Љубав, психолошки, па и онтолошки...(Лицем у лице с Д/другим)

[Danijela]

 

Човек воли другу личност не само зато што му она при извесном одношају доставља насладу, већ је воли зарад ње саме, њега задовољава срећа те личности и та љубав доставља му највећу пријатност.

 

О љубави – мисли су исказиване у безброј различитих облика. У специфичној форми којом су социјалистички теоретичари 19. века износили своја схватања, писао је Светозар Марковић. У његовом делима о друштву и предлозима социјалних реформи, место је нашла и мисао о љубави. Рефлексија о емоцији која се мења кроз друштвени развој. О љубави каква је некад била и љубави каква треба да постане.

 

Породично осећање у први мах основано је на егоистичном осећању. Тежња за намиривањем сполног инстинкта то је прва побуда љубави између човека и жене и  њиховог супружанског живота. И једна и друга страна налазе насладу у љубави. Сам избор жене основан је на осећању наклоности спрам ње. Разуме се да ова наклоност код првобитног човека није ништа друго већ расположење, што га осећамо према неком предмету који нам служи за насладу.

 

Ове брачне свезе морале су бити веома лабаве – за једну или више година, но свакојако на неопредељено време, јер се жена моглa сваки  час „обручити“ са другим  човеком, који је био јачи или имућнији или уопште имао неко преимућство.

http://www.youtube.com/watch?v=AkQN_0_CvnE

Аутор препоручује да уз текст пустите ову музичку подлогу

 

 

Савремени човек би требало да се разликује од првобитног човека. По мислима Светозара Марковића, друштвени развитак условљава промену породичних одношаја. Наместо егоизма долази друштвени инстинкт.  Себичност се гаси, а морално осећање у човеку, које је засновано на друштвеном инстинкту, утиче на осећање љубави и уздиже га до највећег савршенства.

 

Човек коме је морално осећање веома развијено тежи да свака личност буде срећна. Човек који одиста љуби женску као личност, која осећа и мисли, тај ће својом љубављу тежити само да достави њој срећу и већ та њена срећа за њега је највећа наслада, а неће никад тежити да је употреби за предмет или ствар свог уживања. То је највећи ступањ до кога се може узвисити човекова љубав према женскињу. Ми видимо да се тај ступањ достиже само онда ако сматра жену као личност тј. као равноправног члана друштва, који је властан да располаже својим осећањем по својој вољи. Сaмо је слободна жена кадра да љуби правом љубављу. Само је слободна љубав – права љубав.

Савршена, идеална љубав би захтевала другачије опхођење супружника. Данас уобичајене праксе понашања једноставно би биле искорењене. За завист и љубомору више не би било места.

 

Такав човек ако не нађе одговора у љубави, неће никада сматрати себе као повређена, ако „не присвоји“ љубљену личност. Код праве љубави између мушкиња и женскиња не може бити ревновања. Ревновање је осећање неразвијених људи – оно понижава човеково достојанство.

Поштовање достојанства сваке особе произвело би још једну последицу у супружним односима. Свака независна личност сматра се пониженом ако живи од тућег рада и туђе зараде.

 

Нема сумње да човек вазда тежи, да материјалнијм добрима задовољи жену коју воли, па је с тога тежио да присвоји или стече што више може добара. То га је исто побуђивало да се кицоши или да се размеће својим богатством итд. Али кад жена престане бити лутка, која живи од милостиње мужевље, онда човек неће моћи да своју љубав изјављује жени шареним поклонима, већ на против, његова тежња мора бити управљена на то, да жена сама зарађује за све што јој је потребно; дакле он ће се старати да жена развије и употреби све своје природне способности.

Од друге половине 19. века, када су изнети ови ставови, па све до данас, много тога је промењено. Другачији је положај жена.  Другачији су услови живота. Друштво је постало сложеније. Међутим, мисао о љубави делује и даље актуелна. Завист, љубомора, поседовање, превара, себичност и даље постоје. Штавише, често су доминантни појмови јавног дискурса о љубави. Према томе, уколико се прихвати теза да љубавни односи напредују са развитком морала у човеку, значи ли то да између 19. века, када су изречена ова схватања, и данашег стања друштва нема значајнијих разлика? Да је егоизам и даље основа међуљудских односа и емоција? Да није дошло до јачања моралног осећања међу људима?

Јасног одговора на ово питање нема. Не треба га ни тражити. Пре свега јер је питање погрешно формулисано. Уместо разматрања друштва треба се усмерити на конкретан однос. На конкретну особу. Увидети колико је од постојећег односа удаљена љубав уздигнута до највишег савршенста. И посветити се  смањењу те разлике. У томе донекле лежи замерка Светозару Марковићу. Уместо чекања да у се складу са универзалним кретањем човечанства друштвени инстинкт усади у људе, а морални закон наметне као основ друштвених кретања, треба се посветити конкретном односу. Радити на томе да он постане идеалан. Одустати од ишчекивања да савршено друштво постане узрок савршене љубави, већ учинити да савршена љубав буде темељ савршеног друштва.

 

http://akademskikrug.rs/na-putu-savrsene-ljubavi/

 

 

[Cico]

a suprotnost od ljubavi?

Znam da je ovo mozda malo i nesvakidasnje pitanje. Koji je sinonim za nedostatak ljubavi? “ravnodušnost“ (tzv. hladnoća) ,ili mrznja? Znam da moze biti i jedno i drugo,na prvi pogled,al mora da ima nekog pravilnijeg odgovora. Npr. Tamo gde se u braku,dvoje mladih vole veoma,i nakon mnogo godina,iz nekog razloga,ljubavi vise NEMA. Da li se “hladnoća“ može,u tom slucaju,izjednaciti sa mrznjom? Mada,u takvim situacijama,nema ni mržnje,ali pogotovo ljubavi nema,nego samo “hladnoća“. Sta je suprotno od ljubavi?

[Дијана.]

suprotno od ljubavi je strah, a posledica toga je samoca

 

Odlično rečeno, jer 'ljubav izgoni strah napolje', ali češće obratno, strah izgoni ljubav napolje. Strah leži u osnovi sebičnosti i agresivnosti koje su direktni antipodi ljubavi. 

[Aquilius Cratus]

suprotno od ljubavi je strah, a posledica toga je samoca

 

Stvar je ipak malo slozenija i dramaticnija! Suprotno od ljubavi nije strah nego mrznja. Ultimativni cilj ljubavi je kauznalnost i postojanost svega, svakoj stvari dati bice a to moze samo onaj koji biva kao ljubav to jest Bog. Suprotno od toga konacni cilj mrznje je unistiti cak prozdrati sve i kosmos prevesti nazad u kaos da bi se prebivalo u apsolutnoj samobitnosti (kad nema strukture nema ni drugoga pa ni zrtva nije potrebna i nema egzistencijalnih posledica samoce), Bog/bog samo po sebi.

[Саша од Москве]

hmmmm... Ja koliko shvatih - suprotnost od ljubavi je ravnodušnost, bukvalno drugi je mrtav za tebe, ne izaziva nikakvu reakciju. Sad opet - u mržnji postoji nekakva interakcija sa drugim koja može iz tog - iako konfliktnog odnosta - dati nešto... Ili grešim?

[Дијана.]

Suprotno od ljubavi nije strah nego mrznja. Ultimativni cilj ljubavi je kauznalnost i postojanost svega, svakoj stvari dati bice a to moze samo onaj koji biva kao ljubav to jest Bog.

 

Pa tačno je valjda i jedno i drugo; prvo psihološko, a drugo, filozofsko (metafizičko, ontološko?) tumačenje. Interesantno je da su te dvije sile uvijek bile personifikovane u svim religijama... u drugim religijama ljubav i destrukcija su otprilike sile iste po snazi; a u našoj, zlo, destrukcija je daleko ispod stvaralačkog ljubavnog Logosa. Čak je i prvi andjeo jači...

[uros]

 Stvar je ipak malo slozenija i dramaticnija! Suprotno od ljubavi nije strah nego mrznja. Ultimativni cilj ljubavi je kauznalnost i postojanost svega, svakoj stvari dati bice a to moze samo onaj koji biva kao ljubav to jest Bog. Suprotno od toga konacni cilj mrznje je unistiti cak prozdrati sve i kosmos prevesti nazad u kaos da bi se prebivalo u apsolutnoj samobitnosti (kad nema strukture nema ni drugoga pa ni zrtva nije potrebna i nema egzistencijalnih posledica samoce), Bog/bog samo po sebi.

 

Tacno je da je suprotnost ljubavi mrznja, nikakav "strah" itd. nego samo i isljucivo mrznja. A konacni cilj mrznje zapravo nije "prebivanje u apsolutnoj samobitnosti", to je privremena posledica koja proistice iz iluzorne prirode mrznje, nego je "da ne postoji nista osim mene". To je zelja da nista ne postoji osim onog koji to zeli. Medjutim buduci da postojanje bez drugog zapravo nije postojanje nego je nistavilo, stvarni konacni cilj ciste mrznje jeste unistenje svega. Samobitnost je zapravo neostvariva, to je iluzija odnosno psihoticna deluzija mrzitelja. Tragicna sustina pragreha - gordosti - lezi upravo u samounistenju. Kao sto kaze o. Justin, "djavo to je duh koji sve odrice". To "sve" ne bi bilo sve da ne ukljucuje i samog odricatelja. 

[zuti car]

Suprotnost odljubavi nije mrznja .Postoje ljudi koje volim i postoje oni koje ne volim, koji mi ne bude nikakvu emociju sto je i normalno jer ih ne poznajem , opet , ne postoji niko koga mrzim i veoma sam zahvaln Bogu na tom daru , sto me je postedeo tog osecanja

[Vesna Milovic]

Strah je suprotnost najpre od hrabrosti. Suprotno od ljubavi je prvo mržnja, a onda i ravnodušnost. Šta je od ta dva gore, teško je reći. 

[Midrash]

Suprotno od ljubavi je samoživost. Ljubav je na prvom mestu davanje. Što više očekujemo da nam se vrati od drugih, to je ljubavi manje. Mržnja, hladnoća, nezainteresovanost su samo spoljnje manifestacije samoživosti. Konsultovati recomo 1 kor 13; molitve na jezeru vladike Nikolaja, mislim da je 34-ta molitva.

[Ignjatije]

Slažem se Žutim carem. Strah je suprotnost, kao i ravnodušnost nezaineresovanost. Mnogo je ljudi na ulici koje ne volim, ali ih i ne mrzim niti ih se plašim. Zavisi o kakvoj se ljubavi i Ljubavi radi.

U novozavetnom grčkom tekstu za ljubav se koriste četiri različite reči koje su prevedene kao jedna- ljubav. Tako da moraju postojati i četiri suprotnosti, zar ne?

[Manastir Bradaca]

. Suprotno od ljubavi je prvo mržnja, a onda i ravnodušnost. Šta je od ta dva gore, teško je reći.

po meni,gora je ravnodušnost.. 

[Deja Vu]

По личном искуству бих рекао да је супротно од љубави равнодушност као недостатак исте. Мржња је по мени погрешно усмерена љубав. Рецимо ако некога једно време волиш, па те повреди и онда почнеш да га мрзиш. Исто као што је зло погрешна употреба нечега, нпр. ватре. Добро и зло нису неки вечни принципи који висе у космосу и све се врти око њих. Добро и зло су начини на које се наше мисли, речи и дела изражавају. Зато је зло погрешно усмерено добро. Зло је промашај, као грех. Исти случај са мржњом. 

 

Е сад, то не би било тачно у случају да је љубав вечна (мислим на ону у везама, не на Бога и слично). Ако је вечна, онда оне особе које сам волео, па мрзео, уствари никад нисам ни волео. Ако неког волим, волим га заувек. 

[Vesna Milovic]

Много је тога супротно од љубави, али је мржња на водећем месту.

[Дијана.]

U novozavetnom grčkom tekstu za ljubav se koriste četiri različite reči koje su prevedene kao jedna- ljubav. Tako da moraju postojati i četiri suprotnosti, zar ne?

Odlična napomena: eros-erotska ljubav (osnovna odlika zanos), storge-porodična privrženost (biološka, instinktivna, pristrasna, trpljenje), filia-prijateljska ljubav (naklonost duševno srodnih), agape-univerzalna ili hrišćanska ljubav (sveprihvatanje, samilost).

Suprotnosti: eros-mržnja; privrženost-otuđenost, netrpeljivost; philia-ravnodušnost; agape-sebična samoizolovanost, nedostatak saosjećanja. Mržnja (agresivnost, destruktivnost, aktivno zlo), svakako je suprotno djelovanje svakom ovom obliku ljubavi, jer suština svakog je da poštuje podržava i unapređuje postojanje i ličnosnost drugog. Ljubav znači život, i podržavanje života, u svakom smislu (biološkom, psihološkom, ontološkom). Suprotnost je razaranje života, negiranje i onemogućenje vječnog bivstvovanja (da li je naša ljubav, ljubav za dušu ili za tijelo, za prolazno ili vječno u drugome).

Ima sigurno i više značenja, kao filozofsko, na koje je Akvi ukazao:.stvaralaštvo (Božije), sila koja uzvodi iz nebića u biće, kojoj ispravno možemo suprotstaviti htonsku destruktivnost.  'Otac/svedržitelj, ljubavlju/Sinom stvara svijetove'. (ne sjećam se ko je autor ove misli). Tu je čak Božiji Logos izjednačen sa Ljubavlju - novo pitanje.