Питајте о. Саву Јањића, Игумана манастира Дечани

[Volim_Sina_Bozjeg]

Možete oče i da zamolite administraciju da obriše ovu moju emociju kako ne bi ispalo da sam samo slatkorečiv...

 

dakle, pokušavam ponekad da podebljam važne stvari za mene u vašim odgovorima ali na kraju ispadne da moram sve da podebljam. Toliko i nek nas Bog sačuva od prejakih emocija.

[Дејан]

@ Администрација

Ако је могуће од одговора о. Саве направити један зборник у pdf-у за дељење па на насловну-наравно, ако отац благослови...

 

Tekstove postavljamo na naslovnu

[Архимандрит Сава Јањић]

oče Savo,pomoz Bog,

da li ćemo morati sledeći Božić slaviti 25 decembra?

Pozdrav vama i vašim predivnim monasima.

 

Јутрос сам одговорио на питање у вези календара па мислим да ћете ту наћи моје виђење ове проблематике. Сигурно је да ћемо Божић, ако Бог да увек славити 25. децембра, али да ли ће то бити по старом, Јулијанском календару или новом календару зависи од саборног става наше Цркве. Увек морамо да имамо у виду да Црква може да уведе и нова празновања и промени њихов датум по потреби. Прослава Божића 25. децембра најпре је почела на хришћанском Западу. На хришћанском Истоку прослава Божића дуго времена је била везана за прославу Богојављења 6. јануара. На пример, Јермени и дан данас рођење Христово славе у тај дан.

 

Крајем четвртог века можемо да видимо из беседа Св. Златоуста да је у Антиохију пренесена западна пракса прославе Божића у децембру. Александријска Црква је то учинила тек у петом веку. Међутим пракса није увек била уједначена тако да има трагова да је прослава рођења Христовог на празник Богојављења у јануару настављена и понегде на Западу. Занимљиво је да је у римском календару 25. децембар био „Дан рођења непобедивог сунца“ Dies Natalis Solis Invicti. Празник је увео цар Аурелијан како би се обележила зимска краткодневница. У дане пред тај празник прослављане су Сатурналије од којих су остали многи обичаји који су касније ушли у божићну традицију, посебно на хришћанском Западу (међу њима је посебно важно поменути 23. децембар када су укућани једни другима давали поклоне, а тих дана господари су се према својим робовима односили као према једнаким себи и са њима су заједно обедовали. Тих дана су били нерадни дани и нису радиле државне установе).

 

У време цара Константина хришћани су  прихватили празник Непобедивог сунца као дан Рођења Христовог јер је за хришћане Христос Господ „сунце правде“ Sol Iustitiae  (Мал 4,2) . Иринеј Лиионски  (130-202) пише од 25. марту као дану Христовог зачећа и помиње његово рођење девет месеци касније, тј. у децембру. Празник Христовог бесеменог зачећа, односно Благовести такође пада на дан пролетње равнодневнице коју су пагани обележавали празновањем. Коинциденција ових празника са прославама из римског календара показује да је Црква од почетка настојала да празницима на које је народ навикао пренесе нови, хришћански смисао.

 

Може још много да се говори о развоју хришћанских празника у односу на паганске фестивале, али је најважније да имамо у виду да ниједан празник није календарски одређен сам по себи и да Црква има ауторитет да уведе нове празнике или промени дан њиховог празновања према својим пастирским и мисијским потребама, што се и дешавало у историји Цркве. 

[Kolega2357]

Zašto Srpska pravoslavna crkva ne plaća porez?

[Архимандрит Сава Јањић]

Zašto Srpska pravoslavna crkva ne plaća porez?

 

Морам одмах да кажем да нисам експерт за ова питања. Знам да је овде, на територији Косова и Метохије, СПЦ, као и остале верске заједнице, ослобођена плаћања пореза и ПДВ због тога што Црква није профитна организација и финансира се већином од прилога верника. Наши манастири се финансирају највећим делом од рукодеља и пољопривредне производње, а веће пројекте изградње или обнове можемо да спроведемо једино уз помоћ донација. Наша епархија има 6 народних кухиња у којима се храни преко 2000 најугроженијих лица на КиМ. Кухиње раде искључиво захваљујући помоћи људи добре воље.

 

После Другог светског рата неправедно нам је одузета од стране комуниста велика имовина која још није враћена, што у великој мери отежава активније бављење добротворним радом. У нормалним условима, нпр у Грчкој, Црква има своје школе, сиротишта, болнице и друге установе, а такође поједине јаче Православне Цркве издвајају и знатне суме новца за помоћ угроженима широм света.  Претпостављам да би пре увођења евентуалних пореза за Цркву требало да се Цркви врати сва њена покретна и непокретна имовина која је узурпирана, за што још не постоји довољно спремности.  

[Калеидоскоп]

Oče Savo, ja bi Vas zamolio, bar sažeto, da pričate o svoje svakodnevne, aj da tako kažem, rutine.
Kako živite, koja su Vaša razmišljanja, kao čovek, kao monah i duhovnik u jednom, verujem, komplikovanom istorijskom kontekstu?

Kako se spravite sa iskušenjima "iz vani", kako se ponašaju ljudi sa KiMa (ne mislim pri tome, na srpsko stanovništvo i vaša duhovna čeda)?

Naravno, mislim na sve ono što se dešava, u Vašoj okolini, na KiM-u, i kako Vi gledate na svoju (kao ličnost) ulogu u ovom kontekstu.

Oprostite ako tražim previše.

[мирођија]

  Отац Сава Јањић ће сигурно одговорити и на ово питање.

  Само бих рекла да када сам први пут видела оца Саву, а то је било у некој ТВ-емисији, или преко оног видео телефона,

  не сећам се најбоље.

  Стекла сам утисак да СПЦ коначно има неког јако необичног и стручног свештеника-монаха, који улива

  велико поверење и радост.

  Тако су мислили и осећали и сви из моје породице, која је тада бројала три генерације.

  И био нам је утеха у време и после бомбардовања.

[Висибаба]

Оче Саво, молим даи одговорите, како да се понаша родитељ, када сазна да му је ћерка у вези

са странцем који је разведен и има децу из првог брака. Иначе живе заједно и ћерка каже да је срећна 

са тим човеком који за 6 месеци за колко су заједно ни једном се није појавио или негде огласио, па смо и забринути

јер ћерка неће да чује да прекине ту недоличну везу. Ми једноствано не прихватамо да живи са човеком

који је оставио двоје мале деце.

[Висибаба]

Оче Саво, да ли сте познавали оца Сава вазнесењкој са овчара.

https://sites.google.com/site/otacsavavaznesenki/home

[KatarinaM]

Postovani Oce Savo, pogledajte sajt http://www.crkvenikalendar.com/index.php?year=2014&month=2 da li kalendar pouzdan za postovi (voda, ulje, mrs, slicno)? Ne znam koji drugi sajtovi koji bi pruzili tacan podatak zato Vas pitam.

Unapred zahvalna, Katarina.
 

[Megas Doux]

Da li u našoj crkvi postoji organizacija kao što je CARITAS kod Katolika. Čujem da postoji fond, ali ne i krovna organizacija sa svojim kancelarija po čitavoj zemlji, ako postoji da li crkvene kuhinje rade pod njihovim vodstvom ?

[Srdasce]

Oče Savo, pomaže Bog. Kako ste?

 

Imam jedno pitanje.

 

Naime, ne znam, kako je najbolje se postavljati, odnosno, postaviti u datoj situaciji. Možda i većina ljudi ima sličnu dilemu.

 

Evo, o čemu je reč. I sami ste svedoci, da je sve veća beda, među narodom. I da niko jednostavno, niti voli, da je dužan, da je gladan, da je željan da čeka, na nekoga ili nešto, ili da mu je jako prijatno pružiti tu belinu ručice u nadi, da neko biće milostiv prema tebi, da nahraniš svoj trbuščić nečim.

 

Svaki dan, sam svedok sve većeg broja ljudi, i što mi je najžalosnije, dece, oče Savo, koja su po ulicama, gladna. Koja sednu isperd neke kuće, zgrade, i ispruže belinu dlana, za neki dinar. Za bilo kakvu pomoć. Nadu. San. Ili jednostavno, lepu reč, ne znam.

 

I svaki dan, se stavim u njihovu kožu. U njihove cipele. I svaki dan mi stane knedla, u grlu. Verovatno je ružno reći, da ponekad zbog toga, i ne odem na Večernje, na Bdenije, jer trebam da uđem u ulaz, da prođem pored njih, a ja recimo nemam ništa da ima dam. U danima kada imam i mogu, oče, to je tako, tako sitno, i to je tako , tako malo, da je to za njih , sigurna sam, kap u moru. Ili taj neki jedan obrok, koji ponesem ili dam.

 

Prosto, šta uraditi, ili raditi...ja recimo, ako idem svaki dan, na recimo Večernje ili Jutrenje, oni su svaki dan, u krugu crkve. I isperd ulaza. I kada ispruže svoje beličaste dlanove i izreknu te reči a deca me pogledaju tim malenim okama, a ja nemam šta da im dam...kako oče, da samo prođem, i uđem, i samo da okrenem glavu. Stane mi knedla u grlu. Dođe mi grozno. Osetims e jadno. Osetim se loše. Jer ako idem svaki dan, ili ako ići ću svaki dan, oni su uvek tamo, jedino kada je jako, jako hladno ili kada jako, jako, pada kiša, samo onda nema nikoga. I jedino tada, ja uđem mirno, i odahnem, jer se ne osetim loše. A nije mi ni fora ni fazon, da dam jednom, a ima ih recimo pet, a da en mogu svakome isto. Znači, ili onda svima jednako, ili nikome. Jer to bi onda bilo, i značilo, da mi je neko miliji i simpatičniji, a svačija sudbina je ista i nista manje vrednija, i nista više gora.

 

Ne znam koliko dobro objasih i pojasnih sta me muci. Sta uraditi, sta raditi. Svaki put kada nemam, kao da im u ocima vidim, da kazu: "Vidi, još jednu koju nije briga, još jedna koja ne mari. " Ja bih najviše volela, da mogu svaki dan i svakome, ali oče, ne mogu, jer nemam. Prosto, počeh i da izbegavam odlaženja na ista, jer me to progoni,  nemam rešenja, ne znam šta činiti. i to em muči, jede i proždire pred sam odlazak, onda kada to opet doživim i onda kada kući dođem. Jednostavno, kakao pomoći a ne možete u trenutku pomoći a opet ne možete mirno gledati.

 

Svaki Vaš savet biće mi dragocen, ako nađete vremena i budete ga smatrali dostojnim odgovora.

 

Ako nesto slično već beše , molim Vas, oče, praštajte.

 

S poštovanjem,

 

Srdašce.

[snebivljivi maslacak]

Помаже Бог оче Саво!

 

Имам два питања, помало лична, једно се тиче и других људи па се надам да ће у нечему помоћи.

Наиме ја сам пушач. Никад то нисам сматрала за гријех док нисам почела да одлазим на вечерње у једном манастиру. Одједном се у мени јавила велика љубав према Богу и са великом лакоћом била сам ријешила да оставим цигаре. Када сам се вратила међу мирјане та је жеља ослабила, али када сам почела редовно да посјећујем Цркву мучило ме је како не могу да волим Бога а овамо да пушим. То ми није ишло заједно. Стално сам обећавала Богу да ћу оставити цигаре и Бог ми је два пута помогао да оставим дуван, и то тако да никакву жељу нисам имала за цигаром, али ја сам оба пута запалила на силу! После сам имала велике проблеме, духовне и тјелесне и чини ми се да би ми Бог олакшао патње да нисам пушила и да би био мање гњеван на мене. Кад не бих пушила бол би, бар физички, колико сам могла да примијетим, нестајао и било ми је лакше у срцу. Тада сам отишла до Острога и ето тако је Бог удесио да баш зором испред кивота Светог Василија имам прилику да попричам са свештеником. Кад сам се пожалила да Богу стално обећавам да ћу оставити цигаре па кршим, свештеник, који је и сам био пушач, рекао ми је да то није гријех него порок. У том тренутку ја сам у себи пред светим Василијем рекла добро :"Бар ћу престати Богу да дајем лажна обећања", привремено сам ријешила да ту борбу оставим. Нека је слава чудотворцу Светом Василију Острошком, пуно ми је помогао! За чудо, чим смо изашли из круга манастира и моји ме понудили цигаром, што сам ја прихватила, незамислива грозна мисао ме спопала! Плакала сам и говорила то није истина, идите од мене врагови, али она никако да оде. Све се то чини ми се не би десило да нисам пушила.

Кад сам поводом својих проблема разговарала са једним духовником он ме је само питао да ли ја пушим? Кад је добио потврдан одговор рекао ми је да ми се због тога можда дешавају неке ствари и тражио да му обећам да ћу оставити цигаре, што сам ја обећала. Сјутра сам схватила да ја то не могу, да немам снаге да оставим дуван. И данас ме гризе савјест што нисам послушала духовника, било је то прије скоро годину дана. Знатно сам смањила и чине ми се да сад имам снаге са тим да прекинем потпуно, али луда моја глава... Овамо сам обећала духовнику, и гризе ме савјест, а плашим се да опет обећавам Богу. Размишљала сам о томе да често исповиједам тај гријех, да ли би то помогло? Или да опет обећавам Богу? Али моја љубав према Богу није више велика као што је некад била... Духовник ме је савјетовао да се молим Светом Јовану Богослову, а моје молитве су тако слабе.... Који је ваш савјет, како да се човјек избори са цигаретама?

 

Моје друго питање јесте да ли може да се деси да неко ко је позван од Бога да буде монах толико згријеши да Бог њему после намијени неки други пут? Или ако је позван, онда без обзира на све Бог га жели у манастир?  

[Архимандрит Сава Јањић]

Postovani Oce Savo, pogledajte sajt http://www.crkvenikalendar.com/index.php?year=2014&month=2 da li kalendar pouzdan za postovi (voda, ulje, mrs, slicno)? Ne znam koji drugi sajtovi koji bi pruzili tacan podatak zato Vas pitam.

Unapred zahvalna, Katarina.

 

 

Занимљив сајт. Изгледа да су правила поста тачно уписана. Наравно, увек треба имати у виду да је пост много више од уздржања од појединих јестива. Треба се трудити превасходно на посту који је удаљавање од сваког зла и греха, а не запостављати притом црквена правила поста која помажу телу да се лакше избори са својим слабостима. 

[Архимандрит Сава Јањић]

Oče Savo, ja bi Vas zamolio, bar sažeto, da pričate o svoje svakodnevne, aj da tako kažem, rutine.

Kako živite, koja su Vaša razmišljanja, kao čovek, kao monah i duhovnik u jednom, verujem, komplikovanom istorijskom kontekstu?

Kako se spravite sa iskušenjima "iz vani", kako se ponašaju ljudi sa KiMa (ne mislim pri tome, na srpsko stanovništvo i vaša duhovna čeda)?

Naravno, mislim na sve ono što se dešava, u Vašoj okolini, na KiM-u, i kako Vi gledate na svoju (kao ličnost) ulogu u ovom kontekstu.

Oprostite ako tražim previše.

На ово питање је тешко кратко одговорити јер би требало можда да напишем целу књигу о нашем животу у Дечанима посебно претходних година. Зато бих се радије ограничио на неке основне информације о нашем свакодневном животу и још понешто рекао о смислу монашког живота уопште. 

 

Манастир Високи Дечани је општежитељни манастир и за нас дечанске монахе то је пре свега евхаристијска заједница у којој покушавамо, по својим моћима и уз Божију помоћ, да живимо заједно градећи своје лично постојање у Христу, а не на сопственом ја. То пре свега значи да смо позвани да напустимо стари начин живота у коме смо научили да постојимо као егоцентричне индивидуе, живећи за себе, своје амбиције и жеље, и да смисао свог личног идентитета налазимо у заједништву и међузависности једних са другим. Зато је монашки живот један од најнепосреднијих начина евхаристијског постојања. Монах себе остварује у Христу у оној мери у којој себе остварује као суштински део заједнице у којој живи. Моје спасење, дакле, није ствар само мог личног односа са Богом, већ зависи суштински и вечно од мог односа са мојом братијом и коначно односа са Црквом у којој смо сви позвани да живимо као удови Христови. Бог нас не спашава као индивидуе већ нас препознаје једино сједињене у Његовом Сину Јединородном, Исусу Христу. Зато је највећи изазов за успешан монашки живот стара воља човекова која почива на доживљавању нашег идентитета независно од ближњих. Оно што нас суштински удаљава од заједнице у Христу јесу нарочито наше себичне амбиције које нам онемогућавају да урастемо у тајну Христове љубави у којој не сме да буде "моје" и "твоје". У Христу смо аутентичније личности у оној ери у којој другог доживљавамо као неопходни део свог личног постојања. Као што евхаристијски хлеб умешан од многих класова постаје једно тело Христово, тако и ми сабрани са разних страна постајемо у Христу једно тело и чинимо једну Цркву. Зато је исправан монашки живот заснован на Евхаристији, а не на личним подвизима. На тим принципима хришћани су позвани да граде свој идентитет и у породици (својој домашњој цркви), у парохији, односно, Епархији.

 

Зато се у манастиру трудимо да све чинимо заједно у Христу. То није лако и увек не успевамо да се одупремо егоцентричном понашању, али дубоко осећамо да је то наш циљ и да нема другог пута спасења. У Дечанима јутарње богослужење почиње у 6 часова ујутро полуноћницом и наставља се јутрењем и часовима. После тога следи Св. Литургија која се свакодневно служи. Након јутарњег Богослужења око 8.45 имамо први од два заједничка дневна оброка. После тога следе послушања на којима сваки брат има одговорност за поједине сегменте живота наше заједнице (иконопис, кухиња, економија, гостопримци, возачи и набављачи, дуборез, продавница, хуманитарна помоћ, администрација и сл). У 15 часова имамо други оброк, након којег имамо већином слободно време до вечерњег богослужења које почиње у 18 часова деветим часом и вечерњом након које служимо повечерје са акатистом Пресветој Богородици (или молебаном Св. Краљу четвртком увече). После вечерње службе имамо слободно време за читање, одмор и молитву. Ово је укратко наш дневни распоред радним данима. Главни нагласак нашег живота јесте на богослужењима у Цркви јер монах је по речима Св. Аве Јустина богослужење. Не смемо никада заборавити да је Господ рекао да је тамо где су двојица или тројица сабрани у име његово (уп. Мт. 28, 19). У заједничкој молитви и на заједничкој трпези понајвише живимо у поретку равноангелног живота на који смо позвани. Лична молитва јесте важна, али њен циљ јесте да нас оспособи за заједничку молитву и надасве Евхаристију као главни циљ нашег пута охристовљења. 

 

Наравно све ово изгледа на први поглед јако идеално али у монашком животу није све лако. То је пут сталне борбе да победимо природу која нас вуче индивидуалном начину постојања и да себе остваримо као христолику личност. То је суштина подвига хришћанина. Богу нису потребни наши подвизи, већ нама да бисмо кроз принуђавање своје природе показали љубав и задобили истинску слободу у којој нећемо зависити од деловања страсти (барем колико је то могуће човек у овом телу).

 

 

Живот у заједници је велика радост али тражи и огроман труд. У нашем заједничком животу стално делује као сила центрифуге наша пала воља и природа која гледа да нас избаци из орбите заједничког живота и слоге и врати под власт страсти и греха. Покајање је зато стални процес враћања Христу и једино у Христу и благодати коју даје онима који га траже успевамо да се одржимо у том вртлогу и уђемо у природни начин постојања. Монашки живот исто тако је и стално проживљавање крштењског завета. Свакодневно смо позвани да умиремо старом човеку и рађамо се у Христу. Тајна крштења је велики дар али крштење само по себи не уводи у вечни живот уколико својом вољом и подвигом не усвојимо тај дар као нови начин постојања. Зато приликом примања монашког чина мењамо име и сам монашки чин представља својеврсну обнову крштења кроз вољно одрицање од старог човека и примањем равноангелног образа (схиме).

 

Човеку је најтеже да целог себе преда на службу заједници и по својој слабости у свима нама постоји велико искушење да оставимо неки део нашег живота у коме нећемо зависити од другога и који ће бити неки наш лични скривени кутак. Управо у томе је суштина подвига да целог себе и сав живот свој предамо Христу Богу. У оној мери колико себе предамо Христу и заједници и не живимо са резервом, у тој мери ћемо себе више остварити као христоподобну личност. У противном, пред нама ће стално бити опасност да останемо и даље поробљени страстима које постају друга природа човека уколико се укорене. 

 

У монашком животу све је засновано на парадоксима. Ми смо позвани да умремо свом старом ја да бисмо пронашли, односно васпоставили свој истинску личност у Христу. Облачимо се у смрт Христову да би у нама засијао Његов живот. Тугујемо, а та туга постаје извор вечне радости (хармолипи). Ограничавамо вољно своју стару слободу да бисмо обрели истинску слободу у Христу коју не могу поткрасти никакве невоље овога света. Монашки живот је зато ризик и тражи од нас да се бацимо у амбис неизвесности верујући речима Господњим да бисмо постали баштиници вечне радости која почиње још и у овоме животу и никада неће престати. 

 

Човекова пала воља и страсти на којима она почива највише делују кроз ментални процес помисли и маште и зато је лична молитва на коју је монах позван да је непрестано упражњава главно оруђе које нас чува на путу Христовом. Та непрестана молитва јесте стални напор да свој ум враћамо сећању на Бога и већином се упражњава као понављање Исусове молитве у себи (у келији, на послушању и сл). Духовна расејаност и заборавност, метеж помисли и маштање последица су оболелог ума и човек који живи у том духовном метежу врло лако постаје плен демона или сопствених страсти. Зато је циљ монашког живота да задобијемо колико је то год могуће сабраност ума и трезвење (сталну присутност и свест о Божијем присуству). Наравно, то није нимало лако, падамо и дижемо се и тако до краја овоземаљског живота. Чиста молитва је дар Божији и не може се постићи људским силама, већ је дар Божији. То је интензиван и трајан осећај Божијег присуства и утехе. Та молитва је изнад речи. Да ли ћемо је и када задобити искључиво зависи од Божијег промисла али наше је да приносимо труд препуштајући Богу оно што је изнад наших моћи.

 

Што се тиче околности у којима живимо и компликоване политичке и безбедносне ситуације, морам да кажем да то суштински не утиче на наш унутрашњи живот. Наравно, братија која је више упућена у околна збивања мора више да прати шта се дешава, што расејава ум, али с друге стране стална свест о опасности учи нас да морамо да прихватимо чињеницу да духовну стабилност и снагу не смемо да заснивамо на стварима од овога света и века. Све је то пролазно и немогуће је задобити истинску слободу и љубав уколико живимо у сталном страху да ћемо променом спољашњих околности изгубити тло под ногама. Ту је потребна велика унутрашња борба јер човек има потребу да стално осећа извесност у животу, да може да планира и годинама унапред и да се ослања на материјалне вредности и своју природу. Нас ова ситуација на Косову и Метохији стално учи да је сваки дан дар Божије милости и љубави и да је наш истински дом и отаџбина Царство небеском према којем полако пловимо и чију реалност свакодневно духовно проживљавамо кроз наш литуријски живот. 

 

Улогу игумана, коју носим по Божијем допуштењу и свакако не по мојим заслугама, доживљавам пре свега као улогу чувара нашег духовног поретка. Претходних година доста сам се расејавао разним другим пословима, који су иако важни за нашу Цркву и народ, ослабили моје духовне снаге. Сада свој главни задатак видим у служењу братству, а највећу утеху у богослужењу. Игуман манастира није војни старешина, већ пре свега координатор који у својој личности обједињује и оличава јединство братства. Жао ми је што немам више снаге и дарова, али сам благодаран Богу што моја братија има толико различитих талената тако да једни друге надопуњујемо. Иако смо појединачно сви слаби на свој начин, као заједница осећам имамо снагу која извире из наше преданости Богу и молитвене помоћи нашег истинског домаћина и игумана Св. Краља Стефана Дечанског који непрестано вековима брине о својој обитељи. Сваки од монаха у нашем братству треба да развија своје таленте које је добио од Бога, али не ради личне промоције и амбиције, већ ради служења братству. Онај који користи своје способности ради сопствене промоције и амбиција, неизбежно духовно пропада и све мање осећа заједницу у којој живи као извор свог личног идентитета. Ако се не поврати, почеће неизбежно да заједницу осећа као сметњу свом личном напретку док све више њим овладавају амбиције и жеље и оде из братства како би себе "остварио" на неком другом месту. Зато је највећа борба монаха, а посебно оних који су талентовани и способни за разне послове да дубоко схвате да ће себе најбоље остварити само уколико науче да себе поделе са другима и своје способности ставе у службу заједнице. 

 

Дубоко верујем да ми као монаси манастира Високи Дечани највише можемо да помогнемо нашем народу, али и свима људима око нас на Косову и Метохији тако што ћемо себе још више посветити нашем монашком животу и трудити се да овај манастир буде место духовног приближавања, окрепљења и повезивања људи који су различити. Као српски манастир имамо посебну одговорност према нашем српском православном народу, али никада не смемо изгубити из вида да као хришћани имамо васељенску мисију да будемо сведоци Христове љубави која не зна за границе и поделе у којима живи наш свет. Морамо увек бити свесни да ће нас Бог препознати као своје само уколико они који нам долазе, било да су хришћани или не, доживе наш манастир као истинску кућу Божију. Овај манастир је управо на тој философији преживео скоро пуних седам векова и наша је обавеза да и у овом времену останемо достојни наследници наших претходника и надасве нашег ктитора и заштитника Св. Краља Стефана.