Монах Арсеније (Јовановић) предавања, текстови

[Небојша Јовановић]

 

[Небојша Јовановић]

 

 

 

[Aleksandra_A]

nije predavanje, ali je aktuelno, pa mislim da je bolje na ovu objedinjenu temu da okacim..

Манастир Рибница - Монах Арсеније

25. ožujka u 11:05 ·

О тренутној ситуацији: Паника или спокој

Будући да смо задњих недеља изложени огромном информацијском притиску бескрајно је важно да не гутамо узнемирујуће вести и обавештења са разноразних медија, већ да останемо прибрани, опрезни, трезвени и молитвени. Претерано праћење, из сата у сат, колико се још разболело, колико умрло, и слично, нама не доноси никакву корист, већ само додатно узнемирује ионако напету психу. Наравно да знамо да је стање озбиљно - и то нам је довољно!

Обратимо пажњу на следеће редове који нам могу помоћи да прођемо кроз ову пошаст неповређени и као победници.

Човек је троједино биће, по симболичком угледу на наше Божанство - Пресвету Тројицу - и састоји се од тела, душе и духа. Тело је у свету, душа у телу, а дух у души. Све је нераскидиво повезано и међузависно. Уколико је један од ових елемената у поремећају долази до свеукупне дисхармоније - опасног несклада.

Човекова душа је енергетски центар и животни покретач телесног састава. Да би организам функционисао добро и здраво душа мора бити добро и здраво. Људски дух је најчистији део душе, око душе, душа душе. Дух храни и енергетизује душу. А да би наш дух био здрав и чист, он мора бити у контакту са Светим Духом, Који происходи из Творца универзума, Бога Оца.
Људски дух од Светога Духа прима светлост, благодат, силу и живот, а затим то преноси на душу. Када је душа испуњена здравим духом, она складно и правовремено преноси животне импулсе на цело тело, које постаје здраво јер су испуњени услови за здравље.
Душа првенствено брине о три система, аутономном нервном систему, ендокрином и имуном. Када су они функционални онда и остали системи људског организма складно делују, а то су кардиоваскуларни, дигестивни, респираторни, урогенитални и остали, и на крају, а можда и на првом месту - централни нервни систем, са нашом свешћу као круном.

Када је човек под стресом, у страху и паници дух се раслабљује, помрачује и губи своје укључење у Светог Духа. Другим речима: губи вољу за молитвом, Литургијом и Причешћем, који су главни видови укључености у „енергетско коло“ Светога Божијега Духа.
Помрачени људски дух више не може да осветљава душу и она не види, сахне и није у стању да одржава свој телесни организам у складу и здрављу.
Међу првима страда имуни систем, антитела бивају дезоријентисана, страни микроорганизми, бактерије и вируси слободно улазе, размножавају се, почињу да пуштају своје излучевине, који су за човека токсични, односно отровни и штетни, и човек се разбољева, а понекад и умире.

Чујемо како лекар каже пацијенту да не сме да се нервира јер секирација убија. Међутим, углавном се на томе завршава, то јест нема упутства како се не секирати(!). Некад добијемо неки савет, да будемо више у природи, да се здраво хранимо, да избегавамо стресне ситуације... - но, све је то произвољно и недовољно.
Главни и једини начин како сачувати мир и чврстину духа јесте учествовање у активном православном свакодневном циклусу.
А то значи: редовно се исповедати, постити среду, петак и четири велика поста, бити редован на Литургији и причешћивати се што чешће. А са друге стране имати своје свакодневно, по могућству, јутарње и вечерње молитвено правило, где су главни Нови Завет, Псалтир и православни молитвеник. Када човек уведе у свој живот ову духовну праксу, дух, душа и тело, са свим својим системима бивају здрави!

Нарочито у овим тешким периодима, као што су болести, глади, ратови, природне катаклизме... морамо на првом месту бринути о свом духовном стању! Молитва нам тада мора бити јача него икад, односно треба се молити што чешће, практично, непрестано. За то је најбоља Исусова молитва - Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешн(у)ог. На тај начин ће наш ум и душа бити заштићени од узнемирења, страха и панике и имуни систем ће аутоматски постати здрав и добро организован и антитела ће муњевито реаговати на сваког уљеза - вирус, бактерију, малигну ћелију... и као добро обучена и увежбана војска на време ликвидирати сваког непријатеља!

Радујмо се јер присуствујемо још једном историјском Божијем испиту и чишћењу наших грехова.

А Бог зна шта ради!

[Milica Bajic]

@Aleksandra_A hvala ti puno ♥️

[gavrosaurus]

 

[Небојша Јовановић]

 

[Jestira.]

  On 8. 4. 2020. at 19:04, gavrosaurus рече

 

Expand  

Arsenije je odličan duhovnik

[Небојша Јовановић]

 

[Небојша Јовановић]

 

[Небојша Јовановић]

 

[JESSY]

Рај наш

Људи нису задовољни собом, људи раде на себи,
људи раде на себи, по себи, за себе, свуда по себи,
они своје екстремитете убадају, секу, буше, цртају и фарбају.

Људи нису задовољни собом, синтетичке масе себи уграђују,
они себи силиконе убризгавају, нису задовољни својим уснама,
својим грудима, својим задњицама, са својим предњицама.
Не воле своје природне носеве, уши, образе, подочњаке и зубе,
пресађају длаке, фарбају косе и нокте, не воле боју својих очију,
стављају контактна сочива и мењају очију својих боју,
стављају плава, зелена, шарена, браон, црна и црвена.

У Техерану, чујем, има четрдесет хиљада пластичних хирурга,
у Ирану врло воде рачуна да имају лепо лице, важно је лице,
човек треба, мора бити леп, лифтинзи, депилације, пирсинзи.
У Србији и Техерану жене брину о себи, редовно чупају обрве,
па сликају нове, равне, обле, извијене, криве, оштре, завијене.

У Паризу и Београду девојке воле да трајно боје своје усне,
оне много воле да буше своје уши, веђе и ноздрве,
да пробијају своје браде и образе, па онде у те рупице
стављају минђуше и алкице, куглице, стаклиће и тачкице.

Жене у Загребу, Лондону и Минхену, веома желе да имају
велике и обле стражњице и дојке, трајне и блајхане увојке,
меснате и пуне усне ко црнкиње, а онда опет па црнкиње
не воле своје косе кудраве, хоће таласасте и исправљене.

Естетика, протетика, еротика, постгенетика, антиетика.

Људи нису задовољни са собом, људи озбиљно раде на себи.
Младићи у Индији, Риму, Конгу и Њујорку пију протеине,
специјалне допинге и анаболике, као идеале, као слике,
и разне хранљиве течности и прашкове, па онда дижу тегове.
Набрекле вене и мишице, тетиве и влажне мускуле,
плочице по плексусу, квадрицепси, рамена и бицепси,
подлактице и листови, битно је да су чврсти глутеуси.
А онда обуку тесне мајце и панталоне, златне ланце и наруквице
па воде љубав са огледалом, и иду улицом задовољни собом,
па се онда хране и стимулирају својим адреналином,
кад их девојке очима гутају са њиховим допамином.

Људи и жене нису задовољни собом, па мењају своје полове,
кажу – има сада добрих хирурга и операција, сексуалних деформација.
Данас више није проблем, лако је постати жена или неко други,
све могу да направе, од жене мушкарца, од мушкарца жену,
све лекари могу да промене, органе, шупљине, избочине и дужине.
Није тешко ни мушкарац постати, да порасте брада, продуби се глас,
прогестерон, тестостерон, андрогинологија, хормони и гинекологија.
Има сада и трећи пол, можда и пети, седми, осми и четврти.
И деца имају своја права, у Сиднеју и дете једно променило пол и тон,
то су прави родитељи, честитамо, нове патике, нови пол и телефон.

Људи нису задовољни собом, па још много и свашта раде на себи,
раде по себи, раде испод себе, изнад и свуда где стигну око себе.

Но, има Неко Ко гледа и пита се, да ли кога још овде има,
да тихо, у миру и тишини, постојано и одлучно, ради у себи?
Али, људи не воле оно што се не види, немојте да их мучите,
ма каква врлина, морал, доброта, храброст, или чак молитва,
о, страхоте и ужаса! То се ништа не види, није споља него је изнутра,
а унутра и онако ничег нема, празнина... празнина... шупљина,
рупа, пукотина, празна пећина, јама и гола ледина.

А ти, брате, ко је тебе уопште звао да нас прозиваш,
ко ти је дао право да нас узнемираваш? Ко си бре уопште ти!?
Такве и сличне теби треба обележити, ухапсити и вакцинисати,
треба вас стерилисати, дезоријентисати и потпуно уништити.
Ти и такви слични теби сте једна свепланетарна мука и зло,
јер спречавате остварење сна нашега, раја либерално глобалнога.

Наш рај је тамно црвен као крв, и горак као кокаин,
рај наш је фин, мирише на Пако Рабан, седатив и бензин,
наш рај је брз као амфетамин, и сладак као хероин.

Ви идите горе у тај Рај ваш, а нас пустите у овај овде наш,
ту ћемо ми полако да се истопимо као комад леда у кока коли,
јер то је рај наш, па нека га, нека гори и пече и боли.

[JESSY]

Родни град

У сред лета, Београд, крај месеца јула,
неким манастирским послом дошао у мој родни град.
А ту, вруће, ведро, осунчано, лепо и радосно,
улице пуне шареног света, наизглед све цвета.

Мени у срцу пространо, молитвено, лако и опуштено,
ходам улицама овог града који данас волим,
јер данас волим цео свет и сва жива бића.
Како је добро и лепо бити са Богом у срцу,
јер тада је срце у Богу, а Бог свуда и у свему.

Ма није важно што сам некада туговао и страдао,
у овом граду пуном ругобе и лепоте, добра и зла,
јер радост у духу све брише и поново пише,
пише нову причу, и слика нову слику, и почиње
опет и опет, поново све из новог почетка.
Бог свету и људима својим увек пружа нову шансу,
да се пробуди, отрезни, препозна пут и праву нијансу.

Улични продавци половних књига, један посебан сој,
раширили своје штандове од ормара до тротоара,
заљубљеници у свет литературе, ћутљиви и сетни,
нису нападни, седе са стране, као нека пропала господа.
Књиге већ старе, помало пожутеле, као неки сирочићи,
чекају да их неко заволи, купи и дведе кући.

Прилази ми стари, ћопави и крезуби наркоман,
прича ми причу, тражи паре и лаже, за лекове каже,
а мени је драг, иако неискрен, ту, загрлио бих га.
Дајем му петсто динара, а он тражи толико још,
види попа и мисли – наиван је, узећу му још,
а ја га читам, клошара старог, и волим га и дајем му још.

У Кнез Михајловој, неко златно и сунчано светло,
да ли су то људи заиста тако лепо расположени,
или то дух молитве сија у свим мојим очима,
па обасјава цео простор и све што је у мени?

Кад, ето ти, београдска шмизла, госпођица, буцкаста и слатка,
гази на штиклицама, а летња хаљина, као нека лађа заљуљана.
јавља се на телефон и каже – хеј, љубави, где си!?
Хита на састанак са својим дечком новим, њен је цео свет.

Мало даље, на електричном тротинету, млади банкар са краватом,
јури негде важан, мора на посао, чека унапређење,
жена му у другом стању, машта о новом стану.

А у позадини, горе изнад Славије, мермерна лепотица,
велики бели храм, доминира градом, плавим небом обасјан,
а у њему тихо, мирно, прохладно и топло, као бела голубица.

Људи ми прилазе, махом омладина, али и они други,
говоре – оче Арсеније, па да ли сте то стварно ви?
Јел можемо да се сликамо, јел може један заједнички селфи?
А ја се радујем што људи прилазе једноме монаху,
што, иако је он само протува и грешник,
виде у њему Бога, а у Богу наду да још има наде.
А ја, попричам са свима, са некима се рукујем, неки ми
пољубе и руку, а са некима се само лактовима чукнем.
па да, ми смо у корону, влада страшна епидемија.

Па шта ме брига за тај вирус и бактерије, поплаве и суше,
увек их је било, и још горих од ових, ко се моли, радује се и не страхује,
тај пролази кроз све пандемије, и остаје здрава и тела и душе.

Одједном, прилази ми момче Арапин, лепо обучен, тамне пути.
мистер, ду ју спик инглиш, имате ли мало пара,
морам у мигрантски центар, а празних сам џепова?
Оф корс, мај брадер, наравно, мој са истока брате,
узми нешто мало што ми је од јутрос преостало,
људи и мени грешном дају, даћу ти шта ми је преостало.

Идем даље. Човек у пасажу свира џез на саксофону,
испред академије гудачки трио, Моцарт мислим да је био,
а на жардињери седи младић са гитаром и пева.
На мах ме погледа право у очи, бели зуби осмех сија,
као да се добро знамо, као да сви заједно идемо тамо,
Каленегдан, Боб Дилан, Моцарт, Мајлс Дејвис, он и ја.

Као да се добро знамо, Бог, сви људи, ти и ја,
као да се сви добро знамо, као да сви путујемо тамо,
тамо где је радост, вечни живот и небеска уметност,
тамо где води звездани пут, и где ниједан човек,
никада више неће бити тужан, усамљен и пуст

[Небојша Јовановић]

ако се мало слабије чује, има титлован говор, само укључите титл....

[Ćiriličar]

@Zoran ĐurovićПар пута си прозвао Арсенија погрдно мало, у свом стилу - шта њему замераш конкретно?

Можда је некад нешто рекао што је са теолошке стране "шкаљиво", али ипак је он сасвим другог духа од неког Никодима и сл. Био је и биће "саборан", мислим уз Цркву.

[Небојша Јовановић]