Богословље протојереја Андреја Ткачова

[JESSY]

Када ја размишљам о упокојенима...

 

 

 

 

    

Када ја размишљам о упокојенима... Шта је то више – вапај, јаук, или кукање? Сетите се како се лоше осећате када сте заиста пали или када сте учинили нешто што нисте смели. Шта се у том тренутку дешава? У том тренутку ви знате каквог је укуса смрт, због тога што вам је у устима управо смртна горчина. И у вашим ноздрвама је мирис смрти, а ви сте на граници. И чиме ћеш онда доказати да ниси у аду? Можда тиме што ходаш, поздрављаш се и покушаваш да се насмејеш. Истина, између тебе и покојника је велика разлика. Ипак си ти још жив, а и псу живом боље је него мртвом лаву (Проп. 9, 4). Али само замисли да је мука у души једнака, а да је могућност покајања одузета заувек. Замисли да ти је укинута свака утеха: и утеха разговором, и утеха храном, и уопште свака могућа утеха. И замисли још да си постао прозорљив са закашњењем. Постао си прозорљив на своју несрећу. Тачније, сада јасно схваташ шта у животу ниси учинио како треба, односно шта си учинио а није требало да чиниш. А колико потребног и корисног уопште није урађено! И сав живот ти је као на длану. И све је јасно као дан. Само што од тог сазнања нема никакве користи. Постоји једино горчина због протраћеног живота, као да то и није твој живот. Шта ће тада чинити човек? Он ће кукати и јаукати. Он ће горко жалити и плакати. Не чује ли се тај вапај чим се замислимо о преминулима?

Тај плач не носи утеху. (О, Небо! Јер проливајући сузе на земљи, ми се истински тешимо, и изливамо душу, и налазимо тишину. Али тај плач је неутешан плач. Каква ужасна реч!) И то није само једна особа, нити две, то је мноштво људи које се не да избројати. И када размишљаш о преминулима као да чујеш тај вапај или јаук. Чујеш звуке закаснелог кајања и жаљења због протраћеног и улудо проживљеног живота.

Ни издалека то не бива тако увек. Иначе ни живот не би био живот, него непрекидно ослушкивање страшних звукова. Али ако је тако с времена на време, онда неподношљиво тешко бива и онима који прелазе границу видљивог света. И као да тада роса пада на душу и чује се заупокојена хришћанска служба. Сва та опела, све те суботње задушнице, све заупокојене јектеније на Литургијама и сва та приношења на софрама, девет дана, четрдесет дана... Све то леже на душу као изгубљени део слагалице, без којег не може да се сложи цела слика. И ти схваташ да је Црква љубав. Не сентиментална, него једноставна и права љубав. Љубав која није слепа. То је љубав углавном према беспомоћнима, укључујући ту и преминуле, који оданде – из недокучивог далека молећиво протежу своје руке.

Нехотично помислиш и на себе, јер ћеш једном и сам отићи одавде и пресећи црту. Ко ће се за тебе помолити? И да ли ће бити довољне нечије молитве да на твоју душу падне свежина као на земљу роса? И још једно: постаје јасно због чега су свети за живота тако горко себе оплакивали. Пред њима су се делимично откривале тајне будућег века и они су се осећали као да су већ на Суду, због тога су горко плакали за собом као за непокајаним покојницима. Они су сада у тишини и радости. Али плачу они који су као ветропирасти вилин коњиц цело лето провели певајући и веселећи се. Без обзира на то колико су сами криви због своје незавидне судбине, такође ти их буде жао. И Црква која је раније таквима говорила: „Покајте се“, сада говори Богу: „Помилуј их по великој милости Својој“.

Треба размишљати о упокојенима, итекако треба. И треба да обамреш ослушкујући да ли ћеш чути јаук, кукање или плач. Јер много је њих „који су упали у ту отворену провалију у даљини“. А када сагрешиш и почнеш смртно да тугујеш (јер грех рађа смрт), захвали Богу што још ниси мртав и што за тебе и даље постоји покајање. А ако чујеш подругљиви шапат оних који не разумеју ништа од онога што је изречено, онда ти њих остави са њиховом замрлом душом и оглувелим срцем. Као што је Данте говорио: „Погледај и заобиђи!“ Ми имамо тако много посла, да нам је жао да трошимо време на бескорисне расправе. Треба размишљати о упокојенима, наравно да треба. Узгред, ускоро су Митровске задушнице.

Са руског Наташа Јефтић

Протојереј Андреј Ткачов

[JESSY]

Последња молитва последње Литургије

 

Неће бити говора о оној Литургији која ће бити служена у последњим моментима историје света, нити о оној која ће бити служена на врху Атонске горе у последња времена, већ о оној која се служи у већини православних храмова у току Страсне седмице. Још на једну годину ћемо се опростити од Литургије Пређеосвећених Дарова која ће се, као и свака друга, завршити заамвоном молитвом.

Заамвона молитва је прва гласна молитва свештеника на дан његовог рукополагања. У чину Литургије Златоуста и Великог Василија у овој молитви се узноси молба за пуноту Цркве, за војнике, за оне који воле красоту дома Божијег. То је знак да од сад свештеник треба да моли Бога за многе људе и за различита стања. А у чину Пређеосвећене Литургије су другачије речи ове молитве.

    Тамо се о Господу прво говори као о Премудром Творцу. Затим се благодари за дане Четрдесетнице у коју нас је Бог увео „неизрецивим Промислом и многом добротом“. Пост многе плаши на почетку, али лети брзо као експресни воз и оставља осећај жалости, што „ето, нисам ни мало постио како треба“. Према посту се заиста не треба односити као према тежини, већ као према делу неизрециве Премудрости и многе доброте. И он је установљен ради „очишћења душе и тела; ради обуздавања страсти и наде у васкрсење“.

***

Пост је устремљен ка Васкрсу. Без Васкрса наш пост нема смисла. Нека неко и негде пости како хоће ради другог циља. Хришћани посте у очекивању Васкрсења и труде се да се очисте изнутра и споља како би што је могуће потпуније осетили васкршњу радост. Сећање о томе није сувишно, а подсећање није тешко.

***

Даље се свештеник сећа Мојсија којем је у току четрдесетодневног мољења Господ дао таблице – Богоначертаније писмена са заповестима. Ове камене даске Мојсије је морао да разбије зато што је сишавши с планине затекао народ како галами и клања се златном телету. И пролила се крв, и кажњени су они који су били најпомамнији и Мојсије се поново попео на гору како би поново добио заповести. Ове друге таблице су касније положене у Ковчег Завета заједно с маном и Ароновим жезлом (в. Јевр. 9, 4). Међутим, чувањем у ковчегу и читањем на сабрањима заповести на таблицама нису ограничавале своје дејство.

Пророци су у таблицама видели нешто тајанствено. Они су дејством Духа схватили да ради правилног и сталног испуњења заповести треба написати на срцу, а не просто на каменим даскама. „Метнућу завјет Свој у њих, и на срцу њиховом написаћу га, и бићу им Бог и они ће Ми бити народ,“ – говори Господ кроз Јеремију (Јер. 31, 33). Односно, до полагања закона Божјих у човекову унутршањост и срце било који од народа се може називати „народом Божјим“ само натегнуто и с опаскама. Живећи телесно и мислећи телесно човек је у непријатељству с Богом. „Јер телесно мудровање непријатељство је Богу, јер се не покорава закону Божијем нити може“ (Рим. 8, 7).

Човеку треба дати нови дух и ново срце, јер није могуће потпуно служити Богу са старим срцем. Давид је молио за ово: „Сердце чисто созижди во мње, Боже, и дух прав обнови во утробје мојеј.“ („Срце чисто саздај у мени, Боже, и дух прав обнови у утроби мојој.“) О овоме је пророковао и Језекиљ: „И даћу вам ново срце, и нов ћу дух метнути у вас, и извадићу камено срце из тела вашег и даћу вам срце месно“ (Јез. 36, 26).

Све ово има везе с нама зато што и ми треба да ступамо у пост ради унутрашњег обнављања и како би палица Духа написала законе Божије на „месним таблицама срца“ (2 Кор. 3, 3).

И ево, поменувши ово, односно Мојсија и закон који му је дат, као и пророчанства о Новом закону који се пише на срцима, свештеник се моли речима апостола Павла: „Подажд и нам, Блаже, подвигом добрим подвизатисја, теченије поста совершити, вјеру неразделну собљусти, глави невидимиих змијев сокрушити, побједитељами же грјеха јавитисја.“ („Дај и нама, Добри, да се подвигом добрим подвизавамо, да трку поста свршимо, веру нераздељиву сачувамо, главе невидљивих змија сакрушимо, и будемо победници греха.“) Ове речи су и дословце и по општем тону преузете из апостоловог писма Тимотеју: „Добар рат ратовах, трку сврших, веру одржах“ (2 Тим. 4, 7). Само што апостол говори о ономе што је већ учињено, а ми, угледајући се на пример из његових речи, молимо да и ми остваримо добар подвиг, пређемо пут поста и сачувамо веру. Додајемо и молбу за сакрушавање невидљивих непријатеља и могућност да неосуђено достигнемо циљ поста – свето Васкрсење.

***

Као што видимо, дух црквене молитве јесте дух Писма, а многи библијски изрази су у целини, као златним нитима, уплетени у тканину црквених молитава. Пастир који не чита Библију неће схватити ни сав смисао молитава које чита, а паства оваквог пастира ће по нужности бити осуђена да гледа све што је другостепено, а „слона неће ни приметити“.

И још једном подсетимо себе на то да нам само постојање такве Литургије као што је Литургија Пређеосвећених Дарова, говори о немогућности да дуго живимо без причешћа. За хришћанина је толико неприродно да се дуго не причешћује да су истинске слуге Господње не могући да дочекају следећу суботу или недељу, стремиле ка Путиру у обичне дане поста чак и без Евхаристије. Само да се нахране бесмртном храном Тела и Крви Сина Божијег.

Ево, после читања последње заамвоне молитве на Пређеосвећеној служби остаје неколико дана пута до оне ноћи кад се Јагње, заклано за цео свет, даје под обличјем Телета угојеног за све који не одбију да дођу на Божји пир. И тада ће речима Златоуста пастири свуда објавити да „дођу на трпезу сви: и они који су постили и они који нису постили, који су радили од трећег сата дана или који су дошли у сат пре поноћи“.

Јер је добар Владика – „и дело прима, и намеру целива“.

[JESSY]

Литургија Пређеосвећених Дарова

 

Суботе и недеље се у Великом посту не сматрају посним данима. И то није због тога што је дозвољено да се у ове дане једе нешто мрсно. (Мрсна храна је за телесно здраве људе забрањена до самог Васкрса). То је због тога што се суботом и недељом служи потпуна, права литургија. Пошто Црква литургију сматра каменом-темељцем, од тога да ли се она служи или не служи и дани постају празнични или тужни.

 

   Ако за све време Великог поста човек на службу иде само недељом, неће осетити пост, без обзира на уздржавање у храни. Треба да иде и на службе које су у посту посебне, како би осетио контраст између ових светих дана и осталих дана у години, како би дубоко удахнуо исцељујући ваздух Четрдесетнице. Главна међу посебним службама јесте литургија Пређеосвећених Дарова.

Она се од традиционалне литургије разликује по томе што се на њој Богу не приноси Бескрвна Жртва. Жртва је принета раније, Дарови су освећени и њима се може причестити. Цела служба представља припрему за причешћивање унапред припремљеним Даровима.

Главна мисао која треба да се роди услед пажње посвећене овој теми јесте чежња за причешћем, туга због растанка. То да човек не жели да чак и недељу дана остане без Светих Тајни. Иако човек не сме да светкује, већ треба да се смирава и да плаче, није могуће не причешћивати се, дакле, треба се причестити макар унапред припремљеним Даровима.

Литургија Пређеосвећених Дарова, њен чин, њено порекло и потреба за њом се не могу схватити без љубави према тајнама и праксе честог причешћивања. Причајте шта год хоћете и размишљајте како год хоћете, али да је у Древној Цркви постојала традиција причешћивања пет-шест пута годишње никад не би настала литургија Пређеосвећених Дарова. Не би постојала сама потреба за њом. А ова потреба се зове: не могу без Христа и причешћа. „За мене је живот Христос, а смрт – добитак.“

Ако се људи причешћују ретко и литургију треба ретко служити, испуњавајући остале дане читањем обеднице, појањем псалама и акатиста, поукама и проповедима. Међутим, то је поштен пут у нигдину, што и ономе ко не види треба да буде јасно. Литургија се не сме изостављати. Она је наше једино богатство. Напротив, треба тако јако заволети литургију да би се кроз њу схватио црквени живот уопште. А.С.Хомјаков је апсолутно тачно говорио да „хришћанство разуме само онај ко разуме литургију“.

Марија Египатска је у пустињу на дуги низ година отишла тек након што се причестила. Пошто још увек није била очишћена од страсти она је као залог за будућност добила причешће и благодат како би тамо, у пустињи, имала Божанску помоћ.

И ми, по речима Андреја Критског, треба да се уселимо „у пустињу страсти покајањем“.

Страсти се за време поста откривају, буде се, муче и узнемиравају душу. Повремено не само да је узнемиравају, већ је жаре и пале. Потреба за Божанском помоћи постаје све већа, више се осећа. Управо због таквих трудбеника који добро посте, који су посебно оштро осетили своју немоћ, настала је литургија Пређеосвећених Дарова.

По свом чину она се спаја с вечерњем и било би добро да се служи увече. (Немојте журити да негодујете – пустите ме да кажем до краја.)

У суштини, тешкоћа вечерњег служења је само једна – дуг евхаристијски пост. Све остало су технички детаљи. Изговор да се то одавно није радило не важи. Код нас се много тога доброг није радило, а на много тога лошег смо се навикли. Зар треба све грешке да маркирамо знаком „не дирај“, а од целокупног заборављеног наслеђа да се одрекнемо?

Необично дуг евхаристијски пост је једино озбиљно питање на путу ка вечерњој литургији Пређеосвећених Дарова. Али, зар пост и не постоји због тога да бисмо осетили глад и жеђ, извесну танану слабост у телу и лаку сувоћу у утроби? Зар смо се већ потпуно одрекли труда, напора и уздржања и зар смо спремни само да повлађујемо својим немоћима? Треба само покушати и испоставиће се да људи који су спремни на борбу и молитву има више него што смо мислили. Деца се на овој служби не причешћују. За њих постоје субота и недеља. Неко ће рећи: ето, старци не могу дуго без лекова и хране. Али и они имају суботу и недељу. А они који могу да не једу и не пију до вечери, који су јаки и крепки, које због младости и сувишка снаге узнемиравају телесне страсти, нека трпе и боре се са собом. Рећи ћу вам још нешто: кад човек провери испоставља се да су старци често спремнији да не једу и да се више моле у очекивању причешћа. А и млади људи чешће жуде за подвигом него што нам се чини.

Тешкоћа више нема. Даље следи само наслада.

Треба једном у животу служити ову службу увече, макар ради искуства и осећаја контраста. Вреди певати: „Пришедше на запад солнца, видјевше свјет вечерњиј“, - не у 8:30, већ у 18:00, кад је сунце заиста дошло на запад. Вреди осетити колико је боље спојити свој ум с речима псалма: „Воздјејаије руку мојеју – жертва вечерњаја,“ – у мраку храма осветљеног само кандилима, а не уз јарку сунчеву светлост. И „Исполним вечерњују молитву нашу Господеви“ је неупоредиво боље и природније изговарати касно увече, а не пре подне. Вреди телом схватити колико је боље молити се потпуно празног стомака како би се касније изабрао старији и бољи пут, премда тежи.

Све песме, кађења, клечање на коленима, сви обиласци са свећама и тамјаном око Евхаристијског Агнеца, све молитве светог Јефрема, овде су предвиђени су за вече. Ова служба је тајанствена и посебно интимна. Туђи су јој директни сунчеви зраци и електрично осветљење пошто се на њој Христом причешћују људи који су се одлучили на јачи подвиг, људи који су се ограничили ради ширине Небеског Царства.

Литургија уопште није за туђе очи. Права су болест и истинска казна наша увек отворена врата на служби и случајни народ који купује свеће и тргује код сточића с цедуљицама за помен у сваком тренутку службе. Без обзира да ли се чита Јеванђеље или се поје Херувимска, увек ће неко лутајућим погледом тражити место на свећњаку за своју свећу. Кад би дао Бог да одрастемо, да се уозбиљимо и да једном на возгласу „Двери, двери!“ заиста затворимо улазна врата да до краја службе више нико не уђе и не изађе.

Тако је на обичној литургији.

Али, на литургији Пређеосвећених Дарова је то још озбиљније. Ту нипошто није место случајним људима који су залутали на ватрицу, „који не могу да се моле с нама“. Они се одмах препознају. Они не клече с вама, буље у свештеника приликом возгласа „Свјет Христов просвјешчајет всјех!“ и што је још горе, приликом входа с Даровима. Њих сигурно не треба причешћивати.

Она, литургија Пређеосвећених Дарова, подиже летвицу захтева за клир. Много тога треба објаснити и испричати. Треба научити тумачење текстова књиге Постања и Прича, које се читају на овим службама. Треба умирити и оне који у свему на шта нису навикли виде траг новачења.

Новачење је снижавање нивоа црквене дисциплине ради угађања духу времена. А повратак традицији је кретање у супротном правцу: од раслабљености – ка сабраности, од повлађивања себи – ка борби са собом. То је кретање од обичног читања текстова ка поимању духа текстова. Ево, на пример, на литургији Пређеосвећених Дарова треба често да се читају молитве за оглешене и за „иже ко свјатому просвјешченију готовјашчихсја“. То је траг древне епохе кад су се људи дуго времена припремали за крштење и кад су за њега подучавани. Ми данас, како не бисмо изостављали ове молитве због тога што нису потребне и како их не бисмо читали реда ради, треба да им нађемо примену. Јер, многи имају рођаке, пријатеље и познанике који су чули за Христа, али нису примили крштење. Многи су скоро сагласни, али се још колебају. Можда би требало да примамо цедуљице с именима оних који стоје на прагу крштења, којима је потребан Божански импулс? Посебно ако су то рођаци наших сталних парохијана. А ако нема таквих, могли бисмо да се молимо да светлошћу Христове вере буду просвећени многи народи који још увек пребивају у тами паганства.

Неће се све свуда остварити. У сваком случају, неће се свуда одмах остварити. И то је добро. Зато што су сви људи различити и нису нам потребне револуције, корените реформе и моментална једнообразност, већ су потребни љубав према Цркви и ватрена жеља да све буде исправно, а не онако „како смо навикли“. Ако је све „како смо навикли“ то је само љубав према себи и страх да се не уздрма средина на коју смо навикли, а не борба за истину.

***

Велики пост брзо лети. А кад пролети често оставља иза себе талог незадовољства. Неки кажу, опет је прошло време поста, а ја нисам стигао ни да се потрудим, ни да се променим. Ближи се Васкрс, а осећам да сам варао целе Четрдсетнице, жалио сам себе, постио сам с пола снаге. И наводно знам да се „Царство осваја на силу“, да је „узан пут и тесна су врата“, али по навици понављам да „је време другачије“, да немам снаге. Сам бивам опуштен, умирујем и друге опуштене.

Зато нас и Васкрс Предивни не испуњава вечним животом до краја, јер за време поста не успевамо да очистимо утробу. Господ нам не налива „младо вино у старе мехове“. И није крив Господ, већ ми, који смо се удобно угнездили иза ограде различитих изговора.

То није добро. Није лепо. Није поштено.

***

Планете играју своје коло око Сунца.

Наше Сунце је Христос. „А вама, који се бојите имена Мојега, грануће сунце правде, и здравље ће бити на зрацима његовијем,“ – каже пророк Малахија (Мал. 4, 2).

Тако на литургији Пређеосвећених Дарова са страхом дотичемо Агнеца и звонимо у звонце како би људи преклонили колена, и чинимо метаније, и појемо много покајничких песама и песама хвале. И небеске силе заједно с нама невидљиво служе Цару Славе. И све ово даје такво молитвено осећање и расположење, такву жељу за стајањем пред Христом, да то може бити довољно за дуго времена.

И пост ће проћи, а свештени страх ће остати. И после Васкрса ће наступити други празници и жеља да се човек моли са сузама, да чини метаније и да пости неће ишчилети из његове душе. Зато пуним плућима треба удисати тужни и лековити ваздух Великог поста, како би целомудреност и строгост који су растворени у овом ваздуху, дубоко проникли у сваку ћелију нашег духовног организма.

[JESSY]

Мисли о срећи

 

Појмови «много» и «мало» су релативне величине. Иван Андрејевич Крилов је у Енглеском клубу, по тврдњи савременика, могао да поједе овчији бут с кашом, а да ни кравату не одвеже. Онда би се прекрстио пред иконама и рекао: «Зар је човеку много потребно?» А ова порција је и више него довољна тројици одраслих људи. Да ли имам много здравља, снаге и новца? То зависи на каквој позадини се гледа. На једној позадини ја сам богаташ пун здравља и снаге, а на другој – сиромашан и немоћан човек. «Много и мало» су, понављам, релативне величине. Много су тачнији појмови «довољно» – «недовољно», «доста» – «није доста». Али, вратимо се на релативно. Ево, да ли је потребно много (и чега?) да би човек био несрећан?

Мислим да треба много сањарити и не примећивати да снови одговарају стварности. Тада несрећа улази у душу «као ваздух у собу у облику квадрата». Још, да би човек био несрећан, треба с тугом да гледа на туђи успех: туђи тим, туђу земљу, туђег мужа… Тако је мало потребно да би човек био несрећан и тако је лако да то и постане.

Занимљиво је то што је, да би човек био срећан, мало да «не буде несрећан». Одсуство болести, кривичног гоњења, поседовање места за становање, породице и здравља, још увек не чини срећнима многе људе. Они су једноставно непажљиви и незахвални и не оцењују на одговарајући начин оно што имају. Да би човек био срећан треба да има довољно свега што му је души драго, плус – благодат. Благодат Божија човеково срце чини захвалним, а око пажљивим. Зашто о томе треба говорити? Зато што је пожељно да сви буду срећни, сви траже срећу, али је малобројни налазе и чврсто држе у рукама.

Велика је срећа видети око себе много људи који су бољи од тебе. Гледаш их, видиш да су бољи од тебе, али им не завидиш, већ се радујеш. Онај је храбрији, онај је вреднији, онај је стрпљивији, овај је образованији. То је тиха лепота – виђење туђих предности без зависти! За срећу је потребно још и то да правилна мисао уђе дубоко у срце, као сидро у морску дубину. Да уђе и да остане у њему. Сви они који су у животу ишли право и поштено имали су такву мисао у срцу. И не само њу.

На пример, ја сам сад веома тужан. Али ми пада на памет мисао, мала, као капсула са шифрованом поруком. Пинцетом пажљиво отварам танки цигарет-папир и дешифрујем мисаону посланицу:

«Створио си ме, Господе, и у свакој капи моје крви, са свим еритроцитима, хемоглобином и леукоцитима, премудрости и информација има више него у Ватиканској библиотеци. Избројао си моје власи, а кад би се од капилара и вена направила нит, она би се протезала на сто хиљада (!) километара. А да не помињем ухо и око, мозак и срце. Све је то живо чудо највећег степена сложености. Ето колко сам сложен и то је Твојих руку дело. Кад си ме (исто као и сваког другог) створио, Ти си учинио дело невероватне премудрости. Сажали се сад, Оче. Јер већ си учинио велико, а сад учини нешто мало. Велико је то што сам био зачет, што сам био у утроби и што сам рођен. То што знам да читам и што сам у стању да се молим; то што сам још увек жив и што пишем ове редове. Све то је велико чудо. А мало су све моје потребе у земљи изгнања које Ти задовољаваш. То су сви моји унутрашњи болови и туге и спољашња тескоба, од којих без Тебе не могу да се избавим. Зар ми нећеш помоћи у овом малом? Творче зенице моје, зар ме нећеш у потребно време упознати с потребним човеком? Творче звезда и мора, зар ћеш одбити да ми пружиш шољу млека или потребан износ новца? Не верујем да ћеш одрећи, него верујем у Твоју помоћ. Огромно и ништавно, мало и велико – у рукама је Јединог.» Тако се завршава шифрована порука и прелетевши преко ње захвалним погледом, ја добијам утеху.

Сад ћу извесно време бити срећан, зато што је правилна мисао отишла у дубину и што се као сидро у песак зарила на дно срца. Сад још мислим да, да би човек био несрећан, треба да се сећа смрти, али да нема веру у њеног победника по имену Исус. А за срећу, напротив, човек не треба да се плаши мисли о смрти и о томе да ће све што изгледа непоколебљиво одлетети као прах на ветру. Само се треба уздати у Христову милост, сећати се Његових крсних мука и Његовог Престола славе после гроба.

«Христос ми је толико доброг учинио у овом суморном животу. Због чега ми не би даровао милост у другом, бољем свету, ако Га се не одрекнем? Онај Који твори мало, зашто и овде не учини велико ако ми је већ дао веру? А шта је вера ако не кључ за врата иза којих се налази милост?» То је текст претходне шифроване поруке која ме је недавно утешила и које сам се сад сетио. Мом Спаситељу су туђе завист и похлепа. Залог Његовог милосрђа су сви дарови које ми је до сада давао.

Али ако о томе почнем да говорим с неким, а саговорник ми узврати питањем: «А шта је то Христос учинио за мене?» – треба да прекинем разговор. Сваки човек из чијих уста излети или у чијем срцу се рађа питање: «Шта је Христос учинио за мене?» иде у правцу супротном од среће. У овом правцу не треба ићи. Тамо ће бити плач и шкргут зуба.

Срећа се може налазити испред човека на растојању испружене руке или баченог тешког камена. Односно, веома близу. А поред, на истом растојању, највероватније стоји човек којем је потребна наша помоћ. Ако похитамо према срећи, она ће се одмаћи од нас истом брзином на претходно растојање. Али ако се срдачно окренемо према ближњем, она ће се сама приближити и обузеће нас. «Заборави на себе и наћи ћеш мир,» – каже ми срце. У знак сагласности климам главом срцу, али се мрштим, зато што знам како ми то лоше полази за руком.

На сувој земљи испод сунца у зениту, чији ми зраци пеку потиљак, ја – бегунац из Египта и путник који иде у земљу у којој теку мед и млеко – седим и по ко зна који пут размишљам о срећи. А о чему човек још може да размишља? Данас ми је пала на памет једна мисао, друге – од раније, сам се сетио. То је све за данас. Грешник нема много добрих мисли. Мало их је, и саме су мале, као кап у истом оном мору, у чију дубину је као сидро ушло и спустило се сећање о Ономе Ко је створио велико и мало.

 

 

http://www.mitropolija.com/protojerej-andrej-tkacov-misli-o-sreci/

[JESSY]

Печерски оци

 

Сергије Радоњешки је имао сабеседника и самолитвеника – Саву Сторожевског. Овај човек, који је живео у четрнаестом веку, пола века након свих оних који су живели у ово време, бринуо се за свој манастир. Посинак Наполеона – Ежен Болгарне – је с коњичким одредом у току рата 1812. године запосео Савино-Сторожевску обитељ. Французчићи у то време нису били толико законодавци моде и галантни каваљери, колико насилници, богоборци и распојасани људи. Забављали су се пуцајући у иконе, храмове су претварали у штале и нису се либили тога да покриваче за коње праве од свештеничких одежди. Пљачка и насиље су се подразумевали као неизбежни. Да слична судбина не би задесила звењигородску обитељ Сава се Богарнеу јавља с неба, из другог света и усред ноћне тишине на јави и јасно му заповеда да не разара обитељ. У случају да то испуни обећава да ће Богарне преживети рат и да ће поново видети рођену Француску, а ако не – оставиће кости овде, сасвим сигурно, с хиљадама других сународника.

 

Сава је покровитељ Звењигорода и свог манастира. У овом смислу он је живи учесник у савременој историји, живљи од нас и јачи од нас. Такви су сви свеци. Милано преплављују туристи из читавог света због фирмираних крпица и многим људима се чини да су модни креатори и угоститељи главни људи у Милану. Да, и још певачи из Ла Скале. Међутим, главни људи у Милану су свети Амвросије, мученици Гервасије, Протасије и Келсије, и света Наталија чије мошти се налазе испод престола у Сан Лоренцу. На сличан начин је главни човек у Солуну – Димитрије Солунски, на Крфу – Спиридон, на Еубеји – свети Нектарије и тако даље.

 

Оно што је речено о свецима, чија се делатност очигледно наставља и после њихове телесне смрти, можемо да применимо чак и на обичне смртнике. Кроз своја дела сви преминули су живи: идемо улицама, које су они направили, живимо у кућама и радимо у предузећима која су они саградили. Цивилизација и јесте лагано прикупљање колективних достигнућа, кад свака генерација преузима штафету и предаје је даље, представљајући једну од карика у дугачком ланцу. Прекиди у овом ланцу означавају историјску временску паузу, прекид историје због одсуства сећања или свесно варварство. С.Франк је саветовао да се, бирајући историјски правац у којем ће се земља кретати, у мислима обратимо за савет претходним нараштајима, да замислимо шта би они рекли у одговор на наше савремене подухвате. Управо то је историјско сећање и наслеђе. У нашем животу се то не среће често, али се може видети како и на дан венчања младенци обилазе гробља. Тако повезују генерације упокојених са собом и с децом коју ће изродити. Управо то је жива веза времена. Ипак, почели смо од светих, њима се и враћамо.

 

Главни људи Кијева су свеци Кијево-Печерске Лавре. И главна здања у Кијеву нису Кабинет министара и хотел Hyatt. Главна здања Кијева су храмови у Лаври. Солитери су свуда мање-више исти, као и ресторани. Зато су светиње јединствене и неупоредиве. Печерски свеци су једнако активни и данас, и живи су после смрти, као Николај Чудотворац у својим безбројним чудима или Сава Сторожевски у причи с Богарнеом. Чини се да још увек нисмо свесни да један од фактора стишавања ситуације у Украјини и у њеном главном граду може бити однос кијево-печерских преподобних према ономе што се дешава. Они имају моћ да одагнају сенку смрти која се приближава човеку, што се много пута дешавало по молитвама Марка копача гробова. Они могу да подигну с одра смртно болесног човека, а да на његово место ставе другог, који заслужује већу казну, као што је то било у случају с Титом и Евагријем. Могу и гладне да нахране, као у случају с Прохором лободником, и да се не плаше силних овога света, као Теодосије или Варлаам. Једном речју, божански пук преподобних отаца може много да учини и чека да их замолимо за помоћ.

 

Истина, неко може да упита: «А сами, без наших молби, не могу да се заступе и да се умешају у ствар?» Ово питање је слично питању: «Зашто Бог Сам, као Свемоћан, не веже сатану и не спречи зло?» Бог може све, али не жели да види да су људи докони и равнодушни, не жели да нас види само као потрошаче дарова. По призвању треба да будемо саучесници у Божијим делима, као што Павле каже, и онда ћемо се законито наслађивати плодовима победе. Кротко кажу богослови да «нас Бог без нас неће спасавати». Исто је и са свецима. Они су поред нас, спремни су, наоружани су правдом, држећи духовне мачеве у десници и левици. Али ми не молимо, или мало молимо. Можда молимо тромо и с мислима које се удвајају, имајући више поверења у политичаре, оружје, новац, интриге или слепи случај. Дајући данак слабости, прихватамо ове помисли. Међутим, дужност хришћанина захтева да подстичемо ум и да се сећамо Господа као Свемогућег, не дајући Његову славу људима.

 

Не треба тајно у срцу умањивати силу Духа која делује кроз свеце. Преподобни су поред нас. Ево их – само пружи руку. Почни да молиш, али прво прочитај њихова житија. Усудићу се да предложим следеће: садашњица све вернике обавезује на духовну мобилизацију. Улога печерских преподобних је већ огромна у домаћој и светској црквеној историји. Ништа им не смета да умноже славу Бога и да покажу силу Његове деснице онима који се противе Његовој истини. За то је потребна усрдна молитва Цркве. Што већи број верника треба по први пут или поново да прочита Печерски патерик, овај први споменик руске хагиографије. Молитвено обраћање свецу, чије житије је човеку познато, много је ватреније и пажљивије, него молитва без знања о свецу. Затим би били пожљени често молебани и читање акатиста печерским свецима на свим просторима Руске Цркве: од Сахалина до Карпата и од северног мора до предгорја Кавказа. И то се данас већ остварује, али личном усрдношћу појединачних душа. Било би добро да се овакав молитвени позив, вапај, упућен свецима, отргне из што је могуће већег броја верних срца. То ће их покренути на заступање пред Царицом неба и земље и Њеним Свесилним Сином, Који воли истину и мрзи безакоње.

 

То је врло озбиљан фактор за промену критичне ситуације набоље. Као у данима пророка, предлаже нам се да испитамо и видимо да рука Господња није постала мања и да Његова мишица није ослабила, да може да спаси. Али ако се чини да је Господ далек, а да су грешници надмени и уображени у својој некажњености, то је очигледно због нашег неверја. Цео Псалтир је пун уздаха и питања на ову тему.

 

Можда неће одмах процурети у штампу: ко је код кога долазио ноћу и шта му је тачно рекао. Можда ће заувек остати тајна: ко је кога уплашио и на шта је упозорио. Неће се одмах осетити веза између свих познатих спољних историјских чињеница и тајних чињеница из појединих биографија. Али треба да нам буде јасно: свеци моћно утичу на историју сразмерно нашој вери. И ситуација захтева на хиљаде ватрених молби и заступања са сузама упућених најважнијим људима украјинске престонице и општеруске историје. Они нису чиновници претрпани папирима. Све ће чути и све ће разумети. Донеће заједничку одлуку о томе како да поступе и извршиће оно што одлуче.

Укратко: треба прочитати Патерик, отпевати акатист, чинити метаније, упутити молбе. Временом ће моћи да се прате новости – биће резултата!

 

© 1219-2014 Православна Митрополија Црногорско-Приморска

[JESSY]

Свештеници и мерцедеси

 

Парохијски свештеник је у нечему сличан локалном доктору. Преоптерећен, уморан, трчи тамо-овамо, то на причешће болесном, то на сахрану, то на крштење. Жена га кући не види, због чега с правом негодује. Домаћинство се запоставља. Нема се довољно времена и снаге за све. А посао је важан, и докторов и свештенички. Изузетно важан, али не и привлачан. 

 

Није он ни фудбалски голгетер ни популарни певач. Али опет, нечија болесна машта сваки пут представља себи свештеника, никако другачије, до у „Мерцедесу“. Срамота, часна реч. Да ли сте много локалних лекара видели у „Мерцедесу“? Постоје, наравно, и лекари са скупим аутомобилима, али то сигурно није сеоски болничар или педијатар општинске поликлинике. И поред тога, што постоје и „црни трансплантолози“ и доктори који претварају „чике“ у „тете“ и обрнуто, ипак, некако се не усуђујемо да све лекаре трпамо у исти кош. Поред тога, они лече, спасавају, оперишу, консултују. И скромно живе у великој већини случајева. Међутим, још како нам успева да све свештенике трпамо у исти кош. Зашто је то тако? 

Очигледно зато, што лекаре чешће посећујемо, умрле на преглед довозимо. Говоримо „А-а-а“ с кашичицом у устима, извршавамо команду „дишите - не дишите“ итд. Црква нам је, међутим, позната из далека, по оцу Фјодору из представе „12 столица“ и по бајци Пушкина „О попу и његовом раднику Балди“. Због тога је већини неверних сународника непознат скромни живот већине јереја, који путују маршруткама (комби-аутобус) и аутобусима. 

Да, заиста, какве има везе на чему путује доктор, ако сам дошао код њега да се лечим? „Путуј чиме хоћеш, само ми помогни да превладам своју бољку“, - тако размишљамо. И овде је све јасно, јер смо с личним болом и с страхом за живот љубљених у неку руку сви упознати. Али с болешћу своје душе, с својим унутрашњим душевним труљењем нису сви упознати. Те, неупознате, вечно нешто вуче да траже сво светско зло ван самог себе. Тим незналицама, то јест онима, који не знају да светско зло живи у њима самима, некада је певао млади Мамонов: “Не убијај муве! Извор заразе си – ти!“ 
 
За свештенике жалосно, и уопште жалосно. То је зато што у народу нема таквих професија, на које би гледали с дивљењем. Геолог, космонаут, научник, милиционер, педагог, доктор… Све те професије су некада биле овенчане идејом радног подвига, општом корисношћу и народном љубављу. „Ко је рудар? – То је храбри човек, који ради под земљом да би у нашим домовима било топло. Ко је учитељ? – То је паметни и добри човек, који отвара пред нама врата у велики живот“ и тако даље. А данас? „Ко је рудар? – То је јадник, који се за копејке спушта под земљу и био би срећан да напусти тај посао, али нема куд. Ко је учитељ? – То је губитник, који ради за копејке и који истреса своју фрустрацију на децу. Ко је милиционер? – То је исти тај бандит који шета у униформи. Ко је столар? – такође бандит, али не у униформи, већ у радном оделу.“ и тако до бесконачности. Старија поколења се не поштују, зато што су она живела у тоталитаризму. Савременике не поштују, зато што су свуда међу њима преваранти и лопови. Интересантно, како при таквом погледу на свет васпитавати код своје деце поштовање према себи самом, ако нико никога „идеолошки“ не поштује, у принципу презире? Из ког разлога, при таквом стању у друштву које се упија у крв од детињства, човек неће послати старца у старачки дом, када за то дође време?

Ето и прва поука је стигла. Слушајте те, који воле све да вређају, а себе да хвале! Слушајте те, за које ништа није свето, сем личног банковског рачуна! Инвестирајте у старачке домове, док није касно. Није искључено, да ћете тамо да преживљавате последње дане. Или мењајте поглед на свет. 

Много је невоља и неправди око нас. Ко то спори? Али, ако само видимо туђе зло, зар не схватамо да човек гневно и жарко критикујући све и сваког – анђео, уме још како да се нађе у гомили грешника? Он је оправдано љут. Он зна, кога и за шта казнити. Хтео би да видим много анђела у људским телима око себе и тражим их ја. Истина не налазим их. Анђелу је својствено да се моли, а критиканти се не моле. Анђео не говори ружно о онима изнад себе и Михаил Архангел чак ђавола није смео да укори, него је рекао „Нек ти забрани Господ“ (2 Пет. 2:10). Опет долазимо до тога, да је човек који не води бригу о себи, раздражљив и завидан и Реч Божију не зна, иначе би памтио, да је у његовом оку брвно, а у туђим очима - само гранчице.

Али нека и не зна Писаније „правдољубац“. И Библију он има, али је лош ученик. Ипак историју својег народа он мора знати. Мора, али не зна. Или је заборавио да су чистодушни маштаоци, који су срушивши претходну несавршену царску власт, довели једним својим безумљем и плитком опсесијом, на власт такву ретку банду зликоваца, која је милионима људи сву крв, кап по кап, исисала. Или су заборавили? Или је памет кратка? То је било сасвим недавно. Опет дрвима к туђој пећи стремите. А знате ли да човек на свет не гледа објективно, већ кроз призму свог греховног искуства.

У неком манастиру је монах видео како је, под окриљем ноћи, један од браће прескочио ограду и упутио се к селу. „То је блудник пошао у свет да блудничи“, - помислио је. Ту исту слику је угледао и други. „То је лопов међу браћом пошао у село да украде нешто“, - помисли он. Трећи је помислио: „То је неко од рабова Божијих пошао тајно милостињу да дели“. Зашто су на једну исту слику три различите реакције? Зато што је свако судио по себи.

За блудника цео свет блудничи. За лопова цео свет краде. За раба Божијег цео свет угађа Творцу. Проверимо ми себе на тај начин. Ако нам се чини да сви краду, значи, ми смо лопови по унутрашњем стању нашег срца. Ако за нас сви блудниче, значи и ми такође. И ако би теби или мени данас дали власт, као у анегдоти „ја ћу устати, а ти ћеш сести“ („сјаши Курта да узјаше Мурта“), ох како ћемо изненадити свет „бескорисношћу“. Ја већ сада видим, како ћемо ми, данашњи борци, да покажемо пример „вредноће, чистоте и човечности“.

Код нас у граду на Нову годину, центар су украсили предивним украсима. И ето, слушам једном како два мушкарца у метроу разговарају.

-    Сећаш ли се, какав је тужан град био на прошли Божић. Ни сијалице ни украса.
-    Тако „они“ мисле на народ. Само их њихов џеп интересује.
-    Зато како је све лепо ове године!
-    Значи „они“ су се толико накрали, да сада могу и украсе да постављају.

Прошао сам даље. Постало ми је одједном и смешно и тужно и неинтересантно. 

Како се каже, ако је у глави рупа, онда ни добрим законима, ни поклонима ни парама њу нећеш закрпити. Ако је у души кртица рупу пробила или „жаба“ из душе радост исисала, онда ако и читав свет тамо сипаш – душа ће, свеједно, гладна остати. И сетих се Златоустог, који је рекао: „Свe зло света је због незнања Писанија (Светог)“. Заиста, када би ти мушкарци знали речи пророка, мудрије би биле њихове речи, лепши би био њихов живот. На пример, такве речи: „Ето, душа надмена се неће смирити, а праведни ће својом вером жив бити“ (Авв.2:4).

Протојереј Андреј Ткачев
Извор:manastir-lepavina.org 

[JESSY]

Сила парохије

Отуђени људи су за мало шта способни. Напротив људи који су збијени, организовани могу да учине веома много. У историји је увек недостајало људи који су стремили да „организују“ народне масе у корисне циљеве. Један од црквених задатака – Христа ради, а не ради користи, не само ради преживљавања, јесте организовати живе парохије, обједињене молитвом, заједничким дело и руковођењем парохијског духовништва.

Може се почети са простим стварима. Свештеник пред службу, одмах након часова обраћа се парохијанима: „Браћо и сестре у наредних пар дана породиће се једна наша сестра. Молим вас да се данас на служби помолите за успех њеног првог порођаја“. Дело није тешко, али је велико. Ми смо толико погружени у егоизам, да чак и на „Заједничко дело“, Литургију, долазимо са личним молитвама и жељама. Сличне молбе свештеника за молитву рађају љубав и саосећање. Живот са своје стране неће дати да ти буде досадно, доносећи нове поводе за молитвено учешће у туђој судбини. „Муж је отишао“. „Деца су се разболела“. „Треба тражити посао“. Заједничка молитва људи, често, ако не и увек, рађа одговоре у виду чуда. Деца ће оздравити. Муж ће се уразумити. Посао ће се наћи. Људи ће осетити да молитва утиче на свет. То није празан обред, већ полуга о којој је маштао Архимед. Како је говорио Паскал: Бог, Који је Праузрок постојања кроз молитву нам даје да и ми будемо узрок.

Треба почети управо са молитвом. И када она, иако са напором, потече тада ће се јавити нови неодложни задаци. На пример, питање новца. Област обртања новца је област провере човека. Онај ко не зна „таблицу дељења“, не уме да даје, једноставно говорећи – не може бити хришћанин у суштини. То је паразит далек од сваког морала, између осталог и хришћанског. И дух епохе је управо закључан, као дух у боци, у категорије похлепе и материјалне користи. Пошто се Црква састоји не само из спасених, већ и из оних који се спасавају, то јест оних у којима грех није умро, већ делује, све се то дотиче Цркве. Похлепа и затвореност у материјално унутар Цркве је Јудин грех. То чак и није више Црква, већ Њен мрачни двојник. И о томе треба говорити, засебно и трезвено. Не сада.

Ми смо сви несрећни усамљени. Заједно, ако не и богати, али већ нисмо бедни. Свака парохија, при мудром руковођењу пастира, који влада ауторитетом у очима пастве може да реши мноштво животних проблема. Може се не само реновирати и градити, већ и помоћи један другом. Лекови, станарина, текући ремонт, одећа, јело све то може повремено да се набавља за оне којима је потребно силом парохије. Нико нека не сматра себе због немаштине неспособним за милостињу. Неспособни на милостињу осуђен је да буде сиромашан у животу до последњег уздаха. Јеванђелска удовица са њене две лепте је живи прекор свима који не желе да мисле од туђим потребама.

Златоуст је у једној беседи саветовао да у недељу сваки хришћанин да неку суму, макар и најмању. Тај новац треба сматрати светим и из њега је категорички забрањено да се узима у било ком случају. То је свети новац јер је остављен Бога ради за оне којима је горе него теби. При таквом обичају најсиромашнији човек ће једном месечно бити у стању за реалну милостињу. И даваће је човеку кога зна, тамо где је потреба реална. У случају заједничке потребе није потребно откидати нешто од породице. Новац ће већ бити сакупљен. Свет је очигледно дeо баналности, али због неделовања звучи као нечувене речи, које је Павле чуо на трећем небу.

Молитва и оно што следи за њом – љубав и ублажавање имовинске неједнакости, лечење животних рана хришћанским милосрђем – ето, то се од нас очекује. При чему епоха ставља на живот свој особени печат. Навикли смо на то да је раније неко (Антоније, Серафим, Сергије) достигао реалну светост, да су му долазили ученици. Људи су тежили светим, буквално као сунцу – да се загреју. Јављали су се манастири, око којих су се радошћу насељавали мирјани. Светост једне душе грејала је хиљаде душа, градила постојање, давала смисао постојању. Данас се много изменило.

Ако сви ми будемо чекали или тражили реалну, чудотворну светост да би око њених ногу нашли спокој и смисао живота, ризикујемо да умремо у стању неспокојства и бесмислице. Живот наше епохе гради се не око стубова светости, већ око живих парохија, где је центар Евхаристија. Иза њених граница делује међусобна помоћ и братски односи, који ничу на темељу заједничке вере и молитве.

Од свештеника се очекује светост. Она је пожељна. Али треба почети данас. Значи не са светошћу које нема, већ са искреношћу без лицемерја и са енергичношћу без дрскости. Биће чворуга и огреботина. Биће падова и устајања. Али „бој иде не ради славе и живота на Земљи.“ Православно хришћанство је призвано да јави свету свој Лик – евхаристични, делатни и милосрдни истовремено. И нека се нико не лењи, пошто свака парохија има шта да уложи у заједничку касицу.

 

Извор: svedokverni.org 

[JESSY]

Увек или само у посту?

 

Међу моралним поукама које су расуте по текстовима богослужења и у поучним изрекама учитеља Цркве има много речи о духовном смислу поста. О томе да пост захтева обуздавање језика, помирење с ближњима, скрушеност срца, усрдно творење добрих дела и др. Односно, наводи се потпуно тачна мисао о томе да пост умногоме треба да превазилази границе дијете и да се претвори у школу врлина. О томе је говорио Исаија (подели гладнима хлеб, уведи у дом путника, поцепај дужничку цедуљу свог дужника). О томе су грмела света уста Златоустог. «Ако желиш да постиш Богу угодним постом – заједно с утробом обуздај језик, подели милостињу, устани усред ноћи на молитву.» О томе је говорила припремна недеља митара и фарисеја – немој се гордити! О томе је говорио чин праштања – помири се! Али, поставља се питање: зар само у данима поста треба да се смиравамо, да дајемо милостињу, да мирно живимо с ближњима, да обуздавамо језик и да ходимо у страху Божијем? Зар то није свагдашња обавеза? Да не постављамо помало сужен временски оквир својим напорима да живимо свето? Очигледно – не. Али зашто онда о светом и покајничком животу тако много говоримо у данима Четрдесетнице и тако релативно мало у току осталих дана?

За некога је то можда и лажно питање, које не захтева посебну анализу. Можда није лажно, али је сувишно и извештачено. Међутим, за некога је другачије. Управо ради ових других ћемо нешто рећи. Увек, у све дане смо дужни да ходимо пред Богом и да живимо побожно. Али, то већини лоше полази за руком. Чак и онима који се веома труде да се угледају на Аврама у његовом хођењу пред Богом то лоше полази за руком. А да не говоримо о основној маси. И у данима поста свима нама се нуди још једна могућност да научимо да обуздавамо језик, да гушимо гнев, да се клонимо таштине и сплетки, да делимо милостињу и тако даље. На тај начин нам се пружа могућност да се привикнемо на врлину и да то постане наша навика. А навика је потребна свима како бисмо касније, ван поста, већ по обичају проводили побожан живот. Ако си се за време поста одвикао од пушења – настави да се уздржаваш и после Васкрса. Ако си оставио псовке – немој поново почињати. Човек оно што му је прешло у навику чини без напора. Дакле, наше вежбање није ограничено на време поста. Оно је ради стицања навике, а сама навика је за цео живот.

На сличан начин је Израиљ, изашавши из Египта, добио Закон. Управо зато је Израиљ лутао безводним и страшним местима толико дуго да би се навикао на Закон који је за њега био нов. И да би се касније, кад се већ нераздвојно сјединио с учењем које је добио од Бога, настанио у земљи у којој тече мед и млеко. Односно: прилепи се уз Бога, сједини се мишљу и срцем са заповестима морала који је за тебе нов, а онда наследи оно што је за тебе припремљено и што ти је Бог обећао.

Пост је попут дугог путовања ради навикавања на врлину. А сама навика је свакако потребна за добијање наследства, за стицање друге реалности која очекује верујућег човека. Ако не научиш да ходиш пред Богом целог живота и да Му посвећујеш сва дела у свом срцу – твоје учествовање у вечном блаженству се налази под великим знаком питања. А није могуће да човек научи да ходи пред Богом одједном, за један дан, за недељу дана. И најбоље је обуку започети у току поста. У то време многи чак и међу најмање вреднима, клече пред Распећем, уздржавају се у храни, исповедају грехове. Сам ваздух у данима поста постаје чистији, кад се очисте мисли оних који овај ваздух удишу. Дакле, оно што чине многи постаје лако за многе.

Али треба рећи себи: оно чему будем посвећивао време поста биће ми потребно и ван поста. Учим и навикавам се на духовни труд како не бих само у току поста, већ у току целог живота био ученик безгрешног Исуса. Посебно опрезан човек треба да буде кад се пост завршава, кад се обично за неколико дана и сати изгуби оно што смо сакупљали више од месец дана. Нека је још рано да се говори о томе. Нека је још посно путовање кроз пустињу тек почело. Свеједно треба да знамо: наша обавеза је да увек живимо свето. Да живимо у складу са заповешћу «Будите свети, јер сам свет Ја, Господ Бог ваш.» А сад је право време да се учимо извршавању ове свеобухватне заповести, да се навикавамо да је имамо на уму.

Мислим да се тако укида привидна противречност између обавезе да човек увек свето живи, и нарочитог, појачаног позива на праведност у дане кад се поје Посни Триод. А ви, којима је и онако све јасно, опростите ми. Ови кратки редови нису писани за вас.

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/77562.htm

[JESSY]

Како се понашати послије причешћа

 

Има много књига и упутстава посвећених припреми за Свето причешће. Циљ ових књига јесте да пруже човеку знања потребна за свесно, са свештеним страхом и непостидно приступање Путиру с Храном Бесмртности. Ове књиге су различите. У њима има неподударности, углавном везаних за различит степен строгости припреме и различите приступе учесталости причешћивања. Ипак, таква литература постоји и она је многобројна. Али, ево чега немамо! Немамо књига које с читаоцем воде разговор о томе како да се понаша после причешћа,како да чува добијени дар, како да на добро користи реалност богоопштења! Пропуст је очигледан. И нема ничег дрског у томе да се овај пропуст брзо надомести. Озбиљност задатка захтева, као прво, формулисање питања, а као друго, саборне напоре за проналажење тачног одговора.

Искуство, духовно и свакодневно подједнако, говори нам о томе да је лакше добити него задржати. Ако се ради о великом дару умеће његовог коришћења је најтеже што очекује онога ко га је добио. Благослов може да се претвори у проклетство сразмерно с неуким коришћењем или занемаривањем дарова. Историја Израела је пример за ово. Мноштво чуда, Божије вођство, односи између народа и Бога попут супружничких! Шта се више може очекивати? Ипак, као наличје ових односа неумољиво се појављују погубљења и тешки ударци који падају на главе људе који се понашају недостојно избрања. Што се тиче причешћивања реалност Христовог присуства у Евхаристији је још у апостолска времена наводила на то да се говори о болестима и смрти недостојних причесника. Дакле, одавно је време да се говори не само о припреми за причешће, већ и о правилном животу после добијеног причешћа.Ево прве мисли која почива на површини: зар није умесно да се на дан причешћа уместо вечерњих молитава, покајничких и скрушених, уочи спавања још једном прочитају благодарствене молитве после причешћа? У њима су молбе не просто за опроштај и помиловање, већ „да уђеш у удове и у утробу, учврстиш зглобове и кости, опалиш трње свих сагрешења“ и др. Ове кратке молитве су веома снажне, пуне смисла, радосне и енергичне. Њихово вишеструко или макар поновно читање на дан причешћа појачава у хришћанској души осећај захвалности према Богу, рађа трезвеност (сећање на Господа), распламсава у човеку жељу да се чешће причешћује.

Светитељ Јован (Максимович) је након служења литургије често дуго остајао у олтару. Читао је Јеванђеље, „пребирао“ је бројанице, изговарао је друге молитве и затим је с напором одлазио на свакодневни посао пошто није желео да напусти олтар. И то је лекција. Очигледно да је човек у свету оптерећен бригама и да је ужурбани животни темпо непријатељ усредсређености. Али, човек треба да се труди да после причешћивања не зарони одмах у послове, треба да се потруди да потражи макар кап тишине коју ће посветити читању и размишљању.

Плашим се да тврдим који је тачно од оптинских стараца (чини ми се Варсануфије) саветовао да се на дан причешћа чита Апокалипса Јована Богослова. Очигледно се имало у виду то да је облагодаћени ум хришћанина у то време способнији за примање Божјих тајни него у обичне дане. Није толико у питању конкретан савет колико обриси општег правила: на дан причешћа све могуће време и снаге треба посвећивати проучавању речи Божије и других духовним делима.

Поставши дом Божји посредством причешћа хришћанин постаје страшан за невидљиве непријатеље добра. Од њега као од ватре „бежи сваки злочинац и свака страст“. Стога је за непријатеља битан задатак да се потруди да разоноди хришћанина, да га увуче у ковитлац разноразних брига, да га окружи „незнањем, заборавом, малодушношћу и каменом безосећајношћу“. И непријатељу то полази за руком сразмерно с нашом непажњом. Треба ли се чудити распојасаности греха и хаосу који влада у главама ако не учимо да како треба користимо своје најпобедоносније оружје – битно сједињење с Богочовеком и Спаситељем?

***

Питање без сумње, није потпуно сагледано, већ смо га се само дотакли. Оно захтева црквену пажњу и самом изговарању питања може претходити позив: „Вонмем!“ („Пазимо!“) И умеће опраштања грешака и способност супротстављања деловању страсти и храброст у незгодама и предукус вечних добара, и још много-много другог се причесницима даје у изобиљу. Ево шта је Јован Кронштатски говорио после причешћивања: „Господ је у мени лично, Бог и човек, ипостасно, суштаствено, истинито, очишћујуће, освећујуће, победоносно, обнављајуће, обожавајуће, чудотворно, што и осећам у себи.“

Богатство дарова које је осећао кронштатски пастир исто је богатство дарова које се даје свима, али нажалост, причесници га не осећају тако дубоко.

Управо у овом смислу ће свеци судити свету. Имајући тачно исто онолико колико и ми, они су умели да свој живот претворе у јарко горење кандила док ми само испуштамо гареж и ризикујемо да у страшном часу суда останемо без уља.

Осим онога што већ имамо можда нам више ништа није ни потребно за чудотворну пуноту и свакодневно хришћанско сведочење. Није нам потребно ништа преко тога, али треба да научимо да користимо оно што имамо. И пре свега треба да научимо да се правилно опходимо према пречистим тајнама Христовог Тела и Крви: да их са свештеним страхом примамо и достојно чувамо у себи.

 

Православна Митрополија Црногорско-Приморска

[JESSY]

Шта у политици не припада само њој

 

 

«Политика је прљава ствар, а Црква треба да буде чиста.» Једноставна реченица с којом је тешко спорити. Међутим, ако је поједете као бомбону истовремено ћете морати да поједете и пуњење. А ево какво је пуњење: «Црква нема права да утиче на живот. Марш у угао с иконама да се молиш пред њима и да се ниси усудио да изађеш из ћошка!» И пошто је пуњење очигледно отровно, вреди анализирати саму лукаву тезу о «тоталној прљавштини политике» и о томе да Црква не треба да се прља земаљским пословима.

   

Као прво, јеванђељска прича је густо проткана политичким нитима. Без познавања тадашње политичке ситуације у свету и у Светој Земљи није могуће схватити шта је Августов попис захваљујући којем је Господ Исус рођен у Витлејему. Није јасно ко су капетани римске војске и зашто шетају улицама израиљских градова, ко су цариници и због чега их народ није волео, зашто су свештеници бирани на годину дана, а не доживотно. Могло би се приговарати Претечи: шта ће теби да разобличаваш неког Ирода због неке Иродијаде? Нека, ето, спава ко с ким хоће, а ти си духован човек, размишљај о нечем небеском. Па чак и у самој неправедној осуди Месије на крсну смрт осећа се призвук политичке конјунктуре: «Ако Овог не разапнеш, ниси друг ћесарев. Он је Себе назвао ћесарем! Немамо ми цара осим римског ћесара!» Избаците све то из Јеванђеља и добићете некакво гностичко учење или зборник источњачких прича. Међутим, Јеванђеље је ушло у историју, и утицало је на историју, и променило је њен ток. И ако будемо мислили другачие, наши свети оци неће бити Василије, Григорије и Јован, већ Маркион, Василид и манихејци.

«Духовно» и «морално» су нераздвојни. Свуда овај или онај морал корењем црпи воду из ове или оне духовности. Са своје стране, и «политичко» је нераскидиво повезано с «моралним». Закони бележе и одређују постојеће моралне норме, прецизирају их и коригују. А по устаљеној пракси у новије време законодавство може грубо да се меша у морални живот народа, разбијајући уврежене табуе и налажући да се забрањено чини мирне савести. Управо љубитељи уништавања традиционалних обичаја показују Цркви прстом угао с иконама и говоре: «Не мешајте се у наше послове.»

Оваква појава је деловање антихристовог духа и груба лаж, проткана белим концем. Али желимо да наведемо пар аргумената. Савремени политички систем који је победио у свету претпоставља поделу власти на законодавну, судску и извршну. Свака влада има кабинет министара који представља главни орган извршне власти. Наравно, кабинет министара је политички орган. Међутим, у кабинет министара улазе министри здравства, културе, образовања, омладинске политике, спорта и науке. Дакле, и Бољшој театр, и изградња породилишта, и реформа више школе и још хиљаде значајних животних појава доспева у сферу одговорности политичара. Да ли је тачно? Тачно је. Али зар то аутоматски значи да Црква нема права да јавно говори и да има сопствено мишљење о свим овим питањима? Нипошто. Црква има право, а чак је и дужна да има своје мишљење о свему што се дешава у животу земље и народа. Црква не сме да покушава да се докопа власти и да узима у руке земаљски мач. А у свему осталом треба да делује у Духу и сили «оруђем сопствене војске, која је снажна пред Богом и може да сакруши тврђаве».

Абортус не спада искључиво у област медицине, а преко Министарства здравства – у политику. Ова појава може бити оцењена с моралне тачке гледишта, а под извесним околностима може спадати и у криминал. У сваком случају, изражавајући своје мишљење о убијању деце у мајчиној утроби Црква се не гура у политику, премда се дотиче политичке сфере. Даље, Црква треба да проналази облике утицаја на образовни процес у основној, средњој и вишој школи. Али уопште не зато да би оспорила права и власт Министарства науке и образовања, већ да би у «просвећивању» постојала Светлост, да би у «образовању» сијао Божији образ, а у «васпитању» постојала могућност праве исхране и да човек не би умро од духовне глади. Говорећи «читајте књиге» Црква се не занима за тржиште продаје књига, већ за човеков унутрашњи свет. И тако је свуда. Иде свештеник у болничку собу да причести човека на умору или да изврши јелеосвећење болесника пре операције. Не гура се он у политику, него лечи душу и одвезује чворове које никакви закони не могу да одвежу. Ако крст храма сија изнад кровова војног насеља, то није да због мешања у политику одбране, већ да би војник и официр лакше дисали и веселије служили. И ако Црква негде успешно спроведе кампању борбе против алкохола, то ће се одразити и на потрошачко тржиште и на криминогену ситуацију у региону, и на демографију, и на статистику повреда на раду. Једном речју, одразиће се на све. Али ће све то бити успутни политички и грађански плодови јеванђељске делатности. Ове истине су толико очигледне да је срамота помињати их сваки пут изнова. Али ево вам света у својој вештачкој лепоти и огрезлог у безумље: баналности звуче као откровење.

У дубини своје Богочовечанске суштине Црква има снагу своје Главе – Христа – и то велика, слобода, коју Он даје. Још Црква води бригу о свету и савременом човеку. (Управо тако се зове једна од књига поука Пајсија Атонског – «С болом и љубављу о савременом човеку».) Зато ће се глас Цркве чути. Мора да се чује. Понекад ће за неке уши звучати као да се слаже с влашћу, понекад – с опозицијом. Понекад може да звучи тако да не буде ни за «ове», ни за «оне», већ изнад обе. И велико је благо то што се чује глас Цркве. Јер, ако она заћути то ће значити да су наступила времена од којих од почетка света и века није било тежих и жалоснијих. У те дане Црква ће се сакрити ћутке и тражиће пустињу како би дочекала брзи Други долаза Женика. И сви брбљивци и подсмешљивци, сви поборници јавног блебетања и тајног безакоња изненада ће схватити да је с ћутљивим одласком Цркве живот одједном изгубио смисао, а страшни гнев већ стоји на прагу...

Зато, говори, Невесто Христова, говори о свему што сматраш за потребно. Говори о времену и простору, о одећи и храни, о рођењу и смрти, о греху и казни за грех. Говори и о политици. И нека звук твог гласа и шиштећа реакција многих на твој глас буду знакови тога да Земља још увек није територија тоталног пораза, већ битке за Истину која још увек траје.

[JESSY]

Протојереј Андреј Ткачов: Америчка бележница

 

Уочи путовања догађаји се смењују необичном брзином: празник за празником, до радосне изнурености, до преласка на «аутоматски режим». Јуче је била престона слава – свети Агапит. А пре тога – Вазнесење које се подударило са сећањем на мученика Философа. Добро се сећам његових страдања из Житија. Обнажен је везан за дрво и препуштен блудници на вољу. А познато је да ништа не гаси благодат као блуд, чак и нехотични. Али он је одгризао себи језик, пљунуо га је жени улице, због чега ју је спопао страх и натерао је у бекство, а сам је болом угасио похот. Незамисливо за данашња времена и обичаје! Уосталом, увек је незамисливо. И док размишљам о томе спремам се за Америку.

Човек се може купити, преварити, развратити, уплашити. Ако ништа од тога не делује, тек онда је могуће мучеништво. Петар је за неко време уплашен, Јуда је купљен. Мученика Философа нису купили и нису га уплашили. Зато су хтели да га разврате. А кад им то није успело, морали су да га убију. Ми нећемо бити мученици (говорио сам о томе у цркви). О томе не треба чак ни да сањамо. То је скоро недостижна висина. Једноставно нисмо способни за овај подвиг док нас варају, купују, развраћају и плаше. Можемо нагађати о специфичној «хуманости» непријатеља који не жели крв ако може постићи успех развратом и новцем, лажју и страхом. Јунак Ал Паћина у «Ђавољем адвокату» то и каже држећи последњи ватрени говор: «Ја сам Хуманиста!» Он је хуманиста, а ми живимо под знаком преваре, поткупа и страха. Срамота је. Свеци ће судити свету, каже апостол Павле. И већ му суде. На аеродром идем ноћу. Хвата ме сан.

Чикаго

Пут ме води у Чикаго, на јужну обалу, али не Крима, већ Мичигенског језера. Чикаго је град ветрова, windy city. То је све што засад знам о њему, не рачунајући Ал Капонеа и мрачну причу с пребацивањем алкохола из Канаде у време прохибиције. Да, још нешто – само име значи „труло место“ на језику локалних Индијанаца. Никад немам прилике да се иоле припремим за пут, да прочитам нешто о томе куда ме пут води. И тако путујем, на известан начин у потпуну неизвесност, као „гуска у маглу“, што је очигледно, и исправно.

Ако се боинг условно сматра „гвозденом птицом“, Амстердам сам видео из птичје перспективе. Авион је дуго летео над градом и време је било ведро, као срећно детињство. Лепо. Венецијански спој воде и камена. Има и разлике. Венецијански канали су хаотични, као московска дворишта, а амстердамски су као ишпартане линије на плану, као петербуршке улице и проспекти. Све изгледа јасније, тамније, хладније и уредније, може се рећи. Иако, шта човек може да види из висине за неколико минута како би касније судио о томе?

Аеродром главног града који тргује лалама и дијамантима. Овде се преседа. Прави Вавилон! Тачније – источњачки базар помножен европском северњачком уредношћу. Чим човек дође у додир с овим мноштвом људи, већ осећа да само чување вере (а да не говоримо о њеном ширењу) у таквим условима захтева изванредну слободу од греха, благодатност, љубав према Христу. Где нам је све то? И ако поштено признамо личну и општу слабост, шта можемо мислити о будућности у којој нас очекује само раст неког светског града и то да он прогута све и свја што «није од овога света»?

Стоп! Међу знацима и путоказима – фигура човека на коленима. Натпис: «meditation centre». Можда је то соба за молитву, која је због толерантности названа местом за размишљање? То је још један прекор нама, који у Бориспољу немамо ни храм, ни капелу. Кренуо сам у правцу стрелице (поред СПА салона и тушева!) и нашао сам уобичајено легло путника, који у потпуној тишини на лежаљкама чекају свој лет. Ни трага, ни гласа од молитве, хрчу Арапи и Кинези, бар ме више није толико срамота што ни код нас на аеродрому нема ни трага од молитве. Али, човек овде ипак има чему да се научи. На самом аеродрому је музеј холандског сликарства. Због дугог чекања повећавају ми се шансе да се упознам са светом лепоте. Скидам непостојећу капу мештанима. С портрета гледају клирици и бургери, сељанке и пејзажи с ветрењачама, све оно у шта се Петар некада заљубио. И време међу сликама пролази благо, мирно, не журећи се, али и без одуговлачења.

Поред музеја је библиотека, истовремено електронска и обична – с књигама. Кад ћемо научити да с ове најједноставније и најнеопходније стране прилазимо Европи чекајући на ред за оним благом које је у њој остало? А с друге стране, отворите библиотеку у Жуљанама или Борисопољу, да ли ће бити читалаца? Не знам. Кажу: «Подигни храм – људи ће доћи.» Можда је и овде тако: «Распореди књиге по полицама, постави столице и столове, намести утичнице за лаптопове и људи ће почети да читају књиге чекајући на своје «гвоздене птице». Укратко, још миришем на кућу и сасвим мало сам летео, али сам већ видео нешто вредно пажње.

Прелетевши Мичигенско језеро које је много веће од Азовског мора, ипак смо слетели и ја сам одахнуо. Осећај је такав да је тачна једна од две ствари: или спавам, или сам – Гагарин, или нешто слично (Чкалов?). Да се човек не би плашио да трчи један километар треба да трчи три. После прелетања океана сад свако путовање ризикује да ми изгледа као ситница. Заправо, то је јеванђељски принцип: иди два попришта кад те приморавају да идеш само једно, и дај више него што моле. Ако си се умарао од летова у Европу, лети једном за Америку. Мрзело те да одеш у Житомир, посети Нову Енглеску. Покретљивост многих западних људи се објашњава тиме што су за њих неизбежна честа и дуга путовања и летови. Ако се поредимо с њима ми смо – затворници и «запарложили» смо се на једном месту.

Утисци од лета: наравно, умор. Затим: величанственост Гренланда по ведром времену. Није ми јасно како је неко овај поносити спој камена и леда могао да назове «Зелена земља», а Исланд који је још врло подношљив за живот – баш «Земља леда». Још – чланак у «Гардијану» о споровима међу енглеским бискупима о хомосексусализму. Световна штампа пецка клирике, хвата их за реч, захтева извештај о нетолерантности, и ови буквално немају речи, немају паметно оружје којим би се штитили. Као да је уговор потисан само за рад унутар западне пардигме, а парадигма се, како се испоставља, врло лако може саживети с равнодушношћу према греху и чак захтева његову (греха) амнестију. И ево, западне кофесије не знају како против тога да се боре, јер су управо оне – историјски творци западне школе мишљења. Све то врло личи на крај цивилизације и мирише на неповратност краха.

Излаз из аеродромске зграде личи на улазак у марокански амам. Загушљиво. Влажно. Већ сам скоро 24 часа на ногама. Али око ми је отворено и жуди за првим утисцима. Данас је у Чикагу порторикански празник. Причају да ће увече бити славље због којег неке делове града већ надлеће полицијски хеликоптер. А засад улицама јуре кола с отвореним прозорима кроз које су истурене заставе Порторика и девојке буцмасте грађе седе на отвореним аутомобилским прозорима, висе на њима, нешто страствено узвикујући и показујући рукама. Једном речју, празник.

Шта једемо у милом дому најљубазнијих домаћина у тихом делу града који, како се прича, личи на Белфаст или Даблин? Једемо боршч (ради ублажавања културне турбуленције). А куда онда идемо, односно возимо се? Идемо у храм. Сутра је сећање на оце Првог Васељенског сабора. «Но собор иже в Никеје, Сина Божија Тја проповједа, Господи, Оцу и Духу сопрестолна.» («Али сабор у Никеји, проповедао Те је, Сина Божијег, Господе, као Оцу и Духу сапрестоног.») Дивна служба, дивно мешање енглеских возгласа и стихира отпеваних на словенском. И за мене – необично мали број људи који се моле у храму. Али очи се издајнички склапају и траже шибице, уста се криве у незадрживом зевању. Дан се завршава борбом са сном, у којој сан осваја убедљиву и беспоговорну победу.

Биолошки будилник ме је дигао на ноге док је напољу још била тама. Данас је моја прва у животу Литургија на Америчком континенту. А код нас, код куће, казаљке су већ претрчале подне и служба је завршена. Очигледно се дешава оно о чему сам некад говорио и писао чланак: штафета молитве се преноси по часовним зонама и како се Земља врти, једно за другим се гасе једна, а пале друга кандила.

 

Загранична Црква чува Свету Русију у земљама расејања; чува оно што је од ње остало, оно што се може сачувати од онога што је остало. А да ли је много остало? Понекад скоро ништа. Све треба почињати од почетка и објашњавати људима основно. «Да ли сте читали каноне?» – пита епископ жену која се причећује. «А шта су канони?» узвраћа она питањем. И тако у свему. Ми нешто питамо и захтевамо од људи подразумевајући да они већ нешто знају и да их је неко научио. Али ко? Ко их је учио? Они не само да немају одговоре, него чак ни питања не разумеју. А ми по навици, завршавајући службу, не изволимо ништа корисно да кажемо, осим да објавимо време следећег богослужења. Какво је то тотално безумље, дотерано у одећу чувања традиције? И да ли ће то дуго трајати?

Али свеједно, осећај који остављају храм и служба је дубок, светао. А у целини од Америке – није. Тужно ми је и то није просто носталгија. Америчка цивилизација је велика и привлачна. Она нема само булдожји угриз успешног бизнисмена, већ и широк осмех простодушног момка који зарађује за хлеб простим радом. У овој цивилизацији постоји нешто од јеванђељске дубине и ширине, постоји отвореност и смелост. Не схватати то значи остати у ропству идеолошких предрасуда и имати окорелу душу. Али, ево, удишем носем ваздух ове цивилизације и осећам да на календару чији се листови откидају није остало тако много листова. Америка је крочила у време заласка, пада, распада. Наравно, њен пад може бити дугачак као кочиони пут воза, али она је болесна. Докази? Немам их. Њих имају они који овде живе и познају нијансе народне психологије, динамику раста потешкоћа, нарастање промена у свакодневнеом животу. А ја имам само «њух». Још небодери сметају облацима да плове небом, а у Бостону навијају за «Бруинс», још носачи авиона праве пену у Светском океану, а у националним парковима се налазе праисторијски храстови које не може да обухвати десеторо људи држећи се за руке. Све је још ту, укључујући надвожњаке, велику књижевност и националну разноврсност. Али ту је и стабилан осећај, наметљив као мирис. Осећај да је град у прстену и да се прстен сужава.

Крвава слава Ал Капонеа је везана за Чикаго. А неславан пад и потоња «бучна погибија» везани су већ за Сан-Франциско. Тамо је, у острвској тамници Алкатраз, окончао своје дане. Моје путовање води маршрутом његовог заласка: прво Чикаго, затим – Сан-Франциско. И то није свестан план. Једноставно је тако испало. Боже! Колико опет дуго треба да летимо! Шест сати! Ако се Сједињене Државе замисле као људска лутка, летимо по дијагонали – од десног рамена до левог бедра. Ипак сам копнени човек и чудно ми је како сам се уопште усудио да се тако крећем у простору.

 

Увече је служба у саборној цркви. Пришао сам моштима Јована Шангајског и… морао сам што пре да одем како ме не би ухватила хистерија. Срце само скаче у грло и сузе се лију као из окренуте чаше. Ради тога је вредело трпети све летове. Колико је тај човек благодатан! О, Господе! Немам речи. Научи ме да ћутим и да плачем. После службе сусрет с локалном руском заједницом. Врло топао и радостан. Умор је некуда нестао. Много смо причали и о смешним, и о тужним стварима.

Мој биолошки будилник ме и даље буди у четири сата по локалном времену што значи да већ други дан спавам по два-три сата. Због неиспаваности ми се уопште не једе, што још једном доказује да је боље појести више него спавати мање. Литургију сам служио у саборној цркви. Причестио се неколико Американаца, млади македонски пар и неколико старијих коптских жена које су прешле у православље (црнкиње, обучене у беле хаљине, подижу руке у молитви – чудо!). Права Васељенска Црква која не зна за поделу на етносе. Посе службе је доручак код једног од клирика у храму. Не једе ми се и много разговарамо. Опет о осећају заласка. Свештеник потврђује моје претпоставке. Каже: Америка 60-их и 70-их је још увек била земља породичних вредности, молитве и упорног рада. А у току последњих деценија све се муњевито мења. Распада се породица, продубљује се јаз међу генерацијама, активно се проповедају антихришћанске «вредности». О гејевима не сме да се прича, против абортуса не сме да се прозбори, и тако даље. Једино место слободе је богослужење. У њега се засад не мешају. Засад. Испоставља се да су људи у Америку ишли и пловили због слободе, а показало се да код нас сад има више слободе. Америчка стварност прети да се претвори у некакав концентрациони логор веома великих димензија с врло либералном реториком. Осим тога, «наши» нису баш активни, и свест им је некако емигрантска, «спремна за пут». У таквој ситуацији је обично велика јаловост. Спасава Владика Јован и уз његове мошти саборна црква живи у режиму ходочасничког центра.

Сан-Франциско су брда и ветар. Форт Рос је крајња тачка руског присуства у Америци. Пут води кроз америчку провинцију, лепу у својој једноставности и врло сличну нашим широким просторима и пејзажима. Размишљам о томе да је основа јаке државе – стабилан психолошки тип грађанина. Ако је неки морал родио велику земљу, а касније се променио, мутирао је – земља не може да опстане. Економије не спасава од промена у психотипу. Тако, у тешким размишљањима о великом и моћном, уз серпентине напокон стижемо до дрвене ограде руске колоније. Овде је била историја, овде је Алеуте и Кешаје (племе се тако зове) крштавао и венчавао митрополит Инокентије (Венијаминов), овде Русе воле, за разлику од већине места на планети. Воле због тога што су наши преци били милостиви према локалним Индијанцима, за разлику од Шпанаца или Енглеза. Пуцали смо из топа, певали тропар Вазнесењу у капели, молили смо се на гробљу, and so on. Осећај који изазива сузе, дубок и по нечему сличан с оним који ме је обузело на гробљу Сен-Женевјев – Дибуа. Враћамо се касно. Тако касно да немам речи, а уједно сам потпуно пореметио график сна и у потпуности сам се угледао на Владику Јована који је спавао на тренутке и седећи на путу.

Ујутру летим назад у Чикаго. Облаци кроз прозор, нажуљани «задњи трап», издавање пртљага, мноштво људи, компликован саобраћај на путу до града, увече – гости и разговори о свему на свету. Код наших мештана је страшан недостатак квалитетног дружења. И сами људи су врло занимљиви, јарки, али нико ни овде, ни у историјској Домовини није научио да прави од њих живе парохије.

Ујутру следи разговор на локалном руском радију. Тема је хомосексуализам. Уместо планираних 20 минута причамо у пограму цео сат! Навала је позива и телефони у студију су загрејани! Сто посто смо погодили. Ова тема је локални бич који фијуче кроз ваздух и ко зна у чијим се рукама налази. На ову тему сам морао да говорим још читав дан на различитим местима. Кажу ми да је то лична ствар свакога и оставите то на миру. Стихијски противници изопачења кажу да је то одвратно, али то није аргумент. А ја кажем да сам јасно видео умом и покушавам да објасним да је то промена моралног кода правих Американца. И ако је тако, земља која је саграђена на једном моралном закону неизбежно ће пасти ако се он промени другим. Хришћанска цивилизација (а Америка је њен истакнути представник, иако није свима нашима право да то чују) између осталог, почива на римском праву. А тамо је речено да је брак «добровољни савез мушкарца и жене и једнако учествовање у Божанским и земаљским правима». Данас је код промењен. Брак више није савез мушкарце и жене, већ двоје људи. Тако је у сложеним инжењерским рачуницама промењено неколико важних величина. Како сад здање да се не сруши? Из темеља западне хришћанске цивилизације је извађено неколико плоча и ово здање се накривило ала Торањ у Пизи. Не треба се радовати зато што такви ормари бучно падају. Толико бучно да ће пад Савеза бити «цвећка» типа камилице и љутића. Ево у чему је наше призвање, господине Чаадајев! Русија може да сачува класични морал као основу опстанка хришћанског света и да постане онај светионик моралне слободе за «западне», какве су биле емисије «Гласа Америке» за нас во времја оно. И то је само једна од наших речи које се до сада нису чуле. Уопште, осећај је збуњујући и тужан. Осећај боравка у затвору где ујутру треба надахнуто певати химну казнено-поправној установи. Увече – вечера код занимљивих људи. Као увек, спава ми се, а то значи да не могу да једем, чиме вероватно вређам домаћице.

Напокон спавам по локалном времену и не будим се у 4 ујутру. Данас нас пут води у Нову Грачаницу. Јако ми се иде кући. Заиста јако. Мисао о томе да овде могу да се задржим на дуго времена или да останем за стално је прави кошмар за ум. Али, последња три дана обећавају врло богат програм.

 

У манастиру смо. Срби граде тако широко и темељно да човек мора да им се диви. И они су имали свој раскол на Слободну Цркву у дијаспори и Цркву у Домовини, која није била потпуно слободна во времја оно. За време Патријарха Павла раскол је превазиђен. Слава Богу! Одмах по доласку имамо предавање. Причам о смислу молитава зарука и венчања како бих кроз њих објаснио поглед Цркве на брак. Не могу да једем (имам неких проблема са желуцем). Срби у глас као лек препоручују шљивовицу. Наши људи! У касно вече разговор о ономе што највише волим – о Литургији. Минус је само што напољу треба говорити гласније, а мој глас ни из далека није као у Шаљапина. Плашим се да ме не издају гласне жице.

Понекад ме обузима туга која се не би могла поднети кад би се дуже задржала. Уопште нисам склон жалости и мучим се чак и због кратких растанка. Али добро је што су данас задушнице уочи Тројице. Служимо код Срба. До канона се већ усуђујем да изговарам возгласе на српском. Отац Серафим се осмехује с одобравањем и после службе с љубављу каже да сам постао Србин. Немам ништа против. Уопште, они су изузетно драги људи – владика Лонгин, отац Серафим и остали. И још су врло лепи: стасити, снажни, крупних костију, изражајних лица. Немају ништа заједничко или бледо. Заиста – леп народ. У току дана – још два предавања, а увече – на брзину до Либертвила где је почивало тело Николаја Велимировића. Приликом преношења моштију део је остао у гробу, односно Владика није хтео да се потпуно растане од Америчке земље и Срба који овде живе. Отпевали смо величање и обрисали сузу. Слава Теби, Најслађи Исусе!

Преда мном расте значај и духовна лепота тројице светитеља 20. века: Луке Кримског, Јована Шангајског и Николаја Жичког. Сви су различити и сви су дивни. Доктор, аскета и песник. Исповедник, молитвеник и појац Бога. Сва тројица су стрпљива, сву тројицу су тукли и сатирали како туђинци, тако и своји. Сва тројица су нам блиска по времену, тако да су и авионима летели, и телефоном разговарали, и змајевски дах данашњице одбијали крсним знамењем. Било би добро насликати њихову заједничку икону, као братско подобије Тројице Васељенских учитеља. Ко би коме одговарао? Лука личи на Василија пошто је строг и попут адаманта. А Јован и Григорије истовремено личе на Максимовића и Велимировића. Велимировић је слаткогласан као Јован, али је и узвишен као Григорије. А Максимовић је исто тако осамљени молитвеник као Назијанац, али је једнако и народни вођа као Златоуст. О свему томе треба поразмислити и размотрити то саборно. Али, чини ми се да је сама мисао убедљива и завређује пажњу. И не само Срби, и не само Руси треба да моле Светитеље за молитве, већ сва Васељенска Црква треба да им кличе: «Молите Бога за нас, дивни Христови архипастири претпоследњих времена!»

Сутра идем кући! То је тако весело као ићи у школу уочи летњег распуста. Истина, данас још предстоји служба на Тројичин дан, и предавања, и сусрети. И Владика моли (захтева) да служим с њим. Немам ништа против. Увек ми је драго, само да имам снаге.

Имао сам снаге. Служили смо, целивали се, опростили и обавезали да ћемо се молити један за другог. Већ на аеродрому схватам колико је важан мој долазак овамо. Важан је за мене самог. Потпуно другачије осећам и видим нашу намучену и дезоријентисану Домовину. Она је слободна и лепа као ниједна земља на свету. И о томе ћу ускоро говорити на свакој раскрсници, на оним «распућима» о којима говори Јеванђеље. Ако Бог благослови…

 

http://infoport.co/protojerej-andrej-tkacov-americka-beleznica/

[JESSY]

Страсна седмица је време духовно насићено, али испуњено и многобројним „недуховним бригама“. Како не расејати пасхално духовно расположење у сујети свакодневице? И уопште како не би требало чинити и мислити, да би Празник над Празницима био стварно светао?

Наступила је Страсна седмица – време, када Исус Христос иде у сусрет човеку. Током Великог поста човек је ишао ка Христу, пробијајући се кроз сопствене грехе и болести срца, а сада је све то у другом плану, и све је концентрисано на Њега. Како проживети ово време стварно дубоко?

-Протопрезвитер Александар Шмеман, сећајући се архимандрита Кипријана (Керн) – познатог литургичара, кога су звали „православни доминиканац“, то јест ученим монахом – писао је, да је отац Кипријан живео само Страсном и Светлом седмицом. Он се туђио од људи, избегавао је сваки контакт. Као монах, он се осећао непријатно у сваком породичном кругу и старао се да се сакрије и побегне из истог. А на Страсној седмици је оживљавао, тако рећи процветавао. Чини ми се, да ове значајне речи карактеришу богослова, утолико пре што су Страсна и Светла – концентрат највеће жалости и радости истовремено. А све остало је некаква хомеопатија.

Дани Страсне седмице су врло насићени – и догађајима, и бригама, емоцијама. Особено, започињући од Великог четвртка, када је спомен Тајне вечере, суд над Исусом, пресуда, затим распеће на Велики петак, изношење плаштанице, у Велику суботу Господ је у гробу, и већ за мање од једног дана је Светло Васкрсење, Пасха. Како проосећати сав овај тако рећи „ужурбани“ пут Страдања Господњих – од суморне жалости ка ликовању због Васкрслог Христа.

-А како је у стварности било у те дане? Тада је све врло брзо происходило, догађаји су смењивали један други убрзаним темпом. А у недељу је народ узвикивао: „Осана Сину Давидовом!“, у среду је блудница помазала Христа миром, у четвртак је Господ установио свету тајну Евхаристије, потом је уследила молитва у Гетсиманском врту, стражарно споровођење до Пилата, Ирода и обратно, бијење, изругивања, ноћни суд, распеће, покој Суботе и јутро првог дана Васкрсења. Као што видите ови дани су крајње напрегнути, презасићени. А потом се све „опустило“ као опруга, и ево сав свет живи већ 2000 година благодарећи тим догађајима, знајући или чак и не знајући о томе. Да су се Страдања Господња наставила макар и за један дан, нико не би преживео. Апостол Петар је био на граници безумља од жалости и сопственог издајства, Јуда се обесио, није доживео до Васкрсења. Сви су били престрављени, пометени, и налазили су се у ужасној жалости. Да је Господ васкрсао петог дана, Он не би нашао ниједног апостола. Данас је покој Велике суботе разблажен знањем о гредућем Васкрсењу, а ужас распећа је ублажен схватањем тога, да је Христос у ствари жив. Ово апостоли нису могли знати – за њих је све ово било одвише сурово, кошмарно, депресивно. Ми се сећамо ових догађаја и преживљавамо их. Циљ богослужења Страсне седмице – није благочестиво подсећање, размишљање о нечему, већ укључивање наше личности у сам догађај. Уопште све у Јеванђељу иде врло згуснуто: Христос говори, проповеда, умножава хлебове, приближава се страдању…И још је далеко од тога да су сва Његова дела записана! Јеванђеље је храна најјаче концентрације, зато је и Страсна седмица у овом смислу – концентрисано Јеванђеље.

[JESSY]

Многи се у ово крајње важно време занимају кулинарском страном Празника над Празницима – ужурбано купују намирнице, траже најбоље рецепте за празнични колач, фарбају јаја – често на штету пребивања на богослужењима. Како у овом свакодневном вртлогу не заборавити на главно – Христа?

-Сувишна брига о трпези је пројава маловерја. Излишне мисли у правцу тога, шта ће појести и попити, говоре о томе, да ми мало схватамо шта је то пост, Јеванђеље и ко је то Христос. И ово ће нам судити у своје време. Страсна седмица потребује скретање пажње са споредног. Ако се и обнавља нешто у црквеној традицији, онда то не треба чинити са становишта „свештеног“ егзистирања, већ започињати од Литургике, Јеванђеља, од дубоких доживљаја хришћанске заједнице свих догађаја повезаних са Страдањима Христовим.А свакодневне ствари ће овако или онако бити додате, сређене и украшене: прозори и завесе ће бити чисти, јаја скувана и украшена.

А ако је у породици много деце? И за њих би се хтело приредити истински празник. Како поступити у односу на њих?

-Страсна седмица ипак није дечија и захтева крајњу концентрацију. Деца имају своје празнике – Ваведење Богородичино, Цвети.

Тим не мање, мајке би хтеле да све припреме за Празник?

-Не би требало наметати човеку списак норматива, које би он морао да испуни на пет дана до Васкрса, као што су: припремити се за причешће, исповедити се, опрати прозоре, ошишати децу, ставити белу мараму, доћи на време на службу, прекадити колаче, честитати Васкрс и сл. Треба схватити, да овде нема места шаблону, у који би се требало уклопити. Успео, не успео – то су ситнице. Не треба се тиме заокупљати, јер то није оно главно. Ако не успете да нешто испуните са овог списка – то није велика несрећа. Сви на свој начин доживљавају празник, и слава Богу, што је то тако. Мислим, да се време врло строго односи према онима који хоће да саздају некакав „свештени“ поредак и да по овом образцу живе из године у годину – ово је неоствариво, јер сам Бог ово неће.

Шта се овде има у виду?

-На пример, ако немате квалитетнију тканину, да би сашили пригодну хаљину, онда је треба сашити од оне, која се има. Или, ако нема у парохији миришљавог тамјана, онда се може кадити и сушеном хвојом. Потребно је што мање се задржавати на спољашњем – ако не успеш данас, – успећеш сутра, ако се потрудиш. Но, ако и сутра не успеш, не треба се много секирати због тога. Све спољашње је релативно; ако се због тога мучимо, сав живот можемо страћити. Но, ово је оно што се односи на спољашње ствари и ми сада не говоримо о богослужењу и Светим Тајнама, које не трпе одлагања. Мене више интересује други моменат: празник би требало да буде словесан (духован). Григорије Богослов каже, да смо ми ученици Слова и зато немамо право да празнујемо бесловесно. Другим речима, празник треба да прате појашњења, поуке, читање, проповед. Парадоксално је да на Васкрс у нашој Цркви традиционално нема проповеди, иако је то централни хришћански Празник Празника и Торжество Торжестава. А у Светлу седмицу ми се распошћујемо, за многе почиње „празник живота“. Но, Васкрсење се наставља сваке недеље – ми га празнујемо 52 пута у години! И Јеванђеље, у коме се говори о васкрслом Христу, чита се редовно суботом увече, када код нас због нечега нема обичаја да се проповеда. И догађа се чудна ствар: код нас скоро да нема проповеди по текстовима о Васкрсењу. Ми не објашњавамо васкршње Јеванђеље! А ако се око овога побрине, много тога ће доћи на своје место. Има закон, који је изрекао, ако се не варам, блажени Августин: ако је Бог на првом месту, онда је и све остало такође на свом месту. А ако је Бог на другом, трећем, петом месту, онда је све остало наопачке. У општем погледу, наш живот је такође наопак, јер код нас Бог често долази као додатак колачима, а не обратно. У овоме је наша колективна кривица. Зато и одоговорност за то, што смо ми прогнали Бога на периферију свести, мора бити заједничка. Чак и за време Васкрса ми мислимо о свему другом, али не и о Христу.

[JESSY]

Поред дугих служби и посебно жалостиве настројености ових дана, хришћанин се призива на велики молитвени подвиг, унутрашње сазерцање, а због тога је потребно одбацити сваку животну бригу. Како се усредсредити на молитву, а не на васкршњу трпезу и при томе све постићи?

-Не би било трезвено, маштати о потпуном одбацивању свих свакодневних брига. Живот је тежак, а ова тежина није случајна. Сва твар је покорна сујети, и све створено уздише, очекујући коначно искупљење. Чак ни све ситнице се не могу набројати: зуби се морају прати, и ципеле запертлати, и постеља распремити, и рачуни плаћати, и тако даље скоро до у бескрај. Добро би било од свега се одрешити. Али само пробај, као блажени Василије, да ходаш зими наг. Убрзо ћеш се смирити и побећи у топли дом. Тада ће се показати да је оно, што ти сматраш сујетом, у ствари дар Божији. Све је у томе, како се на шта гледа. Довољно ће бити и то, што се ми у храму на служби Божијој усиљавамо да одбацимо све животне бриге. А даље, после службе у храму, ствари постају сложеније. Довезли су на пример у продавницу хлеб. Је ли то сујета? Да, али још и милост Божија. Срце је одједном заболело и одмах је стигла „Хитна“ – то је уопште сујета над сујетама, али истовремено и највећа милост. У сујети (журби и бризи) и „Хитна“ обилази град, у усјети и уморни диспечер прима по хиљаду позива на дан. Но, све је ово милост, коју је потребно претворити у свесно служење. А све светско заборавити, дај Боже, само ће се за време службе постићи. Сад погледајте; ако ми с почетка поставимо себи висок план у погледу кућног (белог) монаштва, и покушавамо да претворимо стан у келију, а себе у тајног подвижника, онда ћемо створити у себи велику жалост због тога, што не достижемо свој високи идеал. Због тога је код нас тако испошћен изглед и ван посних дана. Овде говоримо о духовним предметима, дакле, о опасним предметима. Мач не сече само противника, њиме можеш и самог себе ранити. Ватра у пећи не само да је неопходна за припремање хране, али она може и читаву кућу спалити. Будимо пажљиви према себи, доследни и стрпљиви. И у погледу „одбацивања сваке бриге“ такође. Уопште треба се учити предстојању Богу у свим приликама: на путу на посао, за воланом, у продавници, код зубара (управо код њега је врло погодно место за молитву). Може се, вероватно, и код фризерана столици творити каква-таква молитва, а не само заљубљено гледати самог себе у огледалу.

Оче Андреј, како дознати, је ли човек добро постио и припремио се за сусрет са Светлим Христовим Васкрсењем? Је ли потребно уопште мислити о таквим стварима и оцењивати свој пост, или ће Бог неприметно за нас примити наше посне подвиге и напоре? Морамо ли ми доживљавати посебна осећања за време пасхалног богослужења?

– Треба доживљавати, али не би требало цедити осећања из себе вештачки и насилно. Не вреди изображавати из себе вољним напорима оно, што би требало да уследи као дар свише. Радост Пасхе је мешавина суза и осмеха на лицима, ликујуће срце – а то је заправо и награда за пост и веру у целини, за ревновање у њој. Разни народи радују се на различите начине. За време силаска Благодатног огња у Јерусалиму, Арапи, рецимо, играју, вичу, то јест бурно изражавају верско усхићење. Но, има и радост тиха, мање приметна споља. Ово је присутно код нас, јер је наш културни код више уздржан. Ми предпостављамо унутрашње ликовање. И тим не мање, лица се морају светлети, а сузе – бити искрене. Једном речју, пасхална радост је призвана да буде истинска и за оне који се труде од правог часа, и оне који су стигли у једанаести час.

[JESSY]

Незнање и равнодушност

За то што знамо да читамо треба да благосиљамо Бога. «Благословен си, Владико, Који си мој живот уредио тако да књиге могу да разговарају са мном, а ја – с књигама.»

 

    Свако има слободу да ово умеће користи онако како то жели. Међутим, човек који је просвећен вером треба да има на уму да му није дато да разуме слова и речи само како би читао плакате и кулинарске рецепте. Човек може и треба (реч је о људима просвећеним вером) да чита Свето Писмо.

Чудно је, али истинито: масовну неписменост је потпуно победила совјетска власт. Управо она власт која је верујућим људима одузела Библију. Али сама чињеница да је неписменост нестала на просторима територијално највеће земље на свету представља признање: пред нама је цивилизацијски подвиг. Узгред речено, то ни из далека није једини подвиг кад је реч о недавној прошлости. И одузимање Библије је већ остало у историјској ретроспективи, а ми и даље знамо да читамо. «Благословен си, Владико, Који знаш како да зло преусмериш на добре циљеве.»

Постоји прилично позната социолошка глобална сличица на којој је људска планета приказана у виду села са 100 становника. На њој има много тога занимљивог, али нас сад не занима све. Занима нас то што по рачуници 70 људи од 100 становника овог апстрактног села не зна да чита. У близини ових бројева налази се информација о томе да 50 људи гладује и да је 80 без икаквих хигијенских услова.

Очигледно је да је неписменост блиска глади и нехигијени, пошто је с њима повезана на неки унутрашњи начин. Гладан си – значи, не читаш. Не читаш – значи, гладан си. А пошто си гладан и не читаш, онда се ни не купаш, јер немаш где. Сад треба да се осврнемо око себе. Кад видиш кутију за хлеб пуну хлеба и кухињску славину из које ће потећи вода, чим је окренеш, треба да кажеш: «Благословен си, Владико, Који ми дајеш храну да се наситим и Који си ми дао удобан живот.»

Али, вратимо се умећу читања. Умеће је само инструмент. Оно неће решити питање шта и због чега човек чита. Циљ умећа је увек ван граница самог умећа. Постављање циља је слободан акт, и нико се не може натерати на духовни труд, може се само подсетити или му се може рећи: «Хришћанин који зна да чита треба да проучава Свето Писмо.» У супротном случају прети нам непријатељ, који је страшнији од спољашњег агресора – незнање. Незнање је још страшније због тога што му се може додати реч «добровољно». У суштини, чињеница да нам је Бог дао свеопшту писменост, одузела нам је последње оправдање за то што нисмо усрдни у слушању, читању и памћењу речи Божије и проницању у њен смисао.

Побожност наших предака је храњена литургијским устројством црквеног живота, кућним васпитањем, добрим примером браће и сестара по вери и учитељским трудом клира. Пуцање било које карике могло је имати катастрофалне последице. На пример, нечије домаће васпитање је било страшно. Свашта може да се деси! Отац пије и бије, мајка плаче, старија браћа вређају. И већ се тешко може очекивати побожност као крајњи резултат. А ако има мало добрих примера (увек их је мало), а лоших – и превише? Тако је било са сеоским момцима и девојкама који су отишли у град да нешто зараде. Убрзана практична обука свим врстама грехова и порока, а посебно пијанства и разврата, била је удео многих. Дојучерашња сеоска, а затим фабричка омладина пре револуције је представљала најпроблематичнију област пастирске бриге.

А сад замислимо да човека ни у храму нису нарочито учили. Рецимо, свештеник није био посебно учен и усрдан у раду с паством. И на крају ће се показати да крштен човек, који је накалемљен на благородну маслину у Тајнама, расте у животу као прави чичак. Ничему није научен како треба, није ни васпитан, а још нема ни добрих примера уз изобиље рђавих. Могло би му се дати у руке Свето Писмо како би из њега црпео утеху, ведрину, снагу и радост. Како би уз помоћ Светог Писма надоместио празнине у васпитању и образовању, како би заволео храм и покајао се због грехова. Многи наши преци у току протеклих векова ово нису имали. Али ми имамо и колико је писменом човеку лакше да живи, толико ће се више и строже тражити одговор од њега. Јер, могао си да пијеш са извора живота и разума. Зашто ниси пио? Могао си да се окупаш под благодатним млазевима. Зашто се ниси окупао?

Ако човек зна да чита и ако му је Свето Писмо доступно, поред отворених храмова и поред чињенице да припада Телу Цркве, за незнање нема изговора. Наравно, није свако позван да буде учитељ, а ни способности људи за учење нису исте. Али насушност духовне жеђи и самосталан труд су апсолутно потребни. За то нам је на располагању читава цивилизација с потпуним арсеналом помоћних средстава. Јер, нико нам не брани да слушамо посланице апостола Павла ставивши слушалице телефона на уши на путу до посла или школе. Такође, нико нам не брани и не смета да у колима не слушамо шансоне, већ аудио-верзију Библије. Тако да смо потпуно разоружани у погледу изговора.

Међутим, постоји некаква злочиначка равнодушност према служењу Богу. Постоји нека тајна хладноћа која окива кретање душе. Ову хладноћу, овај лед треба отапати. Циљ је достојан тога. Јер, проучавање Светог Писма на чудесан начин даје плод у извршењу свих заповести. Заиста, немој тражити чедност, верност, скромност, уздржање, помирење и друге плодове Духа тамо где је Свето Писмо подвргнуто дуготрајном и темељном забораву. А тамо где Свето Писмо почне да говори с човеком и где човек почне да слуша глас Светог Писма, временом чудесно, али неизоставно, ничу изданци заборављених врлина. Узрочно-последична веза је у овом случају неумољива и делује у једном правцу – од Светог Писма ка обнављању живота.

Нека поборници «свете простоте» споре о могућности некакве «глупе светости». Нека споре. Али сам појам «свете простоте» је узет из Писма, није пао с плафона. А у историји се дешавало да су врле незналице постајале поштени и ревносни исповедници најгорих учења. Имали су жар срца, и искреност, и пожртованост, само што нису имали праву веру на чврстом темељу. А то значи да су тражили темељну теорију за своју немирну савест и да су је налазили ван Светог Писма. У тим речима је читава трагедија два века руске историје.

Има једна страшна прича Н.Лескова о књигоноши који је делио Библију. Радња се одвија у Француској с краја XIX века. На фабричкој капији књигоноша је бесплатно делио Свето Писмо радницима који су излазили на паузу за ручак. Један радник је смејући се узео књигу рекавши да ће после ручка да је искористи за потребе тоалета. Аутор, у чије име је прича написана, упитао је књигоношу зар се не боји да даје свете књиге у руке окорелим светогрдницима и безбожницима. Јер, заиста ће у зао час у листове Библије увијати цигарете или ће поцепати листове и однети на прљаво место. Овај је одговорио: «Ничега се не плашим. И ја сам прве речи Светог Писма прочитао у клозету. Испред мене су на ексеру били листови из Јеванђеља. Прочитао сам оно што је написано и тамо – у клозету – биле су моје прве сузе и прво покајање.»

Тако страшно и тако чудесно Бог налази пут до људских срца. И ако је таква снага речи Господњих, зар писмен и крштен човек треба да чека изузетне и страшне ситуације како би се опаметио? Зар му није боље да узме Свето Писмо у руке без икакве спољашње невоље? Да узме Писмо у руке и да га чита помало из дана у дан, исписујући оно што му се свидело и оно што не разуме. Да памти одломке из светих текстова и да размишља о њима у својим сујетним данима. Да схвата реч по реч и слово по слово, поимајући у искуству колико је добар Господ и колико су слатке Његове речи. Јер, не лаже Давид говорећи да су слађе од меда из саћа. Да, кажем вам, боље је да тако чинимо неко да чекамо неминовне невоље и да прекасно вапимо за опроштај.

Незнање је грех. Добровољно незнање је двоструки грех, ако не и више. И окове равнодушности, окове самоуверености, окове хладног презира према знању треба раскидати. И тада ће се будућност појавити под знаком радосне наде. Јер, нема препрека за раст. Постоји само лењост душе и сан разума, који рађа чудовишта. И треба да, почевши од данас, благосиљамо Бога у свако време и у сваки час; и да узмемо у руке Свето Писмо; и да га више не испуштамо, као што крмарош не испушта кормило, војник – оружје, а мајка – новорођенче.