О МОЛИТВИ И МОЛИТВЕНОМ ЖИВОТУ ХРИШЋАНА

[Anette]

[Anette]

[Anette]

[Хелена Вујовић]

Prvi koraci...

Uploaded with ImageShack.us

Moj sincic

[Хелена Вујовић]

ДЈЕЧИЈИ ВРЛИНОСЛОВ

Мoлитва

Лава видe Герасим cвeти,

Нит' се плаши, нити плаче,

Диже руке, помоли се:

Лав постаде - као маче!

Kaд се бура диже страшна,

да потопи бродић мaли,

Богу кличе свет' Николај,

Таласи су одмах - стали.

Цар кaд рече: дај ми леда,

И прихватам oбoжeњe!

Помоли се cвeти Сава,

С' неба стиже - освежење.

Срце чисто, вера пpaвa,

Oд љубави трепти душа,

Молитва је сила јака:

Праведника Господ слуша.

Зато брате, сејо драги,

Држ'те добро oвaj правац:

Јер од душе мoлитвeнe,

ђаво бежи - ко комарац.

Uploaded with ImageShack.us

На cлuцu: Cвeти Герасим и њeгoв кротки пријатељ.

http://www.svetosavlje.org/index.php

[Хелена Вујовић]

Катихизис за родитеље

·

• Од ког тренутка би требало приступити хришћанском васпитању родитеља, па да они буду спремни за васпитавање своје деце?
  

- Желео бих да на ово питање одговорим донекле другачије него што је постављено. Човеково васпитање започиње од његовог детињства, па чак и пре тога: оно почиње од оног тренутка када се човек зачне у мајчиној утроби. Мислим да би посебно требало говорити о васпитавању родитеља и о начину на који би они постепено требало да упознају своју веру. Сада бих, међутим, желео да говорим о томе да духовни живот детета започиње од тренутка његовог зачећа. Данас се веома често поставља питање о томе када ембрион постаје човек у пуном смислу те речи. На то ћу одговорити помало оштро, тј. другим питањем: када је започео човечији живот Сина Божијег који је постао Син Човечији? Да ли у оном тренутку када је Архангео благовестио Његово рођење Пресветој Дјеви и кад му је Она одговорила: Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој... или можда касније? Да, управо је у оном тренутку када је Мајка Божија примила у себе Сина Божијег, који је постајао тело, започео Његов живот као човека.

Исто се може рећи за свако дете: живот детета започиње од оног тренутка када је оно зачето. На њега се, наравно, у том периоду још не може утицати, нити интелектуално, нити у било ком непосредном смислу. Међутим, васцело његово биће, његово постојање, у потпуности је испреплетано са животом његове мајке. Све што се догађа мајци догађа се и том ембриону, односно, детету које се постепено од њега формира. Због тога би жена, од тренутка када остане бременита (а наравно, и пре тога), морала да разуме да ће све што јој се буде догађало одиграти одлучујућу улогу и имати пресудан значај за дете које се у њој зачело. У том смислу и њена људска судбина, и њени односи с мужем и с људима који је окружују, и њена осећања радости, љубави, гнева, зависти итд. морају се одразе и на детету, јер њих двоје чине једну целину. Због тога је жена дужна да се усрдно потруди на свом духовном животу, како се ниједно грешно осећање или поступак не би пренели на тек зачето биће. Управо зато често саветујем женама: од тренутка кад сазнате да сте бремените, читајте Јеванђеље на нов начин и новим очима, очима мајке која од Христа учи како да буде кћер Бога живога и како да своје дете - већ сада а посебно у будућности - научи да буде дете у Царству Божијем; исто тако, саветујем им да продубе свој молитвени живот.

Када говорим о молитвеном животу, не кажем да би, као додатак јутарњим или вечерњим молитвама, мати требало да чита већи број акатиста и слично, односно не говорим о молитвословљу (о изговарању молитвених речи), него о молитви у њеној суштини: о стајању пред Богом и о сусрету са Богом. Требало би да се развију, да нарасту и да се продубе разне нијансе молитвеног живота јер се, упоредо с оним што се догађа будућој мајци, све то догађа и детету.

Исто тако, за бремениту жену велики значај имају исповест и причешћивање Светим Тајнама. При том, наравно, не мислим на неку формално-обавезну исповест, него на исповест као постепено очишћење саме себе од свега онога што може да повреди или да оскрнави дете које се зачиње или је зачето. Сматрам да је бременита жена дужна да се често причешћује, али то не би требало да чини чисто механички, зато што је недеља или неки празник. Она је дужна да се причешћује што је могуће чешће, али уз строгу, брижљиву припрему, тако да свако њено причешћивање буде свршетак неког, макар и малог дела њеног духовног пута очишћења срца, ума и њеног прошлог живота.

• Родило се дете. Поред радости, то је и брига - за његове укућане, рођаке, породицу. Шта би Црква требало да учини па да се дете од самог почетка нађе у „црквеној колевци“?
  

- Мислим да ту разне ствари играју своју улогу. Као прво, породица је мала црква и у том смислу је оно што се догађа у породици одраз онога што се догађа у Цркви Христовој у пуном смислу те речи, у телу Христовом. Разуме се, неопходно је да се продужи васцели молитвени живот оца, мајке и људи којима је дете окружено. Оно што је започело док је дете било још у утроби, сада би особито требало да се настави. Чини ми се да је, на пример, веома важно да посредством мајке до детета допру црквене химне како би она хармоничност, која чини суштину богослужења, обухватила мајку и дошла до самих дубина њеног бића, тј. до самог детета.

• Убрзо после рођења дете добија име. Какву улогу то може да одигра у његовом целокупном васпитању?
  

- Нажалост, то најчешће не игра никакву улогу. У већини случајева, родитељи име бирају према звучности и при том се ни најмање не замисле над чињеницом да су своје дете поверили светитељу чије су му име дали и да то дете, на неки начин, као да постаје његов храм. Тиме се прави колосална а чини ми се и трагична грешка, јер би дете требало да буде посвећено, тачније поверено чувању, заштити и молитвама светитеља чије име носи. Требало би да родитељи изаберу име оног светитеља који им нешто значи, тј. чије их је житије посебно „погодило“ или који је на било који начин повезан са зачећем тог детета. У старој Русији је био обичај (а можда се негде и данас задржао) да детету дају име оног светог на чији је дан или празник крштено. То има неки посебан смисао али, наравно, опет уз услов да то не буде само давање имена него својеврсно освештавање храма посвећеног том светитељу. Када пожеле да детету дају ово или оно име, родитељи су дужни да дознају какво је житије тога светитеља, шта је то у њему што их задивљује, али не само звучношћу имена, него унутрашњим садржајем; требло би да им буде јасно зашто желе да њихово дете буде под особитом заштитом тог светитеља или, у сваком случају, да се тај свети посебно моли за њега. Управо због тога давање имена детету може да има огроман значај.

И ту би требало васпитавати - не дете, наравно, него родитеље. Родитељима би тада требало говорити: ево, ви ћете крстити дете и желите да му дате такво и такво име. Вама се то име допада, а шта стоји, односно, ко стоји иза тог имена? Шта ви од њега очекујете? Које су то његове особине које би могле да имају значаја и утицаја за живот вашег детета? Наиме, као што отац и мајка васпитавају дете, тако и светитељ, којем је поверена брига о детету, такође врши извесни утицај на њега.

Када говоримо о крштењу уопште, постоје родитељи који сматрају да је крштење обред којим се дете укључује у Цркву; неки чак мисле да крштење укључује дете у људски род. Отац Всеволод Шпилер ми је причао о једном младом пару који је дошао код њега да крсти своје дете. Свештеник је, наравно, упитао будућег кума да ли је верујући. „Не“, одговорио је он, „ја сам атеиста.“ „То онда значи да нисте ни крштени“, продужио је о. Всеволод. „Како то мислите да нисам крштен?! Нисам ја пас!“

Ми крштавање деце заснивамо на чињеници да свака људска душа може да се сусретне са Христом, да може да се сједини са Њим и да кроз тај сусрет буде обновљена и очишћена; то није никаква магија, то је света Тајна. Отац Георгије Флоровски ми је једном рекао да се у дете, приликом његовог крштења, полаже семе вечног живота; то семе се мора брижљиво чувати и узгајати да би израсло, тј. да би донело плод. Управо над тим би требало да се потруде родитељи. Ја не кажем да то не извршава благодат. Благодат дејствује у детету тако да, с једне стране, постоји непрестано Божије дејство. С друге стране, међутим, сваки пут кад се у детету пројави или развије нова људска особина ума, воље, срце итд, оно, у извесном смислу, мора бити свесно и промишљено погружено у тајну присаједињења Богу. Када дете почне понешто да схвата, требало би му објаснити оно што му је у том тренутку доступно. Када се у детету почну развијати нека осећања према Богу па чак и према људима, онда се та осећања морају уобличавати, мора им се давати садржај који је дубљи од обичне емоције. У томе велику улогу игра васпитавање воље, будући да чак и мало и недорасло дете поседује вољу. Она се може испољити као самовоља и као каприциозност, може се испољити као способност делања добра или зла. Родитељи би, међутим, постепено требало да васпитавају све те особине.

Објављено у новинама "Православље", бр. 948

[Хелена Вујовић]

За душе дечије одговорни смо пред Богом

Вртлар везује младице за колац пободен у земљу, како их олуја и ветар не би оборили. Он подсеца гранчице и непотрене изданке како не би нашкодиле дрвету и исушиле га. Тако и ви поступајте са малом и младом децом својом: привежите срца њихова за страх Божији да их лукавства сатанина не би поколебала и да не би одступила од побожности. Подсецајте страсти које расту у њима да не би ојачале и овладале, па на тај начин умртвиле новог унутрашњег човека, рођеног при Светом Крштењу. Иначе ћемо, како деца буду расла, видети како се као дивљи изданци на детету, појављују и заједно са њима расту и греховне страсти; да ти дивљи изданци не би израсли и нашкодили човеку, те на тај начин уништили њега, умивеног, освештаног и оправданог Светим Крштењем, нужно је подсецати их казнама и поукама Господњим. Подсецајате, вољени, такве изданке у душама деце ваше, "гајите их у науци и страху Господњем".

СВЕТИ ТИХОН ЗАДОНСКИ

[Милан Меденица :)]

ајде појасни ово поуку?

[Драган άσημος :)]

Pročitavši mnogo knjiga različitih, kako hrišćanskih tako i onih koje sačiniše

svetovni mudraci, i sabravši odatle dovoljno duševne koristi, ja se, pre svega, naučih

tome da Tvorac svega i Vladika jeste Darovatelj i Savršitelj svake vrline koju stičemo, mi

ljudi, (kao) i svake vlasti i vladarstva, koje želimo. To poznah i shvatih. Jer je rečeno:

"Svaki dar dobri i svaki poklon savršeni odozgo je, i silazi od Oca svetlosti" (Jakovlj. 1, 17).

Jedno je "dar dobri", a drugo je "poklon savršeni". "Dar dobri" - to su duševne

vrline, kao što su: razumnost, hrabrost, pravednost, celomudrenost, krotost i

smirenomudrenost; to su, takođe, i životna dobra koja nam daruje Višnja Božanska

Dobrota, a koja su nam potrebna da bismo živeli i (to) da bismo živeli dobro. "poklon

savršeni", koji se sviše obilno daruje dostojnima, jeste raznovrsna blagodat Duha Svetoga,

koja usavršava, utvrđuje i čuva nenarušenim gorepomenuta prirodna dobra duševna.

Sveti Maksim Grk

[Весна]

Децо моја, немојте да крстић око врата носите као на вешалици. Целивајмо крстић по пет пута у част пет рана Господњих. Целивајући свој крстић, помолите се за своје ближње, грешнике, пијанице, блуднике и друге које знате, чак и за своје непријатеље. Христос је на Крсту оставио светлост и љубав. Не заборављајмо да овако чинимо, боље је не јести, него заборавити на крст. Старац је давао и молитву која треба да се чита приликом целивања крстића:

ПРОЛИЈ, ГОСПОДЕ, КАПЉУ НАЈСВЕТИЈЕ КРВИ ТВОЈЕ У МОЈЕ СРЦЕ ИСУШЕНО ОД СТРАСТИ И ГРЕХОВА И НЕЧИСТОТА ДУШЕВНИХ И ТЕЛЕСНИХ. АМИН!

КАКО ТИ ЈЕДИНИ ЗНАШ, СПАСИ МЕНЕ И СРОДНИКЕ МОЈЕ И ПОЗНАНИКЕ МОЈЕ (имена)

Старац Сава, Псково-печерски

[Aristotel]

Čudesna snaga molitve

Ovu istinitu životnu priču ispripovjedio je liječnik koji je radio u Africi.

Jedne noći sam naporno radio kako bih pomogao majci u trudovima; ali bez obzira na sve što smo učinili, ona je umrla, ostavljajući za sobom sićušno, prerano rođeno dijete i uplakanu dvogodišnju kćerkicu. Bilo bi teško održati bebu na životu jer nismo imali inkubator (nismo imali struje za pokretanje inkubatora). Također nismo imali nikakve posebne odjele u kojima bi ih mogli smjestiti.

Iako smo živjeli na ekvatoru, noći su često prilično hladne s podmuklim propuhom. Jedna studentica primalja je potražila kutiju koju smo koristili za takve bebe i vatu u koju bi beba bila omotana. Druga je otišla naložiti vatru i napuniti termofor vrućom vodom. Ubrzo se vratila uznemirena i rekla da je prilikom punjenja termofora isti puknuo (guma lako nestaje u tropskim klimama).

‘A to je bio naš zadnji termofor!’ povikala je. Baš kao što na Zapadu nije dobro plakati nad prolivenim mlijekom, u središnjoj Africi bi se moglo smatrati da nije dobro plakati zbog puknutog termofora. Oni ne rastu na drveću, a ne postoje drogerije uzduž šumskih puteva u kojima bi se mogli nabaviti novi. ’U redu,’ rekao sam, ‘stavite dijete što bliže vatri i neka netko spava između djeteta i vratiju kako bi ga zaštitio od propuha. Vaš posao je da djetetu osigurate toplinu..’

Tog popodneva, kao što sam činio većinu dana, otišao sam se pomoliti s onom siročadi koja se okupila oko mene. Dao sam im razne prijedloge za što da se mole, a zatim im ispričao o sićušnoj bebi. Objasnio sam im problem održavanja bebe toplom, spomenuo termofor i da bi beba mogla lako umrijeti ako se prehladi. Također sam im ispričao za dvogodišnju sestru bebe, uplakanu zbog smrti njene majke. Za vrijeme molitve, desetogodišnja djevojčica imenom Ruth molila se uobičajenom savjesnošću afričke djece. „Molim te, Bože“, molila se, „pošalji nam termofor danas. Neće biti dobro ako dođe sutra, Bože, jer će beba umrijeti, zato, molim Te, pošalji nam termofor danas.“ Dok se liječnik unutar sebe zgranuo zbog hrabrosti molitve, nadodala je, „I dok ste već pri tome, možete li, molim Vas, poslati lutku malenoj djevojčici kako bi znala da je stvarno volite?“

Kao što je često slučaj s dječjim molitvama, ostao sam zatečen. Jesam li iskreno mogao reći "<img data-cke-saved-src="https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/<img src=" src="https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/<img src=" http:="" www.pouke.org="" forum="" public="" style_emoticons="" default="" amen.png'="" class="bbc_emoticon" alt="amen">.png' class='bbc_emoticon' alt='amen' />"?

U svakom slučaju, da mi je netko poslao pošiljku, tko bi unutra stavio termofor? Živio sam na ekvatoru!

Tijekom poslijepodneva, dok sam podučavao u školi za medicinske sestre, stigla je poruka da se pred mojom kućom nalazi automobil… Do vremena kad sam stigao pred kuću, automobil je već bio otišao, ali je zato na trijemu bila velika pošiljka. Osjetio sam peckanje suza u očima. Nisam sam mogao otvoriti pošiljku, pa sam poslao po siročad. Zajedno smo odvezali paket, pažljivo odmotavajući svaki čvor. Presavinuli smo papir, pazeći da se bezrazložno ne potrga… Uzbuđenje je raslo. Nekih trideset ili četrdeset pari očiju bilo je usmjereno na veliku kartonsku kutiju. S vrha sam podigao jarko obojene, pletene dresove. Oči su zasvjetlucale kad sam ih podijelio. Zatim su se pojavili pleteni zavoji za gubave pacijente, a djeca su izgledala kao da im je dosadno. Zatim se pojavila kutija s miješanim suhim voćem – to će biti prava poslastica za vikend.

Zatim, kad sam ponovno stavio svoju ruku unutra, osjetio sam… može li stvarno biti? Uhvatio sam to i izvukao. Da, potpuno nov, gumeni termofor. Zaplakao sam. Ja nisam tražio Boga da ga pošalje; nisam istinski vjerovao da može.

Ruth je bila u prvom redu. Potrčala je naprijed, vičući, ‘Ako je Bog poslao termofor, mora da je poslao i lutku!“ Rujući po dnu kutije, izvukla je malenu, lijepo odjevenu lutku! U očima joj zasja! Ona nikad nije posumnjala! Pogledavši me, upitala je, „Mogu li poći s vama i dati ovu lutku malenoj djevojčici, kako bi ona znala da je Isus stvarno voli?

‘Naravno’, odgovorio sam!

Taj paket je bio na putu čitavih pet mjeseci, upakiran od mog bivšeg razreda, čiji je vođa čuo i poslušao Boga i poslao termofor čak do ekvatora. A jedna od djevojaka je stavila lutku za afričko dijete – prije pet mjeseci, kao odgovor na molitvu desetogodišnjeg djeteta da je dostave „danas popodne“.

Izvor: http://www.bitno.net...-snaga-molitve/

[Guest]

Из православне ризнице тумачења Светог Писма

О непрекидној молитви (Лк 18,1–8)

Аутор: др Предраг Драгутиновић, Број 1083, Рубрика Библијске теме

Како разумети параболу о неправедном судији и упорној удовици у Лк 18,1–8?

Парабола о удовици и безбожном судији сачувана нам је само у Еванђељу по Луки (Лк 18,1–8). Интересантно је да Еванђелист Лука, насупрот свом уобичајеном начину писања, у уводном стиху у ову параболу, као и у уводном стиху у наредну параболу (о царинику и фарисеју, Лк 18,9–14), унапред одређује циљ са којим ће парабола бити испричана: „Каза им пак и причу како треба увек да се моле, и да не клону.“ Потом следи парабола о удовици и безбожном судији чије је тумачење од самог почетка јасно зацртано (Лк 18,1): у овој причи ради се позиву на непрекидну, истрајну молитву која неће остати неуслишена.

О НЕПРЕКИДНОЈ МОЛИТВИ (ЛК 18,1)

Постоје разне претпоставке зашто је Еванђелист Лука баш и само ову параболу (и наредну) имао потребу да „протумачи“ од самог почетка. С једне стране Лука је желео да његови читаоци од самог почетка читају ову параболу кроз одређену призму, тј. да је разумеју као позив на непрекидну молитву. С друге стране, могуће је да је у хришћанској заједници којој Лука пише постојао реалан проблем везан за смисао молитве, тако да Еванђелист жели од самог почетка да актуализује реч Господњу и понуди недвосмислену утеху онима који су поколебани у молитви. Порука параболе је да не треба клонути, тј. малаксавати у молитви, као што пише и апостол Павле, говорећи о својој апостолској служби и употребљујући исти грчки глагол („клонути“, „малаксавати“) као и у Лк 18,1: „Због тога ми не малаксавамо, него ако се наш спољашњи човек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан“

(2Кор 4,16).

ЈЕВРЕЈСКИ КОНТЕКСТ

Исусово инсистирање на непрекидној молитви, илустровано параболом о удовици и безбожном судији, у јеврејском контексту у којем је изговорено, могло је бити схваћено као необично. Непрекидна молитва била је страна јеврејском верском менталитету. Она је чак могла бити схваћена као израз неповерења у Бога. Три пута на дан молити се сасвим је довољно (уп. Дан 6,10). Исусов позив на непрекидну молитву представља на тај начин супротност јеврејском схватању молитвене праксе.

ЛИКОВИ: УДОВИЦА И СУДИЈА

За илустрацију потребе непрекидне молитве изабрани су ликови удовице и судије. Удовица је готово свуда у Светом Писму симбол слабости и беспомоћности (Изл 22,22–24; Пнз 10,18; 24,17; 27,19; Ис 1,17; 10,2; Јов 24,3.21; Јер 22,3; Мал 3,5; Мк 12,40; Дап 6,1; 9,41; Јак 1,27; 1Тим 5,3–15). Бог се појављује као заштитник удовица: „Немојте кињити удовице и сироте. Ако ли у чему код оштетиш коју (удовицу), чућу њен вапај и разгневићу се и побићу вас мачем ...“ (Изл 22, 22–24). Проклетство се баца на онога који оштети удовицу: „Проклет био онај који би учинио неправду дошљаку, сиротињи или удовици“ (Пнз 27,19). Пророк Исаија упозорава: „Тешко онима који доносе неправедне законе и који пишу неправду, да одбију од суда потребите, и да чине неправду сиротињи народа својега, да би им плен биле удовице и сиротиња“ (Ис 10,1–2). На параболу о удовици и судији нарочито подсећају речи из Псалма 68,5: „Отац је сиротима и судија удовицама Бог у светом дому свом“. У сваком случају удовица у параболи је по природи ствари обесправљена, слаба, незаштићена и развлашћена личност која само тражи правду која јој припада.

С друге стране је судија. Судије су у Старом Завету и уопште јудејству личности од којих се захтевао највећи степен правичности. Суд судије мора бити праведан и правичан, а свака пристрасност у суђењу се одбацује: „Судије постави ... и нека суде народу право. Не изврћи правду и не гледај ко је ко ... у потпуности иди за правдом...“ (Пнз 16,18–20; уп. такође Прич 18,5; 24,23). Међутим, судије у народу су често неправедно, пристрасно, судиле. Извртање правде, неправично суђење, било је честа појава у Израиљу, а пророци нису штедели речи осуде таквих пракси и таквога стања (Ис 10,1–2; Ав 1, 1–4). Судија у параболи је окарактерисан као неправедан (ст. 6), пошто се Бога не боји, а људи не стиди (ст. 2. 4). Недостатак страха Божијега показатељ је судијине неправедности: у Старом Завету је страх од Бога услов за праведно суђење, пошто је Бог коначни судија целога света (Прич 17,15; 24,23–25; Пс 7,8; 89,19; 94,2). Међутим, његова неправедност се пре свега огледа у спором и неадекватном одговору на молбу једног од најслабијих чланова друштва. Судија се у параболи не назива безбожним, већ се наглашава то да је његов однос и према Богу и према људима равнодушан.

РАДЊА: УДОВИЧИНА МОЛБА И СУДИЈИНИ ОДГОВОРИ

Удовица долази код судије са молбом: „Одбрани ме од супарника мога“ (Лк 18,3). „Супарник“ је овде правни опонент, страна са којом је удовица у спору (уп. Мт 5,25; Лк 12,58). Удовица моли судију да преузме њен случај, да је правно заступа. Данашњим речима речено, она га моли да буде њен адвокат, да је заступа на суду. Имајући у виду старозаветну позадину која је наведена, удовица судији упућује једну легитимну молбу на коју би он требало да прихвати истог момента и са пуном одговорношћу. Међутим, судија не прихвата њену молбу и дуго времена је одбија (ст. 4). Судијин поступак је потпуно непримерен како закону Божијем, тако и јеврејској пракси. Он одбија ону којој је најпре и без одлагања требало пружити помоћ (уп. Ис 1,17). Међутим, иако се то у параболи не наводи експлицитно, удовица је упорна. На њену упорност указује пак глагол „долажаше“ из ст. 3 у имперфекту, који указује на радњу која се константно врши. Очигледно је да удовица није имала новца да плати судијину услугу и њена једина нада да ће прихватити њен „случај“ пројављује се у њеној упорности. На моменат се чини да судија не попушта у намери да се не бави њеном случајем.

Међутим, после дуго времена судија размишља о себи и у себи и доноси одлуку да одбрани упорну удовицу (Лк 18,4–5). На тај начин он показује да се упорност и стално долажење удовице исплатило. Одлуком судије се радња у параболи и завршава. Исус не наводи шта се даље догађало нити је то важно за поуку приче. Врхунац параболе је у судијиним речима: „Одбранићу је“. Ове речи указују и на свест судије о извесности краја поступка – он не само да ће бранити удовицу, већ ће је и одбранити.

ПОУКА

Радња параболе се завршава одлуком судије да одбрани удовицу. Но и поред тог позитивног развоја ситуације Исус Христос судију ипак назива неправедним: „Чујте шта говори неправедни судија“ (Лк 18,6). Судија је неправедан јер не реагује на време, не пружа помоћ потребитом у моменту када му је неопходна. Он је, на пример, чиста супротност милостивом Самарјанину који је пружио моменталну помоћ, без оклевања и одуговлачења (Лк 10,33–34) и како следи из даљег Исусовог коментара сушта супротност Богу: када је неправедни судија на крају поступио тако, „а зар Бог неће одбранити изабранике своје који му вапију дан и ноћ и зар ће оклевати? Кажем вам да ће их убрзо одбранити“ (Лк 18,7–8) Другим речима: када немилосрдни и неправедни судија попушта, како неће милостиви и праведни Бог? Јасан је подстицај ученицима да следе удовичин пример, да се моле и да не одустају, да се моле непрекидно имајући свест о томе да Онај коме се моле неће оклевати да им услиши молитву и да ће их убрзо – за разлику од оклевајућег судије – одбранити.

Међутим, малаксавање и клонулост у молитви велико је искушење за ученике. Стога Исус пита: „Али Син Човечији када дође, хоће ли наћи веру на земљи?“ Овим речима се јасно показује да је истрајност у молитви манифестација вере, а да клонулост у молитви заправо показује маловерје. Овим речима се такође наглашава да следовати удовичином примеру није лако и неизвесно је хоће ли ученици бити у стању да чине тако. Коначно ове речи подсећају ученике на претходно речено: „А ученицима рече: Доћи ће дани када ћете зажелети да видите један од дана Сина Човечијега, и нећете га видети“ (Лк 17, 22; уп. такође 17,23–25). Ученике чекају тешки дани без Сина Човечијега у непосредној близини – то ће бити дани када треба да се моле и да не клону, дани када треба да се сете упорне удовице чији пример треба да следе, имајући на уму да је судија коме се они моле брз у притицању у помоћ. Међутим, хоће ли ученици заиста бити тако упорни као удовица?

[Guest]

Из православне ризнице тумачења Светог Писма

О томе како се треба молити (Лк 18,9–14)

Аутор: др Предраг Драгутиновић, Број 1084, Рубрика Библијске теме

Како разумети параболу о царинику и фарисеју (Лк 18,9–14)?

Парабола о фарисеју и царинику једна је од опште познатих прича из Еванђеља (Лк 18,9–14). Да би се њена поука целовито разумела, потребно ју је најпре сместити у њен литерарни контекст (Лк 18,1–14). Непосредно после параболе о неумољивом судији и упорној удовици (Лк 18,1–8), у Еванђељу по Луки следи још једна парабола која нам је сачувана само код Еванђелисте Луке, наиме парабола о фарисеју и царинику (Лк 18,9–14).

Обе параболе су повезане и литерарно и тематски. Литерарно су повезане тако што су исприповедане једна за другом и обе имају увод – јединствен поступак Еванђелисте који иначе не формулише унапред поуку парабола – у коме се од самог почетка наглашава поента параболе. У првој је поука формулисана на следећи начин: „како треба увек да се моле и да не клону“ (Лк 18,1), док је друга упућена онима „који су били уверени за себе да су праведни“ (Лк 18,9). Обе се завршавају тако што Господ Христос даје свој коментар на причу. У првој подстиче ученике да следују примеру удовице (Лк 18,6–8), у другој јасно стаје на страну цариника и позива ученике да следују његовом примеру (Лк 18,14). Тематски су параболе повезане на тај начин што обе говоре о молитви. Прва говори о потреби непрекидне молитве, одговарајући тако на питање колико треба да се молимо. Друга говори о потреби нелицемерне, покајничке и кратке молитве, одговарајући на питање како треба да се молимо. Сагледане као литерарно и тематско јединство, обе параболе, поред Мт 6,5–13, представљају водич за хришћанску молитву.

ЛИКОВИ У ПАРАБОЛИ: ФАРИСЕЈ И ЦАРИНИК

Док се у претходној параболи као носиоци радње појављују судија и удовица, у параболи која следи поново имамо два актера: фарисеја и цариника. Да би се разумела ефикасност одабира ликова потребно је – као и код тумачења параболе о судији и удовици – подсетити на социјални и морални статус оба лика у јудејском свету из кога потичу.

Фарисеји (=побожни) су ликови који се често помињу у Еванђељима као противници Исуса Христа и Његовог учења. Они су били верски ауторитети свога времена, људи који су уживали поштовање у народу због своје посвећености очувању предањске, отачке вере. За њих је карактеристично да су веровали да се човеков живот састоји од судбине и дела, веровали су у бесмртност душе (у васкрсење мртвих, Дап 23,8) и загробну награду и казну (есхатолошки суд). Ови ставови значајно су се разликовали од погледа других Христових противника, садукеја, по којима не постоји судбина, већ само сопствена дела и нема бесмртности душе, нити вечне награде или казне (уп. Лк 20,27). Фарисеји су поред писаног Закона (Торе) народу преносили и „усмене Законе“, „предања отаца“, у виду законских одредби (Мк 7, 3.5.8.13). У тумачењу Торе били су флексибилни (уп. Дап 5,38) и било им је стало до њене практичне примене у свакодневном животу народа. Поред Петокњижја признавали су пророке и друге списе за свете књиге. Тежили су ка праведности (Мт 5,20; Лк 16,15) и у народу су деловали путем давања практичних верских упутстава на основу Торе (уп. Гал 1,13; Фил 4,6). Фарисеј из параболе је дакле верски ауторитет, човек посвећен поштовању Божијег Закона.

Цариници се такође помињу у Еванђељима (уп. нпр. Мт 9,9). Они су историјски посматрано били „закупци“ који су наплаћивали индиректан порез од становништва. Наиме, директан порез по глави и на имовину становника наплаћивала је Римска империја путем својих државних службеника. „Цариници“ из Еванђеља нису били државни службеници. Они су углавном били Јевреји који су од властодржаца узимали у закуп на одређено време нека места за која су потом наплаћивали порез (царину): мостове, путарину, дозволе за рибарење и сл. Највероватније је да су дозволу за рибарење на Генисаретском језеру издавали управо ови цариници. За разлику од фарисеја чији је социјални и морални статус у народу био беспрекоран, цариници су од стране окружења посматрани са презиром. Они су сматрани окупаторским сарадницима који се богате на штету народа. Утолико је веће чуђење код Христових савременика изазивала чињеница да се он дружи са цариницима и грешницима (уп. нпр. Мк 2,16). Док је дакле у социјалном окружењу фарисеј по правилу сматран праведником, цариник је по правилу сматран грешником. Управо ово уврежено схватање Еванђеља теже да оспоре. У служби промене ове стереотипне слике је наша парабола.

РАДЊА ПАРАБОЛЕ: ДВА НАЧИНА МОЛИТВЕ

Док се у претходној параболи судија и удовица налазе у међусобном односу онога који бива мољен за услугу и онога који моли за услугу, фарисеј и цариник истовремено улазе у храм. Први самоуверено улази у храм да се моли, да обави своју свакодневну верску дужност, док други улази скрушено, понизно, са осећајем недостојности ни да приђе ближе, ни да подигне очи ка небу. Између њих нема контакта. Само у једном моменту фарисеј у молитви показује да је приметио цариниково присуство и директно се дистанцира од њега (Лк 18,11). Цариник у параболи не констатује фарисејево присуство, пошто „не хтеде ни очи подигнути ка небу“ (Лк 18,13).

Фарисеј формулише своју молитву тако што најпре благодари Богу за оно што није: он није „као остали људи“ од којих су многи „разбојници, неправедни, прељубници“ и што није „као овај (присутни) цариник“. Он дакле показује свест о сопственој праведности која се темељи на његовом начину живота. Примећивање присутног грешника показатељ је у којој мери је фарисеј задовољан својим побожним животом. Он не само да се дистанцира од замишљених неправедника, већ и од конкретно присутне особе која је симбол греха. Пошто се дистанцирао од осталих грешних људи, фарисеј наводи две, вероватно непобитне, чињенице: он пости два пута недељно (у фарисејској пракси понедељак и четвртак су били посни дани) и даје десети део од свега што стекне по слову Закона: „Десетак дај од целокупног рода својих усева што дође с њиве твоје, сваке године“ (Пнз 14,22).

Цариникова молитва је потпуно другачија. Он се не пореди ни са ким, не набраја ни какав није, ни какав јесте. Свестан своје недостојности он изговара кратку и сажету молитву, без много речи, „ударајући се у прса“ као знак дубоког покајања: „Боже, милостив буди мени грешноме“ (Лк 18,13). За разлику од фарисеја који се сматра праведним и који самоуверено стоји у храму Божијем осећајући се као код куће, цариник у своме физичком ставу показује своју недостојност и искрено покајање пред лицем Божијим, тако што стоји „издалека“, „не хтеде ни очи да уздигне ка небу“, „ударајући се у прса“, свестан да је недостојни гост у дому Господњем.

Две молитве су у храму упућене Богу: једна дугачка, пуна самопоуздања, са осећајем самоправедности и грешности других, са свешћу да испуњавање верских обавеза одводи пред Бога. Друга пак скрушена, кратка, покајничка, нелицемерна. Описана ситуација неодољиво подсећа на друге речи Господње из Еванђеља по Матеју (6,5–13): „А када се молиш Богу, не буди као лицемери ... који стоје и моле се да их виде људи. А ти када се молиш уђи у собу своју, затвори врата своја ... А када се молите, не празнословите као незнабошци, јер они мисле да ће за многе речи своје бити услишени“. Чини се да фарисеј управо моли као лицемер јавно и празнослови, док је молитва цариника „издалека“, без много речи. Молитва која оправдава пред Богом је онаква какву произноси цариник: „Кажем вам, овај оде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понижава узвисиће се“ (Лк 18,14).

ПАРАБОЛА У ЖИВОТУ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Православна Црква је параболу о царинику и фарисеју интегрисала у свој богослужбени живот, назвавши једну од припремних недеља пред Велики пост „недеља о митару и фарисеју“. То је недеља у току које се верници припремају за великопосне дане који следе, бивајући истовремено подсећани да пост треба да проводе у неосуђивању, смирењу, искреном покајању – следујући примеру цариника – и да пазе да, вршећи пост као верску обавезу, не упадну у исту замку као фарисеј, замку осећаја самоправедности („као неки који су били уверени за себе да су праведни“, Лк 18,9) и узвишавања над другима. С друге стране, обе параболе у Еванђељу по Луки (18,1–14) нашле су свој пуни израз у животу православних подвижника који се вековима по узору на удовицу (Лк 18,1–8 ) моле непрекидно, а по узору на цариника (Лк 18,9–14) изговарају сажету молитву: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног“.

[Дејан]

Тема је подељена

[Милан Меденица :)]

Често су поклоници тражили од Старца да се моли за њих и за њима драга лица, и овај је увек обећавао да ће то учинити. У мени се родила недоумица: како Старац може да памти стотине имена? Једног дана, док смо разговарали о молитви, он се окрену према мени, па ми вели:

- Питаћеш ме, можда, како се у молитви сећам толиких имена. Ја сам грешан и слаб човек; па кажем: "Господе благослови Јоргоса, Никоса, Марију, Катарину - она имена којих се сећам - и све који заповедише да се молим за њих, а чија сам имена заборавио". А Бог, пошто Он није отац Порфирије да заборавља, него се сећа свих имена, сместа долази и све благосиља.

Задивио сам се његовим божанским просвећењем, па упитах:

- И шта кажете, Старче, у својим молитвама за све те људе?

На то ће он сасвим природно:

- Ево! Најпре кажем: "Господе Исусе Христе, помилуј ме".

- Кажете: "Помилуј ме"? Па они су тражили да се молите за њих, а не за себе! - узвикнух ја зачуђено.

По ко зна који пут, Старац показа да разуме моје недоумице, те рече:

- Па добро, зар ти не знаш да ако Бог не благослови мене, неће благословити ни тебе? Зар не знаш да смо ти и ја једно?

У том осећају нашег јединства са другим, крије се тајна духовног живота у Христу

( СТАРАЦ ПОРФИРИЈЕ - Подвижник љубави-прозорљиви чудотворац, стр. 250. )