Песнички покушаји форумаша

[Zero]

Voleo bih stihom zvati
kao decu svoju mati,
kiša s neba da se sjati,
za drugoga vojevati...

I stihićom više reći
i za promenu ne uteći,
govoriti, pa i tiše
i imati žeđ za više.

Voleo bih vreme krasti
da bih nekom drugom dao
i kad bih svoje, tuđe strasti
iz dna duše opraštao.

Voleo bih za te biti,
jednu zvezdu tebi sniti,
pogledom pomilovati,
daškom volje izlivati

ljubav iza srca svoga,
voleti kroz Jedinoga...

[Sanja Т.]

Губим вољу да говорим

Ћути ми се.

Ћутањем, знам, нико неће знати

Али и говору, неће веровати.

Оставићу реч у тишини,

да сама сведочи истини...

 

 

 

 

[Arsenija]

Oprostajna pesma .

Prkosna pomalo.

Udace se iz inata ... Kaže . Namerno .

"A za koga ? " Upita je mati  ... 

"To ćemo tek da vidimo ..." odgovori ona 

Smejasmo se tada .... 

A sad evo uvezbavamo ...

Kako da ja uhvatim 

Bidermajer ...

...makar jednom u životu . 

 

[Arsenija]

... A tada 

U tom ključnom času ... trenu ... brže i vremena ... kraće i od večnosti ...

Ja cu spustiti ruke ...

I ko zna 

Možda me neće pogoditi nas u glavu .

Iako je pozamasna .

[Караконџула]

Она кад каже "Умри!", ја умирем, из све снаге. 


Ја је волим
и некад кад гледам њену косу
губим разум. 
А лице њено...
Поглед на
и  
све се цијепа у мени!

Нисам јој рекао да је волим 
(то нисам рекао ником, јер не стоји ми да лажем), 
али сам јој рек'о да сам луд, 
за њом, а био сам и без ње. 
Није то исто, 
кад сам луд сам од себе,
и од кад сам постао луд за њом.
Та лудост за њом је лудост 
која ми даје крила,
а ја никад не излазим из собе
и онда летим и летим и летим
нагоре, нагоре, нагоре
главу разбијам о плафон!
Падам
и 
онда опет испочетка! 
Тврдоглав сам,
дакле, 
не плашим се!
 

[Arsenija]

Ne pitaj me šta jos ovde radim...

To mi sama ne bih znala 

Čitam tu i tamo .

Citam knjigu .

Nedostaje nekoliko jos mi stranica .

Da bi slika ,  ovaj knjiga ...

da bi ona bila prava ... ovaj da bi bila knjiga .

Hoću reći prava knjiga 

Razume se 

Da .

Knjiga sa svim slovima 

I stranicama .

Eh ! 

 

 

 

 

[Караконџула]

Касно сам поранио

Да ми је ова памет била,
ја је не бих користио.
Намјерно!

Да сам знао тада што сад знам,
ја бих све то прећутао.
Намјерно!

"Да сам ћутао био би филозоф"*,
а ја сам блебетао упразно.
Намјерно!

Да сам проход'о са пет мјесеци,
ја би и даље пуз'о, до године.
Намјерно! 

У свему сам 
касно поранио!
Намјерно!


* Si tacuisses, philosophus mansisses.

[Arsenija]

Nagradna igra 

Nagrade se izvlače u ponoć 

Daje se na znanje

Okreće se točak nade   ... kolo sreće.

Velika prozirna kutija

Puna cvetica .

Cvetica i papirica .

Neko od nas će biti izvučen .

Dobice nagradu !

Neko cak i prvo mesto ! 

Koliko li će taj čovek biti srećan !

 U trenutku .

A ja ? 

Hoću li i ja dobiti nešto ? 

Makar nešto više od obećanja .

Od nade u nešto što stiže ? 

Makar jedan poklonic .

Makar ... 

Makar nešto .

Ne znam .

Život je pun iznenadjenja .

 

 

[Караконџула]

Имати па немати

Осјећам те 
иако си далеко од мене
јер
ти си то ребро
које је ишчупано 
из мојих груди
које нисам сачувао
па је оно, украдено,
постало
карика која недостаје 
у ланцу моје среће
осјећам те као 
дио мога тијела
насилно отргнутог од мене
фантомски уд
болиш ме 
а ниси ту
осјећам те
ниси ту
а као да јеси 
само не могу то да докажем
јер те не осјећа нико
јер те не види нико 
поред мене

[Zero]

Ton srca

 

Poslušaj ga kako kuca,

kao mala noga tupka,

dal u suzicama grca

il' pak radosno lupka,

 

bogatstvo ovo ti ne slutiš,

kad bi stao da zaćutiš,

zubima bi ti zakrck'o,

kad počuješ srce ljudsko.
 

Nema pogled tu milinu,

niti kože slatki ten,

čak ni osmeh tu silinu,

kao odjek srca njen.

 

Raduj mu se kako raste

i dok ulazi novi niču,

kada mali tek lagano

uz osmeh ime Boga sriču.

 

Dok me mila ruka drži,

srce ne zna da mi tuži,

jer sijanje duše drage

nosi oblak kiše blage.

 

I te reči koje znaš

ti od srca da ih daš –

na grudima leži glava,

uz ton srca bdi, ne spava...

[Vrhovac]

mena

 

stavljaš prozor na moj zid

milion sunca dolazi

na tvoj dlan

 

i dok dan zaustavlja noć

lovim reč i lovim ton

dok more mirno je

 

opet menja se

a ko da isto je

u pričama sve zapisano je

 

 opet budim se

ko da ništa bilo nije

ni strah, ni bol, ni san

 

sve što ljubav drži

meni ruke daje

i kaže 

ne ostavi me

 

ja kroz tebe jesam

i kroz tebe rastem

sada ne ostavi me

 

zemlja vuče dole

gde su samo senke

 

sve je prazno, 

sve je gladno

sve je

hladno je

 

Nebo uvek čezne 

spušta krila svoja

 i kaže

ne ostavi me

[Караконџула]

Кад дигнем руке од тебе

 

а кад те пустим ја 
низ ријеку
немој ми дозивати име
немој ме звати 
предуго те вучем
узводно
немам више снаге 
да се борим против
читавог свемира
у теби
који те одувијек
вукао на криву страну
нисам ја никакав горостас
немам ја ту снагу
једва себе држим на ногама
једва пазим на своја леђа
ти нећеш да се предаш
храбра си
не предајеш се - никада
а читав меч, одлучујући 
играш преко туђих грбача
ти нећеш никад признати пораз
истаћи бијелу заставу
поносна си 
ти нећеш никад признати пораз 
све док има ко да губи за тебе
за твоје очи да црта шарене пејзаже
док иза њих горе ватре
горе ватре
које горе
горе него икада 

[Караконџула]

Види кол'ко нула...

Одлучио сам да се обрачунам са демонима прошлости 
испоставили су ми рачун 
задужио сам се у банци а.д. "Будућност" 
кредит је огроман
плаћање до краја живота 
"Рано сте се сјетили, млади господине!"
Прошлост ми се смије у лице 
сваки пут када плаћам данак 

[aliluja]

 

I nije ni bitno ko je sad u pravu 

Neka vreme čini svoje kako ume 

Od venčića krasnog sklonio si glavu.. 

Vreme će objasniti što se ne razume... 

A bilo je dana... hodili su tako

Ko snažni junaci.. otmeno i časno.. 

Spotače se jedan,  pa svi popadaše 

Dok stigoše cilju.. bi mrak i bi kasno... 

I ležaše oni tako na sred puta... 

Umorni od zima... vrućina i kiše.. 

Onim putem kojim oni prolaziše.. 

Time putem niko ne prolazi više... 

 

 

 

 

 

 

[Караконџула]

Чувам те, као зјеницу ока твога, не свога, на своје никад нисам пазио

Држим те на оку
које сузи, већ
од тежине твоје
љубави
држим те на оку
на оку 
у којем ти 
остављаш дубоке трагове
и ако ослијепим 
тебе ради
неће ми бити жао