Песнички покушаји форумаша

[Караконџула]

22 hours ago, Arsenija рече

Jednoga dana , mozda ,  kupovacu tvoje knjige ... 

Распитао сам се данас, мало је оних који би куповали моје књиге... 

Тако да не би било ни уреду да их само неколицини људи продајем. Онима, попут вас, који би их купили - поклонићу их! 

Тих књига и нема, али ако их некад, можда, случајно, буде, тако ће бити како сам рекао. 

[Arsenija]

11 hours ago, Караконџула рече

Распитао сам се данас, мало је оних који би куповали моје књиге... 

Тако да не би било ни уреду да их само неколицини људи продајем. Онима, попут вас, који би их купили - поклонићу их! 

Тих књига и нема, али ако их некад, можда, случајно, буде, тако ће бити како сам рекао. 

No , mi se tada necemo poznatvati ... Ja cu mozda nekim cudom , Bozijom miloscu , ili na ledjima nekog konja , stici do Jerusalima ...

Skromno cu usetati u knjizaru i kupicu prvu zbirku pesama poznatog mi autora ... 

[Караконџула]

6 hours ago, Arsenija рече

Skromno cu usetati u knjizaru i kupicu prvu zbirku pesama poznatog mi autora ... 

Ако моји стихови стигну до Јершалеима, онда их слободно платите! 
Но, моји стихови највише воле када су бесплатни.
Некако су више слободни и лете попут тица.
Кад будете у Јершалеиму, нека се они спусте у јату, ту негдје, у околини,
и ето га, поклањам Вам их, Арсенија. 
Ако Вам је већ стало - частите их! (ако ни због чега, онда због преваљеног пута)

И остали само нека кажу гдје и тице ће да лете!
Пошто сам ја тренутно позициониран на бесјеверју,
онда сви небески путеви воде на Југ,
а знамо да тице тамо најрадије лете! 
Ето их, Ваши су! 
 

6 hours ago, Arsenija рече

mi se tada necemo poznatvati

 

6 hours ago, Arsenija рече

pesama poznatog mi autora

Како и сама видиш, могућно је да се нећемо познавати, али ћемо се, барем донекле, знати.
По стиховима.
Или барем покушајима стиховања. 
Мени је то...

[Arsenija]

4 minutes ago, Караконџула рече

Мени је то...

Meni je to dovoljno !   

Blagodarim . 

[Биљана 1234]

Човек је чудесно Биће. Приповести му све. И што бива и што се сања. Понекад поверујеш у причу, Створиш јој ципелице, начиниш оделце, ставиш шеширић и додаш кишобранчић да не покисне . Кад је лето олујине су близу.
То је уствари као кад возове заглавиш у сећању. Шинама коров кад зарасте. Окна наочере преправе, јер хоризонти штуцају кад падне мрак. Од превише и глава заболи.
Намакнем резу сваки пут кад изађем на којекакав пут. Узалуд. Врата куће моје зевају немилице..Ушуњачи се ушуњају..Дођем, као оно било недавно, та синтагма, па је запамтила..дођем му колатерална штета..Немаш куд. Ступица. Звечи празна круница дана..
и гле смехом непце ..и гле птица под језиком ловину жваће

[Караконџула]

Смијех из срца 

Волим кад се смијеш 
на сав глас
из срца
иако ми је мало неугодно 
када се налазимо на јавном мјесту 
али не мари 
ја волим то
када се из срца
смијеш
када се из срца 
смијем ја
чиним то сасвим дискретно
тек да ми 
крајњи угао усана 
подигне навише десни образ
сасвим мало 
тако се ја смијем из срца
мора да је до срца
моје је такво
мало и никакво
као и мој осмјех
а твоје шири 
уста у смијех
како се и оно шири
удесно, улијево,
попут
крила андског кондора!

[Караконџула]

Понекад је предност заостати
и добитак - изгубити. 
Најдаљи пут - остати, 
а памет - лудости препустити главу. 
Ко што сваки пољубац не значи љубав, 
него је то, понекад, тешка издаја. 
Разбољеће те чистунац, а не губав. 
Смрзнућеш се под "хладноћом" маја. 
У глави срце, прса су празна, 
а гдје је мозак?!
Цичи под ногама. 
А ти ме онда питаш - гдје ми је памет била? 
Душо, сама си своју памет изгазила.

[aliluja]

Stanem samo kratko.. okrenem se nazad.. da još jednom vidim... da li ima Nade.... Onda opet pođem... sa pognutim čelom.. pitajući sebe :Zašto opet stade? 

I tako koračam sa Verom u društvu držeći je čvrsto da je ne izgubim... Ona kaže tiho - da samo jednog mogu bez stida i straha iskreno da ljubim... 

Oko srca moga.. spusti se toplina.. i osećaj neki neobičan... ubav... Kad ja videh Nadu tu kraj Vere moje... što u ruci nosi neizmernu Ljubav.... 

 

[Биљана 1234]

котураљка дана
на кров посела
безводне пределе усних
песком стопе пријатеља
где дом твој
окућница бива
утолих

[Биљана 1234]

фејсбуковске поеме, узоблачне, а у сунчано подне

једно мало
захуктало, забректало, једна трунчица забезекнута, джепа мога узданица
једни на длану дана повечерје
неко мишоморно глоцкање
неке шкрипутаве подвалине
гукнем ти по звецкаво подне
прострем ти по авлију зобенице
зоб зобали летњи дан до подне

и пријатељи драги а све фејсбуковци дугогодишњи питањце једно

има неко мени јако близак, тако рећи суграђанка комшиница илити сусетка
болесна, веома ситно зубима броји залогаје из разних разлога за које нико није крив

и даде она хиљадарку од беде своје
и тај коме даде

мудрац поста аутоматски..нит се јавља ал зато заборавља
неодговоран ли је
ко ће знати
али
шта радити, питање је сад
док Господ снева, и све заподева, алфу и омегу..ал савест на човеку
онтолошки, етика је давно дакле превазиђена

[Караконџула]

Сањао сам ноћас да те знам, сањао сам ноћас да те срам

Видио сам те 
(не)јасно у сну
како (про)падаш
у бескрајну рупу
срама
а ја сам се хватао за главу 
јер сам у сну мислио да сам на јави
желио сам да будем на твоме мјесту
да подметнем свој образ
томе грозном црвенилу
које срам собом носи,
да окренем своја леђа
не би ли злобници отпочели тираде
(не видећи да су се страшни редови ухватили и за њима самима)
да својим ногама станем на твоју хоклицу
коју би ти свијет измакео
након што би ти ставили
дебелу омчу "душебрижништва" 
око твога врата
и сломили ти кичму
 

Стао бих на твоје
стаклене ножице
и највише штикле
и трчао безглаво
не би ли тебе 
спасио 
од слома
и (про)пада(ња)

О чему ја то пишем, ово нема подлогу у реалности

Нагло буђење, нагло отријежњење
Добро јутро, младићу!
Бунцате у сну!

Занемарите, кажем ја, 
само сам сањао да је знам... 
Само сам сањао да је познајем! 

Нисам имао појма о њој, 
а она није имала ни зрно срама, 
а да вам кажем:
ја бих, будала,
радо подметнуо свој образ
њеном сраму! 

Само сам сањао
Само сам сањао
ццц 

[aliluja]

Hladno mi je.... a gledaš.. pa lagano okreneš lice  sa krajička oka svoga posmatraš kako zebem... 

Dok trpim mraz na svetu ovom... podignem glavu... onako otmeno.. da ne primetiš bol što u grudima nosim.. 

Znam da prići nećeš... jer bi topli poljubac moj... probio tvrdo srce tvoje.. Znam da ćeš me pustiti da zebem.. kako bi mogao ostati stena... 

 

[Караконџула]

Почивај у миру

Нокаутиран грозном вијешћу
за мене крајње изненадном
О смрти једног Бића
Милијарде разних осјећаја
Јако интензивних
Слише ми се у главу
У секунди
Бујица
На трен сам зашутио
На трен застао сасвим
На трен сам умро и сам
Немам ријечи осим ових овдје
Све што бих написао 
Сувишно је!
Сувишне су моје ријечи
Некога негдје више нема...
Много је оних којима
То Биће недостаје
Пуно више него мени.
Сувишне су моје ријечи,
а ово пишем само овдје
Умјесто изравнијег опроштаја
За који ја немам снаге
јер
На трен сам зашутио
На трен застао сасвим
На трен сам умро и сам.

Почивај у миру!!! 

 

[Aleksandar Ciganović]

 

Путник путује, из места у место,

из разочарења у задовољство и обрнуто;

из варке у варку..

 

Путник путује из мрака у светло,

он разбија облаке црне и тражи срећу своју.

 

Путник путује, судбина његова то је.

Од идеје до идеје..

 

Путује у мислима кроз визије своје о свету,

и тражи своју сопствену планету.

 

Путник путује, и није му тешко,

то живот његов причињава,

и све његово надање на путу стоји.

 

Путује путник и разне људе среће,

и чуди се шта је живот: Неко гази трње, неком цвета цвеће!

 

Путује путник, и често се туђим осећа,

јер има дана када га прати несрећа.

 

Путује путник и размишља:

Да ли са путем да стане, или да до краја издржи,

Да остане?!

 

Путује путник и питање себи поставља:

Да ли су људи добри ил зли?

Шта ми тражимо на свету?Ко смо ми?

 

Сви смо ми путници, за срећом трагамо својом..

Успињемо се и падамо, очајавамо, или се надамо.

 

Нисмо ни добри ни зли, ми смо Људи!

На путеве крећемо разне, некад за идеје праве, некад за ствари празне.

 

Путује путник, и пут његов не види конца!

 

Путује путник и већ му снаге понестаје, срце му успорено лупа..

А душу своју на пут оставља, њему се предаје!!!

 

[Aleksandar Ciganović]

Целога живота велик терет вучем.

То бреме од греха и бола свакојаких,

само мој пријатељ на Небесима зна колико патих!

 

Прегршт прекора и тешких речи,

упућено овом слабом срцу,

Голгота ме чека и место на крсту.

 

Ко пас шибан, вучем се по земљи,

и венац од трња поносно ја носим,

колико сам прљав у очима света,

толико сам бељи у очима Правде.

 

Ал никад не умире то зрно од наде,

што посади Твоја смела рука,

мој дух и сад право стоји,

мало плаче, ал не кука!

 

Јако у даљини чује се сад бука,

копља се ломе и падају тела,

угасите мржњу ви храбри јунаци,

и чини те од сад,много боља дела.

 

Док сунце прети својим задњим зраком,

имајте вере и наде у боље,

све се може решити у миру,

а никако ратом и насиљем.

 

Крај је жетве а времена мало,

скупљају се плодови..

 

О помози мени Господе једини!