Љубав, психолошки, па и онтолошки...(Лицем у лице с Д/другим)

[JESSY]

Jessy, da li bi mogla da postavis ovde link teme koju je Sanja trazila?

изволи...

 

http://www.imanade.org/o-ljubavnoj-zavisnosti-i/    

[Anika]

Да, итекако се неко може волети, а не веровати му. Пуно је таквих примера.

[Марио Токовић]

Ми смо се венчали 30.8.1998. а пакао је почео 31.8. године исте. И тај пакао је трајао неколико година. Узрок том паклу сам тражио и налазио у мојој жени.

И што је још важније, био сам хваљен у том закључку: сви моји другари/це, хвалили су моју доброту и потврђивали наопакост моје жене.

Али, слава Богу, и дан данас се сећам детаљно тренутка када сам почео да се лeчим од умишљености, инфантилизма и свеболести – непогрешивости;

и то када ми је духовник, тадашњи, рекао да сам ја сасвим О.К. а да је моја жена проблем. Тада сам посумњао у љубав других према мени, и сопствену љубав према жени,

јер је моја жена добар човек са манама. И од тада сам почео да се лечим од блесавости; и то лечење траје и дан данас и, слава Богу, даје резултате, а верујем тек ће.

Тада сам схватио да мане моје жене нису бодље или бодила, већ лекови; а kасније сам познао да никада у животу нисам имао бољег другара и пријатеља од моје жене;

и да су, готово сви, моји другари и другарице заправо жалили што су морали да ме деле са мојом женом.

А схватио сам и шта је Тајинство љубави између мужа и жене: желети и све учинити да останемо заједно и кроз сву вечност Царства које долази.

Јер Бог Тајну љубави мужа и жене неће укнути но ће јој тек долити од Tаворског Вина.

[Џуманџи]

Па не рече ништа о томе,који је то друга фора да заволиш,а да прва фаза није заљубљивање?

Некако ми све то звучи талибански, узми било кога,накркајте што више деце, и ето љубави...

Pa, fora je u tome da faza idealizacije uopste ne mora da "se prolazi" da bi se neko zavoleo. Naprotiv.

[Anika]

Обично се филозофира о љубави тамо где је и нема пуно. Кад је има у свој њеној пуноћи, она се осећа и живи.

[Џуманџи]

Ovim si komentarom pobila slicicu koju si postavila. Saalim se

[Anika]

Maybe. Под утиском сам двоје дивних људи са којима сам данас била. Баш се воле, нема потребе ништа да причају. Иако су дуго у браку, није их прошло. И много их је лепо видети.

[JESSY]

             

 

Свако од нас је не једном у животу осетио како му гнев спаљује срце! Како га черечи мржња! Како га изједа завист! Колико му невоља и мука причињава незадвољена и посрамљена сујета! Све се у срцу дешава; оно је осовина нашег бића.

Никада човечије срце не може бити празно, оно је увек испуњено, а садржина зависи од његове чистоте, од нашег духовног прегнућа и душевне хигијене. Свети владика Николај је говорио да је човек немоћан да држи сам своје срце рукама својим, већ га увек наслања на бића и ствари око себе. Али, на што год је човек наслонио своје срце, од тога се срце његово ранило и смутило.

[JESSY]

Чувај га, не обремењуј га, не оземљуј га!

Имати срце значи наћи срце у којем ће Бог водити човека. Срце је телесни орган и средиште нашег бића, у којем долази до заједнице и сједињења са Богом, јер као што се Сунце огледа у чистој води, тако се небо зрцали у чистом срцу.

Духован човек, који живи молитвом, сазнаје да његово срце није само физички орган или пак орган његовог психичког живота, већ да је нешто што се не може одредити, али је способно да се сједини са Богом – извором сваког бића. Свети Јован Кронштатски је говорио: „Срце је фино, лако, духовно, небеско по својој природи. Чувај га, не обремењуј га, не оземљуј га!“

[JESSY]

Посматрај га, јер оно је дубоко!

 

„Неопходно је да се привикавамо да пажњу свога ума усмеравамо на посматрање срца – шта се у њему догађа, о чему оно размишља, каквим осећањима живи, у каквом се стању налази, то јест да ли је у складу са заповестима Божијим или га обузимају гнев, раздражљивост, самољубље, завист, многобрижност“, наглашава старац Софроније Сахаров.

Срце је место на којем се развија целокупни духовни живот. Место на којем дејствује нестворена енергија Божија. На жалост, многи од нас никада не открију то „дубоко срце“, и тону под тежином бесмисла и стрепње.

[JESSY]

Како схватити израз „усредсредити ум у срце“?

 

Срце се заправо поистовећује са умом. Карактеристичне су речи светог Максима Исповедника који каже: „Да се очисти ум, који Господ назива срцем.“ И свети Никифор Исихаста тврди да када говоримо о стражењу над умом или чувању срца, говоримо о истом. Дакле, ум је тамо где је пажња. Када пажња сиђе у срце она ће тамо у једну тачку да привуче све силе душе и тела. Усредсредити ум у срце значи успоставити пажњу у срцу, и умом посмтрати пред собом присутног, невидљивог Бога, обраћајући му се славословљем, благодарењем и мољењем, пазећи при томе да ништа страно не улази у срце.

[JESSY]

Тајна сусрета

 

Из списа светих Отаца види се како је разоткривање срца исто што и разоткривање личности. Тако је личност „скривени човек срца“, и то би била једина могућа формулација личности, ако се сложимо да се личност као тајанствена заједница и јединство са Христом не може дефинисати научним терминима. Тако можемо рећи да је личност изнад сваке дефиниције, услед чега је споља неспознатива, уколико не разоткрије саму себе. Човек тек благодаћу Божијом, нашавши своје срце постаје и личност. Из свега реченог следи да је срце место које се разоткрива благодатним подвижничким животом и место где се открива Бог.

Још само да додам како се према учењу светих Отаца духовно срце налази у телесном срцу као органу. „Срце управља целокупним организмом, и када благодат обузме срце, она завлада свим помислима и удовима. У срцу се налази ум и све помисли душе,“ учи нас свети Макарије. Све, било добро или зло, зачиње се у срцу, и за све што нам се догађа ми осећамо као да долази из срца.

[JESSY]

Радосно срце

 

Зато знајте да постоји само једна истинска „срећа“ на земљи, а то је певање и радовање срца човековог. Ако срце пева, човек има скоро све. Скоро, јер му остаје да се побрине само о томе да га срце не разочара у предмет љубави и замукне. Зато нам Иљин са посебним надахнућем поручује да на земљи постоји само једна истинска срећа и та срећа је блаженство љубећег и појућег срца, јер оно већ за живота ураста у духовну суштину света и суделује у Царству Божијем.

 

https://duhovnaterapija.wordpress.com/2015/10/18/srce/

[БанеЛ]

Заиста дивне реченице. Цар Соломон је рекао да је све таштина. Свака ствар која нам је привидни извор среће, лако може(и деси се) да се преобрати у ствар која у нама изазива тугу и незадовољство. Зато и треба очистити ум, око наше душе. Треба уклонити ту маглу, видети шта се дешава у нашем срцу. Наш пад нас је и везао за овоземаљске ствари, а свака је таштина. 

[Дијана.]

Imati srca u običnom kontekstu znači imati saosjećanja, ljubaznosti, ljudskosti, ili ponekad, snage, čvrstine i hrabrosti. 

Ljudi često misle da "slušati srce" znači slijediti njegove porive, predavati se nekim osjećanjima i sl. Međutim pouke naše duhovnosti se po tom shvatanju razlikujue od psihologije, umjetnosti i svakodnevnice. "Iznad svega, čuvaj srce svoje", "Ne slušaj srce svoje dok ga ne očistiš", jer "Iz srca izlaze grijesi", i koliko god um bio na udaru i uzrok zala što govorimo i činimo, opasno je tek kad zlo iz uma zatruje i srce... Razni psihologizmi i racionalizacije mogu nam poturati pod osjećajnost svakakvo smeće koje je duhovno prljajuće za nas a oštećujuće za bližnje... Od bezosjećajnosti stradaće bližnji sigurno ali i od sebične i nebrižljive osjećajnosti. Treba imati savjesti i odgovornosti i sluha šta je drugome potrebno a ne šta naše srce osjeća potrebuje ili zamišlja ili želi.

A čisto srce koje umije da voli uz pažljiv um i živu ali ne rigidnu savjest je veliko duhovno dostignuće, i dar. Iz srca ne dolaze samo svi grijesi već i radost i mir i ljubav kao darovi Duha Svetog koje neko zadobije i onda njima može da osvjetljava i život drugih... Tako sam često viđala ljude vjernike koji se trude i imaju vrline, i steknu i mir, ili se za njega žestoko bore, i ljubav, onu bestrasnu se ne može poreći da imaju, ali to savršenstvno koje se odslikava u dječjoj radosti koju daje jaka vjera, čista ljubav, dobra nada - nikad ne steknu... Da ne računamo svete starce...  Opet, bez sposobnosti za ljubav, čistu, bestrasnu, žrtvenu, ta radost je nemoguća. U svijetu smo koji 'u zlu leži', zloba, grijeh i stradanje su nam usud i spolja i iznutra. Stoga je najveće dostignuće za većinu nas ipak - mir, s kojim možemo podnositi sve neumoljivo satiruće okolnosti naše sudbine...