Претражи Живе Речи Утехе

О његовом духовном развоју оснивач аутокефалне Српске Цркве се нарочито бринуо. Успешно је понео бреме управе младе српске архиепископије, толико важне за српски државни и народни живот средњег века. У његовом житију, прворазредном хагиографском и историографском документу, кога је написао Aрхиепископ Данило II, наводи се да је био родом „од сремске земље“. Српска историографија усваја да је средњовековни Срем обухватао и територију данашње Посавине, Мачву, долину Колубаре и крајеве све „до Ужица“. Заиста је угарска политичка топографија раздвајала Овострани и Онострани Срем (Syrmia Citerior et Ulterior), тј. данашњи Срем и „Срем“ јужно од Саве ка Колубари. У намери да се са угарском географијом реши питање завичаја првог наследника Св. Саве, и смести не на север од истоимене реке, тумачима Даниловог зборника измицало је из вида да се Св. Сава два пута интересује за завичај придошлице у Жичу, исказујући бригу и нарочито занимање за његову постојбину. Такође, ако је млади Арсеније „од младости своје“ волео монашки живот, могао је да има узор у једином православном Манастиру у Срему, а то је био Св. Димитрије у Сремској Митровици, који се у изворима римске курије означава као „пун монаха Грка“ и „легло шизматичких заблуда“. У сваком случају, доцније вести и традиција место рођења другог српског Архиепископа смешта северно од Саве и Дунава, између поменутих река, свеједно да ли је то Бингула или Дабар код Старог Сланкамена. Други архиепископ Српске Цркве У зборнику Житија краљева и архиепископа српских налази се обимна хагиографија Св. Арсенија, коју је написао Архиепископ Данило II. Како је писац имао за циљ да покаже молитвени и подвижнички лик другог српског Архиепископа, у тексту се налази ипак сразмерно мало позитивних историјских чињеница које би говориле о Арсенијевој управи над Црквом и црквено-политичком окружењу. Наследио је „престо архиепископа српских и поморских земаља“ 1233. године, на лично заузимање Светог Саве, пошто се овај повукао и отишао на своје друго путовање у Свету Земљу. Архиепископ Арсеније је подигао Цркву Св. Апостола у Пећи, одредивши је уместо Жиче да буде седиште Српске Цркве, јер је Жича била сувише изложена нападима непријатељских војски. Заједно са краљем Владиславом старао се око преноса моштију Св. Саве из Трнова у Србију и учествовао је у преносу столице епископа стонских из Манастира Пресвете Богородице у Стону у Манастир Св. Петра и Павла на Лиму. Због болести се повукао са чела Српске Цркве 1263, а упокојио три године доцније у жичком метоху Црнча, такође на Лиму. Сахрањен је у својој задужбини, Цркви Св. Апостола у Пећи. Историја преноса моштију Као ни за једног другог светог, о моштима Светог Арсенија, другог Архиепископа српског има прилично сачуваних писаних података. Запис из времена Патријарха Јована Кантула („архиепископа пећког и западног Поморја“), из 1604. године, говори да је Манастир у Пећи „света српска архиепископија у којој почивају мошти светих архиепископа и првопрестолника тога светог места: Арсенија, Евстатија, Никодима и других светих“. Михаило Митрополит коласијски – бањски, кратовски и штипски записао је 1653. на свом дару, Псалтиру, кога је послао Пећкој Патријаршији, да тамо „почивају мошти светих отаца Арсенија, Евстатија и Никодима и других светих богоугодника“. У једном запису рукописне књиге Цркве Св. Ђорђа у Призрену из 1737. г., описује се метеж из те ратне године и пресељење моштију Срба светаца: Светог Евстатија однели су на другу страну да почива, мислим у Црну Реку, Светог Арсенија су раздробили и расејали безбожни Скити, једва се глава пронашла. О, Господе, приђоше свирепи незнабошци на достојање Твоје, 31 марта 1737. Према запису из 1806. године мошти Св. Арсенија су почивале у Манастиру Довољи у долини реке Таре. Манастир је био похаран 1809, његове драгоцености и ризница разграбљени, а мошти су имале следећу судбину: „кивот са моштима у пештерама и у јамама (провалијама) земаљским се сакривао. Калуђери Морачког манастира су се много трудили око Светога, да га узму, и нису могли. Светога нико није могао да подигне, само су се пчеле трудиле унутар кивота, носећи светитељу драгоцени дар, изабрани сат медени посред његових моштију, као што је голубица носила Ноју стручак маслинове гранчице“. Јеромонах Јоаникије је 1814. године мошти пренео у Манастир Св. Тројицу Пљеваљску. Свети кивот са моштима другог српског Архиепископа је у међувремену враћен у Манастир Довољу, о чему сведочи запис из 1833. године: „Градише се келије у манастиру Довољи који се налази у Херцеговини, при храму Успења Пресвете Богородице, где почива Свети Арсеније, архиепископ српски“… Мошти су кратко биле у Манастиру Морачи, затим у Кучима, а онда у Ждребаонику, морачком метоху. Године 1884. по наредби књаза Николе I Петровића Његоша пренете су у Манастир Косијерево. Године 1920 су из Манастира Косијерево поново враћене у Ждребаоник, где се и данас налазе. Највероватније је само реч о делићу моштију Светог Арсенија српског, јер на једном кивоту Манастира Добрићево се ишчитавало: „Сије све(те) мо(шти) Арсе(нија) сер(бскаго)“. Део његових моштију чувао се до 1716. године и у Манастиру Крушедол. Историја култа У српским типицима XV века, дан смрти другог српског Архиепископа 28 октобар, узима се као дан његовог прослављања, црквеном службом и празничним песмама: „Месеца октобра двадесетосмог успомена међу светима оца нашег Арсенија, архиепископа, чудотворца“ (Данилчев типик, из године 1416.). Развој култа Св. Арсенија у средњовековној Србији текао је спонтано, почев од његове чудесне објаве у доба Архиепископа Саве II (1264-1271.), када је уз грмљавину гроб препукао, а братија положила његове мошти у кивот, уз молитву и богослужбено поштовање. Средњовековни српски књижевни списи говоре о чудесним исцељењима болесног младића из Срема, грчког монаха и једне жене. Најстарију службу овом светом написао је Данило II, која је у доба цара Душана незнатно редигована, убацивањем стихира које потенцирају посредништво „за благоверног цара“. Нажалост у Народној библиотеци Србије су у пожару 1941. заувек изгубљени рукописи, службе Св. Арсенију из средине XIV века. Један рукопис је нетрагом нестао после Првог светског рата, а написао га је дијак Станислав за деспота Јована Оливера. Када је смерни Павле по налогу Патријарха Антонија 1574. преписивао Пслатир за Манастир Пећку Патријаршију, да неко не би украо ту књигу, духовну санкцију су гарантовали „владика и светитељ Христов Сава и Арсеније и сви они који су придржавали престо тај“. Када је поклањао новоукоричену богослужбену књигу Манастиру, Патријарх Пајсеј је 1624. заклињао и претио супарништвом Пресвете Богородице и „Светог Арсенија“. Нарочито је важан однос карловачких митрополита према овом светом. Тако је Митрополит Викентије Поповић Хаџи-Лавић 1724. године послао покров за кивот у коме су биле мошти Св. Арсенија Сремца. Јеромонах Антим Радојковић, сабрат Пећке Патријаршије, знајући као монах дотичног Манастира значај Арсенијеве градитељске делатности у једном занимљивом издању из 1853. године је певао својој обитељи: „Славна српска Патријаршијо, Од западне стране на реци Бистрици, Ти си мати свој српској земљи, Храм Спасовог Вознесенија, Први ти је ктитор Свети Сава, Сатрудник му би Свети Арсеније…“. (Пјесна на похвалу српским светитељима и манастирима, Београд 1853). Ликови Светог Арсенија, поред минијатура у рукописима, су живописани у Пећкој Патријаршији, Дечанима, Студеници, Ариљу, Сопоћанима, Завали, Јежевици, Ораховици, Матејићу код Куманова, Подврху код Бијелог Поља, Благовештењу Кабларском, као и све бројније новије представе. Цркве које су посвећиване његовом имену зидају се у у Пећи, Шудикову на Лиму, Штављу код Сјенице. Култ Св. Арсенија Српског приметан је у Русији, са више или мање званичног црквеног тона и хијерархијске санкције од средине XV века. У новије време култ Светог Арсенија, другог Архиепископа српског, ширен је, захваљујући руској политичкој и црквеној емиграцији након бољшевичке револуције 1917. године, по Далеком Истоку. Још је у XVIII веку гроф Сава Владиславић, Србин у руској царској служби подигао Цркву у источном Сибиру посвећену Св. Сави, првом Архиепископу и просветитељу српском. Руски Архиепископ у Манџурији Нестор, који је носио титулу камчатски и сеулски, замолио је 1933. Патријарха српског Варнаву за део моштију Св. Арсенија, које су положене у капели Дома Милосрђа у Харбину, манџурском граду у коме се затекао велики број руских избеглица. Том приликом је Архиепископ Нестор написао и акатист Св. Арсенију. Богословија у Сремским Карловцима данас носи име и за небеског заштитника има Светог Арсенија Сремца, другог Архиепископа српског. Радован Пилиповић Извор: СПЦ

Поводом празника Светог Арсенија Сремца, другог архиепископа српскога, чије свете мошти почивају у манастиру Ждребаоник код Даниловграда, Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије данас је служио Свету архијерејску литургију у овом манастиру, уз саслужење архимадрита Павла (Радусиновића), игумана манастира Ораховица у Славонији и свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске. Данашњом службом у Ждребаонику је обиљежена и 755. годишњица престављења овога великог светитеља и угодника Божјега. Митрополит Јоаникије је кумовао на крштењу слуги Божијем Василију Станишићу. а у току Литургије је рукоположио дипломираног теолога Зарију Вуковића у чин ђакона. По заамвоној молитви пререзан је славски колач. На крају богослужења Владика је у архипастирској бесједи рекао да Светог Арсенија, и поред свих његових врлина и подвига, најчешће зовемо једноставно – наследником Светога Саве. “А то је највећи епитет. Није било лако бити наследником Светога Саве, који је утемељио наш народ, који га је са Христом сјединио, који га је оплеменио, духовно родио. Али, требало је то дјело наставити. А тада је било још доста тешкоћа, немира и нестабилност и у држави, а помало и у Цркви. Ко је могао да понесе то бреме да обједини народ и да га води напријед, да му да силу да ствара. Могао је само прави и истински наследник Светога Саве на коме је починуо његов дух”, рекао је Митрополит црногорско-приморски. Додао је да се мало што написало о земаљском животу Светог Арсенија зато што је био повучен и тих. “Али је стварао. Мислим да је имао доброг наследника у нашем блаженопочившем патријарху Павлу. Тих, молитвен, радан, карактеран, издржљив, ненаметљив, али иде напријед великим корацима. У његово вријеме подигнуте су велике светиње: манастир Морача, манастир Сопоћани, а он је подигао Пећку Патријаршију и поштује се као њен ктитор”, казао је он. Његово житије, нагласио је Митрополит Јоаникије, наставило је да се пише након његовог упокојења и пише се до дана данашњега. “А и унудуће ће јер је то такав Божји угодник. Па као што је за живота обилазио и посјећивао све српске земље и светиње, тако је и после свог упокојења, кад је нашем, народу било најтеже, кренуо Свети Арсеније. Историјски гледано, то је била бјежанија нашега народа и спашавање светих моштију. Али, са духовне стране гледано, то је био нови ход Светога Арсенија да укрепљује и благосиља свој народ, и да га чува и њиме пастирствује као светитељ Божји”, нагласио је Митрополит Јоаникије. Рекао је да је Свети Арсеније ишао западним српским земљама. “Прво је отишасо у Херцеговину, у манастир Довољу. То је данашња Црна Гора. И тамо су његове мошти почивале преко сто година. А онда су опет ишле у једном обрнутом луку до манастира Добриловине, Мораче, Куча, па до Ждребаоника, па послије до манастира Косијерева. И опет се Свети Арсеније вратио овдје у Бјелопавлиће”, подсјетио је Владика Јоаникије. Владика је, благосиљајући своје кумче Василија Станишића поручио да буде што више крштења и вјенчања, и у Ждребаонику и у другим мјестима. “Желим ове младе, који су стасали за ступање у брак, да опоменем да то не одлажу него да на вријеме узимају обавезу да стварају породицу јер се тако умножава и Божји благослов”, рекао је он. Новоме ђакону Зарији Вуковићу, чији је прађед Петар био свештеник у Косовом лугу, пожелио је благословен пут будуће свештеничке службе. “И нека га Свети Арсеније руководи у све дане његовога живота”, рекао је Митрополит Јоаникије. На крају је игуманија Јустина (Таушан) Митрополиту Јоаникију предала на дар икону Мајке Божије са груди Светога Арсенија, препоручујући себе и своје сестринство Митрополитовом духовном старању. “Да нам, молитвама Светог Арсенија и Светог нашег Митрополита и оца Амфилохија, будете од данас и отац и мајка. Хвала вам и увијек нам добро долазили”, казала је мати Јустина. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Благодарећи Телевизији Храм, поводом празника Светог и богоносног оца нашег Арсенија Сремца, другог архиепископа српског, доносимо празнични разговор са протопрезвитером Јованом Милановићем, ректором Богословије Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима. У разговору који је водила новинар Мирјана Миловановић, прота Јован је указао да смо сви призвани да следимо животни пример Светог Арсенија Сремца, светитеља који је у свом животу до појединости послужио Господу своме. Љубав и пожртвованост коју је имао Свети Арсеније потребна је и нама данас, како бисмо успели да спознамо који је истински смисао и циљ нашега живота, те да схавтимо да светост у својој бити није апстрахтна, већ опипљива и конкретна, поучио је протопрезвитер Јован Милановић у овом надахнутом разговору који препоручујемо вашој пажњи. Ризница литургијског богословља и живота: Свети Арсеније Сремац - пример смирења, апсолутне љубави и жртве за другог човека BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM Благодарећи Телевизији Храм , поводом празника Светог и богоносног оца нашег Арсенија Сремца, другог архиепископа српског, доносимо празничн...

Гост у студију радија Светигора био је протојереј Јован Милановић, ректор богословије „Свети Арсеније сремац“ који претходно служио Свету архијерејску Литургију у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. „Црква Божија је велики брод“ рекао је карловачки прота наставивши своју метафору „један морнар је на палуби, други у потпаљубљу али су сви на истом задатку да поведу пут ка Царству Небеском“ објашњава прота говорећи о значају богословских школа у наше вријеме. „Ми смо позадинци јер припремамо војнике који ће ићи у прве борбене редове“ рекао је ректор Милановић нагласивши да је велика одговорност ан професорима богословија јер „ипак све зависи како их наоружамо, које знање ће понијети из наше школе.“ У разговору је нарочито било веза између Црне Горе и Срема. „Једно је тијело – Српски Сион и Српска Спарта“ наглашава отац ректор додавши да су Цетиње и Сремски карловци испрелетени кроз историју. „Сремски Карловци су везани и за Светог Петра цетињског гдје је он хиротонисан“ подсјећа отац Јован и наглашава да су Карловци језгро и стјециште, не само црквене просвете и катедре, већ и монаштва јер су унаоколо изникли бројни манастири који формилари фрушкогорску свету гору. „Црну Гору и Срем повезују и Бранко Радичевић, Сима Милутиновић Сарајлија а Карловачку богословију је походио и свештеномученик Ристо Јарамаз“ рекао је отац Јован и нарочито подсјетио да је овај свештеномученик из Другог светског рата у своје вријеме писао и стихове, тако да је он један од пјесника Карловачке богословије. https://mitropolija.com/2021/07/19/rektor-karlovacke-bogoslovije-o-jovan-milanovic-crnu-goru-i-srem-vjecno-povezuju-sveti-petar-cetinjski-i-sveti-arskenije-sremac/

Велики угодник Божији Свети Арсеније Сремац свечано и молитвено је прослављен у катедралном храму Епархије нишке у понедељак 10. новембра 2020. године. Управо тог светитеља из рода нашег великог јерарха Српске Цркве и наследника Светога Саве, кога је Господ просијао међу светима својим, као свог небеског заштитника прославља духовни отац Богоспасаване Епархије нишке-Епископ Арсеније. Звучни запис беседе Тим поводом у Саборном храму Епархије нишке Његово Преосвештенство епископ нишки Г. Арсеније служио је Свету Литургију. На овом Евхаристијском слављу Преосвећеном Владики саслуживали су свештеномонаси и свештеници Епархије нишке. Након заамвоне молитве Преосвећени Владика освештао је кољиво у спомен свог небеског заштитника. Његово Преосвештенство је поучио све присутне говорећи о дивном житију Светог Арсенија Сремца. Извор: Епархија нишка

Будући да ме удостојио Господ тога великог дара као ђака овог часног училишта да боравим поред моштију Светог оца нашег Арсенија желео бих вечерас да са вама поделим неколико својих скромних размишљања. Истакао бих данас можда више него икад до сада можемо се поучити од речи Светих отаца наших Симеона и Саве те свесрпске свештене двојице и од Арсенија Савиног непосредног наследника и свих врлина и добродетељи баштинака. Још за живота Свети Арсеније својим савременицима и духовним поданицима постаје „Милостињи водитељ и милосрђа ризница“, како каже црквени песник у његовом тропару; „учитељ правоверја и архијереја божаствено украшење“. Стога не чуди што су савременици Светог Арсенија препознали у њему величину и дар Божији, и готово за живота његовог уврстили су га у ред светих божијих угодника. Њега је одабрао Свети Сава за свог наследника још за живота и познато је да је Свети Сава предао свој трон јер је он то оценио тако и наиме спремао се на пут за Свету Земљу за Палестину у обилазак Светих места и пре одласка рукоположио је у Жичи игумана Арсенија, а потом је са њим био у Жичи да га подучи и да види како ради још једну непуну годину а затим је отпутовао Свети Сава на путу за Свету Земљу и на том путу као што је познато умро је у повратку у манастиру Трнову. Читјући мудре речи, поуке из житија светога оца, које записаше најстарији наши биографи Доментијан и Теодосије, можемо и данас да ишчитамо божанствену мудрост којој своје стадо учи овај велики Божији угодник. Запитао бих се чему нас данас то учи Свети отац наш Арсеније? Учи нас јединству и једномислију у Господу. Учи нас благоукрашавању храмова Божијих, благољепију свете службе Божије и, милитвеном и литургијском јединству и једнообразју, кад каже: „Послушајте мене онда, о чеда честита јер кажем: И блажен је човек који путе моје чува: јер и силази моји и силази живота припремају милост од Господа…. Разумејте, дакле, незлобиви лукавство, а неучени приложите срца. Послушајте и мене, јоште поштена јер кажем: И отворићу уста праведна као што истинито учи грло моје; мрска су мени уста лажљива. Истините су речи уста мојих: Ништа у њима није криво а ни изврнуто. Сва је истина у онима који разумеју и чиста онима који налазе разум. Јер научићу вас истини да буде, о Господе, душа ваша. Свети Арсеније био је оцењен још од Светог Саве као одан Цркви, одан народу и одан њему лично. Био је оцењен и као знамен и образован човек оног доба тако да је он један од наших вредних и не само оданих Архиепископа него и богомоодабраних самим тим што га је одабрао и изабрао Свети Сава. Арсеније је саградио у свом времену Цркве. Прво је саградио у Пећи Храм Светих Аапостола и поред Жиче ту је он имао своје седиште од тада и почиње седиште касније у Пећкој Патријаршији а саградио је још и Сопоћане и Градац. Значи био је предузимљив градитељ. Остало је у записима да је Свети Арсеније био и врстан беседничар и по томе је он познат у нашој историографији, у историографији наше Цркве. Међутим пред крај свог живота он се разболео и оценио је да треба неко други да га наследи па је урадио исто што и Свети Сава. Он је одабрао епископа хумског Саву за наследника а то је био син Стефана Првовенчаног и устоличио га је 1263. године, а Арсеније умро 3 године касније 1266. године и као што је познато сахрањен је у Храму Светих Апостола у Пећи који је саградио за живота али због ондашњих политичких прилика а касније због турског освајања мошти Светог Арсенија су често премештане из манастира у манастир, прикриване не само у манастирима него и у пећинама и то је једна од задивљујућих врлина српског народа и Српске Православне Цркве, та врлина чувања моштију наших светитеља та врлина српског народа и наше Цркве показује нешто што је најлепши божији дар у човеку, чување светости, чување завета и чување за следеће генерације за потомство онога што је највредније било (најсветије) у прошлом времену. Тако су Срби и свештеници, српски народ и Српска Црква чували и носили и скривали мошти Светог Арсенија у манастиру Довољи у Морачи, па на Медуну, затим у Добрићеву, у Херцеговини,у Ждребаонику, у Косијереву опет у Херцеговини и тек од 1920. године његове мошти се налазе стално у манастиру Ждребаонику у Бјелопавлићима где су и сада и где их чува сестринство манастира Ждребаоника и чува успомену на Светог Арсенија јер и у овом времену као и раније мошти Светог Арсенија показују своју чудотворну Божију моћ тако да се зна да у новије време он је исцелио неколико тешких болесника у Ждребаонику. Први пут архиепископ Арсеније српски помиње се као Свети у Русији 1388. године а званично је канонизован за светитеља у Москви на сабору 1549. године, дакле, врло брзо после смрти. Тај процес проглашења за Светог је врло дуг који може да траје вековима. Он је међутим званично канонизован за светитеља неких свега 130 година после смрти. Но светац не би био светац када не би био чудотворан и када о њему не би имао народ дивна и најлепша предања и сећања. О Светом Арсенију има заиста много предања али не знам да ли има у било ком светитељу лепше, чудотворније, уверљивије предање као о Светом Арсенију. Док су његове свете мошти боравиле у манастиру Довољу на реци Тари, то се догађало негде у времену Карађорђевог Устанка 1805. године, пљеваљски турци су стално правили препаде на манастиру Довољи али та је опасност била све већа самим тим што је почео Карађорђев устанак. Једне вечери као сваке вечери светитељи су умивали ноге братство, калуђери и монаси у манастиру Довољи сваке вечери су умивали ноге разблаженим белим вином и обували му сваке вечери нове сукнене чарапе. Једног јутра игуман је запазио да су те нове чарапе на светитељу раздеране од табана и онда се задивио и питао се шта то може бити. Очигледно је било да је светитељ ходао или да је неко заменио чарапе е зато је стари игуман наредио да монаси и калуђери дежурају по целу ноћ код светитеља и једне ноћи монах који је дежурао види отвара се саркофаг светитељ се диже из саркофага, отварају се врата на манастиру, он излази иде уз камену стазу монах зањим идем на храст велики уствари храст који је био изнад манастира и попне се на њега. Монах јави братству и они сви изађу испод храста и моле светитеља да сиђе, међутим, он неће и та молитва је трајала дуго док се најзад светитељ умилостивио и сашао и вратио се сам опет у Цркву. Сад је њима било јасно зашто су чарапе биле раздеране. Дежурали су следеће ноћи и следеће ноћи исто се то поновило и онда је стари игуман питао шта то значи, какав је то Божији знак? Закључили су да прети манастиру и светитељу и њима нека велика опасност и да ће се она догодити ускоро и због тога одлуче да светитеља склоне у једну пећину поред реке и то су учинили тајно ноћу саградивши нови сарк и однели га тако да нико није знао где је. Већ следећи дан Турци су напали Довољу, запалили, разорили, књиге побацали у реку Тару, поубијали неке игумане и монахе из братства тако да се показало да је светитељ заиста предсказао највећу могућу опасност и за њих и за себе и за манастир. То је једно живо предање. На истинитост овог предања указује један запис из манастира Довоље, запис је непотпун, али ипак потврђује да је дотад пренесен из манастира у Пештеру у Пећи где каже: „Похара се од безбожније турковског 1809 љета кивот са моштима сакрисмо у пештерак Светог Арсенија јест светому нико не долази токмо пчеле; значи Светоме нико не долази осим пчела и шта се то десило; после 5 година када су дошли калуђери да понесу мошти свечано из пећине открили су поклопац и видели да су пчеле нанизале саће по даскама около али нигде на Светитеља, саће меда тако да су тих 5 година заједно живели Светитељ и пчеле, он Светитељ а пчеле за које се верује да су једина бића на земљи која су проживела првобитни рај. И заиста, зар нисмо сви сведоци и чуда и знакова Божије милости овог светитеља. Не треба их ни помињати, ни описивати. Јер, кад бисмо и хтели, немамо правих речи. Еда ли наш век још увек рађа Доментијане и Теодосије? Или Константине Философе, који би у летопис записали, у житије приповедали и у стих спевали преславна чуда Божија на једном малом православном народу, и још мањем његовом чувару светих архипастира Арсенија и Саве. Нека би дао Господ да молитвама Светог Оца нашег Арсенија одолимо свим невољама и свим недаћама и искушењима у овим бурним и тешким временима са којима се сусрећемо и са којима се будемо сусретали, те да бисмо му клицали свим срцем: „Свети Оче Арсеније моли Бога за нас“! Професор Никола Ерцег Извор: Епархија сремска

Био је други Aрхиепископ српски, својевремено највећи подвижник у жичком братству и најодговорнији ученик Светог Саве. О његовом духовном развоју оснивач аутокефалне Српске Цркве се нарочито бринуо. Успешно је понео бреме управе младе српске архиепископије, толико важне за српски државни и народни живот средњег века. У његовом житију, прворазредном хагиографском и историографском документу, кога је написао Aрхиепископ Данило II, наводи се да је био родом „од сремске земље“. Српска историографија усваја да је средњовековни Срем обухватао и територију данашње Посавине, Мачву, долину Колубаре и крајеве све „до Ужица“. Заиста је угарска политичка топографија раздвајала Овострани и Онострани Срем (Syrmia Citerior et Ulterior), тј. данашњи Срем и „Срем“ јужно од Саве ка Колубари. У намери да се са угарском географијом реши питање завичаја првог наследника Св. Саве, и смести не на север од истоимене реке, тумачима Даниловог зборника измицало је из вида да се Св. Сава два пута интересује за завичај придошлице у Жичу, исказујући бригу и нарочито занимање за његову постојбину. Такође, ако је млади Арсеније „од младости своје“ волео монашки живот, могао је да има узор у једином православном Манастиру у Срему, а то је био Св. Димитрије у Сремској Митровици, који се у изворима римске курије означава као „пун монаха Грка“ и „легло шизматичких заблуда“. У сваком случају, доцније вести и традиција место рођења другог српског Архиепископа смешта северно од Саве и Дунава, између поменутих река, свеједно да ли је то Бингула или Дабар код Старог Сланкамена. Други архиепископ Српске Цркве У зборнику Житија краљева и архиепископа српских налази се обимна хагиографија Св. Арсенија, коју је написао Архиепископ Данило II. Како је писац имао за циљ да покаже молитвени и подвижнички лик другог српског Архиепископа, у тексту се налази ипак сразмерно мало позитивних историјских чињеница које би говориле о Арсенијевој управи над Црквом и црквено-политичком окружењу. Наследио је „престо архиепископа српских и поморских земаља“ 1233. године, на лично заузимање Светог Саве, пошто се овај повукао и отишао на своје друго путовање у Свету Земљу. Архиепископ Арсеније је подигао Цркву Св. Апостола у Пећи, одредивши је уместо Жиче да буде седиште Српске Цркве, јер је Жича била сувише изложена нападима непријатељских војски. Заједно са краљем Владиславом старао се око преноса моштију Св. Саве из Трнова у Србију и учествовао је у преносу столице епископа стонских из Манастира Пресвете Богородице у Стону у Манастир Св. Петра и Павла на Лиму. Због болести се повукао са чела Српске Цркве 1263, а упокојио три године доцније у жичком метоху Црнча, такође на Лиму. Сахрањен је у својој задужбини, Цркви Св. Апостола у Пећи. Историја преноса моштију Као ни за једног другог светог, о моштима Светог Арсенија, другог Архиепископа српског има прилично сачуваних писаних података. Запис из времена Патријарха Јована Кантула („архиепископа пећког и западног Поморја“), из 1604. године, говори да је Манастир у Пећи „света српска архиепископија у којој почивају мошти светих архиепископа и првопрестолника тога светог места: Арсенија, Евстатија, Никодима и других светих“. Михаило Митрополит коласијски – бањски, кратовски и штипски записао је 1653. на свом дару, Псалтиру, кога је послао Пећкој Патријаршији, да тамо „почивају мошти светих отаца Арсенија, Евстатија и Никодима и других светих богоугодника“. У једном запису рукописне књиге Цркве Св. Ђорђа у Призрену из 1737. г., описује се метеж из те ратне године и пресељење моштију Срба светаца: Светог Евстатија однели су на другу страну да почива, мислим у Црну Реку, Светог Арсенија су раздробили и расејали безбожни Скити, једва се глава пронашла. О, Господе, приђоше свирепи незнабошци на достојање Твоје, 31 марта 1737. Према запису из 1806. године мошти Св. Арсенија су почивале у Манастиру Довољи у долини реке Таре. Манастир је био похаран 1809, његове драгоцености и ризница разграбљени, а мошти су имале следећу судбину: „кивот са моштима у пештерама и у јамама (провалијама) земаљским се сакривао. Калуђери Морачког манастира су се много трудили око Светога, да га узму, и нису могли. Светога нико није могао да подигне, само су се пчеле трудиле унутар кивота, носећи светитељу драгоцени дар, изабрани сат медени посред његових моштију, као што је голубица носила Ноју стручак маслинове гранчице“. Јеромонах Јоаникије је 1814. године мошти пренео у Манастир Св. Тројицу Пљеваљску. Свети кивот са моштима другог српског Архиепископа је у међувремену враћен у Манастир Довољу, о чему сведочи запис из 1833. године: „Градише се келије у манастиру Довољи који се налази у Херцеговини, при храму Успења Пресвете Богородице, где почива Свети Арсеније, архиепископ српски“… Мошти су кратко биле у Манастиру Морачи, затим у Кучима, а онда у Ждребаонику, морачком метоху. Године 1884. по наредби књаза Николе I Петровића Његоша пренете су у Манастир Косијерево. Године 1920 су из Манастира Косијерево поново враћене у Ждребаоник, где се и данас налазе. Највероватније је само реч о делићу моштију Светог Арсенија српског, јер на једном кивоту Манастира Добрићево се ишчитавало: „Сије све(те) мо(шти) Арсе(нија) сер(бскаго)“. Део његових моштију чувао се до 1716. године и у Манастиру Крушедол. Историја култа У српским типицима XV века, дан смрти другог српског Архиепископа 28 октобар, узима се као дан његовог прослављања, црквеном службом и празничним песмама: „Месеца октобра двадесетосмог успомена међу светима оца нашег Арсенија, архиепископа, чудотворца“ (Данилчев типик, из године 1416.). Развој култа Св. Арсенија у средњовековној Србији текао је спонтано, почев од његове чудесне објаве у доба Архиепископа Саве II (1264-1271.), када је уз грмљавину гроб препукао, а братија положила његове мошти у кивот, уз молитву и богослужбено поштовање. Средњовековни српски књижевни списи говоре о чудесним исцељењима болесног младића из Срема, грчког монаха и једне жене. Најстарију службу овом светом написао је Данило II, која је у доба цара Душана незнатно редигована, убацивањем стихира које потенцирају посредништво „за благоверног цара“. Нажалост у Народној библиотеци Србије су у пожару 1941. заувек изгубљени рукописи, службе Св. Арсенију из средине XIV века. Један рукопис је нетрагом нестао после Првог светског рата, а написао га је дијак Станислав за деспота Јована Оливера. Када је смерни Павле по налогу Патријарха Антонија 1574. преписивао Пслатир за Манастир Пећку Патријаршију, да неко не би украо ту књигу, духовну санкцију су гарантовали „владика и светитељ Христов Сава и Арсеније и сви они који су придржавали престо тај“. Када је поклањао новоукоричену богослужбену књигу Манастиру, Патријарх Пајсеј је 1624. заклињао и претио супарништвом Пресвете Богородице и „Светог Арсенија“. Нарочито је важан однос карловачких митрополита према овом светом. Тако је Митрополит Викентије Поповић Хаџи-Лавић 1724. године послао покров за кивот у коме су биле мошти Св. Арсенија Сремца. Јеромонах Антим Радојковић, сабрат Пећке Патријаршије, знајући као монах дотичног Манастира значај Арсенијеве градитељске делатности у једном занимљивом издању из 1853. године је певао својој обитељи: „Славна српска Патријаршијо, Од западне стране на реци Бистрици, Ти си мати свој српској земљи, Храм Спасовог Вознесенија, Први ти је ктитор Свети Сава, Сатрудник му би Свети Арсеније…“. (Пјесна на похвалу српским светитељима и манастирима, Београд 1853). Ликови Светог Арсенија, поред минијатура у рукописима, су живописани у Пећкој Патријаршији, Дечанима, Студеници, Ариљу, Сопоћанима, Завали, Јежевици, Ораховици, Матејићу код Куманова, Подврху код Бијелог Поља, Благовештењу Кабларском, као и све бројније новије представе. Цркве које су посвећиване његовом имену зидају се у у Пећи, Шудикову на Лиму, Штављу код Сјенице. Култ Св. Арсенија Српског приметан је у Русији, са више или мање званичног црквеног тона и хијерархијске санкције од средине XV века. У новије време култ Светог Арсенија, другог Архиепископа српског, ширен је, захваљујући руској политичкој и црквеној емиграцији након бољшевичке револуције 1917. године, по Далеком Истоку. Још је у XVIII веку гроф Сава Владиславић, Србин у руској царској служби подигао Цркву у источном Сибиру посвећену Св. Сави, првом Архиепископу и просветитељу српском. Руски Архиепископ у Манџурији Нестор, који је носио титулу камчатски и сеулски, замолио је 1933. Патријарха српског Варнаву за део моштију Св. Арсенија, које су положене у капели Дома Милосрђа у Харбину, манџурском граду у коме се затекао велики број руских избеглица. Том приликом је Архиепископ Нестор написао и акатист Св. Арсенију. Богословија у Сремским Карловцима данас носи име и за небеског заштитника има Светог Арсенија Сремца, другог Архиепископа српског. Извор: Ризница литургијског богословља и живота

Богословија Светог Арсенија Сремца у Сремским Карловцима, једна од најстаријих и најважнијих образовних установа код Срба, прославила је 10. новембра 2018. године свог патрона чије име и носи и крсну славу. Светом Литургијом је началствовао Епископ сремски г. Василије уз саслужење високопреподобних архимандрита Арсенија из Бешенова, Стефана из Велике Ремете и Клеопе из Световаведењског манастира, протосинђела Пајсија из Раванице Врдничке и свештенства Епархије сремске и других Епархија свете Српске Цркве. Славски колач је преломио Преосвећени владика г. Василије који је ректору Богословије протојереју-ставрофору Јовану Петковићу, професорима и ученицима честитао славу казујући кратко житије Светог Арсенија Сремца. Торжественом сабрању присуствовали су, поред верног народа, и ректор у пензији протојереј-ставрофор Марко Шпановић, доц. др Марко Николић, помоћник директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Републике Србије, богослови садашњи и бивши, верници из Кућанаца, родног места блаженопочившег патријарха Павла, са свештеником Драганом Гаћешом, старешином храма Светих апостола Петра и Павла, који је такође саслуживао Епископу сремском на Литургији. Сабрању литургијском и славском присуствовали су многобројни пријатељи и сарадници славне образовне установе и христоносни народ из других Епархија. На светој Литургији саслуживао је и јереј Јован Недвецки, духовник Православне гимназије Светог Игњатија Брјанчанинова из Јарослава, који је са неколико ученика и проф. Олгом Александровном у посети Карловачкој богословији. Са гостима из Русије на усавршавању педагошког рада са богословцима сарађује проф. Предраг Миодраг. Саборну Николајевску цркву која прославља 260 година постојања богослови су испунили својим грленим гласовима песме славе и хвале Господу, тако да се предани рад њихових професора Јована Стојановића и Горана Власца могао утврдити на делу. За време трпезе љубави у сали Богословије, обратио се ректор славне Богословије, отац Јован Петковић који је свима честитао празник и посебно је поздравио г. Марка Николића, помоћника директора Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама Републике Србије, који је на дар Богословији донео новоизашлу књигу о Светом апостолу и јеванђелисти Луки, а потом и представнике богословија из Крагујеввца, Београда и манастра Крке. Присутнима се обратио г. Марко Николић: -Велики је благослов, част и одговорност за мене лично што могу поводом славе овог храма Божје науке, Богословије у Сремским Карловцима, да Вас поздравим у име Владине Управе за Цркве и верске заједнице и њеног директора г. Милете Радојевића и моје лично, са молитвеном и искреном жељом из срца да много година славите у здрављу и радости, на добро свих вас, ваших ближњих и наше Свете Цркве. Обраћајући се нарочито вама, драга братијо, млади богослови, желим из срца да вас у вашем животу, служењу и раду, сходно вашим благословима и послушањима увек надахњује личност и дело Светог архиепископа и вашег небеског заштитника другог архиепископа наше Цркве, његова побожност, оданост извору, његова смерност. Имајте у томе увек у срцу и на уму чињеницу да сте ви будућност наше Свете Цркве. Гост из Русије, јереј Јован Недвецки, је поручио: -Велика је част бити присутан у Карловачкој богословији на данашњи празник. Дошавши у Србију, сусрео сам се са другачијом традицијом. Слушам другу реч, слово које није баш најразумљивије, али тако је само на почетку. Јер када дођемо на свету Литургију, онда разумемо да је то једна реч, један језик, иста молитва. Ту су исти светитељи, наши заједнички, као што је Николај Српски, Свети Арсеније Сремац, благоверни кнез Лазар Српски, Преподобни Сергеј Радоњешки, Серафим Саровски; то су наши исти свеци од којих нас не могу раставити ни временске непогоде нити километарско растојање. Желим да то јединство траје у векове векова. За славску трпезу заслужни су економ и управник Интерната г. Милош Цветковић са изванредним куваром г. Ненадом Мајсторовићем који у свакој прилици брине да богослови и гости буду задовољни. Слава Карловачке богословије завршена је по традицији свечаном Академијом коју је припремио са богословима ђакон Станко Лакетић, професор, док је о Светом Арсенију, заштитнику Карловачке богословије садржајно и надахнуто говорио проф. Никола Ерцег. Извор: Српска Православна Црква

Прослава овог великог светитеља из нашега рода започела је уочи самог празника свечаним бденијем, које су у сремскокарловачкој Саборној цркви слушили Њихова Преосвештенства г. Никанор, Епископ банатски, и г. Василије, Епископ сремски. Саслуживали су архимандрит Арсеније (Матић), протојереји-ставрофори Славко Зорица, инспектор Српских православних богословија, и Јован Петковић, ректор Карловачке богословије, протосинђел др Клеопа (Стефановић), ђакони Адријан Чунчук (Московска патријаршија) и Станко Лакетић. Након бденија, протојереј Јован Милановић у трпезарији Богословије осветио је славску водицу и благословио њоме све присутне. На дан празника, у петак 10. новембра 2017. године, свету архијерејску Литургију служио је Преосвештени Владика сремски г. Василије уз саслужење професора Богословије и гостију у чину. Након Литургије Епископ је освештао славско кољиво и са домаћином, господином Ректором, преломио славски колач. Потом је све присутне поучио говорећи о светитељском лику Арсенија Сремца, другог српског архиепископа. Литургијско славље продужено је за трпезом љубави у Карловачкој богословији. У 18 часова служен је молебни канон Светом Арсенију пред његовим светим моштима, а сат времена касније гости Богословије могли су да присуствују Свечаној академији која се традиционално одржава у Богословији. На академији је, након уводног обраћања и добродошлице оца Ректора, овогодишњу Светоарсенијевску беседу одржао проф. мр Предраг Миодраг. Потом је уследио богат програм којим су ученици Богословије покушали да представе лик и дело патријарха Георгија Бранковића, обележавајући тако 110 година од његовог упокојења. На крају академије, господин Ректор је поделио награде заслужним ученицима. Најбољим учеником Богословије проглашен је Филип Пекић, ученик петог разреда из Борче, а награду Чисто срце добио је ученик петог разреда Владимир Киселички из Чуруга. Сутрадан је у капели Светог Арсенија у Богословији одслужен парастос за покој уснулих оснивача, професора и ученика Карловачке богословије, чиме је овогодишња прослава Светог Арсенија употпуњена и завршена. Извор: Српска Православна Црква

Рекао је да би епископи, митрополити, архиепископи и патријарси требали да буду управо као Свети Сава и Свети Арсеније. „Да управљамо људе ка Христу… Да им показујемо, не ми, него Јагње Божје које узима на себе гријехе свијета, не ми него Христос. Али то, како смо ми архиепископи, епископи и остали себе поставили у тако важан положај не имајући смирење пред Христом и не гледајући на примјер Светог Арсенија, тако су почели и остали хришћани, па чак и монаси и монахиње који би требало да буду најсмиренији“, рекао је он. Нагласио је да данашње Јеванђеље отрива управо то – ко је наш Бог. „Нико од нас не може рећи: блажени сте када вас узсрамоте, кад вас прогоне, кад реку свакојаке рђаве ријечи имена мога ради. Нема тога архијереја на земљи који може то да каже и да то буде истинито. Само Он може да каже. А поготово нико од нас не може да каже: радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер ми, авај, врло често не знамо ништа ни о овом нашем животу, а камо ли о смрти и о оном животу“, казао је Владика. Рекао је да је зато Свети Арсеније важан светитељ у нашој Цркви. „Јер је он и све што знамо о њему некако прожето смирењем, ненаметљивошћу. Прожето је добротом и служењем Христу Богу. Због тога га данас славимо. Због тога је сваки онај који је живио на земљи прослављен, а не због тога што је себе ставио па да од њега не можемо да видимо Христа“, поручио је Епископ Григорије. Епископ Григорије је са свештенством на крају богослужења служио помен новопрестављеној слушкињи Божјој Младенки Маши Зековић, чији земни остаци почивају у гробљу манастира Ждребаоник. Извор: Митрополија црногорско-приморска

Заиста је угарска политичка топографија раздвајала Овострани и Онострани Срем (Syrmia Citerior et Ulterior), тј. данашњи Срем и „Срем“ јужно од Саве ка Колубари. У намери да се са угарском географијом реши питање завичаја првог наследника Св. Саве, и смести не на север од истоимене реке, тумачима Даниловог зборника измицало је из вида да се Св. Сава два пута интересује за завичај придошлице у Жичу, исказујући бригу и нарочито занимање за његову постојбину. Такође, ако је млади Арсеније „од младости своје“ волео монашки живот, могао је да има узор у једином православном Манастиру у Срему, а то је био Св. Димитрије у Сремској Митровици, који се у изворима римске курије означава као „пун монаха Грка“ и „легло шизматичких заблуда“. У сваком случају, доцније вести и традиција место рођења другог српског Архиепископа смешта северно од Саве и Дунава, између поменутих река, свеједно да ли је то Бингула или Дабар код Старог Сланкамена. Други архиепископ Српске Цркве У зборнику Житија краљева и архиепископа српских налази се обимна хагиографија Св. Арсенија, коју је написао Архиепископ Данило II. Како је писац имао за циљ да покаже молитвени и подвижнички лик другог српског Архиепископа, у тексту се налази ипак сразмерно мало позитивних историјских чињеница које би говориле о Арсенијевој управи над Црквом и црквено-политичком окружењу. Наследио је „престо архиепископа српских и поморских земаља“ 1233. године, на лично заузимање Светог Саве, пошто се овај повукао и отишао на своје друго путовање у Свету Земљу. Архиепископ Арсеније је подигао Цркву Св. Апостола у Пећи, одредивши је уместо Жиче да буде седиште Српске Цркве, јер је Жича била сувише изложена нападима непријатељских војски. Заједно са краљем Владиславом старао се око преноса моштију Св. Саве из Трнова у Србију и учествовао је у преносу столице епископа стонских из Манастира Пресвете Богородице у Стону у Манастир Св. Петра и Павла на Лиму. Због болести се повукао са чела Српске Цркве 1263, а упокојио три године доцније у жичком метоху Црнча, такође на Лиму. Сахрањен је у својој задужбини, Цркви Св. Апостола у Пећи. Историја преноса моштију Као ни за једног другог светог, о моштима Светог Арсенија, другог Архиепископа српског има прилично сачуваних писаних података. Запис из времена Патријарха Јована Кантула („архиепископа пећког и западног Поморја“), из 1604. године, говори да је Манастир у Пећи „света српска архиепископија у којој почивају мошти светих архиепископа и првопрестолника тога светог места: Арсенија, Евстатија, Никодима и других светих“. Михаило Митрополит коласијски – бањски, кратовски и штипски записао је 1653. на свом дару, Псалтиру, кога је послао Пећкој Патријаршији, да тамо „почивају мошти светих отаца Арсенија, Евстатија и Никодима и других светих богоугодника“. У једном запису рукописне књиге Цркве Св. Ђорђа у Призрену из 1737. г., описује се метеж из те ратне године и пресељење моштију Срба светаца: Светог Евстатија однели су на другу страну да почива, мислим у Црну Реку, Светог Арсенија су раздробили и расејали безбожни Скити, једва се глава пронашла. О, Господе, приђоше свирепи незнабошци на достојање Твоје, 31 марта 1737. Према запису из 1806. године мошти Св. Арсенија су почивале у Манастиру Довољи у долини реке Таре. Манастир је био похаран 1809, његове драгоцености и ризница разграбљени, а мошти су имале следећу судбину: „кивот са моштима у пештерама и у јамама (провалијама) земаљским се сакривао. Калуђери Морачког манастира су се много трудили око Светога, да га узму, и нису могли. Светога нико није могао да подигне, само су се пчеле трудиле унутар кивота, носећи светитељу драгоцени дар, изабрани сат медени посред његових моштију, као што је голубица носила Ноју стручак маслинове гранчице“. Јеромонах Јоаникије је 1814. године мошти пренео у Манастир Св. Тројицу Пљеваљску. Свети кивот са моштима другог српског Архиепископа је у међувремену враћен у Манастир Довољу, о чему сведочи запис из 1833. године: „Градише се келије у манастиру Довољи који се налази у Херцеговини, при храму Успења Пресвете Богородице, где почива Свети Арсеније, архиепископ српски“… Мошти су кратко биле у Манастиру Морачи, затим у Кучима, а онда у Ждребаонику, морачком метоху. Године 1884. по наредби књаза Николе I Петровића Његоша пренете су у Манастир Косијерево. Године 1920 су из Манастира Косијерево поново враћене у Ждребаоник, где се и данас налазе. Највероватније је само реч о делићу моштију Светог Арсенија српског, јер на једном кивоту Манастира Добрићево се ишчитавало: „Сије све(те) мо(шти) Арсе(нија) сер(бскаго)“. Део његових моштију чувао се до 1716. године и у Манастиру Крушедол. Историја култа У српским типицима XV века, дан смрти другог српског Архиепископа 28 октобар, узима се као дан његовог прослављања, црквеном службом и празничним песмама: „Месеца октобра двадесетосмог успомена међу светима оца нашег Арсенија, архиепископа, чудотворца“ (Данилчев типик, из године 1416.). Развој култа Св. Арсенија у средњовековној Србији текао је спонтано, почев од његове чудесне објаве у доба Архиепископа Саве II (1264-1271.), када је уз грмљавину гроб препукао, а братија положила његове мошти у кивот, уз молитву и богослужбено поштовање. Средњовековни српски књижевни списи говоре о чудесним исцељењима болесног младића из Срема, грчког монаха и једне жене. Најстарију службу овом светом написао је Данило II, која је у доба цара Душана незнатно редигована, убацивањем стихира које потенцирају посредништво „за благоверног цара“. Нажалост у Народној библиотеци Србије су у пожару 1941. заувек изгубљени рукописи, службе Св. Арсенију из средине XIV века. Један рукопис је нетрагом нестао после Првог светског рата, а написао га је дијак Станислав за деспота Јована Оливера. Када је смерни Павле по налогу Патријарха Антонија 1574. преписивао Пслатир за Манастир Пећку Патријаршију, да неко не би украо ту књигу, духовну санкцију су гарантовали „владика и светитељ Христов Сава и Арсеније и сви они који су придржавали престо тај“. Када је поклањао новоукоричену богослужбену књигу Манастиру, Патријарх Пајсеј је 1624. заклињао и претио супарништвом Пресвете Богородице и „Светог Арсенија“. Нарочито је важан однос карловачких митрополита према овом светом. Тако је Митрополит Викентије Поповић Хаџи-Лавић 1724. године послао покров за кивот у коме су биле мошти Св. Арсенија Сремца. Јеромонах Антим Радојковић, сабрат Пећке Патријаршије, знајући као монах дотичног Манастира значај Арсенијеве градитељске делатности у једном занимљивом издању из 1853. године је певао својој обитељи: „Славна српска Патријаршијо, Од западне стране на реци Бистрици, Ти си мати свој српској земљи, Храм Спасовог Вознесенија, Први ти је ктитор Свети Сава, Сатрудник му би Свети Арсеније…“. (Пјесна на похвалу српским светитељима и манастирима, Београд 1853). Ликови Светог Арсенија, поред минијатура у рукописима, су живописани у Пећкој Патријаршији, Дечанима, Студеници, Ариљу, Сопоћанима, Завали, Јежевици, Ораховици, Матејићу код Куманова, Подврху код Бијелог Поља, Благовештењу Кабларском, као и све бројније новије представе. Цркве које су посвећиване његовом имену зидају се у у Пећи, Шудикову на Лиму, Штављу код Сјенице. Култ Св. Арсенија Српског приметан је у Русији, са више или мање званичног црквеног тона и хијерархијске санкције од средине XV века. У новије време култ Светог Арсенија, другог Архиепископа српског, ширен је, захваљујући руској политичкој и црквеној емиграцији након бољшевичке револуције 1917. године, по Далеком Истоку. Још је у XVIII веку гроф Сава Владиславић, Србин у руској царској служби подигао Цркву у источном Сибиру посвећену Св. Сави, првом Архиепископу и просветитељу српском. Руски Архиепископ у Манџурији Нестор, који је носио титулу камчатски и сеулски, замолио је 1933. Патријарха српског Варнаву за део моштију Св. Арсенија, које су положене у капели Дома Милосрђа у Харбину, манџурском граду у коме се затекао велики број руских избеглица. Том приликом је Архиепископ Нестор написао и акатист Св. Арсенију. Богословија у Сремским Карловцима данас носи име и за небеског заштитника има Светог Арсенија Сремца, другог Архиепископа српског.