Ћиров блог о историји

[ivona]

Neverovatan topik i postovi!Hvala!

[Ћириличар]

Само два бисера из војне повијести:

 

 

 

[Баба]

Велика већина ( усуђујем се рећи скоро па сви ) стичу утисак како су се сви олимпијски богови једнако поштовали у читавој Хелади, с обзиром на то како се говори о њима. Истина је заправо нешто другачија. Пагански богови су се поштовали на исти начин на који се поштују данашњи свеци у православљу - локално. Ово не значи да су били непознати национално ( "национално" у веома широком смислу ), него да су њихова мјеста поштовања била локализована. Исто како се св. Василије Острошки поштује највише у Црној Гори, Херцеговини и источној Босни, или св. Влахо у далматинском приморју, тако су се и пагански богови поштовали локално. Опште религијске норме ( попут црквених канона и догми ) нису постојале.

 

Да, можда, не.

 

Овде си утрефио поанту.

Вероватно је многобоштво и настало неком ондашњом глобализацијом. Не мислим да је искључиво тако настајало многобоштво. Али велика је вероватноћа да су локална божанства после неког освајања и прављења од низа мањих области веће целине-државе постајала божанства свих из те државе. То се почесто налази код Римљана да усвајају божанства освојених области, покорених народа.

[Ћириличар]

ниједна од те две теорије (да су кринови анжујског порекла или да су некакво аутохтоно босанско знамење) није тачна. стари грб Котроманића још од бана Стјепана I је сребрни привез (коса греда) на плавом пољу (могуће и на црвеном, јер нисмо сигурни у тинктуре). тај грб је преузео и његов синовац бан Твртко кад је наследио престо (види се на његовом банском печату). кринове/љиљане је унео на породични грб тек након што се у Милешеви крунисао за краља Србије 1377. у грб је унео и круну са криновим венцем коју је ставио на шлем испод челенке у виду перјанице од пауновог перја. кринови код Стефана Твртка су знак његовог новог краљевског достојанства и прате промену титуле- симбол су круне (круна ће их заменити у штиту већ код његових наследника). с обзиром да титула (круна) долази од Немањића, одатле долазе и кринови.

Давно сам оригинално писао овај текст. У међувремену сам се увјерио да је "домородачка" теорија нетачна, али за анжујску теорију не могу се усудити тако је лако одбацити. Управо у Твртково вријеме водио се грађански рат за угарску круну и Твртко је стао на страну анжујског побједника. Након тога на босанском грбу се појављују љиљани. Али, у то вријеме се дешава и крунисањеу Милешеви, ко што ти кажеш.

 

Али, зар није и српски љиљан анжујског поријекла, од Јелене Анжујске?

[Ћириличар]

Српски национализам од 1804. - 1881. 

 

Да би се ушло у разматрање неког проблема, потребно је прво одредити сљедеће:

1. шта је предмет разматрања ( прецизно дефинисати предмет )

2. какав је начин разматрања предмета

3. шта је циљ разматрања

Као прво, предмет овог разматрања јесте српски национализам. Национализам као предмет овог разматрања ће бити дефинисан као појава, идеја, идеологија, покрет и/или начин мишљења који обједињује шире народне масе на основу појма "нације", настао у XИX вијеку. О нацији заправо постоје два различита схватања која бих назвао грађанском теоријом и етно-културолошком теоријом. Грађанска теорија нације је настала у Француској и основни је појам нације на политичком Западу. По овом схватању нацију чини скуп грађана једне државе ( најкраће и најједноставније речено ), без обзира на етничке, религијске или културолошке разлике. Етно-културолошко схватање нације полази од тога да нацију чини један етнос, односно скуп више етноса који дијеле заједничку ( ближу или даљу ) повијест, културу, језик, обичаје, предање ( што би се рекло, "традицију" ). Ово схватање нације је настало у Њемачкој. Ова два схватања се могу, дакле, још звати и француска и њемачка теорија нације. Ово разматрање ће узимати у обзир оба схватања, због природе, повијести и положаја самог српског народа и српске нације.

Придјев "српски" ће се такође тумачити на два начина, у ужем и у ширем смислу. У ужем смислу "српски" ће значити "јужнословенски православни народ који говори српским језиком". Српски језик је изједначен са црногорски, босанским, српскохрватским, југословенским и књижевним хрватским у овом разматрању. У ширем смислу, придјев "српски" ће значити "јужнословенски народ чији дијелови говоре српским језиком, имају заједничко поријекло, заједничку повијест, обичаје, предање...". Разлика између ова два схватања постоји и има већи значај него што на први поглед изгледа.

Разматраће се само српски национализам, али у контексту општих прилика у Европи и свијету. Дакле, никако неће се издвојено посматрати, већ ће само бити посебно наглашен као једини предмет разматрања.

 

Као друго, начин овог разматрања биће строго аналитички, објективно-повјесни. Разматраће се прво општа повијест српског национализма, са свим његовим облицима. Друго, разматраће се узроци и посљедице српског национализма, услови у којима је настајао, у којима се развијао и у којима се тренутно налази. Временски размак који ће се разматрати биће од 1804. године па до 2014, са повременим освртом и на ранија доба, када то буде потребно.

 

Циљ овог разматрања јесте покушати приказати што потпуније повијест, садржину, облик, узроке и посљедице српског национализма од 1804. до 2014. и приказати његово развијање у том временском размаку. 

 

***

 

Српска револуција ( 1804 - 1881 ):

 

Године 1804. дигнут је Први српски устанак. Циљ устанка био је потпуно ослобођење Србије и свих Срба од отоманске власти. Разлог за устанак се може тражити у доласку дахија у Смедеревски пашалук и њиховом самовлашћу. Централна власт Отоманског царства није имала контролу над дахијама који су увели тешко безакоње у земљи. И након њиховог протјеривања, поново су се вратили и наставили старим путем. Кап која је прелила чашу били су превелики порези које сељаци нису могли отплатити, али је то још више погодило српске трговце. Њихов привредни интерес био је угрожен што због безакоња, што због превише отежаних услова за пословање и стварање профита. Након Сјече кнезова, устанак је коначно дигнут и за вођу је изабран Ђорђе Петровић, касније назван од Турака Карађорђе, који је био, наравно, трговац. Одмах на почетку је битно уочити ову особину како Првог, тако и Другог устанка. Њих је водио виши, богатији слој Срба. Војсковође су били углавном нахијски кнежеви, трговци и хајдуци. Вођа из обичног народа није било, што је и сасвим разумљиво. Српски народ је до тог тренутка одржао себи својствену врсту свесрпске идеологије чији је главни ослонац била Црква. Основа народног покрета за ослобођење од Турака се дакле јавља како у интересу више класе Срба, тако и у народној српској идеологији која се већ може сматрати национализмом у зачетку. за виши слој ( трговце, кнежеве, свештенике ) та народна идеја је служила и као пропаганда ( пропаганду не треба схватити у погрдном смислу. Наравно, и сами припадници тог вишег слоја су вјеровали у ту идеологију. Оно што се мора имати на уму јесте да су они ипак свој лични имовински интерес стављали на прво мјесто. То је и био прави разлог побуне. Да је народно ослобођење било први и прави разлог побуне побија само држање устаника до битке на Иванковцу, до које су наглашавали да се не буне против Порте, већ против дахија и њиховог безакоња. Наравно, одређени дијелови Цркве, поред обичног народа, су сасвим сигурно саму идеологију стављали на прво мјесто ). У овом стању развоја, може се говорити о српском национализму у зачетку, иако није био потпуно јасно дефинисан, нити је био главни узрок побуне, али је сасвим сигурно био главна покретачка сила саме борбе за ослобођење. Главни носилац и чувар ове идеје јесте Црква, која ју је одржала од XВ вијека.

Ништа није било пуно другачије ни током Другог устанка 1813. године. Једине разлике са Првим устанком јесу те да је Други устанак био успјешан, и да су се послије јасније одражавале ове особине српске народне идеологије ( то јест да је њен главни идејни носилац и чувар била сама Црква, да је била главна покретачка сила народних маса, и да је била оруђе виших слојева српског друштва, касније саме кнежевине и краљевине, при борби са сусједним силама. Наравно, касније се српска народна идеја уздиже изнад таквог стања, али постепено ). Кнез Милош Обреновић је владао Србијом у миру, сарађујући како са Отоманским царство, тако и са Аустријом. За вријеме његове владавине радио је Вук Стефановић Караџић који је поставио основе даљем развоју српске народне идеје. Вук је писао о "Србима три закона" и био је заговорник њиховог евентуалног уједињења. Борио се за увођење народног језика као књижевног, свесрпског језика умјесто црквенословенског који је био неразумљив обичноме Србину. Црквенословенски језик који се тада користио је заправо био руска редакција црквенословенског језика која је прво дошла аустријским Србима са књигама посланим из Русије ради спрјечавања замирања српског идентитета. Црква је тај језик држала као један од стубова српског одржања, а и своје моћи у народу. Вукова језичка реформа јој је пријетила на два фронта-са једне стране изгубила би моћ и посебност коју јој је давао црквенословенски језик кога је обичан народ доживљавао највјероватније као што се на Западу доживљавао латински, као неки виши језик од обичног, говорног. Са друге стране, Вукова теза о Србима три закона је релативизовала будућу улогу Цркве у српском народу. Уколико Срби не би сви били православне вјере, Црква не би могла се сматрати српским чуварем, већ тек једном од више српских религија. Укратко, изгубила би своју посебност у одређеној мјери. Поштовање и углед који је сасвим оправдано имала у српском православном народу, сигурно није уживала у истој мјери код католика и муслимана. Тако је Вук Караџић представљао пријетњу Цркви, и из тог сукоба већ излази прва подјела на више облика српског национализма. Вук је представљао "народну струју", а Црква, заједно са књижевницима који су били противници Вуковог језика, чинила је "црквену струју". Та црквена струја могла би се још назвати и права конзервативна струја, док би Вукова била напредњачка струја. Потребно је више пажње посветити анализи овог сукоба.

Наиме, и Вукова и црквена струја заснивале су се на њемачком схватању нације. Дакле, нацију су чиниле одређене етничке, културне, повијесне и/или вјерске заједничке особине. Вукова напредњачка идеја српске нације не би обухватала елемент вјере као дио појма српске нације. Главни елементи напредњачког схватања били су језик и заједничко поријекло. Са друге стране, црквена, конзервативна идеја српске нације би као један од главних елемената узела и вјеру ( дакле поред заједничке повијести и језика ), те би само православни Срби могли бити дио српске нације. Ова два схватања ће заправо и опстати у каснијим временима, те ће се временом зближити и донекле преплитати, али никада потпуно спојити.

 

Након Милошевог абдицирања и свргавања Михаила, на власт долази Александар И Карађорђевић. За вријеме његове власти, 1844. године написано је Начертаније. То је заправо био препис једог чешког програма који се тицао словенског, па и српског уједињења. Илија Гарашанин је у Начертанију као циљеве српске спољње политике поставио ослобођење јужнословенских народа од отоманске власти и њиховог примања у српски национални корпус. То се односило на данашње Македонце и Бошњаке, поред данашњих православних Срба и Црногораца. Дакле, поново је потребно анализирати употребу српског национализма као оруђа. Србија је у то вријеме била снага у развоју, са аспирацијама за даљим проширењем. Она није имала конкуренцију у другим словенским државама, јер других словенских држава није ни било, осим занемарљиве Црне Горе. Да би се употријебила државна сила увијек је потребно оправдање за ту силу. У овом тренутку, Србија је циљала да захвати што више може, па јој је самим тим требало  најпрактичније оправдање. Ту практичност је обезбјеђивало напредњачко схватање српске нације, јер је обухватало шири круг људи од црквеног појма. Поред тога, Србија је од самог почетка била изразито секуларна. Државна власт није жељела црквена ограничења ( што је, могло би се рећи, чак позитивна посљедица апсолутизма Обреновића ) која би јој сасвим сигурно дошла са прихватањем црквеног конзервативног схватања српске нације. Но, на крају, главни разлог прихватања напредњачког схватања јесте чисто практичне природе, јер он оправдава шири круг дјеловања. Поново се национализам користи као оруђе виших слојева, сада већ праве државне власти. Та чињеница поново никако не искључује оправданост, ни истинитост, нити умањује значај и вриједност српског национализма. Национални осјећај у Срба је тада почео веома брзо да јача у свим крајевима и у свим његовим друштвеним слојевима. Био је главна покретачка сила и основна мисао српског народа.

Наравно, у овом добу неопходно је споменути и Његоша као још једног од идеолога српског национализма. Својим Горским вијенцем ударио је темеље каснијем развоју националне идеје. Из народних пјесама он је први пут узео и у српску националну идеју ставио "Косовски завјет" у својој књизи. Честим позивањем на Милоша Обилића и Косовску битку, Горски вијенац једноставно одзвања мишљу да је дошло вријеме за српски против-напад и протјеривање туђина. Ипак, Његошево схватање српске нације је било црквено-конзервативно, као што се види и у самом дјелу гдје православни Црногорци убијају "Турке" ( а заправо Црногорце муслимане ) који неће да пређу у православље. То је и разумљиво с обзиром да је Његош био владика, црквено школована личност. Он је на Цркву гледао као на један од носилаца српства, што и јесте била у ранијим временима, а поготово у Црној Гори и Босни. Но, идеја Косовског завјета заправо долази од Његоша.

 

Послије смрти Михаила Обреновића 1868. године, на власт долази Милан Обреновић. Под његовом влашћу, 1881. године донијет је закон којим је дозвољено стварање политичких странака. Убрзо су настале Радикална, Напредна и Либерална странка, све махом националистичке, и то напредњачкога схватања можда? Тешко је ипак рећи којој националној струји је која странка припадала, јер се те струје више нису сукобљавале. Но, из каснијих дјеловања након Првог свјетског рата, а из Начертанија, могло би се рећи да је државна сила била првенствено напредњачкога националнога схватања. Ипак, Пашић је упоредо са уједињењем са Хрватима, радио и на "малом рјешењу" које је значило стварање српске државе која би обухватила циљеве постављене како Вуковим схватањем Срба три закона, тако и Начертанијем ( што је једнако шешељевској Великој Србији, од Вардара до линије Карлобаг-Огулин-Вировитица ). Напредњачко схватање је, може се закључити, постало владајуће у вишим слојевима српског друштва и унутар државне силе, док је црквено-конзервативно схватање се учврстило, иронично, код обичног народа. Напредњачка Вукова струја која је права народна опција је постала национална идеја виших слојева и заузела је мјесто конзервативног схватања као схватања мањине, док је ова заузела њено мјесто идеје широких народних маса. Повијест је заиста краљица ироније. 

 

 

У овом временском размаку, почетна српска народна идеја је поставила темеље свом даљем развоју и еволуцији у национализам у правом смислу те ријечи. Од самога почетка, српски национализам се развијао по њемачком моделу који је за обавезне елементе националности узимао заједничко поријекло, језик, повијест, предање и културу. У духу тог пута развитка, касније су се развила два схватања појма српске нације. Ужи појам је био црквено-конзервативни који је као обавезан елемент узимао и вјероисповјест, док је шири појам почивао на свим другим елементима осим на вјерском. У њиховом самом зачетку дошло је до сукоба из кога је веома брзо, чак за мање од пола вијека, напредњачки, Вуков, народни однио превагу и узео мјесто званичне српске националне политике Иронично, народно напредњачко схватање постало је схватање владајуће мањине, а црквено широких народних маса. У овом периоду та два схватања су била одвојена, али ће се касније почети преплитати са доласком Другог свјетског рата, пропашћу идеје о уједињењу Срба три закона и уздизању црквено-конзервативног појма српске нације као основне српске националне идеје. Тај успон је условљен македонским антисрпским покретом ВМРО ( који је заправо био бугарски покрет ) и усташким покретом у НДХ који је на своју страну придобио босанске муслимане, које је напредњачка струја сматрала за Србе. Слом напредњачког схватања је дошао услијед разочарења које је наступило, прво од стране босанских муслимана, па касније од стране данашњих Македонаца. Наравно, узроци таквих дјеловања муслиманског и македонског корпуса је условљен како српским, тако и несрпским дјеловањем, што би требало бити предмет детаљније анализе.

[Ћириличар]

Национални замах ( 1881. - 1918. )

 

Године 1881. је донијет закон који дозвољава оснивање политичких странака. Веома брзо донијет је и Радикалски устав 1888. године који је од Србије направио уставну парламентарну демократску монархију. Српски парламент је коначно добио овлашћења и моћ која припадају парламентима у тадашњој Европи. Окружење Србије се постепено мијењало. Године 1878. Аустро-Угарска је окупирала Босну и Херцеговину, а 1908. је анексирала. Исте године је Бугарска постала независна од Отоманског царства. Болесник са Босфора је пропадао и циљеви српске националне политике одједном су изгледали сасвим могући.

Са једне стране, губитак Босне и Херцеговине је био огроман ударац српској националној идеји, али са друге стране анексија је приморала Србију да све своје снаге окрене ка истоку и југу. Ускоро је створен савез балканских држава који ће муњевитом брзином срушити вјековну власт Истанбула на овим просторима.

 

Ово је било вријеме националног замаха, али не само српског, већ и грчког и бугарског. До сада, српска национална идеја се развијала и борила да добије свој коначан облик. Основа српске националне политике било је напредњачко схватање српске нације које је обухватало просторе Босне, Херцеговине, Војводине, Црне Горе, Шумадије и вардарске Македоније сматрајући људе са тих простора чисто Србима. Ипак, анексија Босне и Херцеговине је одузела огроман дио жељеног националног корпуса, са једне стране, а са друге стране, народ вардарске долине ( иако анационалан ) је по њемачком моделу нације више припадао бугарском него српском националном корпусу ( што је у својим картама представио и Јован Цвијић ). Ипак, политика српске владе никако није мијењала свој правац. Национални замах је све више узимао маха. Већих превирања и промјена у самој националној идеји није било у овим временима. Од 1881. до 1918. српска национална политика била је вуковска, напредњачка, а сам народ се држао црквено-конзервативног схватања. У Босни су се јављала српска и муслиманска удружења која су у почетку сарађивала. Српски национализам је почињао да заузима мјесто и међу босанским муслиманима. ОДређени муслимани су се изјашњавали као Срби, али су наилазили на отпор код своје православне браће. Наиме, подјеле у Босни и Херцеговини су биле толико дубоке да се код велике већине и православних и муслиманских Словена развио однос који имају двије различите народности ( наравно, било је одбојности и на муслиманској страни ). Православни и муслимани нису могли видјети своје заједништво. Пошто је предмет разматрања само српски национализам, онда ћу се само ограничити на узроке ове подјеле који су дошли са те стране. Наиме, Срби су развили осјећај идентитета који се заснивао на вјерској опредијељености. Само православни Србин је припадао српској нацији. То је уједно била и посљедица саме повијести балканских просотора. Муслимани су вијековима били владајућа класа која је наглашавала своју посебност у односу на хришћанску рају, са којом је дијелила језик и поријекло. Такво стање је условило касније јачање црквено-конзервативне националне струје међу обичним српским народом. Православци су одбијали србовање муслимана, а већина муслимана је и даље чувала своју посебност, упркос незавидном положају у којем су се нашли послије 1878. Ускоро је српска нација изгубила муслимански народ на који је рачунала.

 

Балканским ратовима српски национализам је ипак имао велике побједе. Један од циљева Начертанија је испуњен-Македонија је у саставу српске државе. Али, више није било Срба погодних за ослобађање, осим оних у Аустро-Угарској. То је управо био и један од разлога због којих је Србији и објављен рат. Национални замах послије успијеха у Балканским ратовима је био тако јак да су одређени кругови у Бечу страховали од ланчане реакције унутар Хабзбуршке царевине. Аустро-Угарска је већ годинама покушавала да на неки начин изађе у сусрет српском национализму који је успјео распирити највише хрватски национализам. Одговор је дошао у виду тријализма Царевине. То је уједно и зачетак југословенске идеје, која је већ и постојала паралелно у Србији. Но, то су биле двије врсте југословенства. Хабзбуршко југословенство је заговарало уједињење Војводине, Славоније, Далмације, Босне, Херцеговине и осталих јужнословенских земаља у засебну краљевину унутар Аустро-Угарске. Таква идеја је и одговарала Бечу, иако нису сви мислили да тако. Српско југословенство је утемељено на Србији као Пијемонту Јужних Словена. Србија би требала својом силом ослободити како Србе, тако и Хрвате и Словенце са којима би створила једну државу. То је заправо било проширење начина мишљења напредњачког схватања српске нације. И природно је што јесте, јер је Србија била та сила која је жељела да уједини. Она је хтјела да употријеби своју државну моћ за одређено дјеловање, а за свако државно дјеловање је потребно оправдање. У овом случају, најпрактичније оправдање је лежало у југословенству, створеном простим проширивањем вуковске националне идеје од стране малобројне више класе. Управо та чињеница да је неколицина кројила читаву националну политику и довела до каснијег сломе напредњачке струје. Не узимајући у обзир сама осјећања обичног народа, политичке и интелектуалне елите су на крају створиле Југославију.

 

Једна од црта било којег национализма јесте појава крајње струје која, иако обухвата мали број сљедбеника, има способност да у критичним тренуцима утиче на даљи ток националне повијести. Попут Јоване од Орлеана која је живјела за ослобођење Француске од Енглеза, јапанске војне хунте до краја Другог свјетског рата која је обликовала јапанско друштво као изразито ксенофобично и традиционално, попут младотурске револуције и Ататуркове реформе, и српски национализам је имао своје представнике крајње националне струје ( зависно од случаја до случаја, крајња националистичка струја је доносила како лоше тако и добре посљедице, а некад само једне или друге ). То су били припадници групе "Уједињење или смрт", односно "Црна рука". Група официра српске војске се удружила ради дјеловања ка уједињењу и помагању уједињења свих Срба. Црна рука је била дакле војна организација, што је и природно. Наиме, војни кругови су најподложнији идејама које имају за циљ јачање свог центра моћи ( свог војног центра моћи који би се посредно јачао преузимањем и јачањем државне силе ), то јест колективистичким идејама. Потребно је само погледати друге државе у којима је војска имала значајан утицај.

Пруска је била војничка држава, високо бирократизована, створила је друштво чврсте дисциплине и солидарности. Њен колективизам је највише дошао до изражаја у самом њеном владару, Фридриху Великом Хоенцолерну. Он је у свом дјелу "Антимакијавели" истакао како и сам владар мора служити општем добру.

Царски Јапан до краја Другог свјетског рата је имао војнике као главне покретаче државе. Главне одлике таквог Јапана јесу јак етатизам, милитаризам, агресивност, строга традиционалност...

У Совјетском савезу државна сила је почивала на војној сили. Иако војска није управљала самом државом, њен значај је био велики. Упоредо са тим, совјетски социјалистички модел је тежио да ојача и очува снагу свог центра моћи у Москви.

Дакле, војска се користи ради јачања и одржавања снаге државног центра моћи, како по наредби државе, тако и по сопственом нахођењу. Црна рука потпада под овај други случај. Њени припадници су независно од српске владе предузимали различите дјелатности за које су сматрали да помажу интересима Србије. Црна рука је заправо и убила краља Александра Обреновића и Драгу Машин 1903. године, послије чега су на престо дошли Карађорђевићи, што је и примјер како овакви војни кругови и дјелују-употребом јаке, прецизне, муњевите и добро употријебљене силе. Исти случај је и са претпостављеном везом Црне руке са младобосанцима који су извршили атентат на Франца Фердинанда у Сарајеву. На том примјеру се поново види природа национализма као идеологије ( а уједно и природа свих политичких идеологија ), а то је да се идеологије увијек користе као оруђе ради остварења одређених интереса. Како је првобитна српска народна идеја била оруђе у рукама вишег слоја Срба, трговаца и кнежева првенствено који су имали за циљ успостављање повољнијих услова за свој интерес прилико Првог и Другог устанка, тако је у овом случају југословенски национализам Младе Босне био оруђе српског национализма Црне руке. Можда је овај појединачни случај заправо приказ једне шире слике, правог стања српског национализма приликом стварања Краљевине СХС.

 

Послије убједљиве побједе Србије у Првом свјетском рату, а прије тога у Балканским ратовима, сви циљеви српске напредњачке националне политике били су испуњени. У року од 6 година оствариле су се жеље и надања која су под османском и аустријско-мађарском влашћу била сузбијена. Та надања и идеје су се за најмање 50 година од Првог устанка развила у јасно дефнисану идеологију која је себи поставила јасне циљеве. Вјековне жеље су се оствариле само за кратких 6 година, што је невјероватно муњевита брзина. Имајући то у виду, каснији догађаји приликом и послије стварања Краљевине СХС онда уопште не зачуђавају.

Српска држава је под собом држала све просторе од Вардара до Триглава. То је било више него што се очекивало. Пред српском владом и будућим краљем Александром Карађорђевићем стајао је избор - узети само досадашње циљеве српске националне политике, или задржати и додатне земље које нису биле дио првобитног плана. Александар се одлучио за ово друго. Наравно, српски национализам није могао пружити оправдање државној сили за такав поступак, те је умјесто њега изабран југословенски национализам. Поново, идеологија је искоришћења за оправдавање дјеловања државног центра моћи. Ипак, југословенски национализам је још више патио од проблема који ће касније докрајчити вуковско схватање српске нације, а то је да су га обликовале и одржавале мале елитистичке групе људи које нису узимале у обзир права национална и народна осјећања обичног народа.

Сличности српског вуковског и југословенског национализма су постојале, и поред чињенице да је први природна а други интелектуална присилна творевина. Сличности су се огледале у истим елементима нације које су прихватали, али које је југословенски национализам шире тумачио. Српски национализам обухвата само Србе, то јест српски језик, српску повијест, предање, културу, док је југословенски национализам занемарио назив језика, па га онда узео за главни језик државе и друштва ( иако су се говорила 3 словенска језика у Краљевини СХС ). Оба национализма су одбацивала елемент религије ( као што је то био случај и са њемачким национализмом ). Још к томе, Југославија је била несумњиво српска творевина. Без српске војске која је обезбједила границе са Мађарском, Аустријом и Италијом стање би било другачије. Из тог разлога, судбина српског вуковског национализма се везала за судбину саме Југославије и југословенства. Разлог за то је био велика сличност између те двије идеје у начину приступања проблему уједињења свих, односно дијела јужних Словена, а и изведености југословенског национализма из српског. Ове двије идеје су од почетка биле уско везане. Због тога ће опстанак вуковског схватања српске нације зависити од успијеха југословенства у будућности.

[Ћириличар]

што се тиче грб са оружаном (оклопљеном) руком која држи подигнут мач, то знамење долази са грба војводе Хрвоја Вукчића из знамените босанске породице Стјепанића, који су били кнезови средњовековних Доњих Краја (данашње Крајине). док је онај ''грб Илирије'' са полумесецом и звездом чиста кострукција (приписано знамење).

Пошто сам зелен као грашак у хералдици, хвала на овим подацима

Е сад, само још ово питање, зашто рецимо у Орбиновом Краљевству Словена стоји као грб Хума баш овај грб? ( додуше нисам читао књигу, него сам је видјео у једном кафићу и прелистао. Никако да скрпим новца и среће да је купим :/ ) Тачније, моје питање је који грб се може узети као грб Хума - овај или неки други, или ниједан не претеже? 

[Ћириличар]

Ево мало алтернативне историје:

 

https://www.youtube.com/watch?v=ENhxrKNamtU

 

• Живановић на почетку емисије каже како се његова жена бавила археолошким ископавањима и да је закључила како је немогуће да је милион Словена се доселило на Балкан са Карпата и за двије године превладало Балканом. Ово заправо нико озбиљан није ни тврдио. Владимир Ћоровић у Историји Срба ( која је писана прије педесетак и више година ) приказује вишевјековно насељавање Словена на Балкан у различитим таласима и из различитих праваца ( ако ћемо наводити званичне изворе званичне теорије о досељавању Словена ). 
• Пешић у 30.-ом минуту спомиње како су њемачке дипломате ( нисам схватио да ли је мислила на средњевјековне или на неки каснији период ) своју државу представљали као "Regnum Germanorum, populus Sclavorum". Ако је то истина, волио бих видјети списе гдје се то спомиње.  :good2:
• Одмах након тога, говори се о сличности српског језика и санскрита. Хајд, нисам компетентан за то поље, али мишљења сам да су те сличности потекле из чињенице што су оба језика индоевропски. Сличности постоје и између словенских и германских ријечи, постоје ријечи са истим или сличним корјенима, па је ваљда и германска група језика везана са санскритом? Тако да... веома сам скептичан када се употријеби аргумент ове сличности.  :.mislise.
• Живановић одмах након тога спомиње како је у Њемачкој објављена књига у којој њемачки историчари напуштају "германско-нордијску" школу мишљења и како ништа од тога није тачно. Ту књигу је његова жена донијела у библиотеку Народног музеја у Београду. Занимљиво.  :good2:
• 44. минут - Живановић спомиње прво како је открио скелет кромањонца на једном налазишту код Дунава. Касније је вршио истраживање проучавајући лобање мјештана из околине. У једном селу нашао је становништво са лобањама идентичним кромањонским. Одмах је то узео као аргумент да досељавања Словена није било, јер је очигледно да су ти мјештани потомци кромањонаца, с обзиром на грађу лобање, те да стога нема мијешања и утицаја на облик лобање који би ваљда требали доћи са мијешањем различитих народа. Моје примједбе - прво, могуће је да је било мијешања, али да је домородачки елемент превагнуо и сачувао своје биолошке карактеристике; друго, Словени нису запосједали најнеприступачније предјеле и у таквим предјелима се романско и романизовано домородачко становништво и одржало чак до данашњих дана ( Власи ). Касније јесте долазило више до мијешања, али није немогуће да је у неким мјестима домородачки елемент превагнуо, а у другима словенски, а да у некима није ни долазило до мијешања. Значајна чињеница дакле, али не мислим да се може узимати као валидан аргумент против досељавања Словена. А да не спомињем како неосновано одмах закључује како су ти преци били Словени заправо, само због идентичне грађе и облика лобање са становништво из једног села негдје код Дунава. Неправилан начин закључивања. 
• 50. минут - Лондон и Темза су српске ( словенске ) ријечи? Како? Ма... шифра "галаксија Србомеда". 
• 56. минута - Херакле је један од словенских богова? Па, код Словена јесте чест мотив "Чак Норис" јунака ( Марко Краљевић или Иља Муромец на примјер ), тако да ако Херакле није словенско божанство, или ако није макар произашао из словенског корпуса ( посредно или непосредно ), онда је макар ријеч о једном мотиву који је заједнички неколицини народа ( непобједиви јунаци се јављају и код других народа - Зохак и бјелоглави Зал код Персијанаца, Самсон код Јевреја, сви они велики витезови из средњевјековних списа као Артур, Ланселот, Танхојзер ).  :.mislise.
• И одмах након тога питање "Да ли вјерујете у теорију еволуције?". Наравно, као прави алтернативац, Живановић не вјерује у ТЕ 

Ето зашто је потребан велики опрез у приступу са алтернативном историјом. Честе су неправилности у закључивању, залажење у политику, превелико поједностављивање и генерализовање, али са друге стране не мањка ни занимљивих чињеница ( или истинитих или макар могућих ).  А емисија је занимљива, на крају крајева.

[Ћириличар]

Симо Хајха, снајпериста са највише потврђених убистава у историји ( 505 ).

 

Током Совјетско-финског рата, служио је као снајпериста у финској војсци. Користио је финску верзију совјетске пушке Мосин-Нагант. Пошто је био вјешт ловац прије и послије рата, његови резултати не чуде ( управо је зато и добио надимак "Бијела смрт" ). Поготово када се узме у обзир да је Стаљин у својим чисткама елиминисао најспособније официре Црвене Армије, те су нови апартчики били толико неспособни да совјетским војницима нису обезбједили ни бијелу камуфлажну одјећу током великог дијела рата. Тако су били и лаке мете за снајперисте. Совјети су организовали лов на Хајху, користећи своје снајперисте и чак артиљерију. Пред крај рата, Хајху је у главу погодио метак из артиљеријске гранате и разнио му лијеву страну вилице. Саборци су га одвукли на сигурно и када се опоравио, рат је већ био завршен. Умро је 2002. године.

Када су га питали како је постао тако добар, његов одговор је био:"Вјежбом.".

 

 

Ево пјесме 

 

https://www.youtube.com/watch?v=q5CaQ37VYvw

[Ћириличар]

Иначе, совјетска војска је изгубила преко 300.000 војника, а финска 70.000. 

 

Како ли би "Барбароса" онда изгледала да Стаљин није побио најспособније ( неким чудом су Жуков, Рокосовски, Шапошњиков и још неколицина способних преживјели )...

[Ћириличар]

Душанов законик - О Цркви и црквеним стварима

 

Црква у Србији заузима веома висок и важан положај, што показује и сам Душанов законик који у првих 37 чланова уређује ствари од важности за Цркву. Као најважније начело државног и друштвеног уређења, Законик проглашава рад најприје за хришћанство. Општа норма "хришћанства" се детаљније разрађује у каснијим члановима и јасно се поставља црта разграничења између хришћана, латина и других јеретика.

У члановима 6-10 Законик јасно говори како је латинска вјера јерес. Али, са друге стране, латинска јерес је блаже санкционисана у односу на остале јереси, јер се латинском свештенству прије свега само забрањује преобраћивање правовјерних а кажњава се по законима светих отаца. Правовјерном који је преобраћен у латинску јерес даје се прилика да се обрати натраг у православље, што уколико не би урадио казнио би се опет по закону светих отаца. Санкцију за другу јерес Законик сам прописује, и то жежење по образу и изгнанство како јеретика тако и његовог јатака. Лако је увидјети подјелу јурисдикције између државе и цркве. Држава је на себе узела кажњавање обичних јеретика док је регулисање проблема латинске јереси остављено цркви. То и не чуди с обзиром да је Закоником постављено начело строге раздвојености свјетовне и црквене судске власти у члану 12.

 

Законик наставља даље тако што поставља одређена правила која се тичу црквених великодостојника и духовника у члановима 11-14. Наиме, Законик наређује да се духовници, епископи, игумани и калуђери постављају само уз благослов и дозволу цркве, те санкционише свако кршење тог правила, било то у виду насилног свргавања црквеног великодостојника са власти, или у виду постављања црквеног великодостојника подмићивањем. Такође је санкционисан и физички насртај на свештено лице у виду "чупања црквенога човјека" тако што је прописана новчана казна ( глоба ) ако је он почупан без суда. Иначе, Законик упућује на судско рјешавање спорова.

 

Даљи облик сарадње државе и цркве огледа се у државној интервенцији у случају пострижених монаха који не живе у манистиру, него по својим кућама. Законик наређује принудно спровођење криваца у манастире. Монасима није дозвољено да живе у манастиру у области у којој су до тада живјели ( ово је очигледно допуна црквених правила о монаштву од стране државе ради ефективности одржавања поретка предвиђеног законима светих отаца, пошто држава посједује монопол над физичком присилом ). Законик наређује и да сваки манастир донесе свој закон општежитија, како би сваки имао правно уређену своју унутрашњу сферу.

 

Обичном свештенству, Законик гарантује баштину, уколико је имају. Ако поп нема баштину, постоји Закоником предвиђена општа обавеза да му се дају "три њиве".

 

Дакле, држава подржава цркву тако што прописује случајеве који би се данас могли сврстати у кривична дјела или у прекршаје. Правна сигурност је повећана самом чињеницом да држава пријети својом присилом за дјела учињена против цркве. Законик олакшава и економски положај цркве тако што сва црквена имања ослобађа "од свих работа, малих и великих", како на царским имањима тако и у селима меропаха. Чак штавише, цркве и манастири су ослобођени обавезе поноса ( издржавања свјетовне властеоске пратње током боравка на одређеној територији ) у свим случајевима осим када цар лично негдје иде, што представља ослобођење од великог терета. Властеоски људи који бораве на црквеној земљи дужни су вратити се у своје области ( успоставља се општа обавеза нечињења за субјекте свјетовног права да не смију представљати финансијски терет цркви ). Још к томе, држава се повлачи из судских предмета црквене јурисдикције и Законик забрањује било какво свјетовно мијешање у црквене ствари. Но, одређена ограничења за цркву постоје. Прво је то да је прописано да црквом управљају "господин цар, патријарх и логотет и нико други". Сам редослијед указује на то да цар, на крају крајева, остаје изнад црквене власти. То се огледа и у члану 27 гдје се забрањује надлежност великих цркава над царским црквама. 

[Ћириличар]

Натпис на надгробној плочи босанске краљице Катарине Косаче, у Риму

 

"CATARINAE REGINAE BOSNENSI, STEPHANI DVCIS SANTI SABBAE, EX GENERE HELENAE, ET DOMO PRINCIPIS STEPHANI NATAE, THOMAE REGIS BOSSINE VXORI. QVANTVM VIXERIT ANNO RVM. LIIII ET OBIIT ROMAE ANNO DOMINI M.CCCC.LXXIV.XXV. DIE OCTOBRIS."

 

 

Године 1545. написан је препис овога натписа на "словенском" ( српском ) језику, како на латиници тако и на ћирилици:

 

"Catharini chraglizi Bosanscoi herzega svetoga save, s poroda Ielline, i cucchie zara Stiepana roieni, Tomascia Chraglia Bosanscoga sceni colico scivi godini LIV ( 54 ) i priminu v Rimi na lita Gospodina 1474 na 25. dni octobra. Spominak gne pismo postavglien."

 

 

Када се схвати како су слова латинице коришћена да представе словенске гласове, онда се добије сљедеће:"Катарини, краљици босанској, херцега светога Саве, с порода Јелине и куће цара Стјепана рођени, Томаша, краља босанскога жени колико живи години 54 и примину в Рими на лита Господина 1474. на 25. дни октобра. Спомињак је писмо постављен."

 

Мавро Орбини године 1600. ( или 1601.) издаје своје "Краљевство Словена" у којем спомиње овај препис натписа из 1545. године. Пет стотина година једва да је промијенило наш(е) језик(е).

[Ћириличар]

Два примјера повезаности митологија различитих народа

 

1. Аталанта, ђевојка бржа од коња

Заједнички мотив овим двјема причама је трка у којој дјевојка пристаје удати се за онога ко буде бржи од ње. У српској народној причи, та дјевојка није имала ни оца ни мајке него су је виле начиниле од снијега. Једнога дана, дјевојка разгласи да ће се одржати трка у којој ће пристати удати се за човјека који је побједи. Многи су покушавали, али како би је сустигли она би пустила крила и одлетјела, или пустила сузу па потопила стазу. Једино царев син оста непоколебан те је закле Божјим именом да стане, што она и учини те је царевић у том тренутку и ухвати.

У грчкој легенди о Аталанти, ова трка је одржана када се Аталанта вратила оцу ( који ју је као бебу оставио у гори да умре, јер је желио сина ). Пристала је удати се, али само за човјека који би је побједио у трци. То је било њено лукавство како би избјегла удају, јер се раније завјетовала Артемиди на чедност. И нико не могаше побиједити Аталанту док не дође Хипомен који, уз Афродитину помоћ, побиједи Аталанту у трци тако што би бацио златну јабуку пред њу када год би му се одмакла. Аталанта би тада потрчала за јабуком да је ухвати, а Хипомен би је тада претекао. Након побједе, Хипомен узе Аталанту за жену.

 

2. Немушти језик змије/змаја

У српској бајци, један чобан спасе змију из пожара, а она му заузврат да моћ да разумије немушти језик ( језик животиња ) тако што му пљуне три пута у уста, као и он њој. Тако чобанин могаше знати о чему животиње причају и шта се све дешава далеко од његових ушију.

У нордијској епици ( у Поетској еди ), јунак Сигурд убија змаја Фафнира на наговор једног патуљка. Патуљак нареди Сигурду да испече Фафнирово срце како би га касније појео и леже спавати. Сигурд поче пећи срце те када је провјеравао да ли је довољно печено, дотаче га прстом и опече се. Рефлексно је ставио опржени прст у уста на коме се нашло нешто Фафнирове крви. Од тог тренутка, Сигурд научи немушти језик и слушао је како птице на грани говоре о патуљковим плановима да га убије у сну. Сигурд тада уби патуљка и узе сво Фафнирово благо, добијајући тако и име "Фафнисбане", убица Фафнира. Касније ће дати својој жени да куша Фафнирову крв те ће и она научити немушти језик.

[Ћириличар]

Шпански грађански рат ( 1936 - 1939 ): узроци и посљедице

Након ратова са САД-ом у којима је Шпанија изгубила Филипине и Гуам, државу је захватила даља криза. Унутрашњи сукоб и борба за ограничавање централне власти је и даље трајала и још више слабила земљу, поред неразвијености и економско-социјалних проблема. Јавно незадовољство монархијом и корумпираном централном влашћу је расло. Јаз између богатих и сиромашних је био велики, поготово на руралном југу Шпаније гдје су постојали "латифундисти" ( велики земљопосједници ) који су мизерно плаћали и третирали своје раднике. У већим градовима поготово је јачало антимонархистичко расположење, а притом су јачали и раднички покрети, синдикати и партије. Пошто је сјећање на Октобарску револуцију још било свјеже у Европи, страх од успостављања комунистичке власти у Шпанији је био велики код конзервативних кругова ( војске, Цркве и богатих ) те је спроведено пар пучева и насилних преузимања власти, које је сам краљ подржавао, не би ли се сачувала стабилност државе. Но, временом јавна подршка таквом режиму је још више опала па је краљ Алфонсо XIII удовољио јавном притиску и укинуо монархију 1931. године, успостављајући тиме Другу шпанску републику ( прва је постојала у периоду од 1873-1874 године ). Након избора напустио је земљу. Може се рећи да је Шпанија у овом тренутку извршила своју политичку модернизацију прикључивши се парламентарним демократијама, попут Уједињеног Краљевства, Француске и САД-а. Централна власт постала је одговорна народу и бирала се на изборима. Но, стари проблеми су остали - сиромаштво, необразованост, економска заосталост, велика поларизованост друштва, каталонски и баскијски сепаратизам и, поврх свега, младост и незрелост нове демократске државе.

Сиромашни пролетеријат се окупљао око синдиката, социјалиста, комуниста, анархиста, а на католишко свештенство је гледао на свог непријатеља који ће увијек стајати уз богате. Каталонци и Баскијци су појачали своје захтјеве за аутономијом. Република је увела многе прогресивне мјере у циљу смањивања економске неједнакости, изједначавања положаја жена са положајем мушкараца, повећању нивоа образовања, а у лијевим круговима постојала је и намјера да се изврши и аграрна реформа којом би се земља "праведније расподијелила". Природно, као реакција на све ово, конзервативни кругови опирали су се свакој промјени која би ишла на њихову штету. Поларизованост је достигла свој врхунац 1936. године након избора између лијевог Популарног фронта и десног Националног фронта, након којих је формирана лијевичарска влада ( побједа је добијена захваљујући малој разлици у броју гласова ). Конзервативци, традиционалисти, па и монархисти и фашисти, нису више могли толерисати лијевичарску безобзирност што по њих саме ( као што је било са робљењем и паљењем једне цркве од стране масе народа, што је био дио шире анти-клерикалне маније које је обухватила Мадрид и југозападну Шпанију 1931. године ), што по државну безбједност и нацонално јединство ( због прављења уступака Каталонцима и Баскијцима ) те је пар пута планирано извршење пуча. Због тога, многи утицајни војни официри су измјештени у шпанске колоније, у Мароко и Канарска острва, како би се пучеви предуприједили. На крају, након избора 1936. године, устанак је избио. Војни заповједници у колонијама су осигурали подршку својих трупа, док су у Шпанији Карлисти, Националисти осигурали подршку половине војске и већине других оружаних снага. Морнарица је остала вјерна Републици уз коју су пристали и Баскијци, Каталонци анархисти, комунисти и социјалисти. Мадрид је остао у рукама Републике, али је веома брзо био нападнут. Рат је почео.

Као вођа Националиста појавио се командант трупа у Мароку, Франциско Франко, кога су директно подржавали Хитлер и Мусолини шаљући му опреме, залиха, војне технике и својих трупа ( у рату је њемачка бомбардерска ескадрила "Кондор" постала позната ), док су Републиканце овлаш подржавали УК и Француска, док су Мексико и Совјетски савез давали директну помоћ у виду војне технике и залиха. Интернационалне бригаде добровољаца су такође чиниле значајан састав републиканских снага. Главна разлика између војски Националиста и Републиканаца огледала се у томе што су Националисти заповиједали правим војницима, док је Републиканска војска заправо била састављена добрим дијелом од народних милиција и добровољаца који нису имали војног искуства. Додајући на то да су Националисти имали велику и директну помоћ од својих савезника, док су Републиканци примали помоћ мањег обима и значаја, исход рата је значио побједу Франкових националиста 1939. заузимањем Мадрида. Сломом Републиканаца, стотине хиљада њих је избјегло из Шпаније, док они који су остали су изгубили своје послове и положаје у корист апаратчика који су подржавали Франка. 

Иако су Франка подржавале фашистичке државе, он се ријетко сматра фашистом, а Националистичка Шпанија се није сматрала фашистичком државом. Франко је заиста прогласио тоталитарну државу, налик на фашистичке државе, и узео титулу великог вође ( Генералисимо ) попут Дучеа и Фирера, али све сличности се ту и завршавају. Мусолини и Хитлер су државни апарат користили како би уводили економске и социјалне промјене, док је Франко користио државу само да би сачувао ранији "статус кво". У неку руку, Франкова владавина је реакција старог поретка који је задњи пут успјео да исплива на површину, да би након Франкове смрти тихо отишао у заборав и нестао. То се јасно види по политици коју је он водио. Женама је одузео равноправност ( нпр. могле су бити кажњене ако побјегну од куће, чак иако их муж злоставља ), забранио је абортусе, разводе, католичку вјеру је прогласио за државну религију, а након неког времена је Шпанију прогласио монархијом ( додуше, није изабрао краља, већ је за себе узео титулу доживотног регента ). Што се тиче економије, Франко је стријемио идеалу аутархичнсоти, самодовољности Шпаније. Подигао је баријере међународној трговини, што је довело до још већег сиромаштва. Неким срећним обртом по ШПанце, Франко је евентуално дозволио да власт формирају не идеолози, него технократе из организације зване Опус Деи. Економски гледано, они би се данас класификовали као неолиберали. Укинули су баријере међународној трговини, порезе су држали веома ниским, а радна и социјална права су била на минимуму или непостојећа. Шпанија је почела да се отвара према другим западним земљама због свог изразитог антикомунизма, што је довело до одређене толеранције Франкове ауторитарности. Чак је и Двајт Ајзенхауер, као предсједник САД-а, посјетио Шпанију и након те посјете Шпанија је примљена у УН. Велике компаније су дошле у Шпанију и подигле ниво производње. Прве године, неолиберализам је само погоршао стање у држави, што је довело до масовне емиграције из Шпаније. Но, након тога десило се "Шпанско чудо". Земља је почела убрзано да се развија и да све више смањује своју заосталост за осталим западним земљама захваљујући великим страним инвестицијама које су стизале у Шпанију због повољних услова пословања. Касније, у економску политику су унесени и елементи државног капитализма, гдје је држава дјеловала преко државних предузећа и улагала у тржиште. Економски бум је трајао све до 1970. године.

Што се тиче дурштвених питања, Франко је бо изузетно конзервативан и националистички настројен. Забранио је службену употребу баскијског и каталонског језика, форсирао је кастиљски изговор као стандард за шпански језик, самовољно је одређивао шта је "шпанско" а шта није, забранио је све политичке партије осим своје и одржавао је стабилност у земљи репресијом ( био је нешто попут десничарског Тита ). Након његове смрти 1975., читава његова политика је напуштена и кренуло се ка даљој модернизацији. Баскијци и Каталонци су могли слободно користити своје језике, поново су се јавили њихови захтјеви за аутономијом ( а данас и за независношћу ), жене су добиле натраг своја права, социјална и радна права су успостављана и унапријеђивана... Убрзо након Франкове смрти, на власти су се поново нашли социјалисти након поновног успостављања слободних избора. Шпанија је остала краљевина, по Франковој жељи, али фактички, након његове смрти Шпанија је била парламентарна демократија против које се он и борио. 

Све Франкове политичке замисли, дакле, у суштини нису опстале, а Шпанија је наставила путем којим је кренула 1931. године. Шпанија у овом периоду је стога одличан примјер неминовности одигравања одређених ширих друштвених и политичких процеса, без обзира на количину опирања и реакционизма који може постојати.

[Ћириличар]

Другачији поглед на старословенску паганску вјеру

Када се помисли на неку паганску религију, она се одмах замишља као уређени систем ( тачније пантеон ) у којем сваки бог има јасно дефинисану и само себи својствену сферу дјеловања ( попут министра у влади ). У  почетку се замишља уређени систем митова и легенди сложених у једну цјелину која има свој почетак, средину и крај. Оваквим приступом губе се из виде одређене веома битне ситнице, надасве локализам паганских религија.

Шта је "локализам" паганских религија? То је оно што се код Срба очувало као начело "100 села, 100 обичаја", гдје Срби из различитих крајева, у суштини, славе исти празник или упражњавају исти обичај, али свако село има своеј одређене "варијације на тему". Те варијације могу бити мање или веће ( као на примјер "лиле". У мом крају, на Романији лиле су биле бакље које су дјеца носила по комшилуку док би коледала и тражила сира и кајмака од комшија за Петровдан; док су у другим крајевима, у Србији рецимо, лиле ватре које се за Петровдан пале и које двоје у пару прескачу вичући "у здравље тога и тога" ), али суштина је иста, или макар слична. Када се обичаји, митови и легенде и разна митолошка бића и божанства ставе у један систематски уређен, скоро догматски начин, паганска религија се ставља у круте оквире због којих се лако губи из вида чињеница да је паганизам, у суштини, децентрализован религијски систем. Главни кривци за ову методолошку грешку јесу сами митолози који су се бавили грчком и нордијском митологијом, иако је локализам веома јак и код тих народа. Наиме, када се прича о грчкој митлогији, добија се утисак да су сви Грци вјеровали и поштовали све богове и сва божанства античког грчког пантеона. Но, чим се боље обрати пажња на детаље, на реченице које указују гдје се који бог поштовао, гдје је почео култ ког хероја и сл. јасно се види паганска децентрализованост. Тако је богиња Атена поштована најприје у Атини, култ Хераклеа је настао на Пелопонезу, Артемида се највише поштовала у сјевернијим крајевима који су били богатији шумом итд. Митолози су једнсотавно сакупили све те локалне грчек митове, легенде, божанства и митска бића и представили су их на начин који је њима једини ибо познат - као систематски уређену религију.

Но, грчка, римска, па и нордијска митологија имају већи степен систематизације него што то имају, на примјер, келтска и словенска митологија. Разлог томе је што су ти народи створили јака друштва и јаке државе које су опстајале и које су се развијале ( нека то буде принцип "ближе Медитерану, већа развијеност" ) због својих контаката или са Медитераном, или са Римом. Са друге стране, Келти су веома рано, историјски гледано, покоравани и протјеривани те нису имали прилике створити трајне државе све до послије пада Западног Римског царства. Германи и скандинавски народи се могу посматрати као један прелазан стадијум који се налази између грчко-римске уређености и галско-словенске ( државне ) неуређености. Упоредо са државним развитком, развија се и степен комплексности митологије народа. Римљани и Грци су оставили доста писаних извора иза себе, па је митолозима било веома лако обрадити и систематизовати све те податке како би их на крају представили као систематизоване цјелине. Са друге стране, Келти и Словени су оставили мало тога иза себе и њихова митологија се тек каснијим радом почела обрађивати и систематизовати ( с тим да је обрада келтске митологије завршена, док обрада словенске није ни изашла из почетне фазе обраде ). Келти су, још к томе, оставили свог трага у митологијама и обичајима народа који су их покорили, као у Енглеској, па су ти народи, обрађујући сопствену митологију, упоредо обрађивали и келтску. Германи су, попут Словена и Келта, оставили веома мало писаних извора о својој вјери, али на њихову срећу, хришћански монах са Исланда се одважио на родољубиви чин сакупљања и записивања норидјских митова и легенди, те је тако настала "Поетска еда" ( прича у пјесничком облику - слично нашим епским пјесмама ). Она систематски приказује нордијску митологију и њене легенде о настанку и крају свијета, као и о свему што се десило у међувремену. Записани су најзначајнији епови нордијске митологије ( осим Беовулфа, који је настао на европском тлу ).

Онда на крају долазимо ми, Словени. Били смо најудаљенији од Медитарана, имали смо слабе везе како са Средоземљем, тако и са Римом све до Велике сеобе народа. Мало писаних извора је остало, а и оно што је остало и што данас имамо често се узима као невјеродостојно или као могући фалсификат ( као што је Велесова књига ), или као недовољно само по себи. Најнеразвијенији државно и културно, нисмо оставили лак посао митолозима при обради и систематизацији наше религије. Што због саме величине и бројности словенског народа, што због ниског степена развијености, управо код нас највише до изражаја долази тај "пагански локализам" и управо при бради наше митологије та карактеристика се мора веома озбиљно узети у обзир, јер нам недостају вјеродостојни митолошки писани извори из најранијих времена ( дјеловања људи попут Вука Караџића, Валтазара Богишића, Богољуба Петрановића, Хајнекеа, непознатог аустријског крајишког чиновника који је саставио "Ерлагенски рукопис", све су то касна дјела, нису нимало безначајни нити невјеродостојни ). Управо код Словена се мора на митологију гледати кроз историјски контекст области и народа чији се митологија и обичаји проучавају ( са којим народима је долазио у додир, како је долазио у додир, како се мијешао са њима, какви су били међусобни утицаји - укратко мроа се добро познавати локална историја ). А зашто је то битно, конкретно говорећи?

Битно је ако се узме у обзир савремени, већ раније наведени, принцип "100 села, 100 обичаја", гдје се исти термини могу користити за исте, сличне или чак различите ствари, са истим, сличним или различитим значењем, односно гдје се исти обичај, божанство или митолошко биће може називати другачијим именима, све зависно од локалитета који се гледа. Ово је веома битно, на примјер, у случају бога Световида, који је познат једино Западним Словенима ( и то не свима ). Он се штовао на острву Рујан ( у данашњој сјеверној Њемачкој се назива "Rugen" ) као главни бог ( за разлику од осталих СЛовена који су штовали бога грома - Перуна, а неки кажу да су Срби штовали Дајбога као главног бога ). Веома је јасно да је Световид једна изразито локална појава, али мени лично није јасно да ли се на СВетовида треба гледати само као на Перуна са другим именом, као на неко страно преузето божанство, или као на једно изразито локално и оригинално божанство Рујанаца настало због чињенице да су се налазили на размеђи словенског, германског и хришћанског свијета. Но, гледајући на Световида узимајући у обзир пагански локализам, могућности остају отворене, док са друге стране, ако се приступи систематичном и догматичном размишљању, Световид се може видјети само као божанство које мора имати неке везе са неки од других општепознатих свесловенских божанстава ( а искључује се могућност његове потенцијалне мјешовите природе - тачније губи се из вида, као што је то изгледа случај са Артемидом у грчкој митологији ).

Мимо божанстава, пагански локализам се код Словена најбоље осликава код митолошких бића и обичаја. Код Словена, виле су свугдје мање-више исте. Варијације постоје на њихова имена и на евентуалне функције које неке од њих врше. Виле су увијек духови природе, горе, шуме, поља, ријека, па чак и облака, које могу људима донијети како штете тако и користи. Нису изворно зле ни добре, али јесу "кратког фитиља". Варијација на ову тему јесу водене виле, Русалке, које попут грчких сирена заводе мушкарце и одвлаче их на дно језера или ријеке. Негдје су виле заправо душе умрлих некрштених дјевојака ( као ове опасне Русалке ) а негдје се каже да се саме рађају из росе након кише и сл. ( као што се то каже код неких Срба ). Дакле, очигледна је основна тема и одређене "варијације на тему" које зависе од локалитета.

Оно што је такође посебно битно запамтити код словенске митологије јесте и "ниво апстрактности" са којим се она генерално мора сагледавати. О чему је ту ријеч? Смисао је да се у обзир узме још једном историјски контекст државне и друштвене развијености једног народа од античког доба до почетка Средњег вијека, али овога пута са сврхом формирања општег становишта према митологији одређеног народа. Звучи замршено, али је веома једноставно.У питању је "основни мотив" митологије. То је оно када се Астерикс и Обеликс и остали Гали из цртаћа препадну да ће им небо пасти на главу. То је заправо основни мотив келтске ( или макар галске ) митологије који означава да је дошао крај свијета, те су се Келти ( или Гали ) водили тиме и живјели у складу са тим мотивом. Исто тако су Викинзи живјели у складу са Рагнароком и сврхом коју је Валхала играла у крају свијета ( ако погинеш у борби, идеш у Валхалу да живиш и вјежбаш за рат који ће доћи на крају свијета, када ће сви богови умријети и свијет се поново родити ). Основни мотив одређене митологије је везан за судбину народа којем она припада ( а судбина народа је одређена географским, политичким, историјским, културолошким и религијским факторима ). Нигдје то није очигледније него код Азтека који су стално приносили људску жртву Сунцу како би га умилостивили да сваког дана свиће. Дакле, који је основни мотив словенске митологије?

Ако су Викинзи имали Валхалу јер су били ратнички народ, Келти падање неба јер су били изразито религиозан ратнички народ, онда шта би био основни мотив Словена који су били већину своје историје изразито сељачки, земљораднички и сточарски народ? Мој одговор би био - сељачка свакодневница. Са становишта обичног сељака, најважније ствари су временске погоде и непогоде ( како се у Пољској називају митска бића која доносе добро и лоше вријеме, ако ме сјећање добро служи ) и ратови са једне стране, те ствари од свакодневног значаја за обичног човјека ( рођење, смрт, свадба, добра и лоша срећа тј. враџбине бијеле и црне магије и сл. ). Зато се не смију увриједити виле, да не би раниле и помориле стоку, или самом човјеку наудиле. Зато су епски јуанци битни, јер они воде ратове у име немоћног и убогог сељака ( додуше, јунака ихероја има посвуда, али највише се на њих угледа обичан пук ). Зато је битно удовољити домовоју, кућном духу, и оставити му мало хране, да зла срећа не снађе кућу. Зато је битно бдијети прву ноћ над мртвацем док није покопан, да не би нека нечиста животиња преко њега прешла и он се послије повампирио. Зато се некада покривају сва огледала у кући 40 дана од смрти, јер покојник шета током тих 40 дана свуда и не смије видјети да је мртав, да се не би узнемирио и тако остао на земљи. Зато је битно да су дјевојке у селу чедне и не абортирају, јер онда се душе умрле а нерођене и некрштене дјеце јављају као дрекавци. И тако даље, сагледајући све обичаје ,сва божанства и сва митолошка бића, види се да код Словена она врше функције од значаја за обичног сељака.

А зашто је то тако? Управо због географских, историјских, политчких и културолошких околности у којима су се Словени генерално налазили. Пошто нису имали превише додира са развијеним цивилизацијама Средоземља, били су релативно неразвијено друштво, у цивилизацијском смислу. Словенска религија је сличнија монголској                ( тенгризму ) неголи грчкој, јер је словенсак религија изразито шаманистичка, друидска религија. Она се налази на ранијем, на нижем степену развијености од грчке и римске, па и германске у неку руку. Словенски народ није у својој најранијој историји доживјео државни, културни и цивилизацијски успон попут народа Средоземља, нити је имао ближих додира са потомцима тих цивилизација, као што су то имали Германи. Значи, за крај - "пагански локализам", "ближе Медитерану, већа развијеност" и географско-историјско-политичко-културолошки фактори су веома битне ствари када се говори о словенској религији.