Православна чуда

[drvce]

  On 23. 3. 2014. at 19:28, Данче.Д рече

Па ево снимак где се све лепо види,зар и то је превара? :.mislise.

Uopste nije bitno da li je prevara ili nije prevara. https://www.pouke.org/forum/topic/24549-%D1%81%D0%BB%D0%B8%D1%98%D0%B5%D0%BF%D0%B0-%D0%B4%D1%98%D0%B5%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%BA%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%BE%D0%B3%D0%BB%D0%B5%D0%B4%D0%B0%D0%BB%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4-%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%BE%D0%BC-%D0%BC%D0%B0%D1%98%D0%BA%D0%B5/page-5#entry808503

[ines]

Prvo i najveće čudo Svete Petke je činjenica da je njeno telo godinama bilo zakopano u zemlji i da nije istrulilo, nego, na protiv, Bogom proslavljeno da svojom netruležnošću i čudotvornošću svedoči tajno Hristovo vaskrsenje. Njene svete mošti u gradu Jašiju, uistinu, podsećaju na živog čoveka koji je samo nakratko usnio. Ali, da niko od radoznalaca i nevernika ne bi ispitivao njeno telo, ono je zapečaćeno u vezenom belom odejanju, preko koga je postavljen vezeni pokrov. Pod glavom svetiteljke je izvezeno jastuče, na njenom čelu je srebrni venac, a na grudima ikona sa njenim likom koju narod celiva.
Čudo je i to da su Petkine mošti sačuvane kao retko kojeg svetitelja. Na njima nema nikakvog oštećenja iako su prošle i kroz vodu i kroz vatru. Mnogo puta prenošene su iz jedne zemlje u drugu, od jednog naroda drugome, iz jedne crkve u drugu, ali to na njima nije ostavilo traga.
Čudo je i to kako su mošti Svete Petke ostale neoštećene u strašnom požaru koji je uništio hram Sveta Tri Jerarha u Jašiju, gde su boravile oko 250 godina. Bilo je to u noći između 26. i 27. decembra 1888. godine. Crkvenjak je zaboravio da ugasi sveću koja je bila postavljena na drvenom svećnjaku pored svetiteljkinog kivota. Sat-dva kasnije, zapalio se svećnjak, pokrovi, baldahin, odežde i sam kivot, koji je bio okovan srebrom i zlatom. Vatra je istopila srebro i zlato, ali drveni kivot bio je nagoreo samo spolja.
Svi su verovali da je oganj uništio mošti Svete Petke. Ali, kad su otvorili kivot, videli su da je svetiteljkino telo celo. Samo je jastuče pod njenom glavom bilo malo od dima zagaravljeno. Vatra nije uspela da rastopi ni pečate od voska na svetiteljkinim rizama. Čudesno spasavanje Petkinih moštiju potvrdile su tadašnje gradske vlasti u Jašiju, koje su o tome ostavile pismeni dokument. To je bilo jedno od najvećih čuda koje je učinila ova svetiteljka - cele noći počivala je neozleđena, na usijanom žaru, kao na mekoj postelji.
Među čudima koja se svakodnevno zbivaju pored Petkinih mirotočivih moštiju u Jašiju najviše je isceljenja od raznih bolesti, zatim izbavljenja od velikih opasnosti, od ratova, kuge, suše i strašne smrti. Prepodobna Paraskeva pomaže siromašnima, nepravedno okrivljenima, majkama u nevolji, đacima, studentima, vojnicima, svima koji polažu nadu u njene molitve. Ona izlazi u susret svakome ko od nje nešto traži, ako je to Božja volja.
MoŠtima Svete Petke u Jašiju dnevno pristižu stotine njenih poklonika, svaki sa svojom mukom i nevoljom. Neki traže pomoć, neki dolaze da joj zablagodare na primljenom daru. Ona im pruža moralnu i duhovnu utehu, utočište za smirenje, isceljenje od najtežih bolesti.
Nekima se Sveta Petka javlja u snu, nekima na javi. Za nju s pravom kažu da uspostavlja najživlji, gotovo opipljiv kontakt sa vernicima. Zanimljivo je da se Srbima najviše javlja kao žena u crnini, a žiteljima Moldavije kao žena u beloj odeći.
Koliko je živo opštenje između ove svetice i onih koji od nje traže pomoć govori i to da Sveta Petka zna da opomene ljude koji krše post petkom ili one koji rade nedeljom. Zbog ovih njenih opomena u narodu je samonikao običaj da se drži post uoči praznika Svete Petke, nazvan Petkovača i Petkovica. Dok teši i blaži u nevoljama i stradanjima, objavljuje ozdravljenje od bolesti, Sveta Petka ponekad nagoveštava i kaznu za one koji su gordi i nepopravljivi...- http://www.novosti.rs/dodatni_sadrzaj/clanci.119.html:279963-Najveca-cuda

[Данче*]

Јављање Светих Анђела над Превлаком Светог Михајла

 

                Чудеса, као видљиви знак благодати Божије, која се излива православним хришћанима, готово су свакодневно присутна у манастиру на Превлаци. Једно од њих, посебно у односу на све дотадашње и касније, догодило се у ноћи 23.новембра 1998. Године, на дан када су две године раније обретене мошти Светих Превлачких Мученика.

                Ристо Зејак из Тивта и отац Иларион, намесник манастира, били су сведоци, несвакидашње благодатне појаве светих анђела, над местом које већ вековима слави њихов свети спомен. Да би ову чудесну појаву испричали веродостојно, са пунотом њеног доживљаја, цитираћемо текст њених очевидаца, који је назван ''Видјећете небо отворено'' сведочење о јављању три кола анђела над Превлаком Светог Михајла.

                ''Дувао је јак вјетар, а небо је било ведро. Дивно вече за шетњу. Тако, одлазећи са Превлаке, на првој кривини од мостића на ''Острву цвијећа'', наједном је бљеснула некаква топла свијетлост. Поглед ми је пошао према небу. Угледао сам три огромна, свијетла концентрична круга по којима су се у једнаким просторним и временским интервалима кретале анђеоске фигуре. Три круга анђела који стално надолазе и одлазе. Сјео сам на једно оборено дебло и гледао, гледао...самом себи нисам могао вјеровати. Помислио сам да то нису можда халуцинације. Ако сјутра ово неком испричам, ко ће ми вјеровати?

                Касно је, 22.00 је часа. Нема пролазника, пешака. Размишљао сам коме да се обратим. Одлучио сам да то саопштим свом духовнику, јеромонаху Илариону. Пробудио сам га. Одмах је пристао да пође са мном. Док смо ишли до мјеста виђења, питао ме како то изгледа, гдје сам то видио...мој утисак је био да ми није довољно вјеровао. Када смо дошли на исто мјесто, слика је била потпуно истовјетна. Отац је дуго гледао, крстио се, пружао руке према анђеоским одсјајима...чудио се, па пошто је било врло хладно, вратио се у своју келију, рекавши да то треба да се запише. Ја сам отишао према Тивту. На путу од Брдишта према тиватском аеродрому, анђеоска кола су била изнад мене. Од аеродрома, па даље према Тивту, остајала су иза мене, да би код плинаре нестала из мог видокруга. Прве утиске саопштио сам мајци која је рекла да је то природна појава, закон физике. Кад сам јој ближе објаснио своје виђење, промјенила је мишљење и схватила да је то чудо. Покушао сам виђење да испричам многим особама. Неки су ме незаинтересовано слушали, а неки су правили шалу на мој рачун. Све што сам испричао је истина, па ко вјеровао, ко не вјеровао! Тумачење остаје духовним оцима и научним радницима“.

                Јеромонах Иларион, манастир Св.Арханђела Михаила:

                „Анђеле који се јављају изнад божићних јасала, оне који су после кушања у пустињи и победе Господње над Сатаном прилазили да служе Логосу Васељене, као оне на путу страдања према Голготи, те и анђеле над празним Гробом Господњим, доживљавамо више као упечатљиву песничку слику него вишу, богооткривену стварност. Зато ми је било врло тешко да поверујем да су се над тиватском Превлаком Светог арханђела Михаила појавила три анђелска кола. Било је касно, после 22,00 часа, и дувала је јака бура те недеље после Арханђеловдана, 22. Новембра 1998. године (уочи Обретења Светих мученика Михољскопревлачких). Покушао сам да разуверим свог духовног сина Ристу Зејака из Тивта да се ради о ноћној фатаморгани или неком другом оптичком феномену. Међутим, изгледа да се радило о епифеномену, о чуду. Какав призор? „Од сада ћете видјети небо отворено и анђеле Божије како улазе и силазе...“(Јован 1,51). Светлосне крстолике прилике појављују се из крајњег североистока у три венца, кретајући се брзо као реке, да би се на источној страни, према Ловћену, виделе као лепи крилати светлосни младићи-анђели. Та светлосна бића личе на анђеле са икона и теку, крећу се (као да се клижу), у геометријски  правилном међусобном растојању и ишчезавају из видокруга. Светлости запаљене у ветровитој и хладној ноћи изнад Превлаке Светог Михаила изгледају близу као крошње маслина, али пажљивим гледањем величанственог призора, уочава се да анђеолике прилике припадају бесконачности. Светлост тих духовно-небеских бића нема сенку, не ремети таму ноћи и не личи на материјалну. Знамење крста (крстио сам се) и знамење свештеничког благослова (благосиљао сам) не гасе виђење, већ га чине блиставијим. Не само да брат Ристо и ја не осећамо страх, већ смо нарочито осокољени и смирени. Осећамо се као да смо „приступили Гори Сионској, Граду Бога Живога, Јерусалиму небескоме, миријадама анђела...“ (Јев 12,22-24).   

http://www.manastirprevlaka.me/frejmovi/cuda.html

[Данче*]

 

Чудеса Светих мученика Превлачких, пре пројављивања њихових светих  моштију

Свети Превлачки мученици чудесно су се пројављивали и пре обретења њихових светих моштију. С обзиром да се за мошти у то време није знало, та чуда су ређе разумевана, памћена и записивана. Овде ћемо навести три благодатна јављања Светих Мученика, за које се поуздано зна да су веродостојна.

Чудо број 1: Најважније чудо које се дешавало на Превлаци Светог Михајла и пре, а и након открића светих моштију, јесте вековима присутни миомирис, који се шири из мученичких гробова и моштију које су се тада налазиле скривене у замљи.

Чудо број 2: Многобројни очевици у више наврата виђали су колону монаха погнутих глава, који су лебдећи вршили литургију око рушевина манастирског храма. Постојали су и случајеви када су  виђани појединачни монаси, који су лебдели над земљом. Такође је виђан и Светосавски лаварум, који се у време појаве заправо налазио у манастирском храму Свете Тројице.

Чудо број 3: Старији брачни пар пловио је чамцем у околини Превлаке. Ненадано, на мору се подигла невероватна бура, која им је преврнула чамац и они су ношени великим таласима почели да се даве. У једном моменту обоје су чули јасан глас који им је рекао да се не боје и трен након тога били су спасени, сведочећи да их је невидљивља рука извукла из воде.

 

Чудеса Светих мученика Превлачких, након пројављивања њихових светих  моштију

 

Од самог момента пројавивања светих моштију, непрекидно до данас Превлачки манастир је место на коме се свакодневно дешава велики број чуда. На молитве Светих Мученика догодила су се небројена исцељења и други видови благодатне помоћи. Међутим, на пројављења чудеса углавном није у моменту обраћена велика пажња, па она нису тренутно записивана. Сва чудеса која ће овом приликом бити изнета, забележена су по сећањима очевидаца, па због тога нажалост немамо велики број личних имена оних којима се знамење вере пројавило, на молитвено заступништво Превлачких мученика.

Чудо број 1: Након миросања миром светих Превлачких новомученика, од карцинома исцелила се извесна госпођа Мирјана из Лесковца.

Чудо број 2: Господин Филиповић из Новог Београда исцелио се 2004. године од карцинома простате у метастази, након читања молитава пред кивотом мученика.

Чудо број 3:  У групи у оквиру једног духовног путовања благочестивих богомолитеља из Пирота нашао се и један младић који је са собом на благослов са Превлаке понео комад памука са моштију мученика. Неколико дана након повратка у Пирот ујео га је пас за ногу, наневши му дубоку и опасну рану. Закрстио је рањено место памуком са моштију и рана се сутрадан показала потпуно зараслом и слабо видљивом.

Чудо број 4: Девојка из Тивта, римокатоличке вероисповести, имала је озбиљно обољење очију које је изискивало операцију. Дошла је у манастир на поклоњење светим моштима, замоливши оце да јој прочитају молитву над кивотом мученика. На следећој лекарској контроли, утврђено је да је болест у потпуности нестала и да није потребна никаква интервенција.

Чудо број 5: Извесна госпођа из Београда (по занимању зубни техничар) доживела је опасно тровање храном, након кога је читаву ноћ имала високу температуру, која је достизала и до 40˚C. Ујутро, трпећи несносне болове, сетила се да је са Превлаке донела памук натопљен светим миром. Наком молитве и миросања светим миром, температура јој је у потпуности спала и осетила се потпуно исцељеном.

Чудо број 6: Мајка поменуте госпође која се на молитве мученика исцелила од тровања храном, боловала је од карцинома, који је дошао до стадијума метастазе. Непосредно пред смрт посведочила је да су јој се болови умиривали након миросања светим миром.

Чудо број 7: Господин Немања Кривокапић (сада свештеник у Котору) имао је велике болове у пределу кичме у трајању од неколико месеци готово непрестано. Посведочио је да су га болови потпуно напустили након молитве код моштију мученика и да се потом нису више јављали.

Чудо број 8: Младић, физиотерапеут из Подгорице, сведочио је, да су му се након поклоњења моштима мученика, решили проблеми на студијама и на послу.

Чудо број 9: Извесна госпођа из Радовића годинама је имала проблема са психичким сметњама. Чувши за обретење моштију мученика, молила је своје укућане да је одведу на поклоњење у манастир Светог Михаила. Међутим, они будући да нису били верујући, стално су одлагали одлазак. Нашавши се једном у току буре, у чамцу, поменута госпођа је скочила у таласе и запливала ка острву, јер се налазила недалеко од њега. Иако су присутни милслили да ће се удавити, она је безбедно допливала до обале и додирнуви тло манастирске земље, исцелила се. У знак свога исцељења поклонила је манастиру велику икону светих мученика Сергија и Вакха, своје крсне славе. Ова икона и данас се може видети у манастиру.

Чудо број 10: На дан Михољских задушница 1998. године, у дому аутора ове књиге, пројавио се неисказано пријатан миомирис од комадића памука, натопљеног светим миром мученика. Миомирис је испунио све просторије куће и био је интензивно присутан око један час, након чега је имао пређашњи интензитет.

Чудо број 11: Непосредно пред Сабор светог арханђела Гаврила 2000. године у манастир су дошли родитељи са десетогодишњим дечаком, потпуно парализованим. Након прочитаних молитава пред кивотом мученика, отац намесник је дечака и родитеље миросао светим миром. На дечаковом челу остала су оцртана три правилна црвена крста, на местима на којима је свештеник прешао миросаљком. Касније су родитељи јавили да се дечак потпуно опоравио и устао из колица.

Чудо број 12: Невенка Ђаковић из Аранђеловца имала је повреду нокта на прсту десне руке. Нокат је слабо зарастао и био је веома болан. Наневши на повређени прст памук са светим миром мученика, бол је престао, а нокат је зарастао.

Чудо број 13: Братислава Стипанић из Београда закрстила је своју унучицу памуком са светих моштију у моменту када је она имала високу температуру, која се кретала и до 40˚C. Након тога, температура се моментално снизила на уобичајену.

Чудо број 14: У марту 2000. године, на малој папирној икони светог првомученика Стефана, која је била положена на кивот са моштима мученика, појавиле су се три уљане капи светог мира, које су имале благ мирис ружа.

Чудо број 15: При повратку са летовања, почетком августа 2000. године, авион у коме се налазила петочлана породица Човић, улетео је у велико невреме. На молитвено обраћање светим мученицима, авион је безбедно прошао кроз непогоду и без оштећења слетео на београдски аеродром.

Чудо број 16: На дан годишњице упокојења контесе Екатарине Властелиновић 1997, на Превлаци је одслужена Света Архијерејска Литургија, па потом помен на контесином гробу. За време служења Свете Литургије, обилно се миром оросио, пергаментом пресвучен део чела једног од мученика (вероватно детета). У време служења помена, читава порта се испунила миомирисом, који је допирао од моштију светих мученика.

Чудо број 17: У време боравка копије чудотворне иконе Пресвете Богородице Тројеручице на Превлаци, мошти су обилно мироточиле.

Чудо број 18: Многи поклоници, који су собом из манастира Михољске Превлаке, на благослов понели памук натопљен светим миром, сведочили су да је и сам памук у њиховим домовима мироточио и да се присутно миро умножавало.

Чудо број 19: Миро светих мученика често мења мирис, чак се понекад догоди и да потпуно нестане, па се потом поново пројави.

Чудо број 20: Запажено је да у присуству деце у манастиру, свете мошти интензивније миомиришу и изливају свето миро.

Чудо број 21: Након миросања светим миром, исцељена је гнојна рана протојереју-ставрофору Сави Арсенићу из Инђије, која се јавила након операције бруха.

Чудо број 22: Драгица Љесар, хонорарни наставник богословије Светог Петра Цетињског, након пада, задобила је тешке повреде карлице и кичме. Након помазивања болних места миром од моштију мученика, могла је сасвим нормално да се креће, незнатно осећајући болове.

Чудо број 23: Јованка Шкобић из Републике Српске Крајине, приликом посете Превлаци, записала је следеће сведочанство: ''Догодило се то 24. децембра 1996. године на Јелеосвећењу. Стајала сам у цркви и било је прилично хладно. У једном тренутку, од олтара је наишао талас топлоте, чију јачину не могу описати. Потом сам осетила мирис који се не може упоредити ни са једним другим. Тај дивни мирис осећао се десетак минута. Н крају сам схватила да су топлота и мирис од моштију Превлачких мученика''.

Чудо број 24: Жена која се прва помазала одмах пошто се свето миро појавило, боловала је од тешког облика леукемије. Након помазивања, одлично се осећала и сматрала се у потпуности исцељеном.

Чудо број 25: Дванаестогодишњи дечак Мирко из Тивта, доживевши тешку саобраћајну несрећу, био је клинички мртав. Побожан лекар са клинике, на савет протојереја ставрофора Момчила Кривокапића, помазао га је светим миром. Након миросања, изненадно се повратио у живот и убрзо се опоравио.

Чудо број 26: Схимонах Сава (Коматовић), настојатељ манастира Подмаине код Будве, био је због старости и болести, по оцени лекара у предсмртном стању. Након јелеосвештавања и помазивања мученичким миром, као и свакодневног примања Светог Причешћа, старац се опоравио и живео још неколико година.

Чудо број 27: Млади брачни пар из Сремчице, био је миросан светим миром, као и сви тадашњи ходочасници. Само на њиховим челима, остали су јасно оцртани кругови црвене боје (исто се догодило и трима студенткињама медицине из Атине, Гркињама по националности), који су јасно били уочљиви седам дана.

Последњих шест чуда забележено је у ''Књизи знакова'' манастира на Превлаци и објављено у Зборнику о манастиру 2000. Године.

 

http://www.manastirprevlaka.me/frejmovi/cuda.html

[ines]

Kao mala bila sam jako boležljiva.Često puta na svakodnevnim penicilinima.Nije ni čudo što mi mama i danas zna reći da se ne bi ni othranila da nije bilo ujaka i ujne. Moji su bili siromašni,a sa dvije krave i zaprežnim kolima daleki put do doktora po dubokom blatu je bio gotovo neizvedljiv..

A ujak je bio bogat,s parom dobrouhranjenih konja.U koje god bi doba mama banula s molbom da me opet vozi doktoru,ili na injekcije - nikad se nije izgovorio prečim poslom.

Živjeli smo par kuća dalje od njih i kad sam već poodrasla često su me slali kod njih da nam posude onoga što bi trenutno usfalilo u kući.Imali su starinsku prostranu zidanu kuću punu svega,ali djece nisu imali.Rodila je ujna dva sina,Milana i Paju ,no oba su umrla prije navršene godine dana života.Često je se u mislima sjetim,njenog nasmijanog lica i fertuna iz kojeg bi mi vadila bombone.Sjetim se i prostrane kuhinje,zelenog stola i klupe uza zid i jedine slike okićene sa dva struka bosiljka koja je krasila cijelu prostoriju.Jednom sam ju potaknuta dječjom znatiželjom upitala -tko ti je to?Znala sam da to nije bila obična žena,majka ili neki rod.

U duši sam osjećala da je to bio netko jako važan. “To je ikona Svete Petke-moje krsne slave,jedinog što sam donijela iz roditeljske kuće!"-sjetno mi je odgovorila ujna.Nisam ništa više pitala,samo sam suučesnički klimnula glavom,kao da sve razumijem. Od toga dana istom onom ljubavlju kojom sam voljela ujnu zavoljela sam i njenu ikonu,mada o svetiteljki ništa nisam znala.Prolazile su godine,došlo je vrijeme moga školovanja u Zagrebu,a ujna je bombone zamijenila pokojim novčićem-da mi se nađe.Pri kraju mog studija ona se iznenada razboljela i umrla.Imanje je naslijedio nećak koji nije imao puno sluha za njene ćilime,peškire i ikonu.Nešto je razdijelio po selu,a nešto je čekalo da završi na otpadu.Znala sam da ujnina ikona za njega neće imati nikakve vrijednosti,pa sam poslala tatu da ga nekako uvjeri da mi ju prepusti.

Nikada neću zaboraviti zimsko veče kada mi je tata važno predao “paket” zamotan u stari novinski papir iz kog su ispadale letvice i komadi stakla-bila je to ujnina ikona svete Petke.Toga trena sam se osjećala kao da nasljeđujem veliko imanje,njenu svetinju i pribježište u dugim,crnim noćima u kojima je oplakivala izgubljenu djecu! Njoj je ta ikona bila i majka i otac i ruka koja vodi k Bogu! Tada sam i ja već bila majka i mogla sam razumjeti i osjetiti dio bola koji je bio vezan uz nju.Sutradan sam ikonu odnijela na uramljivanje.

Nakon toga događaja sam stjecajem različitih okolnosti i ja prišla crkvi.Počela sam redovno prisustvovati svetim Liturgijama,ispovjedati se,pričešćivati.Nije prošao ni jedan praznik svete Petke,a da nisam bila u manastiru Lepavini na slavi kod oca Gavrila.Sve do ove godine.Dogodio se spoj nekih čudnih okolnosti,te idem,te ne idem…

Konačno odlučim da idem,pa kako bilo.Složismo se nas tri duhovne sestre i uz niz pratećih peripetija koje su nalagale da odustanemo, ipak krenusno put manastira Lepavina.Cijelim putem magla, traktori bez signalizacije,putujuće trgovine i odjednom prema nama jureći automobil nanizbrdici koji je preticavši trakor ušao u škare.Vozač je naglo zakočio i činilo se da će se od siline kočenja prevnuti na krov.Ja sam potpuno mirnonastavila voziti,zakočila i kao u filmu gledala što će se dalje dogoditi.Obuzeo me trenutni i neobjašnjivi mir, kao da me se cijela situacija uopće ne tiče.A u automobilu sam imala tri prijateljice i malu bebu!Ni trenutak straha,ni treptaj,ništa!Jureći automobil je ipak uspio zakočiti,a mi smo dalje mirno nastavile put.Naravno,ako izuzmem naknadni nastup užasa i panike.Sve tri smo duboko u duši znale da je sama sveta Petka svojom rukom otklonila smrtnu opasnost od nas!

Na Svetu Liturgiju nismo čak ni puno zakasnile,ötac Vasije je čitao Apostol.U crkvi nebeski mir.Svi s dubokom pažnjom učestvuju,nitko ne šuška vrećicama.Otac Gavrilo anđeoski tiho i umilno služi. Zraci sunca miluju pognute glave.Kao da smo svi uronjeni u istu misao,kao da nas ista ruka grli i tješi.Suze umilenja klize mi niz lice. Otac Gavrilo izlazi iz Oltara s visoko podignutim putirom -osjećam da na rukama drži Hrista živoga!

O,Bože kako nas griješne i nedostojne daruješ s takvom preobilnom milošću?

Većina vjernika se udostojila Svetog Pričešća,a poslije rezanja slavskog kolača imala je priliku ocu lično Slavu čestitati.Kako smo se u redu gurali kao mala djeca da mu pristupimo.Znamo mi kolike je on suze zbog nas prolio i kolike je molitve za nas uznio!Svakim danom osjećamo njegovu roditeljsku brigu za naše spasenje,jer on je pastir dobri koji brine o svojim ovcama.

Svi oni koji nisu žalili truda doći ocu na slavu doživjeli su mir,zaštitu i blagoslov Svetiteljke. Ona ne zaboravlja nikoga tko ne zaboravi nju! A nisam ni ja zaboravila na moju ujnu i ujaka.

Zapalila sam svijeće za pokoj njihove duše duboko zahvalna za doprinos koji su imali mom životu.Ujnina ikona krasi moju sobu i svaki put kad je pogledam sjetim se nje.Zahvalna sam Svetiteljki što blagosilja moj život i što me je poštedjela mnogih gorkih trenutaka kroz koje su drugi prošli.Stavila sam i dvije svijeće u džep kaputa koje sam poslije zapalila na njihovom grobu. Ostatak dana mi je srce naizmjence pjevalo Pričasnu pjesmu i pjesmu Svetoj Petki. Blagoslov Njenog praznika još nosim u duši kao i osjećaj da je posebno nagradila naš put u manastir Lepavinu sačuvavši nas neozljeđene od neizbježne nesreće.

Sveta Petko hvala Ti!
Sestra Spomenka,
29.10.2008.....- http://www.manastir-lepavina.org/arhiva/novosti/index.php/weblog/detaljnije/moj_susret_sa_svetom_petkom/

 

[Дијана.]

snimak iz 2008.

 

i sada 

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Apologetika/OkultizamMagija/Lat_OkultizamMagija21.htm

[nickelpower]

[Данче*]

  On 23. 3. 2014. at 20:29, nickelpower рече

Crkva Sveti Dimitrije: pravo čudo Skoplje: Ikone u crkvi Svetog Dimitrija sijaju same od sebe

Na stotine vernika iz čitave Makedonije pristiže u Skoplje da vide ikone i freske u crkvi Svetog Dimitrija koje su, navodno, „same od sebe” dan ranije počele da sijaju, prenose makedonski mediji.

politika.rs

“Ovo je pravo čudo, počelo je juče na centralnom delu ikonostasa, zlatna boja je veoma vidljiva, a ta pojava se nastavlja”, rekao je sveštenik Dimče Malinov.

Prema tvrdnjama sveštenika crkve Sveti Dimitrije, ikone i freske u pravoslavnoj crkvi počele su da sijaju i izgledaju kao da ih je neko čistio.

https://turcanin.wordpress.com/2012/04/09/crkve-sveti-dimitrije-pravo-cudo/

[Данче*]

Чуда Пресвете Богородице Беочинске

 

Казивање Игуманије манастира Беочина о чудотворствима Беочинске иконе Богомајке †

Једне недеље за време службе довели су младића, од двадесет и неку годину. Довукли су га до пола дворишта, а одатле су га носили пошто није могао да иде и унели су га у Храм. Служба је била завршена. Свештеник са монахињама кренуо је према њему. Ноге су му биле изврнуте, он је ишао на чланцима, руке су му биле потпуно изврнуте у зглобовима, очи су му биле преврнуте, само су му се виделе беоњаче. Он тако вучен није могао да корача, није могао да иде а није могао да се носи. Ту смо га сусрели и почели са молитвом и полако смо га донели пред Мајку Божију. Ту му је свештеник са монахињама читао молитву. Сви су клечали и молили се . Прво су му се вратиле очи и могао је нормално да гледа, затим су се вратиле руке и зглобови су се исправили, а ноге у зглобовима се иправише и он је употпуности стао својим ногама на земљу. То су људи видели и прославили Господа, Мајку Божију и светог Владику Варнаву.

 

http://www.manastirbeocin.org/cuda-presvete-bogorodice-beocinske

[drvce]

  On 23. 3. 2014. at 19:37, Данче.Д рече

Jedan od vernika imao je sa sobom i fotografski aparat te je tokom sluzbe Bozje slikao ikonu. Moze samo da se pretpostavi koliko je bilo njegovo zaprepascenje kad je razvio film i video ono sto se dusom osetilo, ali je covecjem oku ostalo nedostupno.

Da je zaprepasceni vernik naucio da barata fotografskim aparatom ranije mogao je da dobije i ovakvu sliku bez onih budalastina:

Ekspozicija i blic cine cuda!

 

Evo jos malo:

http://en.wikipedia.org/wiki/Long-exposure_photography

[Данче*]

Свеће су се претвориле у крв

Додао садржај:: Пријатељ Божији2014-03-20 00:00:00

Ево дирљивог сведочанства о чуду Божијем које се догодило у маленој сеоској цркви Свете Ане, за време свете заупокојене Литургије служене 118-торици морнара изгинулим на руској нуклеарној подморници “Курск”, потонулој 2000. године. Наредбом Председника Русије подморница је извађена из мораских дубина. Пострадалим морнарима држава је одала пошту на свој, а Господ и Мајка Божија су то учинили на свој, чудесан начин.

Тагови: О том догађају сам сазнао савршено случајно од јеромонаха Анатолија (Берестова), који је недавно био у Брјанској области због рада свог Рехабилитационог центра за омладину зависну од наркоманије.  У самом селу где се десило то чудо, оцу Анатолију се није дало да буде: он је слушао о њему од брјанских свештеника.

Да би се дошло до Чунковице, треба се труцкати три сата приградским аутобусом, до центра Стародуб, затим преседати, путовати јос 10 километара путем, а затим пешке неколико врста по пољани.  Тако да до самог села ја сам дошао само на вечеру.
Храм Свете Ане, веома личи на старински племићки салаш осамнаестог века, нашавши га на самом крају села.  Пурпуран залазак одбијао се од црквених прозора, а цела пољана наоколо је била прекривена неком неземаљском светлошћу.  Настојник храма свестеник Игор Овчиников је био изненађен мојим доласком: тако касно он није очекивао госте, још мање из Москве. Ипак о томе, што се десило при његовом доласку, он «нигде није разглашавао». 
- Мени није потребна никаква реклама – једноставно и кратко појашњава баћушка. – То оставимо комерцијали, нека они размишљају о реклами.  А ја служим Богу, а не мамону.

Трагедију подморнице «Курск» отац Игор је презивео, као своју сопствену.  Зато што је хришћански пастир.  Зато што је Рус.  А још и зато што је сам служио на флоти.  На Балтичком.  Досад ноћима је често сањао море, град Талин.  Да, и у Цркви његови најближи помоћници. 

- Владимир и Николај – такође су бивши морнари. Тако је и решио да на Дмитровску васељенску родитељску суботу, која је просле године била 28. октобра, одслужи заупокојену Литургију војницима с подморнице «Курск», за своје другове који су положили животе за Отаџбину.  Због тога је избројао 118 свећа, колико је било погинулих подморничара.  Свеће су биле обичне – воштане, жуте боје.  Како за тај број свећњака није било, решили су да наспу песак у велики сандук, а у песак да запале свеће.  Тај сандук је давно коришћен у храму као допунски свећњак.  Обично га стављају поред храмовне иконе Мајке Божије «Одигитрија», када ту једном годишње на дан празника иконе, 10 августа, скупљају хиљаде поклоника… Та икона је чудотворна…

И тако, још увече је свештеник одбројао 118 свећа и поставио у сандук.  А ујутру је почео да служи заупокојену Литургију.  Баћушка није имао имена погинулих подморничара.  Како је одређено у таквим случајевима по православном обреду, он их је помињао тако: »А имена њихова, Господе, Сам знаш…»

Било је 200 људи у храму – из наших и околних села – говори отац Игор.  – Ја сам сам у то време у олтару и могао чути само запрепашћени уздах верника који се разносио по храму, пред чијим очима се дешавало чудо.  У почетку су свих 118 свећа гореле равно.  Затим су средње свеће почеле да горе веома брзо и када су догореле до «корена», забодених у песак, одједном су се обојиле црвеном бојом.  А остале, бочне су догореле равно.  Цела средина сандука је била заливена течношћу боје згрушане крви, која је утицала у песак… За све очевице тај догађај је наравно био шок.

Прекривен погребним покривачем сандук је стајао у храму 10 месеци.  Чувши о чуду, ту су допутовали свештеници из других парохија, служили парастос.  Долазили су и обични људи.  Сви који су желели могли су се уверити сопственим очима о томе што се овде десило.  Касније, из Стародуба, су допутовали родитељи капетан-летанта Виталија Солорева, који је погинуо на «Курску».

- Баћушка, а зашто су свих 118 свећа биле обливене црвеном бојом? - интересујем се је код свештеника.
- О томе зна само Господ…Може се само претпостављати, да сви нису били крштени, нису сви били православни…

Те године,  5. августа, отац Игор је извршио обред погребења.  Сандук су поставили у гроб.  Спустили у ископану раку – на храмовној територији.  А кроз месец дана над гробом направили споменик.

- Административне представнике ја нисам звао – прича отац Игор.  Присуствовали су само они, који су то искрено преживљавали.  Сеоски мушкарци, који су служили на флоти, су направили униформу.  Баке су мало плакале.  Била је спуштена руска застава.  Ето шта је наш национални понос! У Америци се десила несрећа – све заставе су покуповали…
Још пре погреба оцу Игору су не једном предлагали да црвену течност, која је утицала у песак, да на хемијску анализу…у реонску санепидем станицу.  Али баћушка је овде био категоричан: - Њима, који не верују и резултати експертизе ништа неће доказати.  Као што је речено у Јеванђељу: ако и мртви васкрсну – неће поверовати…
Што је истина, истина је.  У селу Державино, је закрвоточио Лик Спаситеља на икони.  По Благослову архиепископа Самарског и Сизранског Сергеја честице црвене течности с иконе су дали на анализе у хемолабораторију.  Показало се – природна плазма људске крви.  И да ли је то убедило скептике? Нипошто.  Они и сада мисле да је то била превара.

- Оче Игоре, зашто се ТО баш десило у брјанској области, која нема непосредне везе са «Курском»?
- Наш храм има 800 година, и у њему се налази чудотворна икона.  Овде се може десити све угодно.  За тих 9 година колико служим овде, привикнеш се на све…
Први храм на месту садашње Цркве је био изграђен још у XIII веку.  Касније око њега се образовало пригранично козачко насеље (Чубковици – од речи «чуперак»).  Јединствена историја Свете-Анине Цркве – то је како кажу посебна песма.  

А више од 400 година уназад на 300 метара од храма, месни косачи су пронашли на јаком дубовом пању је Чудотворну икону Мајке Божије, коју називају Чубковскаја «Одигитрија», жто у преводу с грчког означава «Путеводиљница».  Када је 1824. године у губернији владала колера, икону су крсном литијом пронели око села, и епидемије је нестало.  То је из историје.  А садашња чудеса отац Игор чак и не записује: »Мени овде непотребно узнемирење не треба…» О једном од последњих таквих случајева мени су испричали поклоници.  После првог молебна поред чудотворне иконе устао је и почео да хода трогодишњи дечак, који дотад није могао да устане с места.  Лекари из реонског центра, су однекле довезли дечака, једино запрепашћено машући рукама…

Преко ноћи ме је отац Игор сместио у просторији недалеко од храма, у којој он машта да отвори уточиште за саме и бездомне старце.  Помоћник настојника Владимир донео ми мало да се окрепим: неколико кифли са кобасицом и чај.  Следећег јутра, када ме је свештеник позвао на доручак, схавтио сам, да је претходног дана он дао госту сву своју кобасицу. Он је сам пио чај, мезетећи са обицчим парчетом хлеба.  Па његов сеоски приход је веома бедан, живи углавном од прилога старих поклоника, који су сами у крајњој нужди.

А молебани поред чудотворне иконе, због које људи долазе одасвуд, баћуска служи бесплатно.  Зато што не помаже он, већ Пресвета Богородица.  За све радове на рестаурацији храма, и споменик подморничарима, отац Игор треба да отплаћује дуг.  А тај споменик је изграђен по астрономској цени у односу на његове прихиде – 4 хиљаде и 800 рубаља.

Тако да баћушка мора да економише са сваком копејком, па због тога води рачуна и колико једе.  Он чак нема своје сопствено боравиште: живи у невеликој црквеној кућици.  Зато је и жена пре неколико година изјавила: » Ја са сиромашним попом нећу да живим…»

А у најскорију Васељенску родитељску суботу отац Игор ће поново служити Литургију за морнаре.  Пре тог догађаја родитељи Виталија Солорева обећавају да дођу, да би предали списак имена погинулих подморничара.  У то време ће у храм довести четири иконе Мајке Божије – «Корено-Курску», «Казањску», «Владимирску», а такође и Спаситељеву.  Уместо рамова око све четири иконе – мали портрети свих 118, у белим кошуљама са отвореним вратом и натписом: име, фамилија. Онда ће их отац Игор помињати по именима.

Андреј Викторовић Полинскиј, село Цубковици, Стародубски реон, Брјанскаја област.

Извор: Манастир Лепавина

http://www.prijateljboziji.com/_Svece-su-se-pretvorile-u-krv/21733

[JESSY]

ИСЦЈЕЉЕЊЕ ОД БОЛЕСТИ ПРОСТАТЕ И БУБРЕГА Нова чуда Светог Василија Острошког

 

Зоран Будиша, из Брчког, захваљује се, у писму упућеном Братству Манастира Острога, Светом Василију што га је исцелио од болести простате и бубрега:

Ја, Зоран Будиша, рођен 1964. у Јајцу, а сада настањен у Брчком, пре три месеца отишао сам код доктора због проблема са честим мокрењем током ноћи. Доктор ме је прегледао и упутио урологу.

Уролог ме је прегледао на ултразвуку и установио да болујем од хроничне упале простате и песка у оба бубрега.

Пао сам у очајање, али сам, по Божијем Промислу, дошао у Манастир Острог Светом Василију Чудотворцу, слава му и милост!

У Манастиру сам боравио 17. и 18. августа, уочи Преображења. Тамо сам срео о. Бенедикта и њему сам испричао каква ме болест мучи. О. Бенедикт ми је прочитао молитве за здравље.

Када сам се врати кући, мокрио сам чешће него икада до тада и осјетио сам како ми излази пијесак!

Отишао сам на контролу код уролога. Он ме је прегледао и зачудио се како сам то сада одједном потпуно здрав! У бубрезима више није било песка, простата ми је била у реду!

Хоћу да се захвалим Светоме Василију Острошкоме Чудотворцу, слава му и милост!

Доћи ћу када год могнем да се Свецу захвалим за оздрављење!

Ми нисмо свесни, а пре свих ја, грешни слуга Божији, Зоран, колико нас Светац воли и колико пази на нас.

Ако сам што погрешио у овоме писму, опростите ми!

 

http://www.krstarica.com/s/index.php?s=http://www.eparhija-niska.rs/&r=http://www.krstarica.com/lat/katalog/Drustvo/Religija/

[JESSY]

ИСЦЈЕЉЕЊЕ ОД ТУМОРА НАДБУБРЕЖНЕ ЖЛИЈЕЗДЕ нова чуда светог василија острошког

 

Зорица Радокановић, 1. августа 2005. године у Манастиру Острогу, свједочи о томе како ју је Свети Василије исцијелио од тумора надбубрежне жлијезде:

2003. године сам радила преглед бубрега магнетном резо нанцом у Војној болници у Београду, пошто сам имала проблема са бубрезима. Лекари су ми рекли да имам увећану надбубрежну жлезду. Пошто живим у Швајцарској, одмах сам отишла тамо и урадила још један преглед, после чега ми је потврђено да имам почетну фазу тумора на надбубрежној жлезди.

2004. године сам дошла у Острог да се помолим Господу Богу и Светом Василију за оздрављење.

Када сам се вратила у Швајцарску поново су ми урадили снимања и анализе, и утврдили да некадашњег тумора готово више и нема!

Пошто сам и даље осећала велики умор и малаксалост, као и болове у целој кичми, опет сам са мужем дошла к Светом Василију 30. и 31. јула 2005. године, и замолили смо да нам се очита молитва за здравље. Преноћили смо у Манастиру и сутрадан се поново поклонили Свецу и целивали његов Ћивот, помолили се и кренули аутобусом назад. Када смо почели да силазимо од Манастира осетила сам неко олакшање, неку чврстину у ногама и било ми је много боље. Осећам потребу да напишем ово писмо и да се захвалим свима вама, а највише Господу Богу и Светом Василију.

Хвала Господу и Светом Василију што су ми олакшали живот! Надам се да ће тако да ми буде и убудуће.

У знак захвалности пишем ово писмо и шаљем овај мали прилог. Знам да здравље не може да се купи, већ је оно милост Божија и свих Светих. Зато молим да ми Бог опрости моја сагрешења и ако у писму нешто нисам лепо рекла. И молим све вас, острошке монахе, да ме поменете у вашим молитвама код Свеца.

Са вером у Бога и Светога Василија,

захвална

Зорица Радокановић

http://www.krstarica.com/s/index.php?s=http://www.eparhija-niska.rs/&r=http://www.krstarica.com/lat/katalog/Drustvo/Religija/

[JESSY]

ИСЦЕЉЕЊЕ ОД ИЗРАСЛИНЕ НА ВИЛИЦИ

Светлана Вучераковић, из Подгорице, описује како ју је Свети Василије Острошки исцелио од тешке болести вилице:

"Крајем јуна 2007. године, послије великих болова које сам осјећала у устима, љекари су ми рекли да на вилици постоји нека израслина која се мора оперисати и да се мора урадити хистопатолошка анализа.

Наступиле су, потом, неке компликације па сам се оперисала тек послије мјесец дана. За то вријеме сам имала јаке болове, примила сам преко 30 инјекција против болова.

Али, све ово је било ништа у поређењу са страхом који смо моја сестра и ја имале од тога што ће показати налаз хистопатолога.

Одмах смо отишле у Манастир Острог, гдје нам је читана молитва за здравље. У Манастиру смо преноћили на конаку.

Операција је урађена 23. јула. Резултати хистопатолошке анализе су стигли послије три дана и показали да је то била само циста, а не оно чега смо се највише плашиле.

Била сам страствени пушач (34 паклице дневно). Од тога дана нијесам више запалила ниједну цигарету. Од тога дана чешће идемо у цркву, славимо Крсну славу, постимо, радујемо се сваком новом дану, трудимо се да будемо бољи људи.

Ово писмо је требало одавно да пошаљем, али сам мислила како да га што љепше напишем. Не умијем лијепо да пишем, и па ми не замјерите, али знајте да сам све ово написала из срца и са пуно поштовања и захвалности Светом Василију Острошком."

 

http://www.krstarica.com/s/index.php?s=http://www.eparhija-niska.rs/&r=http://www.krstarica.com/lat/katalog/Drustvo/Religija/

[ines]