Песнички покушаји форумаша

[Јесењин]

Од срца срцу

 

Сан

 

 

У њој занос

као ватра,

као стихија лепоте

што сече

душу грешника...

Има ли тајне

пред очима Ангела,

има ли смисла

скривати срце?

 

Пламте безвремене

топлине шапата

по нежности којој служи;

Пламте снови

попут васионе

и бескрајно чедно,

бескрајно силно!,

величају додир

уздаха врелих

под јорганом месечине...

Дођи,

очарај ме погледом,

удахни живот

у сваки трептај

који ти поклоним.

 

Дођи,

остави ноћи

нек' те чекају,

остави чежњу

да пламти усамљено;

Пробуди у мени

мистику векова

и дрхтаје страсти...

Пробуди корак

у наду, у срећу,

у белину облака летњих!

 

Дођи

И заблистај...

верности моја,

Заблистај тихо

и освоји ме трагом

корака својих...

На мом образу

маштај осмехом детета,

љуби трепавицама

сатканим од кашмира,

и воли... воли жено снена!,

воли снагом вечности

ушивене у све пољупце

усана меких...

[Срђан Ранђеловић]

Некако сам те заслужио, ваљда?
Сви ти дани и ноћи док сам те гледао како трепћеш,
немој ми рећи да је касно сада,
сада, после свега, да ме више нећеш.

Некако сам те заслужио, зар не?
На рукама мојим колико пута си спавала?
Немој ми говорити да љубав није све,
да није све, а од мене си је тражила.

Заслужио сам те више него ти мене.
Не, не постављам питање ко је више дао?
Знаш, ја опет бих поновио све,
и кад бих ово, све ово, на почетку знао.

[Јесењин]

И даље снивам

 

 

И даље снивам
косе твоје вране
под прстима осмеха
и очи меке
као милост,
као вео душе
покајника сетног...
Имаш ли
и сада
машту љубавнице
прекрасних боја
што секу векове
нејасних јецаја
образа бледих?

И даље снивам...
по твојим уснама
заклетва вечности
кроз шапат клизи,
ломи се и памти
пред нотама неба,
пред празним парком
негде на периферији
малаксалог града...

А, чекаш ли
још увек
сене крај прозора
да ти јаве
долазим ли
кораком хитрим?
Чекаш ли срцем,
бескрају силни,
да пољубац
растера демоне
и убрза откуцаје?
Или знаш,
знаш да мрем
у крви,
у сузи отпадника,
у покушају горчине
да болом спере истину?

[Срђан Ранђеловић]

Ово ме сада лупила инспирација, па сам записао. Није нешто, али је у вечерашњем духу.

 

И замислих ја жељу.
Замислих је на ову
Богојављенску ноћ,
веруј да је прва у мом животу,
не, никада ништа до сада нисам желео.

И замислих ја жељу.
Ако си се питала
да, ти си у њој,
ти си већ дуго жеља једина,
а не само вечерас, на ову чаробну ноћ.

И замислих ја жељу.
Полако, слово по слово
сам изговарао имена твог,
једино тебе, ништа осим тебе,
само тебе да поклони ми Бог.

[Јесењин]

Ово ме сада лупила инспирација, па сам записао. Није нешто, али је у вечерашњем духу.

 

И замислих ја жељу.

Замислих је на ову

Богојављенску ноћ,

веруј да је прва у мом животу,

не, никада ништа до сада нисам желео.

И замислих ја жељу.

Ако си се питала

да, ти си у њој,

ти си већ дуго жеља једина,

а не само вечерас, на ову чаробну ноћ.

И замислих ја жељу.

Полако, слово по слово

сам изговарао имена твог,

једино тебе, ништа осим тебе,

само тебе да поклони ми Бог.

Фантастично! Делује веома спонтано и искрено...

[Срђан Ранђеловић]

Хвала пуно! Заправо, доста брзо сам је написао .smesko. Имао сам инспирацију због Богојављења, али да сам мало више размишљао, могла би да буде  боља .smesko.

[Јесењин]

Хвала пуно! Заправо, доста брзо сам је написао .smesko. Имао сам инспирацију због Богојављења, али да сам мало више размишљао, могла би да буде  боља .smesko.

Можда... Можда је овако баш требало. Најлепше песме се пишу брзо : ) Песма је тренутак...

Молим и други пут.

[Јесењин]

**************************

 

Поглед твој

као ветар јесењи

што пробада

усне ноћи пустих

и несаницу глуву

јагодица сетних...

Корацима зауздај

кочије пакла,

жељом покрени

интриге осмеха

тајних и

пробуди језу

у прстима старца...

 

Пронађи ме!,

Пронађи ме опет!,

И опет буди

сенка месечеве

светлости што

на мермеру

блиста као Херувим...

Буди трептај

попут пољупца,

буди јака

попут грома

и растерај бол

деценија жедних...

 

И прими,

прими на се

читав свет

илузије додира...

Отвори своје срце

и залечи ми ране

по којима бесни

шапат смрти...

'Еј!, вечности,

ти која висине

молитве знаш,

која уздахом

ледиш подземље

и звезде чуваш...

дозволи ми да

те освојим

стихом дрским,

дозволи ми да живим!,

у мислима твојим...

[gavrosaurus]

(За Теу)

Пробуди се

Светло мирише бресквама

Дах блиста јоргованом

И покрет звучи кафом

Добродошла у

Песников Сан

Хоризонт се плави црвеним

Ружама

[Resistance is futile]

Небеса и ријечи

 

Израња блиставе кристале из плаветних дубина сна

Дарује ријеч смислом опточену душезлатницима украшену

Изнад свих понора људског бесмисла

Лебдећи на ваздушастој свили највећег начела

О, ткач тај одакле ли испреда нити маште и  сна?

И чија то пјесма његову пјесму осјећа?

Можда је ходио висинама огња непролазна

Тражећи далеке љепоте за паучинастим иза гора тајнама

Ка сферама вјечног трајања

У отклону од приземљења

О, ткач тај, што испреда нити маште и сна

Чија то пјесма његову пјесму тка?

Вјечним лутањем обузет

Ка призвању одраза у душе огледало

Ходач кроз лавиринте неоткривених страница

Разгорјева у срцу "Пјесму над пјесмама"

[olja]

Голуб и пчела

На поточић неки беше дошла пчела,

јер је због врућине много ожеднела;

али се омакне и у воду паде

и јадна пчелица давити се стаде.

То опази голуб, што беше на грани,

па хтеде од смрти пчелу да одбрани;

један мали листак с дрвета откиде,

слете доле, па га баци поврх воде.

Пчелица се одмах на листак попела,

и кад се осушила даље ј’ одлетела.

Другог дана, ловац неки прође туда

и тражећи лова, гледао је свуда.

Па, опази овог голуба на грани,

брзо пружи пушку, на њег’ нанишани.

Али пчела она од некуд долете,

па ловцу на руку као муња слете.

То беше спасење, јер се ловац трже,

а голуб одлете што је мог’о брже.

Чини увек добро, то ће да се плати,

јер ко добро чини, добрим му се врати!

Светолик Милосављевић

Дар анђела -

страна посвећена деци

Топла реч отвара врата сваког срца...

+ + +

Пишите нам! Пошаљите нам вашу причу, песму и цртеж на адресу [email protected]

[Милан Ракић]

Ево мог песничког покушаја од пре равно 29 година...

 

[Јесењин]

Још једна нова/стара...

 

Познајеш ли?
 

Познајеш ли
одјек ударца,
тупог и силног,
ударца страшног
као ништаство ада
иза чије маске
живот малаксава,
иза чије трубе
бол низи осмех?
Познајеш ли
јесен дивљу,
која кишом
велича
и слави
и грли
пространства ледна
у срцу пролазника,
сатканом од стакла,
од илузије мучне,
од празнине бедне...

Нисам више човек,
нисам душа жива
због очију твојих
што дубоко,
дубоко у себи,
крију све боје свемира...
Не знам,
не знам
зашто дрхтиш
пред вратима снова,
не знам
зашто стихове цепаш
и даљине
у облацима тражиш,
када сви
прсти ветрова,
знани и незнани,
клече пред
уснама твојим,
пред нитима
обећане вечности?
Зашто страх,
светлости моја,
када у коси
чуваш плетива
молитве жедне,
жедне љубави
уткане у сваки
трептај васионе?

О, приђи!,
пожели топлину
мојих рањених зеница,
пожели да процветаш
преко шапата пољупца
који открива сву моћ
жарког неба...

Познајеш ли
тишину подземља
из којег ничеш
као феникс:
изнова и изнова,
а око тебе крв
црна и затрована,
попут година,
попут лажи...
Смрт у венама
глас твој призива
да викнеш,
да заурлаш,
да зајецаш!,
име моје,
кроз копрену
мистике грешне,
кроз планине
валова бесних...

О, приђи!,
заковитлај трагове
сусрета наших,
заковитлај загрљаје у
лимбу времена,
заковитлај и оно пијанство
када сам ти први пут
очи заволео
и утисни прошлост
у сваку искру
Божјих мисли...

[Resistance is futile]

GORDOST

 

Ništa su svi grijesi u poređenju s tim,

što tvojim se darom ja Gospode kitim.

 

Bolje je pijanac običan biti,

nego u pobožnosti oholost piti.

 

Svaki trenutak, možda je kraj,

a talante nemam da kupim beskraj.

 

Sve sam ih prodao i sad sa strastima sijedim,

ništa, baš ništa ja ne vrijedim.

 

Znam da praštaš, sve i svja,

al, zar ti treba neko kao ja.

 

Zar raj trebuje gorda psa,

zar nečist može u Nebesa?

 

Stid me Bože pred tebe stati,

Stid me, jer milost ćeš mi dati.

 

A ja sam sebe gledat ne mogu,

videći s čim idem premilom Bogu.

[milan.]

Čarobnoj Vili 

___________________________

U osmehu tvom stanuje Sunce
Tvoje oči boje mašte
Prozori su u neku drugu dimenziju
Ruke tvoje magične ključevi su sreće

Neizrecive reči koje govoriš
Izazivaju sumnju da li si sa ovog sveta
Iako danju dok sa ljudima ulicom koračaš
Ispod kaputa krila su ti sakrivena

Noću slobodna nebom ploviš
Sa Mesecom i zvzdama se druziš
Pogledi ljudski do tebe ne dopiru

Dopustila si da te vidi
Samo neko zaneseno biće sa planete snova
Koje kad krilata pred njim stvori se
Ushićeno postade jer su njegovi sni oblik dobili
I Od tada to biće jedino što sanjati ume je
Da zajedno s tobom
Zauvek svetovima cudesnim luta