer i zza to mu je svejedno, pa bira da se sam uništi...

Кад год очитам акатист Светом Архангелу Михајлу, повратим се из унинија. Униније је мрзовоља, лењост узрокована нераскајаним гресима. Врло брзо после дође ми осећај покајања и униније нестане.

"Sav si žar i revnost..." - taj je duh svakako suprotno od uninija! Ja pribjegavam Majci Božjoj sa svojom kuknjavom, i dobijam ublaženje svakojakih jada...

 

@pedja257
Problem sa uninijem je što u takvom stanju nemaš snage ni volje za molitvu, za odlazak na liturgiju čak ni radi pričešća. Tad se treba moliti makar i ležeći, i svojim riječima. Na liturgiju treba otići pa makar nemao čovjek snage da digne ruku da se prekrsti. Pričešće treba uzeti kao lijek, i ispovjediti očajanje kao grijeh. Provjereno - biće lakše... Kad znaš da je duhovnom neprijatelju baš cillj da te u svemu tome omete, treba uložiti napor volje i malo zdravog inata... Iskreni vapaj srca Bog neće prezreti... Kasnije, kad ojačamo, vratimo se većem trudu... Tad napadi uninija postaju sve rjeđi i slabiji... Ali vrlo je opasno to stanje, jer čovjeka može navesti na svakakve samorazorne aktivnosti. A u najmanju ruku odsijeca ga i izoluje od drugog i od mogućnosti da mu ljudi pomognu.
Sjetih se, da je i Verhovenski rekao Stavroginu, "ma trgnite se, makar iz inata!"

Vidim da sam napisala mnogo "treba". Zvuči kao nametanje, moranje, ali ono dolazi iznutra; zaista, to je nešto što čovjek može snagom volje i da sebi nametne. Naša svijest je ipak jača, to je ta čuvena sloboda, a milost Božija pomaže, ko je traži...

[Arsenija]

Pa i mene muči uninije. Nikad u toj meri da poželim da me nema ,ali ima momenata kada zaista osetim da ne pripadam negde gde sam i gde moram da budem.

Na svu sreću postoji neka nit koja me uvek drži za Nebo.

Ja volim da se pomolim Svetom Petru Koriškom,ponovim onaj lepi tropar i odmah mi se razvedri.

[Ljubičasta]

Koliko god da je tuga i camotinja teska za nasu psihu i psihicko stanje,ona je u isto vrijeme predvorje naseg zblizavanja sa Bogom.Jer kada se u dusi toliko nakupi tuge,da mi sami ne mozemo taj jaram da nosimo onda suze pri molitvi same teku,i molimo se bez rijeci i glasa,Bog tada Zna da nam je potreban,On zna da smo sami,On zna da smo se tako bespomocni okrenuli Njemu i prepustili Njegovoj volji.Camotinja dolazi od lijenosti,i mentalne i fizicke i duhovne.Stediti sebe u bilo kom smislu znaci ciniti sebi medvedju uslugu.Jer ono sto smo dobili trenutno,izgubili smo dugorocno.Kao i svi i sama sam padala i jos uvijek padam u pomenuto stanje,ali koliko god se tesko tada osjecala jedna misao me odrzava i raduje da nekako(hvala Gospodu) ta tuga i camotinja uvijek sazre u sladak plod i priblizi me Bogu,i da bas tada kad pritisne sa svih strana iskrenije se molim,srcanije i predanije.Zato i tugu valja blagosiljati,ne smatrati je nuzno za opasnu,nego je gutati kao gorku pilulu sa uvjerenjem da ce dejstvo imati tek poslije.Moliti se, postiti,citati Novi Zavjet,svetootacke knjige,setati,pronaci neki hobi(heklati,slikati,pisati,plesti,kuvati,cistiti,peglati,trcati),nauciti pravilno disati(iz stomaka) u momentu napada panike i camotinje jer se u tom slucaju disanje koncentrise u stomaku,tj. mi se koncentrisemo a disanje,pa tako skrenemo misli.I naravno najbolji lijek je Isusova molitva.I hvala dragom Bogu uvijek prodje i nekako se vjera poveca kad znas da si to sve izgurao sa Njim.

[Србадија]

Неодређени осећај празнине и туге 

Evo vec par dana osecam neku ispraznost,budim se jako rano iako lezem kasno,na grudima cuci slon od 150kg,a opet nije tuga,niti je prouzrokovana icim,osim nekim benignim stvarima da se neke komsije gastosi vracaju svojim kucama posle boravka ovde i time sto su jedni ok cigani-romi otisli na zapad onako coporativno cela porodica,mala deca da tamo probaju da zapocnu zivot,mada jos od skolovanja mi je nekako zavrsetak leta ma sta radio i gde god bio uvek bio mucan i negativan,da li je moguce da organizam navikne na tako nesto tokom mladosti,pa se onda taj osecaj vraca ma kakav povod bio? ok kad sam bio klinac nisam voleo skolu i samim tim svako priblizavanje septembru mi je unosilo stres ali sto sad? Da li je moguce da stvari kao sto su oni monstrumi sto ubijaju decu,kose i ubijaju pesake dovele do te ispraznosti i neke negativnosti?

I da li ima neko slicne probleme i ako ima koji su,voleo bih da prodiskutujemo

[Иван Ивковић]

Нешто слично имам и ја. На такве појаве гледам овако:

 

Како је лако да човек падне у свако доба...

 

 

Κύριε Ιησού Χριστέ Υιέ του Θεού ελέησόν με!

http://www.forumprijateljbozji.com/showthread.php?3741-%D0%9A%D0%BE%D1%82%D0%B2%D0%B0-%D0%94%D1%83%D1%88%D0%B5

 

Односно, кад год поставим себе за координатни почетак упадам у "координатни систем конфузије". То је и Петар урадио пре него што је почео да тоне... Насупрот томе, Христоцентрични систем је савршен!

 

На теми о унинију навођени су слични симптоми и раскошан избор начина за избављење. А можда ти и ова поука буде од користи:

 

Упита авва Памво авву Антонија: "Шта да радим?". Рече му старац: "Не уздај се у своју правду нити жали за оним што је прошло и буди уздржљивог језика и стомака."

[Лазар Нешић]

Депресија, а?