Ћиров блог о историји

[Ћириличар]

Један одличан видео о национализму:

 

У суштини, човјек је изложио саму срж сукоба национализма и анационализма који је чак видљив и у Србији. Наиме, нација је један организам чије органе представљају народ, држава и институције, култура, језик, историја итд. Сама идеја нације је пружила разлог зближавања људи у једну више хомогену заједницу, било да је то вршено преко државе или преко етничког поријекла. "Сви смо ми дио нечег већег од нас" био би мото те идеје. И те идеје су узеле дотадашњи просвјетитељски фокус на човјека појединца и поставиле га у једну ширу групацију којој он од своје воље припада и са којом се идентификује. Због тога је тај човјек спреман заузети се за ту своју групацију. Но, пошто се национализам јавио као утицајна идеја половином 19. вијека, када је упоредо и дарвинизам био популаран, многи људи су почели да методологију расне класификације животиња примјењују на људе ( што би био резултат недовољне образованости самих тих људи око биологије и чињенице да су сви људи биолошки једна врста ) што је на крају кулминирало њемачким нацизмом и најразорнијим ратовима. Тај шок од посљедица екстремног национализма је јавност одвукао у другу крајност - анационалност у којој се држава гледа само као апарат за сервисирање потреба и регулсиање односа између својих грађана. И након дугог времена без отпора, и та идеја је отишла у своју крајност.

Наиме, нацију чини једна групација људи која дијели исте или сличне вриједности. Како се ишло ка све већем остракизму према национализму, тај битан аспект се занемаривао и дошло је дотле гдје се данас Европа налази. Када је покренута идеја мултикултурализма, то је погрешно дефинисано као суживот више различитих култура које се не морају уопште мијењати. Тиме је омогућено да више култура географски постоје једне поред других, али да се у суштини не додирују и немају никаквога контакта. То у суштини се и не може сматрати мултикултурализмом, јер није у питању један систем, једно друштво у којем више култура заједно живи у сталном међусобном додиру, него гдје више различитих култура се све више затварају у себе. Одатле појава муслиманских гетоа по Европи. Оно што је битно је да постоји национални вриједносни консензус, било да постоји унутар нације једна култура или више. У додиру различитих култура морају се десити промјене - дошљаци морају прихватити норме домаћина, а домаћини морају разумјети и прихватити норме дошљака и тако заједно требају створити консензус око којег се сви слажу. Тиме се ефективно одиграва еволуција нације, што се више пута одиграло нпр. у САД-у, земљи имиграната. Дакле, основна идеја видеа је да се узме најбоље од обије стране - од национализма тај хомогенизујући вриједносни консензус и идентитет, а од анационализма отвореност промјени, еволуцији и прихватању нових вриједности и других култура и мијешања са њима.

[александар живаљев]

  On 11. 8. 2016. at 13:25, Ћириличар рече

Занимљиво је колико само има збирки народних пјесми и прича и поред Вука, а да тек сада сазнајем за већину њих:

• Збирке муслиманских народних пјесама које је приредио Алија Наметак
• Хрватске народне пјесме које је приредио Никола Андрић
• Народне пјесме мухамедоваца у БиХ од Косте Хормана
• Јуначке народне пјесме муслиманске од Мустафе Зирића
• Муслиманске народне јуначке пјесме од Есада Хаџиомерспахића
• Муслиманске јуначке пјесме од Наска Фрндића
• Хрватске народне женске пјесме ( муслиманске ) од Мехмед-Џелалудина Курта
• Српске народне пјесме из БиХ од Богољуба Петрановића
• Народне пјесме из старијих, највише приморских записа од Валтазара Богишића
• Ерлагенски рукопис од претпостављеног непознатог аустријског чиновника у Крајини

Expand  

Ерлагенски рукопис је мајка свих потоњих збирки. Ја сам о њему највише читао у књижевноисторијским радовима Милорада Павића, које Теби, а и свима топло препоручујем.

Епска поезија Бошњака је врло занимљива, често контрапункт српској: муслимански јунак узима хришћанку и преводи је на ислам; али увијек с тезом да су Бошњаци султанови најбољи војници.

[Ћириличар]

  On 7. 10. 2016. at 23:03, александар живаљев рече

Ерлагенски рукопис је мајка свих потоњих збирки. Ја сам о њему највише читао у књижевноисторијским радовима Милорада Павића, које Теби, а и свима топло препоручујем.

Епска поезија Бошњака је врло занимљива, често контрапункт српској: муслимански јунак узима хришћанку и преводи је на ислам; али увијек с тезом да су Бошњаци султанови најбољи војници.

Expand  

Па није да нису били макар једни од најбољих Осветили су Косово прије нас са Хусеин-капетаном, пробили се скоро до Македоније када се једном побунише против реформи. Разбили царску војску у 2-3 битке заредом, ако се добро сјећам.

Имаш ли ми додати листи још неку збирку и гдје бих могао набавити све ове побројане?

[александар живаљев]

  On 8. 10. 2016. at 8:33, Ћириличар рече

Имаш ли ми додати листи још неку збирку и гдје бих могао набавити све ове побројане?

Expand  

Рад је у бублиотеци "Дом и школа" својевремено објавио добар избор "Муслиманске епске пјесме". Видјећу да их нађем код родитеља у библиотеци, па ти шаљем преко Инбокса.

[Ћириличар]

  On 8. 10. 2016. at 9:55, александар живаљев рече

Рад је у бублиотеци "Дом и школа" својевремено објавио добар избор "Муслиманске епске пјесме". Видјећу да их нађем код родитеља у библиотеци, па ти шаљем преко Инбокса.

Expand  

Ја и даље чекам

[Ћириличар]

"Језик и национализам" од Сњежане Кордић

Професорка Кордић у књизи разрађује однос између националистичке политике и лингвистике. Прво конкретно у случају Хрватске, помоћу бројних домаћих и страних извора, аргументовано приказује постојање и форсирање језичног пуризма од стране званичне власти Хрватске ( првенствено кругова блиских ХДЗ-у ). Тако наводи налазе пољских истраживача који су установили да се у медијима који су више национално и десно оријентисани језик много више разликује од обичног говорног језика. Наиме, присутније су нове ријечи ( створене од стране хрватских лингвиста ) које се сматрају "хрватским", а које се мало или никако не користе у свакодневном говору, што је посљедица језичног конструкционизма и пуризма подупртог од ХАЗУ и хрватских власти.

Главни протагониста пуристичке ( чистунске ) језичне политике је лингвиста, Стјепан Бабић - коме посвећује већи дио посљедњег дијела књиге. Лик господина Бабића заправо оличава читаву језичну ситуацију у савременој Хрватској. За вријеме Југославије, Бабић је најгласније заступао становиште да Срби и Хрвати говоре једним језиком, док се ограничавао само на одбрану ијекавице од наводне пријетње која је по њу долазила од Новосадског договора о језику. Преовладавањем националиста широм Југославије, Бабић се преко ноћи окреће у потпуно супротном смјеру и као научник, лингвиста, тврди да Хрвати и Срби говоре различитим језицима. Главни аргумент хрватских пуриста постаје разлика у изговореним ријечима ( Срби и Хрвати не говоре истим језиком јер имају доста различитих ријечи за исте ствари ), а критеријум међусобне разумљивости ( који је главни критеријум за одређивање језика у међународној литератури ) потпуно игноришу и одбацују. Кордићка крунски аргумент пуриста оспорава примјером из непосредног хрватског сусједства - Њемачком и Аустријом које говоре њемачким језиком, а имају различите ријечи за скоро све ствари. Преостао је покушај хрватских пуриста да хрватски одвоје од српског тако што би га дефинисали као "аусбау" језик наспрам српског. А шта је то "аусбау" језик? На примјер, то су пољски, чешки и словачки језик - међусобно јако разумљиви да нема потребе за међусобним учењем, али се третирају као различити језици јер ништа друго мимо разумљивости скоро и да немају ( од историјског развоја, преко правописа, различитих стандардних норми, до различитих рјечника и граматика ). Но ни тај аргумент Кордићка није оставила на миру наводећи како је стандардни хрватски језик заправо језик којег је Вук Караџић предложио за стандардни и који се користи и у Хрватској, и у БиХ, и у Црној Гори и у Србији, са истом граматиком, историјским развојем који спаја све те земље и чији говорници имају стопу међусобне разумљивости и сличности и преко 90%. Тај Вуков језик је један стандард на основу којег су се развиле његове дијалектичке варијанте ( штокавска ијекавица и штокавска екавица ) и који има више центара свог нормирања. Професорка Кордић потом, као да предаје основцима, објашњава како и зашто Срби и Хрвати говоре једним језиком - подводећи га у категорију полицентричних језика ( попут енглеског, њемачког или шпанског ). Полицентрични језик има више центара нормирања, али уједначен историјски и културни развој, за разлику од аусбау језика. Наиме, у међународној лингвистици се српски, босански, црногорски и хрватски третирају управо као један ( полицентричан ) под називом "српско-хрватски" који само означава крајње тачке простирања тог језика ( а не националности његових говорника ) - што Кордићка пажљиво доказује изводима из страних рјечника.

Дакле, ако је у питању један језик, поставља се питање одакле долази инсистирање на супротном становишту? Кордићка тада у једначину убацује национализам и књига тада постаје заиста занимљива. Наиме, у књизи је изложила карактеристике национализма које га и постављају на овакав курс дјеловања. Да би нација постојала, она мора имати легитимитет у очима својих жељених припадника. Тај легитимитет национализам на Балкану налази у историјском континуитету и повезаности са прошлошћу ( иако је немогуће говорити о било каквој националној свијести у савременом смислу ријечи у временима прије 19. вијека ). Национализам стога тврди да постоји национални континуитет, народни континуитет, културни континуитет и језични континуитет - што Кордићка све изравно негира. Прво стога што се језичке границе не поклапају нужно са националним, народним, културним и религијским границама, а друго стога што је нација релативно нова друштвена конструкција која настаје вјештачким људским дјеловањем ( и као такав нема везе са природним друштвеним процесима који су се мање-више одигравали сами од себе, без плана и идеологије ). Управо због тога национализам тежи да преправи, измисли или погрешно представи своју прошлост, како би тиме оправдао своје постојање. Национализам тежи да докаже како је нација одувијек постојала, како нација није друштвена конструкција, што је могуће само лагањем да је одувијек постојала.

Тако Кордићка каже да не постоји национални континуитет у повијести балканских нација које се позивају на средњевјековне државе као основе свог постојања. Наиме, каже:"Знанствена истраживања показују да средњовјековна царства нису биле чисто славенске државе (...) него су била вишенародна царства. Чак ни њихови владари не могу се, према данашњим спознајама, сврстати ни у једну етничку групу". Убрзо иде корак даље тврдећи да не постоји ни народни континуитет у повијести јер не постоји доказа да између народа из прошлости и садашњих нација нема директне, или чак детерминистичке везе ( тј. не може се рећи да је сваки народ из прошлости оформио своју нацију, нити да су данашње нације настале као природна појава у историји одређених народа ). Она каже:"Погрешно је повезивање народног и националног са повијесног гледишта. У доба када чак ни племство ни грађанство није имало појмове за замјећивање сувремене категорије нације и кад није располагало етичко-политичким и емоционалним предувјетима за сувремени патриотизам, требало би да је сељаштво, које није имало никакву способност политичког дјеловања и које је било потиснуто из политичке сфере, инстинктивно слутило нешто што ће повијест стољеће касније произвести у изразито сложеном процесу? (...) Осим тога, народи једва се могу дефинисати објективним критеријумима, због чега остаје на располагању само субјективна припадност. Сватко припада оном народу у који сам себе убраја. Надаље, народи нису статичне и стабилне творевине. Они су дјело човјека (...), ради се о развијеним облицима друштвене организације који су произишли више-мање случајно из сталних формирања група...". Појам нације је развио уски круг интелектуалаца који је касније ту идеју преносио на шире друштвене слојеве, чији "патриотизам" није прелазио границе свог пребивалишта или области у којој живе. Чак се савременим истраживањима утврдило да данашњи појам народа се не подудара са оним из минулих и далеких вијекова ( што тврде Ернест Гелнер, Бенедикт Андерсон и Ерик Хобсбаун ). Заблуда је такође да се припадност етносу заснива на поријеклу.

Средишњи дио књиге, посвећеног управо национализму, Кордићка гради на ставу да се национална припадност не заснива ни на чему другом до субјективном осјећају припадности нацији којег појединац има. Поред тога износи тврдњу како су националистичке идоелогије пропагиране углавном ради остварења уских интереса интелектуалне, политичке и економске елите. Крај књиге, у којем излаже детаљније историју настанка и распламсавања хрватског пуризма, елегантно приказује управо то. Хрватски лингвисти су дјеловали у складу са политичким интересима хрватске елите и сходно томе заступале једне или друге ставове. Када се дошло до независности, кренуло се у изградњу засебног језика за засебну нацију прописивањем шта је хрватско а шта није, а све зарад одбране од "оног другог", од Срба и српске језичке, економске, културне или политичке доминације.

У суштини, професорка Кордић не маши срж национализма и нације. У питању су људске конструкције које људи стварају политичким дјеловањем и пропагандом. Но, оно што очигледно недостаје као елемент у аргументацији њених ставова ( и чији недостатак управо одводи професорку у крајњи, како изгледа, анационални став ) јесте узимање у обзир да интелектуална и политичка елита дјелују у стварању нације не само из личних економских или политичких интереса, него чак и из искреног убјеђења да припадају нацији коју треба створити као независну творевину. Занимљивост ове књиге је та што показује крајност у коју национализам може запасти. Наиме, што се конкретно хрватске нације тиче - она је настала уједињењем три међусобно језички и донекле културно различите цјелине, Хрватске ( од кајкавског екавског Загреба до западне данашње БиХ ), Далмације ( чакавске и икавске, са доста штокавскога и ијекавскога) и Славоније ( штокавске и екавске са такође ијекавским ). Преузет је Вуков стандард - штокавска ијекавица, који уједињује све три регије. Форсирањем само тог једног стандарда као хрватског, одлази се у сулуде крајности и негацију изворних говора Хрвата ( тиме иронично дерогирајући оно што је хрватско ). Са друге стране, Срби стоје боље што се тиче таквих супротстављености, јер једина разлика која се јавља унутар српског етничког и националног корпуса јесте подјела на екавицу и ијекавицу, што увелико поједнсотављује читаву језичну проблематику. Но, имајући у виду излагања из ове књиге, поставља се питање докле може форсирање "правог срБског" изговора довести, до којих крајности се оно може развући?

А ионако, зна се да је прави српски ијекавска штокавица и херцеговачких предјела. Бугараши екавски, слободни сте у Софију се преселити.

[Ћириличар]

 

[Ћириличар]

"Исламска декларација" Алије Изетбеговића - основи савременог исламизма

Овај рад, због којег је Изетбеговић и затворен у комунистичкој Југославији, иако писан данас већ далеке 1970. године, савршено излаже свеопште карактеристике данашњег исламистичког покрета у свијету. Са једне стране,  вриједно је хвале како су најопштије црте једног покрета изложене на јасан и прегледан начин, док са друге стране се самом писцу могу замјерити разни логички скокови и селективно гледање на одређене ствари. Очигледно је да су такве грешке посљедица емотивне инвестираности у идеју ислама ( за који је просто плеоназам рећи "политички ислам", што након читања ове књиге постаје савршено јасно ) која извире у појединим дијеловима књиге. Но, све у свему, мислим да се тешко може наћи било какво слично дјело које тако јасно, прецизно и скоро па савршено објашњава општу идеју ислама да је са великом лакоћом могу разумјети и кафири, попут мене.

Сврха идеја које заступа Изетбеговић је исламизација - али не свијета и не исламзација немуслимана ( иако је то пожељна нуспојава ), већ исламизација муслимана. Тачније речено, ријеч је реисламизацији муслимана који су, након вијекова сопствене декаденције, окретања од учења Кур'ана и ропства страним силама, постали сиромашни, слаби, необразовани и немоћни да одговоре на савремене изазове које свијет поставља. Разлог томе је, каже Изетбеговић, непостојање исламске заједнице и то у два смисла - првенствено у смислу да муслимани не иду даље од емотивне повезаности са другим муслиманима ( те у многим случајевима се разне муслиманске земље не држе заједно против једног непријатеља, као против Израела ) што је у супротности са Кур'аном који каже "Сви муслимани су браћа" и који предвиђа једну наднационалну муслиманску заједницу у којој етницитет и националност нису никакав битан фактор; а у другом смислу је тај да саме муслиманске државе не испуњавају идеале исламске власти. Изетбеговић ту исказује један, Балканцима иначе добро познат, сентимент - презир према "западњачким ученицима" који "оду и уче се на Западу те се тамо осјећају инфериорнијим, а када се врате кући у стању када су изгубили сваки додир са својим корјенима осјећају се супериорно над својима и покушавају им наметнути западњачке идеје у којима нема ничега исламског". Наиме, Изетбеговић сматра да су напредак и реформе могући само ако народ прихвати те промјене, а да би их прихватио оне се морају заснивати на исламским принципима и исламским тумачењима одређених принципа које дијели са Западом ( што је очигледно код принципа слободе вјероисповијести и толеранције ) - што однарођена интелигенција никако не може да понуди. "Интелигенција мора бити мозак напредка, а народ мора бити емотивна подлога и крвни систем промјена који ће идеје усвојити и спровести их". Само када власт предложи исламске принципе и када их народ прихвати - може се рећи да постоји исламска власт. Свака власт која натура нешто неисламско неминовно клизи у диктатуру, јер народ једнсотавно не може да се идентификује са својим "страним" владаром ( за шта је, како је историја показала, Изетбеговић у праву ). Још већу препреку изградњи исламског друштва и државе пружају конзервативци и реформисти који се користе западњачким политичким резоновањем у тумачењу ислама, те клизе или у тумачење да ислам не треба се мијешати у државне ствари, или да не може ништа допринијети на том пољу - и тиме ефективно га маргинализујући као што је религија маргинализована у државном функционисању на Западу.

Проблем је што на Западу нема схватања како ислам за муслимане није исто што је хришћанство за хришћане. "Ислам није само религија", један је од поднаслова књиге. У томе муслимански конзервативци и модернисти гријеше када га тертирају као "само религију". Ислам по својој природи тежи да своје вриједности, принципе и идеале спроведе кроз државну организацију. Ислам није само религија, него је и морални, вриједносни и културни систем. Суштина ислама лежи у тој религијско-идеолошкој структури. То је и разлог због којег Изетбеговић такође осуђује муслиманско свештенство које је вијековима све више форсирало исламску форму и чисто бубање и рецитовање Кур'ана, него што је захтијевала његово разумијевање и практиковање у личном животу. Један од разлога исламског пада и декаденције је управо и заблуђено и корумпирано свештенство које, још више од исламских конзервативаца, уназађује и уништава ислам својим инсистирањем на мистичном аспекту ислама, него на оном реалнијем ( што јако подсјећа и на жалбе хришћана ка својим црквама ), ефективно га одржавајући заосталим. Све је то створило потребу за исламизацијом муслимана и за стварањем исламског друштва и исламске власти ( идеално, од Марока до Индонезије ).

Но, шта значи створити слободно исламско друштво? Оно, по Изетбеговићу, не може постојати унутар неисламске власти. Исламско друштво и неисламске институције су некомаптибилне, управо због тенденције ислама да своје вриједности уређује државним апаратом. Ондје гдје су муслимани већина, могуће је преузети власт и створити исламску власт која ће свакако бити религијски толерантна и неће спроводити присилну исламизацију религијских мањина, под условом да су лојални исламској власти ( што је и евидентно у историји Османског царства које је радије спроводило политику стварања подстицаја за прелазак на ислам ). Но, шта уколико муслимани нису већина у земљи у којој живе ( у којем случају је једино Босна и Херцеговина таква земља у свијету )? Просто, Изетбеговић се у том случају залаже за рад муслимана на себи, на повећавању својих бројева и преузимањем власти онда када постану већина у земљи - али не насилним путем. Наиме, "циљ не оправдава средство" и стога по Изетбеговићу пожељно је пропустити прилику за насилним наметањем исламске власти уколико сами муслимани нису довољна већина у земљи и уколико сами не живе по исламским идеалима.

Након преузимања власти, исламска власт не смије запасти у реакционаризам и изолацију. Потребно је да се сарађује са Западом и да се са Запада преузимају тековине, научна достигнућа прије свега, али у духу ислама. Потребно је указати муслиманима да је могуће имати ислам и вјеру која се заснива на реакционаризму и мистицизму ( који воде у изолацију од савременог свијета ) заједно са науком која не води у атеизам - као што је то био случај током Златног доба ислама. Потребно је муслимане подстакнути да се образују, прије свега. Главни проблем са муслиманским свијетом који је у доба писања књиге био изразито назадан и неписмен јесте непостојање исламистичких центара образовања. Већина образовних установа су биле финансиране од странаца и почивале су на западњачким принципима, које муслимани не могу и не желе усвојити јер на све то гледају као на страни утицај који еродира њихову културу и вјеру. Потребно је да се отворе институције образовања које ће показати муслиманима да се и у науци, технологији, образовању генерално може итекако наћи доста повезаности и инспирације везане за ислам, и да је могуће бити и напредно и исламско друштво. "Будућност лежи у новој генерацији муслимана која сада одраста", каже Изетбеговић на крају књиге. Потребно је у ту генерацију усадити вриједности ислама, одбојност ка алкохолу, проституцији, укинути хареме, вратити жени њену друштвену функцију мајке и васпитача будућих нараштаја, одгурнути их што даље од национализма ( којег Изетбеговић сматра у својој суштини неисламским ). Потребно је, као Јапан, успјешно спојити традицију и модерност, усадити у нове ствари већ постојеће вриједности ислама, а саме исламске принципе тумачити у складу са временом а не онако буквалистички како је постављено прије 15 вијекова. Потребно је искористити потенцијал ислама, као идеолошки чистог од привржености капитализму или социјализму, да се објективно преиспитају предности и мане капитализма и социјализма, те доћи до закључка какав модалитет једног од та два система ( или комбинацијом та два система ) највише одговара.

Веома надахнуто дјело које ипак показује суштинске разлике исламског и западног свијета, а и хришћанства. Након читања ове књиге, постаје јасно колико је ислам заправо колективистичка идеја - јер садржи циљеве и идеје за стварање исламске заједнице која ће стајати монолитна наспрам других субјеката у свијету. "У исламу сви су једнаки", каже Изетбеговић. На западу, заправо у хришћанству преовладава став да су сви људи равноправни, али да ниједан човјек није исти оном другом. Оваква, наизглед минорна, аксиоматска разлика довела је до тога да се само на западу развила и усвојила идеја "светог појединца", надчовјека и сл. који је најбитнији чинилац друштва, док се у исламу акценат више ставља на покорност и униформност појединца у исламској заједници. Ислам такође не проповиједа љубав према непријатељима, али проповиједа милостивост. Ислам је саздан да доминира и да влада. Но, да би то постигао, исламу су потребни муслимани који су спремни да иду у џихад - али не у џихад у савременом смислу, да иду на ратишта и да убијају невјернике, него џихад у правом, изворном смислу, да се човјек бори против самог себе и да себе мијења и подвргава исламским идеалима. Невјероватна је одокативна сличност таквог става према самоунапријеђењу појединца у исламу и хришћанству, но након подробније анализе увиђа се да им се циљеви пак разликују. Циљ хришћанина је просто да буде "савршен као што је савршен Бог" - што је идеал који је самодовољан ( ларпурартистички ). Но, циљ муслимана је да буде што бољи како би био што стабилнији камен у бедему ислама, јер ислам дјелује као колектив. Зар то не може бити очигледније од и даље живе казне у исламу за апостазу, излазак из ислама - смрт? Тензије Запада са исламским свијетом су неминовне управо због оваквих фундаменталних различитости које, макар у теорији, нису непомирљиве уколико дође до широке реформације унутар ислама, као што се то десило и са хришћанством. Но, питање остаје - колико је заправо све питање ислама и хришћанства, а колико је до друштава и народа у којима су распрострањени?

Оно што је фасцинантно је да су и други дошли до закључака о исламу управо у оваквим појединостима које је Алија Изетбеговић изнио у Исламској декларацији:

 

 

[Ћириличар]

  On 3. 1. 2015. at 20:49, Ћириличар рече

Дакле, као прво, Босна и Херцеговина су двије засебне области и свака од њих има своје симболе.

Expand  

 

  On 3. 1. 2015. at 20:49, Ћириличар рече

Само тако ће државни симболи у потпуности одговарати повијести, имену и значењу онога кад се каже "Босна и Херцеговина".

Expand  

Па, двије могуће варијације, комбинацијом владара Босне ( Котроманића ) и владара Херцеговине ( Косача ):

[Ћириличар]

Великашке породице нашег средњег вијека

Шубић

Веома стара хрватска великашка породица којој се трагови могу наћи још у 11. вијеку. Владали су Брибирском кнежевином која се налазила сјеверозападно од Скрадина, а своју моћ су временом повећавали и успјели се проширити чак у дијелове Хума и Босне, док на крају нису изгубили све посједе у Далмацији и добили нове у данашњој сјеверозападној Хрватској ( Чаковец ). Били су међу главним учесницима угарске унутрашње политике, а поготово у ратовима за мађарски престо између Арпадоваца и Анжујаца гдје су држали равнотежу између двије стране. Један Шубић је успјео и доћи на мјесто босанског бана, но није се дуго одржао на престолу. Имали су повремене контакте са Немањићима, и то у два наврата - током угарских ратова за круну у којима је краљ Драгутин подржавао Арпадовце, и касније у 14. вијеку када се Младен III Шубић оженио сестром цара Душана, Јеленом. Након Младенове смрти, цар Душан је послао одреде својих војника до Сплита како би осигурали земље за Јелену, али она се убрзо морала повући и предати све што је било Младеново угарским магнатима. Главни огранак породице изумире 1456. године, али њено име наставља живјети кроз споредну лозу Зрињских, из које је изашао један од најпознатијих хрватских јунака, Никола Шубић Зрински ( по њему данас носи име почасна "Гарда Зринског" ). Он је остао упамћен по тврдоглавој одбрани угарске тврђаве у Сигету ( Сегедин ) од Османлија 1566. године, гдје је и погинуо заједно са свим браниоцима. Данас у Мађарској стоји споменик Николи и султану Сулејману Величанственом, као споменик на ту битку. Занимљиво је да је Никола био ожењен са Катарином Франкопан, припадницом друге највеће хрватске великашке породице.

Грб Николе Шубића Зринског

Земље Шубића на врхунцу њихове моћи ( 13.-14. вијек )

Занимљиво је да је Никола Зрински познат и у Јапану у задњих 100 година, јер су пјесме и приче о њему донијели хрватски морепловци у аустроугарској морнарици када су доживјели бродолом и насукали се у Јапану. Зато се данас тамо може чути како пјевају пјесму о одбрани Сигета, "У бој, у бој":

 

[Ћириличар]

Великашке породице нашег средњег вијека

Косача ( Косачић ) - 1/2

( слика 1. је грб херцега Стјепана по опису Мавра Орбинија; слика 2. је грб Косача из Фојничког грбовника )

 

У вријеме када Босном владаше Твртко, први краљ Босне, почела је свој успон до тада релативно непозната породица из околине Фоче која се први пут спомиње 1342. године. Свој успон је почела као споредна и веома мала властелинска кућа. Временом, подржавајући Твртка Котроманића у његовим борбама против свог брата Вука, па против угарског краља Лајоша, хрватских кућа Шубића и осталих домаћих бунтовника издигли су се како у снази тако и у угледу. Дуго времена је породица Косача била најснажније оружје Котроманића, али како је краљевска власт опадала а моћ Косача расла, ова кућа се одвојила и побунила против свог краља. У беспоштедним и сталним борбама показали су се као један од највећих узрока за лакше османско продирање у Босну, иако је раније један од родоначелника ове куће их поразио на Билећи и борио се против њих на Косову. На крају су и Косаче патиле и слабиле због разлога који су изједали и урушавали Босну и Србију тог времена - династичких сукоба и немоћи сопственог владара. Синови најпознатијег Косаче, Стјепана Вукчића, борили су се међусобно за превласт те су у тим борбама увлачили и Османлије, као што је и њихов отац исто радио у борбама против босанског краља. Ускоро је и њихова земља потпала под османску власт, а потомци ове славне куће се распршише или се стопише у османском исламском мору, гдје неки посташе и угледни заповједници.

Као први Косача спомиње се Вук Храна, за кога Орбини пише да је рођен 1317. године као син неког грофа из Рудина. Једног дана је, током лова, слуга Бранка Растиславића(?) убио једног Вуковог хрта. Због тога се Вук посвади са Бранком и смртно га рани у препоне. Након тога побјегао је у Угарску, гдје се задржао неко вријеме. Одатле је отишао у Србију гдје му цар додијели високе положаје на двору. Након што се истакао у ратовима, прича Орбини, цар Вуковој области придода велике посједе. Вук се повуче у своје новостечене земље, али ту га 1359. године уби један од Растисалића (?). Он имаде два сина, Влатка и Храну ( мада Орбини пише да је имао само Влатка ). Први син бијаше најбољи војвода краља Твртка који је свој успон започео борбом против његових непријатеља, Угара, Балшића и Османлија. Врхунац своје славе је постигао 1388. године када је код Билеће потукао османску војску која бијеше пошла за Босну, због чега је и добио велике херцеговачке посједе од Твртка. Годину касније бориће се и на Косову на страни кнеза Лазара. Влатко је започео прво значајније снажење Косача, што од земаља и почасти које је добијао од Твртка, што сопственом иницијативом. Тако је 1391. интервенисао због браће Санковића који запосједоше читаво Конавље и град Сокол који Босанци раније покушаваше повратити под своје окриље. Наиме, Санковићи су Дубровачкој републици поклонили читаво Конавље и Сокол, на што се у Босни гледало као на повреду суверенитета босанског краљевства. Та подручја је све до тада држао босански краљ, те Влатко уђе у Конавље заједно са кнезом Павлом Раденовићем и заробише Радича Санковића, Влатковог некадашњег саборца. Његове запосједнуте области подијелише међу собом, вјероватно уз пристанак босанског краља Дабише ( иако је Конавље до тада сматрано краљевом земљом, што и бијаше повод за овај сукоб ). Тако су Косаче почеле држати области источног Хума у потпуности. Босански кнежеви, па међу њима и Косаче, појединачно су постајали снажнији од самог краља који није више могао приуштити отворено сукобљавање са својим вазалима. Због тога им је вјероватно и одобрио овакво заузимање Конавља. Но, Влатко не стиже дуго уживати у свом добитку, јер се 1392. године разбоље и умре.

Вођство Сандаља Хранића ( 1392.-1435. )

Вођство над Косачама преузе његов братић, Сандаљ Хранић. Сандаљ је имао још тројицу браће - Вука, Вукца и Вукића ( мада се сви не спомињу код свих историчара, а Орбини их наводи као Влаткове синове ) од којих ће Вук играти битну улогу тек простом чињеницом што је отац другог најпознатијег Косаче и херцега - Стјепана Вукчића. Након Влаткове смрти, по Дабишу је наступила политичка криза која је резултирала његовом предајом угарском краљу Сигисмунду и одрицањем земаља које је Твртко успјео освојити. Управо тада су Дубровчани обновили своје наде да ће моћи добити Конавље некако за себе, када већ им није успјело са Санковићима. Тако 1395. године послаше угарском краљу у посланство Павла Гундулића и Стевана Лукарића како би их препоручио Дабиши, са којим би преговарали о помоћи са куповином Конавља. Но и то им се изјалови, јер Дабиша бијаше болестан и умрије те исте године. Сигисмунд пожури да преузме Босну, на што се био договорио са Дабишом недавно Ђаковачким уговором, али босанска властела се претежно опредијелила за независну Босну, а међу њима бијаху и Косаче. Израван сукоб са Сигисмундом избјегнут је тиме што су за владара изабрали Дабишину удовицу, Јелену, тиме умирујући Сигисмунда али и обезбјеђујући себи већи утицај у Босни. То сиљење властеле се убрзо и осјетило. Сандаљ је, као господар Хума, тражио да Дубровник њему исплаћује светодимитарски доходак, умјесто босанској круни која је то право освојила од Србије. Сандаљ је дотле водио пријатељску политику према Дубровнику. Узалуд су Дубровчани покушавали избјећи пристанак на такав захтјев и стављали су своје наде у Сигисмунда, али његова моћ и углед претрпјеше озбиљан ударац те исте 1396. године када га Османлије уз одлучну помоћ Стефана Лазаревића потукоше код Никопоља. Тако је Босна остављена у једном вакууму моћи гдје угарски краљ није више могао наметнути свој ауторитет, али није то исто могао ни босански престо, па се властела у земљи озбиљно осили.

Ускоро је наступила нова криза око босанског пријестола, јер се као претедент јавио Твртко II, незаконити Твртков син. Многа се властела ипак одлучи за краљицу Јелену, Дабишину удовицу. Но, Твртко се ипак истакао као краљ и би крунисан 1397. године. Убрзо затим јавио се нови претедент, Остоја Христић који је вјероватно припадао споредној грани Котроманића. Остоја је рачунао на помоћ Османлија у својој борби, што је први пут да се Османлије директно мијешају у унутрашње босанске ствари.  Сљедеће године Османлије су упале у Босну и страшно пострадале од јаке зиме. Но, колика је сила била у питању говори чињеница да се Сандаљ обратио Дубровнику како би купио залихе за своје градове, а истовремено је почео гледати како да се помири са Балшићима. Након тог упада, Остоја ипак остаде релативно најјачи претедент. Њега су, на крају тога, подржавали Хрватинићи, као и Сандаљ. Остојин положај би још више учвршћен када је заустављен Сигисмундов упад код Бањалуке, чији је циљ био подјармљивање Босне и уклањање Остоје и Хрватинића као непријатеља Сигисмундових. У читавом том метежу, Дубровчани коначно успјеше издејствовати куповину Конавља, при чему им Радич Санковић поново поче правити проблеме, а Сандаљ се не истицаше превише у овим превирањима. Био је заузет борбама са Балшићима и покушајима да задржи Будву у својим рукама. У ту сврху је преговарао и о браку са кћерком кнеза Лазара, Јелом. Постао је активнији тек кроз пар година када се Хрвоје окренуо против Остоје и срушио га са пријестоља, током рата којег је изазвао са Дубровником. Сандаљ је тај метеж искористио да зароби Санковића и заузме све његове области до Невесиња. Након Остоје, Хрвоје и Сандаљ на престо враћају Твртка. Једина је разлика сада што се Сандаљ почиње више истицати и постаје полако најмоћнији човјек у Босни. Након поновљене Сигисмундове офанзиве сљедеће године и пада Бихаћа, Хрвоје и Сандаљ добијају на поклон земље Шубића  и Франкопана по вољи Ладислава Напуљског, претедента на угарски престо. Добише они те земље као награду за истрајност у борби против "узурпатора" Сигисмунда. Сандаљ касније доби и Островицу и Скрадин од Ладислава, након сукоба са својим братом, Вукцем. Но, све то Ладиславу би залуд, јер 1408., након вишегодишњег ратовања и периодичних упада у Босну, Сигисмунд коначно натјера Хрвоја да поклекне и подвргне се угарској круни, а са њим и остатак босанске властеле. Шубићи и Франкопани повратише своје посједе, Остоја се поново осили и гледао је некако да нашкоди Твртку, али овога пута имао је Хрвоја као супарника. Твртко је привремено нестао са историјске сцене. 

Након ових превирања између Сигисмунда и Ладислава, а све преко леђа Босне, доста је ствари измјењено. Босански краљ је постао нешто више од омањег великаша док су се међу свом властелом истакли највише Хрвоје и Сандаљ. Хрвоје бијаше у почетку највећи непријатељ Сигисмундов и гледаше како да појача свој положај у Босни што подршком од Ладислава, што контролом босанске круне. Но, Сигисмундове одлучне акције сломише његове амбиције и натјераше га на покорност. Босански престо је био стјециште више промјена од Дабишине смрти и у недостатку сигурне и јаке краљевске личности увелико је изгубио на значају и моћи. У свему томе најмање активан бијаше управо Сандаљ који се ограничавао само на локалне сукобе са Балшићима ради осигуравања Будве или Котора за себе, као и на рушење Санковића заједно са Хрвојем. Сандаљ очигледно није имао амбиције да парира Хрвоју и кретао се у оквирима своје стварне моћи. Но са Сигисмундовом побједом 1408. и сломом Хрвоја ( којега Сигисмунд ипак узе под своје окриље и одликова га орденом "Реда змаја" ) на површину се издиже Сандаљ који је најмање претрпјео у читавом туробном периоду. Већ 1410. године нађе се Сандаљ на страни Млетака, а против Сигисмунда. Дубровчанима је чак напомињао како и даље остаје пријатељ Ладислава и пријетио је позивањем Турака у своју помоћ. Највјероватније се Сандаљ равнао према политици која је владала у Србији, гдје су Турци узимали све више маха. Почео је и непријатељства са Балшићима поново, и то око Котора, како би спријечио да га они дају Млецима у посјед. За то вријеме, Хрвоје је уживао велики углед на угарском двору да је био чак називан и вицекраљем Босне - што и не би било далеко од истине, јер је власт успјео проширити и на источне предјеле, чак до Сребренице. Ускоро је Сигисмунд поново ушао у Босну са војском намјеравајући коначно потчинити немирну земљу и задњег свог противника - Сандаља. Након што је био пар пута изигран за своје право на босанску круну које му је било дато Ђаковачким уговором, одлучио се 1410. године коначно крунисати за босанског краља. Но, извори о томе ћуте и није сигурно да ли се Сигисмунд уопште и крунисао, али је одржан један збор босанске властеле у Хрвојевим земљама, гдје је присуствовао и Сандаљ. Но, ситуација се није могла смирити и сукоби Сигисмундових људи и босанске опозиције, у којој бијаше и Сандаљ, наставише се. Сандаљ је тада заповиједао и турским помоћним четама. Но, године 1411. Сигисмунд поново сиђе у Босну и притисну побуњенике које натјера да понуде преговоре за мир. Пошто је био заузет борбама са Млечанима, а и пошто је био тек изабран за њемачког ( светог римског ) цара, није желио превише затезати у преговорима. Због тога Сандаљ оста неоштећен у посједима, али Сигисмунд за себе узе Усору и Соли, док је касније Сребреницу поклонио деспоту Стефану, као свом вазалу. Касније је сам деспот увео Сандаља у краљеву милост, а у самој Босни се стање коначно искристалисало - Остоја је био мађарски човјек кога су подржавали Хрвоје и Сандаљ али само као Сигисмундови вазали.

Сада, када су све спољње пријетње по Сандаља престале, коначно се почео уздизати као Хрвојев ривал. Сандаљ је заправо имао већи углед него Хрвоје међу Угрима коме су чак и његови приморски градови почели задавати главобоље. Први корак који отвори ривалство два великаша јесте Сандаљев развод од своје жене, а Хрвојеве сестре. Одмах након тога оженио се Јелом, кћерком кнеза Лазара и удовицом Ђурђа Страцимировића, а све то ради својих претензија у Зети. Хрвоје је потом искористио Сандаљево одсуство, због рата у Србији и одбране деспота Стефана од Турака, те провали 1413. године у Сандаљеве земље. То дјело изазва опште гнушање хришћанске властеле и убрзо се читава Угарска окрену против Хрвоја. Сплит се одметну од њега, а Сигисмунд посла војску. Након неуспјешних молби, Хрвоје се одлучи одупријети силом. Позвао је у помоћ Османлије, које Сандаљ због њихове надмоћи пропусти да прођу ка Хрвојевим областима. Наравно, читава незгода не би била потпуна без династичке борбе за престо, па се заједно са Турцима вратио и Твртко који је желио да уз њихову и Хрвојеву помоћ врати власт у земљи. Сандаљ је овога пута држао страну Остоји, а заправо је био на угарској страни. И поново, као што је до тада и бивало, Турци би се повукли из Босне остављајући неријешено стање. У Босни су поново постојала два претедента на престо - Твртко и Остоја, а велики дио земље је почео плаћати данак Османлијама. Чак је и Сандаљ био међу њима! Хрвоје се ипак одржа захваљујући турској помоћи која трајаше до 1415. године. Због таквог стања, Мађари одлучише послати војску у Босну да поново успоставе своју власт, али сачекало их је велико изненађење. Већина босанске властеле почела је држати турску страну, а међу њима и Хрвоје и Сандаљ који се некако измирише.

Ускоро Угри претрпјеше страшан пораз код Добоја након чега се Босанци узеше размишљати да поврате и Сребреницу. Након овог угарског слома, у Босни све више маха узима туркофилска струја. Ускоро се на Сутјесци, на двору краља Остоје састаде сва босанска господа. На том збору би оптужен и погубљен кнез Павле Раденовић, за кога Сандаљ рече Дубровчанима да је издавао "и Угре и Дубровник и Босну". Но биће да је иза свега тога стајао некакав Раденовићев сукоб са Сандаљем који га је уклонио као опасног ривала. О томе је писао Иван Гундулић, дубровачки посланик: "Јутрос рано отишао је краљ Остоја са својим сином јашући у равницу. Са њима је био кнез Павле Раденовић и његов син Петар, војвода Сандаљ и војвода Вукмир Златоносовић, жупан Драгиша Дињичић, кнез Вук Хранић и војвода Павле Клешић. Ја остадох код куће, да напишем нека писма, кад одмах дође к мени слуга кнеза Павла Раденовића. Одмах се дигох и узјаших коња и пођох за њима. Стигао сам их негдје код Сутјеске. Кад сам јашио са војводом Сандаљем, поручи он војводи Вукмиру: Гледајте да ми дођете или ћу ја доћи вама. Одмах му дође Вукмир и са њим је дуго разговарао. Кад смо били близу мјеста, које се зове Парена Пољана, тамо војвода Сандаљ извуче сабљу, а за њим учине исто сви његови људи. У тај мах даде краљ Остоја са неким велможама свезати кнеза Петра (сина Павла Раденовића) и одвести га у Бобовац, а војвода Вукмир повуче натраг кнеза Павла, мада сам га ја молио да не буде крви међу њима. Мени се све то чинило као дјечја игра, јер међу њима није било никаквих свађа. Када је одједном кнез Павле почео бјежати, ја сам помислио да ће га због тога свезати. Међутим тада дође кнез Вук и неко од Сандаљевих људи одруби му главу; други опет одруби главу кнезу Павлу и он падне мртав". Објашњење за овај грозан чин посланику Гундулићу дао је лично војвода Сандаљ Хранић: "Јеси ли се надао да ћеш ово видјети? Ето, по милости божјој ја чиним и вршим правду, како чините и ви господа дубровачка, јер ко изда Дубровник, губи главу. Тако и ја чиним са другим невјерним Босанцима". На крају Гундулић закључује своје писмо са размишљањима: "Господо, по мом мишљењу у овој ствари нико није имао удјела осим Сандаља и краља Остоје, ..". Војвода Павле Раденовић је имао два сина и то Петра, којег је краљ Остоја заробио, и Радослава. Петар је био ухваћен и присуствовао је очевом убиству, а њему је била намијењена не мања грозна судбина. Требао је бити ослијепљен и утамничен, али на неки начин успјео се ослободити тамнице. Након тога је са братом почео да тражи освету са смрт оца, војводе Павла. Од тада ова породица носи име Павловића и углавном је тако и позната у историји. Сљедеће 1416. године Хрвоје је умро, а његова кућа се расула и пала заборав. Остоја узе његову удовицу Јелену за жену, која Нелипићима преда у власт град Омиш. Хрвојев син Балша није успјео сачувати ништа од очеве тековине. Тако су Косаче остале једина доминантна и заиста моћна великашка породица у Босни којој је једини ривал сада могао бити сам босански краљ. Но, ускоро је избио сукоб између Сандаља и синова убијеног Павла Раденовића који га, уз Остојину помоћ, озбиљно притиснуше у Хуму. Због тога се Сандаљ потпуно окрену Османлијама и призна њихову врховну власт, што га је и спасило могуће пропасти.

Те године, 1418., умрије и Остоја кога наслиједи Стјепан Остојић и који настави непријатељства према Сандаљу. Потом 1420. Сандаљ позва Турке у своју одбрану поново и у Босни снова настаде пометња и несигурност. Браћу Павловиће задесила је погибија и Сандаљ присвоји њихове земље у Конављу, о чему се хвалио Дубровчанима. Стјепан Остојић тиме изгуби сваки ослонац у земљи и губи му се сваки траг након 1421., а Сандаљ и турски војсковођа Исак-бег поново поставише Твртка за босанског краља. Након тога Сандаљ се окренуо ка Зети како би измирио Млетке и Балшиће, не би ли успут издејствовао какву корист за себе. Но ту је остао без успијеха по своје интересе, јер Млечани нису пуштали Котор из свог стиска, а Зету је ионако касније наслиједио деспот Стефан. Но, са друге стране под турским притиском, Дубровчани су приморани да Сандаљу врате град Сокол у Конављу. Потом су Млечани издејствовали сређивање ситуације са Сандаљем око Котора, који је коначно признао млетачку власт. Због тог помирења, Млечани су примили Сандаља и његовог синовца, а будућег херцега, Стјепана у млетачко племство.

Ускоро је Сандаљ дошао у сукоб са Твртком, који је 1425. напао Сребреницу и неуспјешно је покушао освојити од деспота. То сучељавање није имало никакве везе са вођењем спољње политике, већ је главни разлог лежао у Твртковом лаганом окретању ка Сигисмунду и Угарској, иако је на власт дошао уз турску помоћ. Ускоро је Твртко прогласио Хермана Цељског за свог наслиједника, тиме јасно ставивши до знања да се опредијелио за Угарску. Упркос упозорењима од стране Дубровника, Сандаљ је држао турску страну, а сами Турци се полако учвршћиваше у Србији и у Босни заузимајући стратешки важна мјеста и утврде. Твртко је потом дошао у сукоб са Златоносовићима, властелом у источној Босни која бјеше блиска Сандаљу, и нанесе им велике штете. Тај сукоб се касније развио и укључио деспота Ђурђа као Твртковог противника, а све поново због Сребренице. У овом сукобу Сандаљ је држао деспотову страну, али је сам дошао у сукоб са кнезом Јурјем Војсалићем који му преоте одређене области. Није доживио тренутак да поврати изгубљене области јер је умро 1435. године, а наслиједио га је синовац Стјепан Вукчић.

Очигледно веома заслужан за огроман пораст угледа и моћи Косача, Сандаљ је своју владавину започео као само један од многих босанских великаша. Ускоро се кроз сарадњу са Хрвојем Хрватинићем уздигао изнад осталих и био је један од главних стубова босанског краља. Како су Сандаљ и Хрвоје жељели, тако су на престо долазили или Дабишина удовица Јелена, или Твртко II или Остоја. Босански краљ је увелико зависио од своје властеле и зато не чуди што су се Твртко и Остоја обојица користили турском помоћи у својим борбама, и поред промјенљиве подршке Сандаља и Хрвоја. У почетку та два властелина држаше страну Ладислава Напуљског, али се покорише Сигисмунду након његове очигледне побједе. Ипак, убрзо се окренуше и против Сигисмунда и тражише новог савезника који би им помогао ослободити се угарске превласти. Нашли су га у Османлијама. Прво је Хрвоје почео сарадњу са њима, а касније се и Сандаљ ставио на њихову страну не би ли се одржао против Остоје и Павловића. Са друге стране, Остоја и Твртко како би дошли на власт полако би се окретали ка угарској, у супротном смјеру од своје властеле. Главна трвења су долазила и због тога ( иако је главни разлог овог четрдесетогодишњег нереда у Босни превелика самовоља великаша ). Но, колико је сама ситауција у Босни била експлозивна показује и сукоб Сандаља и Хрвоја који је трајао релативно кратко, а резултат је простог уздизања Сандаља као бољег и јачег. Хрвоје је несумњиво имао витештва и војног умијећа у себи, али дипломатког и државниичког много мање од Сандаља који је знао бити и стрпљив у својим плановима. У свему овоме, једини побједници били су Турци који су успјели заузети одређене утврде и важне стратешке градове попут Ходидједа и тиме проширише свој утицај у земљи. 

[Ћириличар]

Вуков посао још није завршен

Иако је Вук Караџић пружио огроман допринос очувању и развитку српске народне умјетности као и савременог заједничког језика, његов посао није ни изблиза готов. Са једне стране је уназађен на језичком плану политичким комадањем и вјештачким измјенама његовог језика, а са друге стране поступак сакупљања народних умотворина и обичаја Срба и Јужних Словена још није до краја завршен, уобличен и постављен као једна цјелина. Било је људи прије и послије Вука који су сакупљали народне умотворине, а од њих се код Срба издвајају Валтазар Богишић и Богољуб Петрановић, сваки са својом збирком пјесама. Додајући томе и Ерлагенски рукопис те разне збирке пјесама босанских муслимана и Хрвата сакупљених под окриљем Матице Хрватске, као и словеначке, бугарске и македонске народне пјесме једини је начин да се добије комплетна слика наслијеђа југословенског простора. Оно што је Вук урадио за Србе остаје да се уради и за Јужне Словене ( а у даљој будућности и за све Словене ). Историјски посао гледе сазнања, обједињавања и очувања народног предања код Словена генерално није завршен, што се може приписати у одређеној мјери и анационалним комунистичким режимима који су владали словенским свијетом 50 година и нису водили претјеранога рачуна о оваквим питањима. Нису превише ни спутавали истраживања, додуше, али озбиљнијег и ширег подухвата ове врсте није било.

Такође, Словени нису те среће да су имали својег Семундра Ученога, писца нордијске Поетске еде у којој је представио нордијску митологију на једном мјесту веома рано, још у Средњем вијеку. Због тога је посао истраживача нордијске културеи прошлости увелико побољшан а напредак убрзан и олакшан јер се смањила потреба за теренским радом. Са друге стране, Јужни Словени су тај поступак дјелимично завршили тек у 20.-ом када је сваки народ сакупио своје народне умотворине. Додуше, шире пан-јужнословенске дјелатности, која би то све објединила у једно мјесто, није било.

Па зашто је то уопште и битно? Битно је, првенствено, због тога што словенска митологија се не може подијелити по савременим националним границама јер има историјско-географски континуитет који их надилази. Обичаји, пјесме и митологија Хрвата се не разликује од српске. Чак и унутар хрватске нације постоје раздијељене цјелине гдје су далматински градови, на примјер, много ближи црногорском приморју неголи Славонији по овом питању, јер дијеле заједнички влашки ( читај "романски", "италијански" ) утицај. Исти је случај и са народом у источној БиХ и југозападној и западној Србији који су блискији по том питању неголи са народом јужне и источне Србије који има сличности са бугарским Словенима ( тако код западних Срба, па и код осталих западније од њих, нема тодораца - бића јако сличних грчким кентаурима, док их на истоку и југу Србије има ). Обједињавање јужнословенских тековина у једном мјесту омогућило би јасније сагледавање предања и обичаја Словена на Балкану. Још к томе, много би се лакше могло утврдити шта од тога је заиста словенско, а шта је остатак асимилованих Влаха ( чији удио у генетском и културном наслијеђу наших народа није нимало занемарљив ) простим упоређивањем шта сви Јужни Словени то имају заједничко, а шта различито. Још к томе, никако се не смију из анализе испустити ни околни народи, Албанци, Румуни и Мађари са којима су СЛовени били у веома блиским контактима. Што се тиче Мађара, они су асимиловали велики број Словена у Панонској низији након успостављања свог краљевства у 11.-ом вијеку, те је словенски утицај на мађарску културу веома брзо постао очигледан ( и веома је могуће наћи словенског предања и међу Мађарима. Довољно је само споменути једно од најпознатијих средњевјековних угарских имена очигледног словенског поријекла - (В)Ладислав ). Румуни су истим принципом нација заснована на идентитету и култури несловенског народа - Влаха, али су словенски утицаји јако изражени и код њих, а поготово у Подунављу ( само је довољно запамтити да се Влашка једно вријеме код византијских извора звала Словенија, јер су је настањивали Словени ). Код Албанаца би се требали наћи или словенски културни остаци, или чисти балкански које дијеле са околним Србима и Македонцима и Бугарима, а које не дијеле са осталим Словенима ( па би макар и такви налази придонијели изградњи што јасније слике о јужнословенском наслијеђу ).

Заиста, Вуков посао још није завршен, ни изблиза.

[Ћириличар]

Историја Републике Српске - Чедомир Антић, Ненад Кецмановић

Сасвим сигурно је значајно дјело, ако због било чега онда зато што је прво дјело које систематски приказује српску историју на босанским и херцеговачким просторима. Али, без тог одлучујућег квалитета, ова књига тешко би се могла назвати правом историјском књигом. Најприкладније би је било описати као "љетопис српске стране приче" јер пати од очигледне и непотребне пристрасности у многим сегментима. Наравно, друга је прича што се ја лично слажем са доста тих пристрасних ставова ( а са доста се и не слажем ). Важна је чињеница да књига сама по себи носи одређени политички пртљаг који је спутава да историју босанских и херцеговачких Срба представи на заиста квалитетан начин. Но, као што рекох, ово је прва књига овакве врсте па јој се многе мане могу опростити из простог разлога што ставља српску историју у БиХ у посебан оквир, као и због тога што је прва српска историјска књига у задњих пар деценија, или чак више, која се бави српском историјом мимо Србије.

Што се тиче уобичајених дијелова о предисторији, Илирима, римској власти па све до појаве босанског баната, ништа не одскаче од класичног штива. Ту су обавезни илирски ратови са Римљанима, устанци, опис римске власти, Људевитовог устанка против Франака... Но, чим се Словени скрасише на Балкану - пристрасност књиге почиње. Одмах се да примјетити у дијелу који говори о српским земљама - Хуму, Травунији, Паганији, Босни, Рашкој и Зети, како циљ није описивање догађаја и представљање супротстављених ставова у науци него доказивање српства тих земаља. Чак иако се сажем да су се српске земље простирале до Цетине и да је то поткријепљено многим доказима, нисам гледао благонаклоно током читања на намјеру која је искакала у овом дијелу, намјеру која није историјске него политичке природе ( али забога, код нас је историја увијек била оптерећена политиком, па се мој проблем са овом књигом може схватити и као проблем једног историјског чистунца са сваким зрнцем неисторичности било кад и било гдје ). Доба босанског баната и босанских краљева је пређено олако, као да ту нема материјала о којем се може писати ( што је Владимир Ћоровић срећом урадио ). Српство Котроманића се доказује указивањем између редова на Тврткову титулу "краља Србљем" коју је узео након крунисања у Милешеви круном Србије. То је, како мени једном проф. Жика Бујуклић рече за лупање о римском Сенату, "ноторна глупост" користити као аргумент за доказивање етничке припадности у Средњем вијеку. Властела и владари су узимали титуле које су могли, без обзира на своју етничку припадност. Мађарски краљ је тако био "краљ Хрватима", па никада није био етнички Хрват. Тако је и Твртко полагао право на титулу "краља Србима" не због своје етничке припадности, него због чињенице да је Драгутинов праунук по женској линији. То само доказује династичку повезаност двије личности, која сама по себи не одређује нечију етничку припадност. Баш ову ноторну глупост је изрекао и Емир Кустурица на прослави Дана Републике Српске у истом контексту и са истом намјером. Ова грешка се може опростити лаику, као Кустурици, али историчару попут Антића - никако. У његовом случају ово се може једино оквалификовати као убиство истине са предумишљајем. Наравно, ово не значи ни да Твртко није био Србин, већ само да овакав аргумент у расправи о припадности Босне и Котроманића није валидан.

Период краљевине па све до њеног пада под Османлије је окарактерисан такође оваквим овлаш прелажењем преко много тога занимљивог и значајног за историју ових простора. Журило се писцима да стигну до времена када смо већ у сукобу са муслиманима. Период османске власти је итекако занимљиво и добро описан, те поставља многа питања о нашем конвенционалном знању о том добу. Када и како се православни елемент доселио у Босну након Турака, у којем раздобљу, којом брзином, којим интензитетом? Колико је влашког елемента у тој народној маси, а колико словенског/српског? Ко су босански муслимани? ( у том сегменту су аутори поставили јако добар, занимљив и значај дио историје босанских муслимана - да ли су они само потомци средњевјековних Бошњана или мјешавина њих и досељених муслиманских Влаха и осталих елемената, те у којој размјери? Један предио средишње Босне је заправо познат као влашки појас, а сам "отац нације" Алија Изетбеовић је потомак београдског муслимана који се доселио у Босну након што је Србија стекла аутономију ). Дио гдје књига заиста сија и гдје немам скоро никаквих замјерки јесте прелазни период након аустро-угарске окупације БиХ па све до Другог свјетског рата. Невјероватно је добро представљенатензија између православаца, муслимана и католика и разлози за ту тензију - аграрно питање. Када се узме у обзир да су Срби, тј. православни народ на Балкану, били сељачки народ и то са обије стране Дрине, постаје јасно зашто су Пашићеви Радикали били популарни у Србији и зашто су Срби генерално веома лако прихватили социјализам у Југославији. Битна је и чињеница да су босански Срби били једни од највећих противника ауторитаризма краља Александра. Онда, на крају, борба у НОР-у је представљена само у контексту наглашавања чињенице да су Срби чинили већину партизана из већ увелико присутне пристрасности, пропуштајући тиме анализирати читав период и са класне, економске и цивилне перспективе, а не само националне ( то је заправо и разлог због којег имам проблем са историјском пристрасношћу - она заслијепи човјека за друге могуће тачке гледишта и анализе ).

Период социјалистичке власти у БиХ је такође добро описан, иако се у њему опет јављају искази пристрасности ( коришћење фраза попут "колективне фрустрације Бошњака" је само по себи индикативно о емотивном набоју са којим се приступало овој књизи ). Развој "босанства" је представљен као пројекат који је био у интересу политичке комунистичке елите у СР БиХ, коју су углавном предводили муслимани и Хрвати у том правцу, а све са циљем такмичења са осталим републикама. Заиста је занимљив тај угао гледања на СР БиХ и мислим да заслужује детаљније бити истражен. И на крају, период грађанског рата је суштина израза "љетопис српске стране приче". Алија и муслимани су криви за рат, Срби су се само бранили јер су били сатјерани у ћошак, Запад је лицимјеран у осуди српских злочина јер је и сам вршио злочине (  па се мртво озбиљно наводе француски злочини у Алжиру као да је то битно за чињеницу да су Срби чинили злочине ) и наравно на крају ( али сасвим разумљиво ) негирање геноцидности злочина у Сребреници. Мора се ипак признати да су за Сребреницу изнијети аргументи са којима се лично и слажем, као и да због деликатности самогпитања заиста се не може ништа више рећи о њему. Потребно је још да доста воде протекне испод Андрићеве ћуприје да би се том догађају могло нормално приступити. Но, двије битне ствари испливавају у овом дијелу. Прва је та да је РС представљена кроз перидо рата без намјере за сједињење са Србијом и да се , сходно томе, рат водио око уређења независне БиХ. Не улазећи у дубљу анализу, ово свакако изгледа као битна чињеница гледе саме природе Републике Српске. Друга ствар јесте динамика Србије и Српске током деведесетих. Милошевић је желио што приеј да се рат заврши, није могао контролисати Караџића и Младића који су му правили главобоље одбијањем међународних планова за уређење БиХ на самом почетку. На крају, када је и самом Милошевићу прекипјело ( јер је и сам дошао под притисак и удар Запада због РС ) Српској је ударен ембарго како би се довукла за преговарачки сто. Јако је занимљив тај аспекат односа државе Србије која и дан данас, према погледу нас преко Дрине, пати од дефицита жеље за уједињењем. 

Дакле, књига је квалитетна због тога што је прва ове врсте и због тога што представља нове погледе на одређене сегменте наше историје, или боље представљене већ постојеће погледе. Али, са друге стране, пати од превелике пристрасности која је успјела писце заслијепити за одређене углвое сагледавања историје у задњих 100 година највише. Њен највећи квалитет јесте давање контекста српској причи у Босни и у Херцеговини, што је и претпостављам био циљ њеног настанка.

И да, има слику Додика са Путином гдје се лакташки вожд топи као карамела од Волођиног додира.

[Ћириличар]

Историја српског грба - Александар Соловјев

"Ја сам српски славни син,

Име ми је Срб.

Сада ми је први чин -

Српски стећи грб!"

Невјероватно добра књига која прича причу српског грба све до најдаљих времена и предјела одакле његови дијелови воде поријекло. На крају читања остаје утисак како је српски грб прешао дуги  трновит пут док није коначно уобличен у садашњем блазону када се Србија прогласила краљевином 1882. године. Сваки дио српског грба носи један дио српске историје који му заједно дају заиста велики значај - јер је он управо симбол читаве српске историје. Али прво, од чега се тачно састоји српски грб? 

 

"Црвени штит на којем је, између два златна крина у подножју, двоглави сребрни орао, златно оружан и истих таквих језика и ногу, са црвеним штитом на грудима на којем је сребрни крст између четири иста таква оцила бридовима окренутих ка вертикалној греди крста. Штит је крунисан златном круном и заогрнут порфиром везеном златом, украшеном златним ресама, увезаном златним гајтаном са истим таквим кићанкама, постављеном хермелином и крунисаном златном круном.", наводи Закон о изгледу и употреби грба, преписујући блазон грба какав је успостављен 1882. године. Али, шта значи штит са оцилима ( огњилима )? Шта значи двоглави орао? Шта значе кринови? Која је симболика детаља на плашту од хермелина? Одакле и зашто круна на грбу републике?

Соловјев не одговара на сва ова питања додуше - јер их ионако даје хералдичка наука. Али, он дивно објашњава историјат настанка овакве композиције. Наиме, двоглави орао са штитом на грудима који носи крст и огњила није се користио прије 1882. године. Те године је Милан Обреновић прогласио Србију краљевином, па је сходно томе желио да грб учини величанственијим. У ту сврху је дотадашњи грб Србије - црвени штит са сребрним крстом и огњилима - ставио на груди немањичком двоглавом орлу који се до тада није користио у државним обиљежјима модерне Србије. Од Првог устанка до 1882. године, грб Србије је био само штит са огњилима којега су прихватили и очували као знак српства карловачки митрополити. Штит је чак нашао мјесто и на грбу Карловачке митрополије, с тим што су огњила окренута ка крсту симболизујући тежњу Срба за уједињењем и слогом. Но, они нису тај штит донијели са собом у Војводину већ су га примили од западних хералдичара. Колико год невјероватно звучало, истина је. Наиме, средњевјековна Србија није имала развијену хералдику, све до деспота Стефана Лазаревића ( али је тада већ било касно за било какав самосталан развој српске хералдике због најезде Османлија ). Грбове великашких породица су забиљежавали, сходно хералдичким правилима, западњачки хералди. Тако се у старим "илирским грбовницима" налазе грбови српских властелина, као и грб Србије - штит са крстом и огњилима. Но, западни хералди нису били јединствени у томе како да представе огњила на самом грбу. Код Мавра Орбинија огњила више личе на халебарде или ратне сјекире, неголи на огњила. Грб се код неких чак и не приписује Рашкој, него Драгутину док је владао Сремом. Такође се упоредо као грб Немањића представља двоглави орао у различитим комбинацијама боја ( бијели на црвеном пољу, црвени на бијелом пољу, црвени на златном пољу ), а на велики грб Душановог царства се појављују оба - с тим што је грб са двоглавим орлом надређен како грбу са огњилима, тако и хрватској шаховници, босанском грбу, далматинском, славонском, македонском итд. Дакле, потпуна збрка.

Но, једно је сигурно - оба грба потичу из Византије. Двоглави орао је дошао у Византију са Блиског истока ( прије тога је био дуго знак Вавилонаца и других владара Месопотамије, Селџука, разних Сараценских владара у Египту, Сицилији и Шпанији ) гдје је истиснуо из употребе римског једноглавог орла. На фрескама се виде одежде властеле са двоглавим орлом унутар круга. Боје су, наравно варирале, а такву одјећу је носила највиша властела - али не и цар. Стога ни не чуди да се иста ствар види и код српске властеле која носи углавном црвену одјећу са златним двоглавим орлом ( а управо тај мотив се види на плашту од хермелина на великом грбу Републике Србије ). Први пут да се двоглави орао јавља као прави хералдички државни и владарски симбол јесте као грб деспота Стефана, гдје је у 15. вијеку забиљежен као златни двоглави орао са двије трубе у кљуновима, на црвеном штиту. Друга српска властела је такође користила двоглавог орла у разним комбинацијама боја такође, но код западних хералда је стало забиљежено да је грб Немањића бијели двоглави орао на црвеном штиту.

Исто тако је и штит са крстом и огњилима Србима дошао из Византије. Таква комбинација, позната као тетраграм, такође води поријекло из античких знакова са истом систематиком и распоредом. Такво знамење је било популарно на истоку, те су га и многи крсташи преузели и однијели са собом у Европу. Тетраграм са једним великим крстом и са по једним крстом између кракова је постао и грб Јерусалимске краљевине којом су владали Западњаци. Наравно, тетраграм је био популаран и у самој Византији, али као државни и владарски симбол јавља се тек пред крај Царевине, доласком на власт Палеолога. Грб Палеолога је био тетраграм са четири слова бета која стоје као скраћенице за узвик "Помози" ( Бонои! ) упућен Богу. Друго тумачење њиховог значења јесте оно да "Цар Царева Царује над Царевима" које би се могло доносити само на Христа. У сваком случају - грб Палеолога је био златни крст са златним словима бета између кракова на црвеној подлози. Његово значење је било јасно. Грб се, наравно, проширио и у Србију и трпио је разне варијације у бојама. Није јасно одакле тачно садашња бијела ( хералдички сребрна ) боја крста и огњила на српском грбу, јер се нигдје то изричито не спомиње. Постоје варијације са плавим огњилима нпр. Но - пошто Србија није имала развијену хералдику, биљежење грбова су вршили западни хералди. Битна ствар је била та што западна хералдика није познавала слова као дијелове грба, те су у описима византијског грба Палеолога људи писали да се ради о крсту са "словима бета или огњилима", како би разјаснили изглед грба другим западњацима ( то би вјероватно објаснило и изглед слова као ратних сјекира или халебарди код Орбинија нпр. ). Оригинал грба је био онај са словима. Но, вјероватно због хералдичког незнања, карловачки митрополити су од западних хералда прихватили ово тумачење слова "бета" као "огњила" и тако је остало до дан данас.

Занимљиво је како су веома брзо никла тумачења значења огњила везана за Светог Саву или као скраћеница за крилатицу "Само слога Србина спасава" након његовог прихватања у ширу употребу. Соловјев наводи чак и тумачење једног попа шта штит са огњилима значи - да Срби буду чврсти и ватрени како у вјери ( крст ) тако и у борби за себе и своју вјеру ( огњила ). На то се још треба додати и значење крста и огњила у грбу Карловачке митрополије - тежња Срба за уједињењем и слогом. Празнина значења симбола се почела сама испуњати сасвим реалном тежњом народа којег је грб представљао и тиме је у себе попримио симболику читаве српске историје и историјских тежњи српског народа. И све се то одиграло прије Првог и Другог устанка, током којих се крст са огњилима почео користити као знак Србије. Карађорђе је додуше поред њега користио и грб Трибалије ( вепрова глава погођена стријелом ) и грб Босне ( двије сараценске главе натакнуте на штапове који су укрштени дијагонално ), али је Милош Обренић се категорично одлучио за крст са огњилима. Грчевито се трудио да му Порта одобри кориштење тог грба као знак Србије, као и да изнад њега стави круну са крстом при врху - што му је и успјело. Као такав, грб се користио све до прогласа Србије за краљевину 1882. године, када је Милан штит поставио да немањићког двоглавог орла. То је био уједно и симбол да је српски народ - представљен крстом са огњилима - истрајан у својој вјери и борби за слободу и уједињење дошао дотле да поново успоставља државност коју су некада давно успоставили Немањићи. Тако се српски грб, макар по мом личном утиску, може посматрати као грб који представља српски народ ( штит са огњилима ) и државу која баштини континуитет са немањићком државом ( двоглави орао ). Таква логика се чини оправданом када се погледа и грб Краљевине СХС у којем орао на себи носи знаке Срба, Хрвата и Словенаца као народа и обухвата их као што је држава СХС обухватала сва три народа. 

Народ и држава - представљени у једном грбу.

P.S.

Кринови ( љиљани ) су кориштени још у вријеме Немањића на њиховим новчићима, ваљда као знак краљевског достојанства ( што је разлог за кринове и на грбу Твртка Которманића када се прогласио за краља ) - но Соловјев ту наводи да кринови су до Немањића дошли због родбинских веза са Анжувинцима.

Круна је симбол суверенитета. Одатле на грбу републике. Исто је са грбом Бугарске и Русије, а однедавно и Румуније која је вратила своју гвоздену круну на грб.

[Ћириличар]